Ниједан учесник турнира Острелијан опен није се солидарисао с Новаком Ђоковићем. Ниједан није зуцнуо. Правили су се да је све Чарли Браун. Али спорт је по самој дефиницији фер-плеј. То је сатисфакција за северноамеричку црну браћу која убада кошеве, Африканце који трче као ветар, Јужноамериканце који пикају фудбал, Источноевропљане који цепају тенис. Дакле једнакост за све и шанса да непривилеговани појединци, клубови и народи стану раме уз раме са привилегованим и поразе их. Али шта спорт данас заиста јесте?

Новак Ђоковић је човек који је успешан у једном аристократском спорту, а долази из мале земље која с пи-аром не стоји баш најбоље. Србима то просто импонује. Али то је само део његове харизме: феномен Новак се не одвија само на српском тлу и међу српском дијаспором. Нама могу да импонују Живојиновић, Зимоњић или Троицки. Али Новак је глобална звезда: он импоније читавој планети.

Мој другар Тодор познаје Новака. Кад седне с њим на неком јавном месту, за минут се оформи ред људи око њега. Потпис, заједничку фотографију, одговор на питање, стисак руке - дај било шта. Сви хоће део њега. Сви хоће да га додирну за срећу - као кад видимо оџачара или стављамо руку трудницама на стомак. Исто је у Кини и Француској. Заправо свуда где допире телевизијски сигнал.

Новак је школски пример особе који данашњи медији воде под шифром селебрити. А човек треба да има велики интегритет и самоконтролу да у таквој ситуацији не полуди или се не погорди. Не ожени се фотомоделом. Не крене да шмрче кокаин. Не купи црвени ферари. Не умисли да је месија. Тајна је у томе што је упркос свом звезданом статусу, улози у којој је, хтео - не хтео, Новак научио да се сналази - он ипак успео да задржи дозу невиности.

Јбг, и Мајк Тајсон је најбољи боксер, али је далеко од шармера. И Марина Навратилова била је атлета, милионер и тениски шампион. Али Новак је истовремено остао и дечак који још жели да се игра, још дозвољава себи да показује љутњу и радост, још је задржао смисао за хумор. Тако је зарадио и надимак Joker.

Савет за Новака Ђоковића

Е сад, клетва Новаковог унисоног савршенства на терену и простодушности ван њега јесте што се онда свака шуша осећа позваном да му дели пацке и савете. Кад су у питању други успешни Срби, попут Емира Кустурице или Марине Абрамовић, злобници их обично само нагрде. Али Новака сви хоће бар мало да поправе.

Оглашавају се дакле и куси и репати, и експерти и дилетанти, и елоквентни и неписмени. Говоре Новаку шта да носи око врата, шта да једе, с ким да ради, како да тренира, како да се понаша, шта да каже. Углавном сви све знају боље од њега. Чекај, јеси ли сигуран? Баш ти имаш савет, баш за Новака Ђоковића?

Лично ми је Новакова непосредност, његова сачувана једноставност, тај дечачки квалитет некако најдирљивији. Због своје опипљиве невиности, због јаких веза с породицом, Рафаел Надал и Новак Ђоковић далеко су шармантнији него ледено срачунати типови као што су Иван Лендл или Матс Виландер.

Новак, међутим, плаћа за то озбиљну цену. Неколико неспоразума с медијима - а епизода у Аустралији је само кулминација у том низу - подсетили су њега и јавност да врхунски спортиста заправо не може себи да дозволи да тако ходи светом. Тако непремазан. Тако искрен. Тако самосвојан.

Другим речима, редовне лекције му не дају само обожаваоци, него и медији. Поука се своди на једно: Новак треба да постане срачунат. Он мора да даје дозиране корпоративне изјаве. Мора да ради као швајцарски сат. Мора да има у виду спонзоре. Мора да буде богоугодан. Мора да буде политички коректан. Мора да води глобалну стратегију. Мора да се понаша као транснационалана компанија - безмало попут Мерцедеса или Самсунга.

Речју, мора да се претвори у политичара. У противном - најебаће као Марадона, иако нимало не личи на њега.

Неодољивост спорта лежи у чињеници да је то једна од ретких области с једноставним и свима јасним правилима. Иако сведочимо да се повремено у спорт прокријумчаре сасвим људска непочинства, неправде, грешке и јереси - макар су правила игре једнака за све. То, ма колико се трудили да постигнемо, ма колико пришли идеалу слободе, једнакости и братства, не важи практично ни за једну другу људску активност.

Укључујући и закон, пред којим смо номинално сви једнаки.

Новаков грех 

Новаков грех јесте што је он слободоуман појединац. Често каже баш то што мисли. Као да има дар да први примети како је цар го. Ономад је таква била његова примедба да мушки тенис има већу публику и треба да буде боље плаћен од женског. Да, истина је. Не, не сме с тим у јавност. Пред турнир Острелијан опен написао је твит у којем се похвалио да је добио медицинско изузеће. Да, истина је. Не, не сме се тим у јавност.

Не покушавам да будем генерал после битке. Не тврдим да сам унапред знао какву ће реакцију Новак изазвати. Примећујем само да има подоста истина с којима се не сме у јавност. Упркос томе, Новак и даље заговара одувек непопуларну праксу - личног интегритета и слободе појединца. Дакле човек треба да каже шта мисли и да заступа оно у шта верује.

Мухамед Али увек се тако понашао, без обзира на последице. Одбио је да служи обавезни војни рок. Последица је била да није могао да се бави својом професијом, боксом, између 1966. и 1971. Онда је прешао у ислам у једној антиисламској земљи. Онда је променио име које је прослављено широм света. Онда се ангажовао у црначком покрету у једној белачкој земљи. Рекло би се да је Али бунџија, да не мари шта ће рећи публика. Па ипак је двапут биран за највећег спортисту XX века.

Да ли је изјава Новака Ђоковића - највећег спортисте XXI века - да му је одобрено медицинско изузеће за један тениски турнир заиста у тој категорији? Да ли је заиста тако вероломна, радикална и бласфемична као што су својевремено биле Алијеве?

На први поглед не. Па ипак, ситуација с Новаком из 2022. сасвим је аналогна оној Алијевој из 1966. Али је избрао да не оде у Вијетнам и не добије лиценцу да се такмичи у боксу. Новак је изабрао да се не вакцинише и да не добије улазне визе да се такмичи у тенису.

Лечење здравих 

Разлог зашто је Новаков твит изазвао тако јак одијум у Аустралији је познат. Најрадикалније мере за сузбијање ковида-19 од свих западних влада донела је аустралијска. То је, с једне стране, оставило трауматичне последице на економију и грађанске слободе. С друге, није имало жељеног учинка у погледу пандемије.

Дошли смо у бизаран парадокс, како је приметио један колумниста, да је вероватно најздравији човек на планети изолован због претње јавном здрављу. Будући да је Аустралија ватрени заговорник нове праксе присилног лечења здравих људи, сместа се огласио ози естаблишмент.

Љутити повици су се сви сводили на исто: Како то да је неки селебрити успео да избегне наше биополитичке мере, а обични грађани то не могу? Политичари су се уплашили да не испадну шепртље и лицемери. Решили су да преко туђих леђа - мимо одлука властите спортске асоцијације и правосудних органа - на Новаковом случају тренирају строгоћу. И после твитања твитова, почели су да звоне телефони.

Остатак приче знате. Новак је ухапшен на граници. Иако није ништа скривио, над њим је спроведена педантна полицијска истрага и примењене су старомодне методе утеривања информација: одузимање телефона, држање под кључем, забрана посета.

Очајнички покушај да се у његовом понашању, деловању и моралном фото-роботу пронађу пукотине или неки законски прекршај и поред најбоље воље и детаљног тркељисања - властима у Аустралији на концу није успео. Новаково протеривање из те земље постаде искључиви каприц политичке елите.

Да би дали привид принципијелности, политичари су издејствовали накнадно протеривање и других тенисера с турнира Острелијан опен. И њима је испрва одобрено такозвано медицинско изузеће, а да претходно за благослов нису питали премијера Скота Морисона.

И заиста, како је неко у твиту приметио, ако политичари могу да овако арогантно поступају са звездама, шта ће тек да раде нама пучанима ако им нисмо по вољи? Из Новаковог случаја следе неприлично депресивне поуке.

Солидарност 

Прво, куд се дела спортска колегијалност? Кад је тенисера Николу Пилића суспендовала Југословенска тениска федерација и кад је зато дисквалификован с Вимблдона 1973, све су колеге биле листом уз њега. Тринаест од шеснаест највише рангираних колективно су бојкотовали турнир те године.

А када је на Монику Селеш извршен атентат 1993. у Хамбургу, било је пригодно да се турнир прекине. Још логичније било је да се колегиница Штефи Граф повуче из даљег надметања на турниру где је њен обожавалац секао ножем ривалке. А најлогичније је било да турнир у Хамбургу плати одштету Селешовој за пропуст у безбедности. Најмањи гест солидарности било је да се Селешовој замрзну бодови до тренутка кад буде спремна да настави да се такмичи.

Није се догодило ништа од набројаног. Хамбург је наставио где је стао. Графова је освојила турнир. А шеснаест од седамнаест највише рангираних колегиница је гласало да се Селешовој не замрзну бодови. Сви су се правили као да се ништа није десило. Југословенка је пуштена низ воду. Чак је и даса чије име покушавам да заборавим - Гинтер Пархе - за покушај убиства осуђен условном казном.

Сличан ниво колегијалности присутан је и у Новаковом случају. Ниједан учесник турнира Острелијан опен није се солидарисао с њим. Ниједан није зуцнуо. Правили су се да је све Чарли Браун. Али спорт је по самој дефиницији фер-плеј. То је сатисфакција за северноамеричку црну браћу која убада кошеве, Африканце који трче као ветар, Јужноамериканце који пикају фудбал, Источноевропљане који цепају тенис.

Дакле једнакост за све и шанса да непривилеговани појединци, клубови и народи стану раме уз раме са привилегованим и поразе их. Да црнац Џеси Овенс трчи брже и скаче даље од аријеваца усред Берлина 1936 - то је оно што би спорт требало да поручи. Да је мимо идеологије, јачи од политичара, изнад силе, да је предворје праведнијег света од оног који смо успели да изградимо. 

Homo homini lupus 

Али шта спорт данас заиста јесте? Он је експонент либералног капитализма. Он је илустрација максиме човек је човеку вук. Он је манекен Најкија и Адидаса. Он је тријумф скупе опреме и савремене технологије. Када је бивши број један Бјорн Борг заиграо у Монте Карлу 1991. са својим дрвеним рекетом, с турнира га је у првом колу уз помоћ графитног рекета, избацио Баскијац Жорди Арезе, у том тренутку негде око 250. места АТП листе.

Спорт је постао управо оно за шта га је оптуживао Дуци Симоновић. Наше доба сведочи о корупцији која је продрла у спорт, о корпорацијском извитоперењу спорта, о биополитици која је контаминирала спорт, о комплексном односу спорта и медија. Чак и о зависности спорта од дневне политике и спрези спорта и рата. Сви моћници стављају шапу на спорт. Сви успевају да се о спорт огребу. Сви не пропуштају прилику да спорт искваре. И спорт је на концу постао корумпиран као они сами.

Дакле кључни парадокс данашњег спорта јесте да је из њега прогнана колегијалност и олимпијска крилатица важно је учествовати. Фер-плеја нема ни за лек; важно је сатрти ривале не бирајући средства. Други парадокс јесте да је биополитика продрла тако дубоко у спорт да је допинговање постало јавна тајна.

Тужни резултат тога јесте да играчи попут Аутралијанца Сема Грота или Американца Џона Изнера, који нажалост немају озбиљне резултате у тенису, умеју да дркну сервис брже од 250 километара на сат. А будући да су амерички, британски и аустралијски спортисти постали покусни кунићи биохемије, онда је некако логично да играчи који воде здрав живот попут Новака Ђоковића у том систему буду парије.

Новак потиче из Србије. Новак је колегијалан. Новак се не допингује. Новак живи здраво. Новак не подлеже пропаганди. Новак има своје мишљење. Новак је најбољи активни тенисер. Али Новаку је неки политичар на потезу између аустријског Курца и аустралијског Скота забранио да се такмичи са онима који све то нису.

Кад су савети у питању, морам признати да за Новака немам ниједан. Само жељу да остане то што јесте.