На свеченом затварању XIV Зимских олимпијских игара у Сарајеву 1984, са разгласа се орила песма Душка Трифуновића „Лијепо је било у Сарајеву, довиђења у Калгарију". Наредне Зимске олимпијске игре одржане су четири године касније у овом канадском граду, али четири године затим, у земљу јаворовог листа почеле су да пристижу прве избеглице из бивше Југославије. Овог фебруара у Пекингу се одржавају XXIV Зимске олимпијске игре, на којима је млада руска клизачица Камила Валијева прва у историји Земљине теже извела пуни четвороструки салто, али јој златна медаља још увек није уручена.

Баш негде у ово позно зимско фебруарско време, једног касног сарајевског послеподнева пре четрдесет и кусур година, извукао сам санке из подрума и кренуо у један од својих првих потрошачких подухвата.

Снег се тих дана већ увелико топио са градских тротоара, а ја сам санке вукао у правцу Скендерије, јер сам мојима слагао да идем на вечерњу туру „плазања код Це Ка", док је стварни разлог мог изласка била куповина кациге. Био сам је спазио у излогу продавнице током једног од редовних луњања попречним улицама на Маријин Двору.

Не могу више да се сетим да ли је то била продавница резервних ауто-делова, или су ту чак можда могли да се купе и „Tомосови" мотоцикли, али као да сада видим наранџасту кацигу, то прелепо обло пресијавајуће чудо украшено уском траком црно-жутих стрелица које од чела до потиљка деле главу тачно по средини.

Била је то мотоциклистичка заштитна кацига, али ја сам намеравао да је носим док се санкам. Данима сам замишљао како ћу је ставити на главу неколико тренутака пре него што се са брда на Горици отиснем низ залеђену стазу која ће ме, пролазећи поред дворишта уџерица и дугачког калдрмисаног степеништа, довести прво до паркића поред зграде Централног комитета, а потом и улице Ђуре Ђаковића, где је ваљало добро прикочити, не би ли се избегло подлетање под кола.

Замишљао сам и како на очи стављам скијашке бриле (које сам купио неколико дана пре него што је на ред дошла кацига!), а онда крећем у амбис, док у доњем десном углу почиње да тече време моје вожње, а у левом стоје пролазна времена тренутно водећег такмичара у до у детаље измаштаној трци која је требало да представља неку чудну мешавину санкања и скијања.

Био је ту и глас спортског коментатора, који телевизијским гледаоцима наводи неке од мојих дотадашњих најбољих резултата, а све време моје вожње чуо сам навијање публике која је стајала дуж стазе и бодрила ме оним специфичним повицима „Хоп-хоп-хоп-хоп..." и тандркање волујских звона...

Када сам продавцу, трудећи се да останем прибран, рекао шта желим, он ме је прво погледао чудно, па ме онда услужио без речи. Иако ми је било једва десет, једанаест година, био сам купац који има чиме да плати оно што он има да прода и није му било преостало ништа друго него да кацигу умота у неки ружни папир и предa ми је у наручје. Једва сам чекао да се опет нађем на улици, где су ме попут вернога пса чекале моје старе, добре санке. Нестрпљиво сам стргао онај папир и ставио кацигу на главу.

Што се мене тиче, ХIV Зимске олимпијске игре могле су да почну!

Чему ће све да служи боб-стаза на Требевићу

Сарајево се у то време већ увелико спремало за овај велики спортски догађај. На Кошеву је изграђен потпуно нови стадион и одмах поред њега дворана „Зетра" и стадион за брзо клизање. На Скендерији је поред велике спортске дворане никла и „Ледена дворана", а на Маријин Двору хотел „Холидеј ин". На Мојмилу и Добрињи изграђена су спортска и новинарска олимпијска села која ће се, одмах по завршетку Игара, претворити у стамбена насеља, где ће се у нове станове уселити на хиљаде радних људи и грађани са врха стамбених ранг-листа ООУР-а.

На оном истом Игману преко ког су се, у љуту зиму 1942. године, на слободну територију пробили партизани, грађене су две скакаонице. На Јахорини су подизани нови „смјештајни капацитети", а почело је стварање и новог ски-центра на негостољубивој и стрмој Бјелашници.

Са прозора моје собе све лакше се уочавала вијугава линија боб-стазе што се урезивала у шумовите обронке Требевића.

И док сам ја увелико замишљао како са наранџастом кацигом на глави и државним грбом на распомамљеном срцу улећем у опасну кривину и мало ми фали да излетим са боб-стазе и атерирам пред неку ћевабџиницу на Башчаршији, мој отац је сумњичаво вртео главом и по ко зна који пут отварао породичну дискусију на тему економске исплативости улагања у сву ту силну инфраструктуру.

Истина, из својих критика ивестиционе политике он би увек издвојио гасификацију града, али му је зато боб-стаза била крунски доказ за тврдњу како ће олимпијска борилишта, након што спортисти, новинари и навијачи оду одакле су и дошли а снег се истопи - прекрити превисоки трошкови одржавања, рузмарин и шаш.

А када су представници градских власти у једној телевизијској емисији открили како боб-стазу ван такмичарске сезоне планирају да користе као велики замрзивач у коме ће Сарајлије моћи да похрањују пакете са месом и поврћем, очев скептицизам је прерастао у одбојност спрам сваког олимпијског ентузијазма.

Његово терање контре актуелним кретањима у друштву доживело је врхунац када једини у своме предузећу није хтео да постане олимпијски донатор.

Епоха Бојана Крижаја

Али без обзира на ову економско-политичку неподобност, није било ни говора о очевом бојкотовању зимских спортова. Истина, од свих вештина на снегу и леду, у нашој кући је, изузмемо ли прављење Снешка и грудвање, упражњавано једино већ помињано санкање.

Никада до краја нисам успео да докучим зашто смо на једном од бројних раскршћа на која су у тим деценијама самоуправног благостања наилазиле просечне југословенске породице, одабрали да будемо нескијаши, али наслућујем да се очева резервисаност нипошто није односила на спуштање низ брег, већ на све оно што је са собом подразумевало учешће у ритуалу успињања.

Али то што нисмо скијали не значи да редовно нисмо пратили директне преносе многих такмичења у зимским спортовима. Тако су многа викенд-преподнева током зимских месеци била резервисана за гледање слалома из Кортине Д'Ампецо, спуста у Кицбилу или летова на Планици.

Вечери су пак биле резервисане за уметничко клизање. Тада би Милка Бабовић постала привремени члан породице, нека врста тетке која живи негде далеко, али често наврати у госте на неколико дана и често изговара смешне речи као што су „двоструки акцл" или „троструки тулуп".

Мама је волела да гледа како Бојан Крижај вози слалом, а ниједан пренос уметничког клизања није могао да прође без њених сећања на Белоусову и Протопова.

Тата је од Крижаја више ценио Ингемара Стенмарка, а сем руских уметничких и плесачких парова његове симпатије биле су на страни једне швајцарске клизачице која је у то време била једина која уме да изведе пируету на једној нози, док је другу високо над главом придржавала обема рукама.

Интересовала га је и техника уз помоћ које четворочлана посада успева да се у тек неколико секунди смести у боб.

Па ипак, највише је волео руске хокејаше. Није прошла ни прва трећина прве хокејашке утакмице коју смо заједно гледали, а ја сам за сва времена подлегао татином погубном утицају и заувек заволео „оклопнике" у црвеним дресовима на чијим грудима пише СССР!

Оклопна зборнаја команда 

Тренер „зборнаје команде" тада је већ увелико био чувени Вјачеслав Тихонов, из чијег се држања за време одигравања меча о суштини величине руске књижевности могло научити више него из било које књиге Михаила Бахтина или Виктора Шкловског. А потом су ту била и имена руских хокејаша! Третјак, Ларионов, Крутов, Макаров, Фетисов, Касатонов...

Ништа од те спортске метафизике, међутим, није помогло када су у финалу олимпијског турнира 1980. године, играног у граду који је поменута Милка Бабовић упорно називала Лејк Пласид, изгубили од Американаца. Ваљало је, дакле, сачекати да прођу четири године, па да момци у црвеним дресовима изађу на лед дворане „Скендерија" у којој сам тога дана био и ја.

Руси су тог дана играли против Југославије и резултат је на крају био 9:1, али публика није ни била дошла да би гледала такмичарски меч, већ да би видела славне хокејаше.

Ја сам их, неколико дана потом, гледао још једном, и то овога пута у дворани „Зетра", против Немаца, али карата за финалну утакмицу која је играна у десет сати ујутру последњег дана такмичења није било ни за лек.

А пре свих ових утакмица, на дан пред свечано отварање Игара гледао сам меч између САД и Канаде и имао прилику да седим поред људи о којима ће касније у својим романима писати Џонатан Френзен.

Резултат велеслалома

Припадницима америчке средње класе који су дошли да навијају за своје спортисте тих снежних фебруарских дана у мом родном граду било је подређено ама баш све. Наша пословична гостопримљивост и можда чак и урођена способност да кад хоћемо можемо беспрекорно да организујемо велике догађаје, нису могли да до краја пониште све јачи утисак да се Зимске олимпијске игре полако претварају у још једну пробу током које нас присиљавају да бирамо између црвених дресова руских хокејаша и црвених конзерви кока-коле, при чему је исход већ свима унапред познат.

Да то баш и не буде све тако, побринуо се Јуре Франко, који је освајањем сребрне медаље у велеслалому на плато где су се обављале церемоније свечаног уручења медаља привукао више Сарајлија него што их је и пре и после тога привукао било који политичар, са изузетком Јосипа Броза.

Било је то последње вече када су грађани Сарајева сви заједно певали химну „Хеј, Словени" и клицали Југославији.

Након што су ујутру Руси у „Зетри" победили Чехословачку, на истом месту је после подне прво одржана клизачка ревија, да би увече XIV Зимске олимпијске игре свечано биле затворене.

Док је текао дефиле раздраганих спортиста, са разгласа се орила песма „Лијепо је било у Сарајеву, довиђења у Калгарију".

Наредне Зимске олимпијске игре одржане су четири године касније у овом канадском граду, али четири године затим, у земљу јаворовог листа почеле су да пристижу прве избеглице из бивше Југославије.

Мој отац је стајао код прозора у мојој соби, одакле се под светлећом ракетом која се спуштала на умукли и опустели град видео Требевић и у ровове претворена боб-стаза. Неколико дана пре тога прогнозирао је да ће рат бити готов пре него што потрошимо сву храну из замрзивача. Потом је нестала струја.

У Калгарију је хокејашка репрезентација СССР-а освојила своје последње злато.

На олимпијском турниру који се управо одиграва у Пекингу, руски хокејаши наступају под именом Руски олимпијски тим.

Под истим именом на пекиншком олимпијском леду наступила је и млада руска клизачица Камила Валијева, која је прва у историји Земљине теже извела пуни четвороструки салто, али јој још увек није уручена златна медаља јер званичници Међународног олимпијског комитета сумњају да је петнаестогодишњакиња била допингована.

Још се не зна коначна одлука надлежне комисије, али и ви и ја након свега овде реченог знамо да би се моја мајка, да је жива, присетила како су некада давно клизали Белоусова и Протопопов, али нико не зна шта би након свега, да је жив, рекао мој отац.

Ко зна, можда би само ћутке, коначно поражен, сишао до подрума, пронашао ону моју наранџасту кацигу и ставио је на главу.