Три романа три велика европска писца – објављени у интервалу од 1963. до 2015. – занимљива су и сугестивна илустрација симболичке позиције феномена политичких избора у књижевности. Са историјском дистанцом од десет година, Итало Калвино је писао о једним конкретним изборима у Италији, Жозе Сарамаго се универзалистички бавио недатираним изборима у неименовној земљи, док се Мишел Уелбек пре пет и по година бавио француским председничким изборима из 2022.

У демократским државама, избори су део свакодневнице. У књижевности демократских земаља већ дуго нема правих табу тема, али нема ни превише оних привилегованих. Ипак, на први поглед многи ће помислити да се важни писци у својим делима нису бавили изборима. А опет, није тако. Барем три јако важна писца друге половине прошлог и актуелне половине актуелног столећа у центар пажње својих важних романа су сместили изборе.

Хронолошки први унутар ове мале тријаде романа је кратки роман Итала Калвина Дан једног члана изборне комисије. Прво издање романа писац је објавио као четрдесетогодишњак; наиме, Калвино је рођен 1923, а La giornata di uno scrutatore објављен је 1963. Превод на српски, ауторке Југане Стојановић, објављен је већ 1965. Начин на који је објављен је врло необичан, скоро јединствен. Наиме, објављен је у изузетно престижној едицији, а опет, ниједна библиотека у Србији, било приватна, било јавна, нема у свом фундусу књигу на чијој корици је наведен наслов Дан једног члана изборне комисије. О чему је реч?

Роман је објављен у легендарној едицији „Метаморфозе" коју је у Нолиту уређивао Васко Попа. Није, међутим, објављен самостално. Објављен је у истом тому са још једим Калвиновим кратким романом, оригинално објављеним више од десет година раније, романом Предвојени виконт. Реч је о роману који обимом није дужи, али је унутар Калвинове богате библиографије истакнутији зато што се њиме отвара трилогија Наши преци у којој се налазе и романи Барон на дрвету и Непостојећи витез. Из неког разлога, уредништво Нолита је одлучило да на корицама књиге стоји само наслов Предвојени виконт. Та информација читаоца доводи у заблуду.

Аналогије ради, то би било као да на корици прве књиге коју је Данило Киш објавио пише само Мансарда, не и Мансарда и Псалам 44. Калвино је писац превођен у целом свету, али колико знам ово је јединствен случај да се ова два романа нађу у истом тому, да и не говорим о томе да судећи по корицама изгледа да је Дан једног члана изборне комисије практично прошверцован.

Избори у лудници

Иначе, Калвино је све до 1957. био истакнути члан Комунистичке партије Италије. Вероватно и зато он врло рано почиње да бива превођен у Југославији, па му прва књига, Стаза до паукових гнијезда, излази у Загребу већ 1959, а друга, Облаци велеграда, у Сарајеву 1960. Заводљиво би било спекулисати да је наслов Дан једног члана изборне комисије био понешто пресубверзиван да се појави на тврдим корицама једне књиге објављене у једнопартијском систему, али овде нећемо ићи толико далеко.

Овај кратки роман од једва стотињак страница Калвино је писао скоро десет година. Главни јунак има једно од оних парадигматски симболичних имена. Он се зове Америго Ормеа. Име, наравно, призива Веспучија и откривање, односно именовање Новог света. Презиме је анаграм речи „љубав" (amore).

Роман се, како му и име каже, цео одиграва у једном једином дану, дану избора, а на тим изборима Ормеа је посматрач у име Комунистичке партије Италије на једном конкретном избором месту у Торину.

Реч је о својеврсном „азилу" за хендикепиране, ментално поремећене и заостале којим руководи Католичка црква, те у руководству Комунистичке партије постоји бојазан да ће се тамо вршити притисак на гласаче да гласају за демохришћане.

Макар писан реалистично, скоро у кључу репортаже, роман је изузетно комплексан. Иако на први поглед не делује тако, ту се још и најмање проблематизује онај стари приговор демократији да у њој подједнако вреди глас генија и глас кретена.

У једном аутопоетичком тексту, Калвино признаје да је управо на изборима 1953. и сам био посматрач испред Комунистичке партије, али „мобилни", односно онај који као својеврсни супервизор обилази већи број бирачких места. Међу местима које је обишао тог дана био је и дотични азил, али није тамо провео цео (изборни) дан, него само неколико минута. Ипак, искуство га је дотакло и „померило", и после неколико почињања и одустајања вратио се овом роману и исписао га.

У њему се у једном дану политички активиста преображава у личност која схвата да динамика дневнополитичког живота дефинитивно није нешто најважније на свету.

Бели листићи

Четрдесетак година касније, у време кад је Калвино мртав већ двадесетак година, један од њега заправо мало старији писац (Жозе Сарамаго је рођен 1922.) објавио је роман у чијем је средишту процес избора.

Те 2004. објављен је на португалском језику роман Ensaio sobre a Lucidez, што би се на хрватском рекло Оглед о јасноћи, а на српском Запис о проницљивости, док је енглески превод, објављен 2006, крштен као Seeing, што ће рећи Гледање. Тиме је симболички „подебљана" чињеница да се ради о својеврсном наставку Сарамаговог романа из 1995. који се у оригиналу звао Ensaio sobre a Cegueira, што ће рећи Есеј о слепилу, на енглеском Blindness, па је, ето, и званични српски наслов био Слепило. На страну сада наслови, оба ова романа, као и сва остала Сарамагова дела, доступна су српским читаоцима у издању „Лагуне", а Запис о проницљивости превела је Татјана Манојловић.

Заплет је ингениозан. У неименованој земљи одржавају се избори. Политичари се понешто брину око излазности, да се не покаже превише ниска, пошто би то могло да створи неке дилеме око легитимитета. У првом делу дана пада киша, и излазност је заиста прилично ниска. У рано поподне, међутим, долази до разведравања, а људи масовно крећу на биралишта. Чини се да јако дуго времена није било толико велике излазности. Политичари су срећни док се не испостави да је огромна већина изашлих бирача, њих чак 83 посто, у гласачке кутије убацила празне листиће, односно да нису гласали ни за кога...

Један амерички рецензент је забележио: „У основи романа је саркастична Сарамагова парабола о правилима игре западне демократије: неопредељени бирачи, како ове тврдоглавце називају, сасвим су мирни, чак послушни грађани какве власт само пожелети може. Али њихово одбијање да се претварају како им изборни процес даје неки избор вредан гласања, са становишта власти дубоко је субверзиван - то је неопростив грех и недопустив пропуст".

Непуну деценију након што је Сарамагов роман објављен, варијација на његов заплет појавила се као стратегија „белих листића" на реалним изборима у Републици Србији. Сарамаго је у то време већ био мртав. Кад је чула за тај случај, његова удовица Пилар дел Рио је рекла: „То није јединствен пример. У једном месту у Колумбији, на локалним изборима, био је само један кандидат, али је он изгубио изборе, јер су сви гласачи убацили празне листиће. Важно ми је да напоменем да Сарамаго није мислио да је рецепт из његовог романа погодан за стварни свет. Он није био за беле листиће, за повлачење грађана из изборног процеса, него је желео да грађани преузму иницијативу. То је парабола која поручује да ако партије брину само о себи, а не о обичним људима, онда их треба продрмати и тражити промене. Сарамаго је поштовао институције политичких странака, али само онда ако оне не игноришу интересе грађана."

Ако је Калвинов кратки роман функционисао делом и као репортажа, Сарамагов је пре некаква дистопијска парабола. У стилском смислу, то је реченица карактеристична за Сарамага: дуга, сугестивна, скоро хипнотична. Ликови немају имена па је прича додатно универзална.

Француски избори

Десетак година након што је Сарамаго објавио Запис о проницљивости, тачније на самом почетку 2015, славни француски писац, Мишел Уелбек, рођен седам година пре него је Калвино објавио Дан једног члана изборне комисије, објавио је роман Soumission, на српском Покоравање. Само месец дана након оригинала, захваљујући издавачкој кући „Booka" и преводиоцу Владимиру Д. Јанковићу, превод овог романа под насловом Покоравање био је доступан српским читаоцима.

Време радње романа је - гле чуда! (из данашње перспективе) - 2022. година. Уелбек је врло вешто искористио то што је радњу сместио у блиску будућност, само седам година унапред у односу на време изласка књиге. Иако је Емануел Карер, рецимо, Покоравање (с разлогом) упоредио са Орвеловом 1984, Уелбек није морао да жилверновски фантазира о технолошком напретку нити да кроз типичне дистопијске клишеје осликава мрачну визију будућности.

Свет Покоравања се само у ситницама разликовао од стварности у време објављивања, отприлике онолико колико се по Сведенборгу загробни живот разликује од правог живота. Као што код Сведенборга људи испрва и не примете да су умрли, тако и Уелбекови читаоци тек полако и постепено откривају да се радња романа збива у будућности. У том смислу, изузетно је ефектан начин на који се у Покоравању као ликови појављују стварне личности: од оних са политичке сцене попут Марин Ле Пен, Франсое Оланда и Николе Саркозија до културњака као што је Мишел Онфре.

Ефектан је такође и сам приказ председничких избора у 2022. години. Они су тада били преко пет година далеко, а, ево, ново читање романа коинцидира управо с тим изборима.

У првом кругу наступа четворо кандидата: ту су, наравно, класични петорепублички usual suspects, кандидати социјалиста и конзервативне Уније за народни покрет, затим и радикално десног Националног фронта те напослетку Муслиманског братства, странке која окупља француске муслимане.

Гласачко тело, уморно од отуђених политичких елита, избора без избора и сличних керефека свима нама на Балкану добро познатих, из другог круга избацује кандидате социјалиста и конзервативаца. У други круг улазе Национални фронт и Муслиманско братство. У жељи да спрече тријумф радикалних десничара, социјалисти и Унија за народни покрет позивају своје гласаче да подрже кандидата Муслиманског братства, док им се заузврат обећава место премијера и још неке привилегије. Тако у Покоравању за председника Француске 2022. године бива изабран Мухамед Бен Абес.

У тренутку док завршавам овај текст, још не знамо ко ће бити нови (стари?) председник Француске. То, међутим, и није важно. Своју дозу пророчких поена у вези Покоравања Уелбек је покупио чим је роман објављен, пошто се тачно у то време десио фамозни терористички напад на редакцију часописа Шарли Ебдо.

Три романа три велика европска писца - објављени у интервалу од 1963. до 2015. - занимљива су и сугестивна илустрација симболичке позиције феномена избора у књижевности. Са историјском дистанцом од десет година, Итало Калвино је писао о једним конкретним изборима у Италији, Сарамаго се универзалистички бавио недатираним изборима у неименовној земљи, док се Уелбек, пет и по година унапред, ето, бавио управо одржаним француским председничким изборима, овим из другог априлског викенда 2022.

Амерички писац рођен у Европи, писац исте генерације као Сарамаго и Калвино, две године старији од првог, три од потоњег, Чарлс Буковски је забележио: „Разлика између диктатуре и демократије је у томе што у демократији људи прво гласају, па тек онда извршавају наређења, а у диктатури нико не траћи време на гласање".

Три писца о којима смо овде говорили, један Италијан, један Португалац и један Француз, три човека са Медитерана, дакле, много су мање цинични; неко би рекао да је демократија ипак изворно медитерански производ.