У зависности од тога кога од политичких актера питате, ситуација у српским јавним финансијама је или спектакуларна или катастрофална. Један исти податак о јавном дугу већем од 30 милијарди евра политичке странке тумаче на различите начине.

Управљање државним дугом исто је као вожња клизаљкама. Кад почнеш јако да кочиш још неко време, и то прилично брзо, и даље идеш напред. Да не би ударио у зид, или пао на лед, важно је закочити на време.

Исто је и са дугом државе. Да не бисмо стигли до финансијске ивице, државно задуживање се мора закочити на време. Јавни дуг је на крају прошле године износио 30 милијарди евра, што је 56,9 одсто бруто домаћег производа (БДП), односно свега што грађани и привреда створе за годину дана.

Представници пет политичких странака (СНС; ССП; СРС, СПС, коалиције „Морамо") за Око магазин говорили су јесмо ли презадужена земља.

„Сигурно нисмо презадужени", оцењује Душан Бајатовић из Социјалистичке партије Србије (СПС).

„Не мислим да смо дошли до ивице, мислим да је боља ситуација него што је била пре десетак година", сматра Александар Шешељ из Српске радикалне странке (СРС)

„Србија је по дефиницији презадужена земља", каже Душан Никезић из Странке слободе и правде (ССП).

„Србија ни по једном критеријуму није презадужена земља", став је Синише Малог из Српске напредне странке (СНС).

„Тренутно, објективно гледано, нисмо задужена земља, али постоје неке забрињавајуће индиције", каже Алекса Петковић из коалиције „Морамо".

А шта каже Фискални савет?

У једном од својих извештаја Фискални савет оцењује да ће то што је дефицит у буџету прошле године био 4,2, а ове године 3 одсто, позитивно утицати и на смањење јавног дуга. Али у једном од својих последњих извештаја Фискални савет Србију описује као „прилично задужену земљу", јер дугујемо више него што у просеку дугују земље централне и источне Европе. Јесмо ли на финансијској ивици?  

Колико смо дужни, зависи кога питате

Потпредседник СНС-а и актуелни министар финансија Синиша Мали одговара да је јавни дуг тренутно 52,1 одсто, што је далеко испод нивоа Мастрихта, стандарда Европске уније.

Овај податак, званично, статистика још није објавила, а односи се на јануар ове године. Синиша Мали је заправо тренутно задужење обрачунао као удео у БДП-у који још није остварен и који тек треба да се оствари до краја године. Отуда у обрачуну пад са 56,9 на 52,1 одсто за само месец дана. Али, до краја године неће порасти само БДП, већ и наши дугови.

„Јавни дуг је далеко испод 60 одсто, упркос томе што смо са 8,7 милијарди евра помогли грађане и привреду, упркос највећој и најтежој кризи која је погодила не само Србију, већ и друге земље", каже Синиша Мали и додаје да други дугују више него ми.

Као пример, Мали наводи Црну Гору (90 одсто), Северну Македонију (72 одсто), Немачку (више од 70 одсто), Француску (120  одсто), Велику Британију (100 одсто), Италију (160 одсто) и  Грчку (220 одсто).

Ипак, Фискални савет у својим извештајима Србију упороеђује са земљама централне и источне Европе, па су тако од нас мање задужени Бугарска (26,7 одсто), Чешка (44,3 одсто), Естонија (20,4 одсто), Литванија (44,1 одсто), Пољска (51 одсто), Румунија (51,8 одсто). Ако смо на крају прошле године дуговали 56,9 одсто, земље централне и источне и Европе у просеку су дуговале мање од нас (52,9 одсто).

Душан Никезић из Странке слободе и правде каже да је Србија „по дефиницији презадужена земља, јер је јавни дуг тренутно 57 одсто што је значајно изнад фиксалног правила по коме јавни дуг не може бити већи од 45 одсто".

Правило на које се Никезић позива усвојено је 2010. године изменама Закона о буџетском систему. Међутим, већ следеће, 2011. године, у време када је управо Душан Никезић био државни секретар у Министарству финансија, јавни дуг је пробио законом дефинисану границу. То се догодило у септембру те године, а на ту чињеницу први је упозорио Иван Николић, тада сарадник билтена Макроекономске анализе и трендови (МАТ). Николић је израчунао да је државни дуг на крају септембра достигао 47 одсто.

Ту чињеницу убрзо је потврдио и Фискални савет. Како наводи у својој оцени из тог периода, „јавни дуг на крају 2011.године достигао је 46,4 одсто БДП-а, што је изнад законске границе од 45 одсто".

Према тадашњем обрачуну Министарства финансија, јавни дуг био је нижи (45,1 одсто), али ипак изнад границе дозвољене законом.

Душан Никезић (ССП), ипак, тврди да је фискално правило прекршено 2012. године, у време кад је СНС преузео власт.

„Чим је СНС дошао на власт, одмах је прекршено фискално правило о јавном дугу изавањем евро обвезница", каже Никезић. „И касније је јавни дуг достигао 79 одсто БДП. Погледајте податке."

Према садашњем обрачуну Министарства финансија, јавни дуг на крају 2011. године износио је 42,8 одсто.

Откуда ова разлика у обрачуну? Отуда што је у међувремену промењен начин обрачуна БДП-а у односу на који се удео дуга мери.

Душан Бајатовић из СПС-а  каже да ми немамо разлога да бринемо да ћемо доћи у ситуацију да нећемо моћи да плаћамо своје обавезе.

„Најлошије би било да немамо раст БДП-а. То је исто као кад вас неко пита да ли је 100 евра много или мало. Зависи колика ми је плата. Ако је 500 онда је много, ако је 5.000 евра онда и није тако много. Исто тако је и са односом дуга и БДП-а", каже Бајатовић. 

Дуг у еврима дуплиран за 10 година 

„Током протеклих 10 година јавни дуг је дуплиран, ова власт задужила се више него све претходне власти заједно. Ако се само реализују сви планирани пројекти, јавни дуг ће прећи 50 милијарди евра", изачунао је Никезић.

У еврима, укупан државни дуг на крају 2011. године износио је 14,7 милијарди. Данас је више него двоструко већи.

„Не гледа се никад дуг у апсолутном износу", одгара Синиша Мали. „Важан је удео у БДП-у, али и за шта се кредити користите", додаје.

Подсећа и на чињеницу да је Америка у апсолутном износу дужна 30.000 милијарди долара, а Немачка  2.400 милијарди евра, али да је једини релевантан показатељ удео дуга у БДП-у.

На чињеницу да је дуг дуплиран и за време претходне власти, подсећа Душан Бајатовић из СПС-а. Пре светске економске кризе Србија је, у апсолутном износу дуговала 8,7 милијарди евра.

Александар Шешељ из СРС-а сматра да ситуација сада јесте боља него тада, али не толико добра као што то власт жели да прикаже.

„Мислим да је дошло до недомаћинског управљања и улагања. Новац је могао да се користи паметније" каже Шешељ, и као пример нводи аутопут Прељина-Појате. „Постојала је понуда азербејџанских и неких других компанија које су биле за 300 или 400 милиона евра мање него што је била ова понуда конзорцијума Бехтел-Енка од око милијарду евра", додаје.

Да исплата новчане помоћи младима и пензионерима, која првобитно није била планирана буџетом, може негативно да утиче на неконтролисано повећање државног дуга сматра Алекса Петковић из коалиције „Морамо".

„Новац се дели нерационално и популистички јер је власт суочена са падом подршке међу грађанима", каже Петковић. „Дели се свима, уместо само најугроженијима. Сложићемо се да није свима потребно 100 евра. Питање задуживања је питање одговорности а ова власт је кренула путевима претходне власти јер је најважније привући гласове."

„То су бесмислице које изговарају они који буквално нису отворили буџет. Ми ове године не планирамо излазак на међународно тржиште капитала. Оно што нам треба имамо на домаћем тржишту и на рачуну", одговара Синиша Мали. 

Варљиво пролеће 2012. године

Представници политичких странака нису сагласни ни у ком тренутку је Србија била на финансијској ивици. Ипак, свој најалармантнији извештај Фискални савет објавио је у пролеће 2012. године. У њему упозорава да „Србија иде према кризи јавног дуга која може да се догоди до краја ове године".

И док Душан Никезић, који је иначе био државни секретар у Министарству финансија за време владе Мирка Цветковића, сматра да нова власт ово упозорење Фискалног савета није озбиљно схватила, Синиша Мали каже да је претходна власт оставила празну касу.

Познаваоци јавних финансија сматрају да се иницијални  српски фискални грех догодио 2008. године. Био је то захтев Јована Кркобабића, тадашњег лидера ПУПС-а упућен Борису Тадићу да се ванредно повећају пензије као услов за формирање коалиције. Занимљиво је да је премијер Мирко Цветковић био притив овог повећања, чак је и на седници Владе гласао против.

У једном извештају Фискални савет је тада писао: „Два ванредна повећања пензија током 2008. године озбиљно су дестабилизовала одрживост пензијског и читавог фискалног система."

Душан Бајатовић из Социјалистичке партије Србије, која је данас у коалицији са СНС-ом и која је 2015. током процеса фискалне консолидације подржао смањење пензија, одлуку своје странке данас описује овако: „У том моменту, 2008, био је захтев да пензије прате плате. И данас се на неки начин трудимо да то надокнадимо. Тада је било  питање прерасподеле у буџету. Они су хтели да изађу у сусрет нама, али нису хтели да неке ставке смање. Нисмо направили ништа што би у тој мери могло да угрози земљу. Уосталом, ми смо касније подржали фискалну консолидацију, она не би била могућа да је СНС није подржао", каже Бајатовић.

Алекса Петковић из коалиције „Морамо" истиче како је фискална консолидација постојеће власти један од највећих успеха којим се хвали. 

„Ту смо се нашли јер смо имали незајажљиве и нерационалне мере претходне власти, а исти они који су то радили тада, сада су део и ове власти", каже Петковић, мислећи на СПС.

„Али не воде економску политику коалициони партнери", одговара  Мали. „У овом случају, политику води СНС на челу са Александром  Вучићем. Нама је најважнија стабилност јавних финасија, а по свим показатељима Србија је била пред банкротом  2012. године. Не само по растућем, неконтролисаном јавном дугу, имали сте и високе дефиците буџета, негативне стопе  раста, сваки макроекономски показатељ био је катастрофалан." 

Кинези и фискални грех

А да ли би фискални грех актуелне власти могла да буде сарадња са Кином?  Укупни удео кинеских кредита у јавном дугу износи око 5 одсто, што значи да смо Кинезима тренутно дужни 1,6 милијарди евра.

Док представници власти сматрају да је сарадња са Кином наша стратешка шанса, неки представници опозиције тврде да  нас будући кинески пројекти могу увести у дужничку клопку.

„Ако Србија реализује све пројекте који су договорени са Кинезима, ускоро ће наш дуг кинеским повериоцима износити више од 15 милијарди евра, што значи да ће свако домаћинство Кинезима бити дужно преко 6.250 евра", упозорава Душан Никезић. „За сервисирање кинеског дуга биће нам потребно 1,4 милијарди  евра годишње. То је више него буџет Града Београда. Може доћи до проблема са сервисирањем, а онда Кинези могу предложити да се тај дуг врати кроз ЕПС, Телеком или неки рудни ресурс."

„Србија није у дужничкој клопци ни према Кини, нити било коме", одговара Синиша Мали. „Говори се о кинеским пројектима, а ја их сматрам српским. Реч је у улагању у инфраструктуру, железнице, канализационе системе, фабрике за пречишћавање отпадних вода. То су наши пројекти преко којих подижемо и квалитет инфраструктуре и квалитет живота. При томе, реч је о кредитима  на 10 до 15 година, уз ниске камате."

Душан Никезић са друге стране наглашава да нема ништа против сарадње са Кином, али споран је начин уговарања: „Изузетно је важно да сарађујемо и константно унапређујемо односе, јер је реч о једној од највећих светских економских сила. Али начин на који се та сарадња одвија није у интересу Србије зато што се уговори потписују на основу међудржавног споразума, под условима који су неповољни, уз обавезу да морамо да ангажујемо кинеске фирме и уз цене које су неколико пута веће од тржишних", каже Никезић.

Александар  Шешељ ову изјаву описује као политичку: „Поготово имајући у виду да ми кад сарађујемо са Кином или Русијом немамо било какву врсту политичких притисака. Подсетићу вас да имамо политичке притиске западних земаља које овде обећавају инестиције ако направимо компромисе са нашим територијалним интегритетом. А на примеру РТБ Бора или железаре у Смедереву ми видимо да су Кинези спасили 10.000 радних места", сматра Шешељ.

Алекса Петковић из коалиције „Морамо" сматра да није важно чији је кредит већ колика је камата, као и да ли ми можемо да га вратимо.

„Не треба да кривимо Кинезе ако смо на себе преузели обавезе које не можемо да вратимо, већ нашу власт", сматра Петковић.

Синиша Мали то негира и каже да Србија може да бира код кога се задужује. „Позајмљујемо за капиталне пројекте, а не за потрошњу", каже Мали. „Не за онај бунар без дна као што је било за време претходне власти",

Душан Бајатовић  то сликовито објашњава овако: „Најважније је да не држимо сва јаја у истој корпи, као и да је 25 одсто нашег дуга у динарима. Дуг је правило распоређен тако да нико не може,  да извинете,  да вас држи за та иста јаја. Јер има више јаја, није само једно", каже Бајатовић. 

Западни кредитори и српски дужници

Да иницијатива „Један појас - један пут" за земље у развоју, као што је Србија, може да представља фискални ризик, неколико пута је упозорио и ММФ. Али, ако Србија тренутно много више дугује западним кредиторима, да ли је онда фискални ризик задуживања код њих многоструко већи?

Има и странака опозиције који тврде да нам ММФ  уопште и не треба. Александар Шешељ сматра да нам ММФ одузима фискални суверенитет, јер се „после овде он пита шта ће да се гради, колике ће бити плате, цене струје".

„Помоћ ММФ-а може бити корисна, али ми морамо сами да створимо систем фискалне одговорности, а не да се хвалимо кад нас старатељ са стане похвали", каже Алекса Петковић из коалиције „Морамо".

Да фискални суверенитет искључиво зависи од нас, а не од ММФ-а мисли Душан Никезић: „Ако држава не жели да изгуби тај суверенитет, неће га ни изгубити. ММФ вам никада неће урадити нешто што ће угрозити ваш фискални суверенитет због изградње инфраструктурних пројеката", додаје.

„Ако се не варам, ММФ је почетком 2012. године побегао из Србије, главом без обзира, јер су видели неодговорну економску политику", одговара Мали. „Данас када погледате извештаје ММФ-а о нама, они су пуни хвале."

„Тачно је да је аранжман са ММФ-ом својевремено прекинут", реплицира Никезић. „И ако постоји тај аргумент, то је управо зато што нисмо желели да изгубимо тај фискални суверенитет."

„То је лаж - оно што ММФ тражи је одговорно понашање, да се води рачуна о сваком динару", каже Синиша Мали и додаје да он нема проблем  да ММФ да одобри гаранције за Србију, ако је кредит за инвестиције, али да су се 2012. гаранције издавале за текућу потрошњу... Србија је први пут у историји на корак од инвестиционог рејтинга, управо захваљујући стабилности јавних финансија и управљању јавним дугом . То не тврдим ни ја, ни Александар Вучић, погледајте извештаје кредитних агенција и они ће вам најбоље рећи о стању српског јавног дуга", одговара Мали. 

Не постоји магична бројка до које је јавни дуг неке земље у сигурној зони. Јапан није банкротирао ни са дугом већим од 200 одсто БДП-а, Аргентина је неколико пута банкротирала са дугом нижим од 50 одсто БДП-а. Али Аргентина по томе није изузетак. Чак 50 одсто држава у свету које су банкротирале, имале су задуженост нижу од 50 одсто. Дакле, велики је само онај дуг који не можеш да вратиш. 

Да је једини проблем Србије магична бројка од  од 60 одсто јавног дуга, све би било једноставно. Али економија данас је превише компликована да би се свела на једноставну фискалну аритметику.

Ако је управљање јавним дугом као клизање, онда само једну  клизаљку сами контролишемо. Кочимо тако што смањујемо дефицит.  Али другу клизаљку не контролишемо ми, већ наши кредитори, који могу да попусте кочницу и повећају камате на нове кредите.

Америчка и  европска централна банка диригенти су светског тржишта камата. И једни и други ове године најавили су раст камата.

Глобалне финасијске дужничке игре могу да почну.