Децембра 1975. Продукција грамофонских плоча Радио-телевизије Београд објавила је први албум групе Булдожер назван "Пљуни истини у очи", с поднасловом: "Магазин за далтонисте, бициклисте, рок гитаристе, дјецу и војнике, тешке болеснике, професоре и гробаре, стриптизете, психопате, кондуктере и морнаре". Био је то један од најблиставијих тренутака југословенске популарне културе, после кога она више није била иста. Поводом недавне смрти Марка Брецеља, подсећамо на његов значај и домете текстом писаним на четрдесету годишњицу изласка албума, који овде преносимо с дозволом аутора.

Године 1976. пошао сам у Прву београдску гимназију, и неки месец касније разредни ме је ставио да - као миран момак - седим у клупи са неким немирнијим дечком. Но, како то бива, скоро одмах смо нашли да се разумемо око важности апсолутно свих тема везаних за музику и стрип: ја више за стрип, он више за музику. Како то обично бива, у будућности која је брзо дошла он ће се појавити на јавној сцени као стрип критичар, а ја као музички. Његово име је Дејан Анастасијевић, имао је фотографско памћење, које му је сигурно помогло касније у каријери стрип критичара, а још више у новинарској каријери.

Но, у том тренутку, са својих 15 година имали смо једну значајну заједничку тему - омоте албума, које смо препричавали један другом. Тако је једног посебно чемерног и досадног дана мој пријатељ почео да ми препричава неки урнебесни омот, мени непознате групе Булдожер, а који је видео код старијег хипи лика. Препричавање садржаја текстова на њему у школским клупама такође је било урнебесно, једва сам се суздржао од гласног смеха на часу. Поента целог разговора била је да нисам веровао како је такав омот уопште могућ код нас, а да они који су га смислили још нису завршили у затвору или нешто слично, мада ме је пријатељ уверавао да је албум забрањен или бар повучен из продаје.

Пошто сам отворено сумњао да је апсолутно све измислио сопствене забаве ради, а да би ми доказао колико је у питању нешто изузетно - Дејан је почео да га црта по клупи... И тако из часа у час, сатима, док на крају дана на клупи није нацртао цео омот. Тврдио је да је направљен у форми сулудог, сатиричног забавног магазина са много страна, и шкрабао је и причао о свему што је запамтио пошто је само једном видео ту генијалну, мистериозну плочу коју нико није имао.

На зеленој клупи у претпоследњем реду учионице у Првој београдској, у једном тренутку стајао је руком нацртан цео омот првог албума групе Булдожер, онако како га је вешто репродуковао млади заљубљеник у стрип и контракултурне активности.

Већ наслов је био на нивоу некаквог изгубљеног, пресудног шпагети вестерна: Пљуни истини у очи.

Шта то радишбулдожеру ниједан?

Прича о првом албуму Булдожера у неку руку је прича о томе како је рокенрол нашао себе у Југославији. Многи су томе допринели, свако на свој начин, али у тренутку појаве Булдожера сви су били сасвим свесни да се ради о једној од оних његових нових граница.

Уосталом, како било коме објаснити да се на њиховом деби албуму одмах на почетку сусрећемо са човеком који лута по страном граду и пита неког, све снебивајући се: где је овде близу најбоље место за самоубиство? Па са човеком кога у рођеној кући прогања бик, јер је купујући пола киле меса појео његову мајку. Па са људима који знају да је живот феферон и да је љубав blue. Све ово било је више него довољно да се схвати да ако тако нешто може да се сними и објави, ништа више неће бити исто.

Било је то као да је неко одшкринуо нека врата и показао да је онако, аланфродовски распојасано, и у нашем сиромашком рају све могуће. Одједном је цело бивствовање у тој шарено-сивој земљи Југославији, добило нову лепоту и смисао, неку хуморну ноту која је охрабривала и давала неочекивану курчевитост младима. Еликсир безобразлука и здравог подсмеха свему, ког је Булдожер около не штедећи делио, постао је једна драга тајна из седамдесетих, станица наших мисли на коју смо се увек радо враћали по нову дозу ванвременског лудила.

Повратак отказаних

Први албум групе Булдожер појавио се децембра 1975, у издању ПГП РТБ-а.

Но, припрема је трајала неколико година: Борис Беле је још крајем шездесетих основао групу Синови у којој су свирали клавијатуриста Борут Чинч и басиста Андреј Вебле (потоњи кључни чланови Булдожера), па се потом она претворила у Седем светлобних лет (Седам светлосних година), у коме се очеличио њихов самосвојни прогресивни рок звук. Нову оштрицу су на крају добили доласком Марка Брецеља, фронтмена необуздане енергије и маште, почетком 1975, кад је састав добио свој коначни облик.

У августу су у љубљанском студију Академик снимили материјал који ће се наћи на дебију. У то време је настао и легендарни омот, јединствена пародија на забавну штампу тог доба.

У том периоду Булдожер су покушавали да буду концертно активни у Љубљани, али некако им није успевало да се пробију кроз разне намерно прављене проблеме од стране разних структура, те су им тамошњи наступи често отказивани, више него што су их одржавали. Због тога је онај први велики, у Хали Тиволи, одржан коначно под слоганом: "Повратак отказаних". Више среће имали су у оближњем Загребу, где су врло рано постали одомаћени, те се касније са оригиналном музиком појављују у филму Живи били па видјели (1979), младих редитеља Бруна Гамулина и Миливоја Пухловског, филму значајном за разумевање атмосфере тог доба.

Постоји легендарно објашњење да су свој први албум на крају ипак понудили ПГП РТБ, који ће га и објавити, јер су веровали да ће њихов хумор бити најисправније схваћен и подржан у Београду и Србији. Вероватније тумачење јесте да је у главном граду у том тренутку једноставно било за неку нијансу мање контроле и отворене цензуре активности које су мирисале на дисидентске.

Љубав / кревет

Булдожер су на свом првом албуму већ пробали све до тад неслућене слободе и упозорили нас да је све превара - а посебно мит о љубави. Можда је њихов однос према овој теми прва ствар која шокира неупућеног слушаоца: љубав, али као формула вечног статус квоа, љубав у малограђански уређеној форми завођења ради завођења, љубав као клишеизирање нормалних порива, не би ли се све на крају претворило у продужетак друштвеног система у коме за стварна осећања и аутентичну индивидуалност никад нема места... Лаж о љубави као основа лажи о уређености друштва.

Са немилосрдним обрачуном је почело већ у првој дужој песми Животто је феферон, у којој се даје најтачнија дефиниција популарне представе о љубави на овим просторима: "То је она ствар због које пева Чоби, то је она ствар због које плаче Габи".

Фестивалска естрада је у то време била виђена као закована ескапистичка представа намењена новонасталој малограђанштини у садејству са оном функционерском - био је то поп за милионе, намењен онима који желе да све увек буде исто, што је властима и те како одговарало. Основна егзистенцијална дилема овде је разоткривена у стиху: "Девојчице мала, ти ниси знала да живот није шала / јер живот је феферон". Ох, да!

У наставку плоче ова драма добија трагичну димензију једне сапунице: Љубав на први кревет из стиха у стих прати мистериозну потрагу особе која тражи љубав од случаја до случаја - сатирични коментатор на то купопродајно изјављује: "тражиш љубав: ево љубав", а стално понављајући филозофски рефрен који се чини као једини могућ расплет: "љубав / кревет".

Главна тема Булдожера на Пљуни истини у очи очигледно је била у извртању тада владајућег шлагерског погледа на свет који је чинио нераскидиво братство и јединство са партијским. Зато су се прозваним осетили и једни и други.

Разоткривање тривијалности постојања овде је до краја прешло праг који је до тад ико у Југославији био способан да досегне. Но, Булдожер су тек кренули са својом политиком каламбура: Yes My BabyNo представља очекивани завршни tour-de-force, светковину апсурдних духовитости на тему љубави која се увек сроза у испразне фразе и страсти ка материјалним стварима, али и песму пуну благе језе која вас дохвати неочекивано на самом крају кад Брецељ понови неколико десетина пута са озбиљним политичким ставом и снагом генерацијске поетске поруке, онај чувени рефрен: "No, I don't wanna be paraplegic baby".

Ни до данас није јасно откуд се неко сетио параплегичара као метафоре стања прогресивне дебилизације у које је седамдесетих уведено цело тадашње југословенско друштво, али сви они којима је порука била намењена су схватили. Баш сви.

Албум је повучен из продаје (по једнима), односно распродат је и више није доштампан (по другима).

Булдожер увек иде даље

И тако је једна рок група са дубоке маргине, представник апсолутног културног подземља, служећи се шифрованим језиком агресивне сатире и анархичног хумора, по први пут успешно затресла јавну сцену. Одједном је свима постало јасно да се не треба плашити структуре на власти и тихе доминантне већине која је подржава, напросто јој се треба смејати. Живот је отишао даље.

Свима је такође постало јасно да су могући домети рокенрола на нашој културној сцени далеко већи него што би се то рекло. Одједном је једна рок група добила награду за најбољу филмску музику у Пули, одједном се о њима расправљало на уваженим местима, одједном је њен махнити пар аутора и фронтмена - Марко Брецељ / Борис Беле - постао познат и признат као било који дисидентски интелектуалац (улога коју су весело негирали). Одједном Бијело дугме више није било крајњи домет домаћег рокенрола. Зато ће их Бреговић коју годину касније звати да му буду предгрупа, а они ће одбити.

Ако је ово било могуће, све је било могуће. Обично се каже да је Булдожер омогућио нови талас. Међутим, права истина јесте да је Булдожер својом неограниченом слободоумношћу омогућио југословенском рокенролу да нађе своју аутентичну суштину.

Забрањено не постојати

Група Булдожер почела је своју каријеру као тајна која се ширила предањем. Тајна о њој додатно је правила мит. Мада су постали неочекивани гласноговорници контракултурне самосвести широм земље, са њиховим другим албумом одвијала се у исто време права драма - сниман и спреман за објављивање током 1976, доживео је објављивање тек новембра 1977, пошто су другови у ПГП РТБ већ били информисани одозго да се ради о групи сумњивог профила, са посебно неприхватљивим текстовима.

Интервенције су уследиле са свих страна да се рефрен песме која описује драму узалудног одрастања Не брини мама: "За дан два, и одох ја, у нирвану", промени у: "...и одох ја, у кафану" - што је било још апсурдније и луђе.

Са друге стране, у бриљантној прото-феминистичкој илити женско-ослободилачкој Јесте ли видјели дјевојчице, морао се изоставити упад полицајца у песму са тада честим упитом: "Личну карту, молим". Остатак албума прошао је нетакнуто, па су Булдожер напокон нашли издавача у још мало па независном Хелидону у Љубљани, али су ове промене морале остати на плочи.

Кад је коначно изашла, одмах је било јасно да је Забрањено плакатирати једна од најбољих плоча југословенског рокенрола, дело за сва времена чија дрска снага неспутаног сарказма и сад разноси наивног слушаоца кад се суочи са њом први пут. Ако их посматрамо као јединствену ауторску целину насталу у епицентру лудила између Брецеља и Белеа, ова њихова два албума представљају један од врхунских домета југословенске популарне културе уопште - Булдожер су тако оправдали очекивања и од једнократне мистерије постали историја.

Остало је снаге још за магично убрзање ка "њу вејву" у епохалном синглу Ново вријеме, а онда је Брецељ отишао, изјавивши: "Са Булдожером сам се разишао, јер се више нисмо слагали у кревету". 

У међувремену сам негде 1980. дошао до свог примерка Пљуни истини у очи, и то тако што сам у београдској продавници "Култура", где сте увек могли да нађете један од најбољих избора плоча (захваљујући изузетном пословођи легендарног имена, кога намерно помињем да се не заборави: Шандор Тот), једног дана налетео на нарамак тих албума. Нисам могао да верујем и узео сам један примерак, само да бих кући открио да је оштећен једном великом квргом посред рилне последње песме на првој страни.

Покушао сам да заменим, али смо открили да су сви примерци били оштећени - претпоставка је да се неко у ПГП сетио да на залихама има још примерака ове плоче у време кад је бенд коначно са новим таласом доживео велику популарности, те је у последњи тренутак покушао да кешира на тој чињеници. Изненадно појављивање Пљуни истини у очи током 1980. у продаји остаје једна од оних поткултурних мистерија које вероватно никад нећемо моћи да до краја растумачимо, али за мене је то било као да ми је неко причао о летећем тањиру, а онда се он стварно појавио и - било је заиста узбудљиво.

Колико глупости човек може да издржи ако иде пешке

ОК за све ово, него имају ли дубљег смисла оваква подсећања, и да ли је садашњи период - период краја рокенрола као културног феномена, као оног поља слободног уметничког израза освојеног за све нас, унутар популарне, свима доступне културе?

Вероватно је тако.

Али кога за то брига.

Подсетимо се макар последњи пут, јер остајемо сами и глупи. И не знамо више колико глупи и параплегични.