Стамбол капија, она која је некад стајала на Тргу републике у Београду, има необичну особину да изненада изрони у заинтересованости јавности и из ње се исто тако брзо повуче. Где та врата одлазе кад о њима нико не мисли, о томе би вероватно више могла да каже феноменолошка философија него историја архитектуре. Гордана Илић-Марковић, са одсека за Славистику на Бечком универзитету, намерава да прекине инкогнито бивствовање Стамбол капије и напише рад о њој. Али, где почети причу о ствари која се отима причи?

Неки архитектонски маркери имају срећу да их генерације сервисирају и држе у добром стању, као на пример хиљаду и по година стар маузолеј Гале Плацидије у Равени. Неки остану као рушевине у радном односу, као још старији Форум Романум у Риму, или Партенон на атинском Акропољу. Неки остају да горе само у духу, па оживе као холографске инсталације срушених синагога у Бечу и Берлину на годишњицу „Кристалне ноћи" из новембра 1938.  

А опет, има и оних архитектонских маркера који не горе у духу, већ су сами духови. Они се с муком пробијају кроз простор и сећање, разломљени у делове, насутих темеља, расељени и развучени, уграђени у туђе потпорне зидове, у крипте и жардињене. Овде се не мисли на заборављене објекте, јер су они посебна категорија. Напротив, мисли се на архитектонске маркере чија је симболика тако страшна, који емотивно исцрпљују и застрашују, злом притискају колективну меморију каснијих генерација, да оне кажу: носи то камење одавде,  да му се траг затре, да га ни пријатељ ни непријатељ не препозна кад на њега наиђе!   

У ову последњу категорију архитектонских маркера, односно архитектонских споменика у ширем смислу, оних који „спомињу" своје време, проговарају из њега, спада и београдска Стамбол-капија. 

Надземни делови „Стамбол-капија" су данас у Бечу, у општини Пенцинг (14. Безирк), у непосредној близини барокног дворца Лаудон. Тамо као крајпуташ маркирају потпорни зид на шеталишту и бициклистичкој стази ка Бечкој шуми.

Темељи су и даље у Београду, испод плоча на Тргу Републике. Код сваке рестаурације Трга - око 1880, између два светска рата, или сад у овом веку - радови оголе темеље, јавност се запањи над невероватним археолошким открићем, разговара се о евентуалној новој намени, а онда се све то лепо покрије, забетонира и поплоча, док не изненади неке нове генерације кроз сто година.

Није тешко замислити разговор на некој од тераса око Трга негде у пролеће 2121. године: „Јеси ли чуо, пронађени темељи Стамбол капије коњу испод ногу! Сензација!"  

Поента је у томе, да Београд не жели да се сећа Стамбол капије. И поред свих, благо речено, мањкавости архивирања у Отоманском царству, да је град у последњих двеста година, да су његови становници, урбанистички заводи и тела за негу споменика, заиста желели да знају све детаље око Стамбол-капије, знали би их.

Стамбол на Стамболу

Као прво, која Стамбол-капија? На Тргу су стајале две камене капије, да ли као славолук или само контролисани пролаз у град у средњевековном маниру, то је отворено питање. И по свој прилици нису постојале заједно, већ хронолошки једна за другом. Има урбаних легенди по којима су чак стајале једна на другој, каснија на темељима претходне, рођена из њеног камена. 

Прва, именом Виртембершка капија, потиче с почетка XVIII века. Капију је, вероватно као славолук, подигао Карл Александер Виртемберг (Karl Alexander von Württemberg-Winnental, 1684-1737), заповедник у војсци Еугена Савојског, чије су снаге 1717. истерале Турке из Београда.

Карл Александар је касније имао политичку каријеру, од 1733. до смрти је био владајући кнез Виртемберга (отприлике данашња немачка покрајина Баден-Виртемберг са Штутгартом као главним градом), једне од државица унутар Светог римског царства немачке нације. Београд га међутим памти, или заборавља, као војника, царског генерала и маршала који је на коњу 1717. ујахао у ослобођени Београд. У сваком случају: у хришћански Београд.

Хришћански је Београд, као територија којом се влада, не по становништву, остао кратко, од 1717. и Пожаревачког мира до 1739. и Београдског (не)мира.

Прво што су Турци направили када су им Аустријанци, истина без воље и ентузијазма, али и без испаљеног метка, предали Београд 1739, било је да сруше Виртембершку капију. „Прво" не треба схватити буквално, али у свакако временски згуснуто, да су Турци брутално казнили Србе за две деценије политичке, културне, урбанистичке и градитељске европеизације, да су убијали и набијали на колац, да су рушили све што је мирисало на туђе, и да су у том полету отоманске реконквисте срушили и Виртембершку капију.

Паралелно с рушењем Виртембершких врата, по свему судећи користећи исти камен, Турци су одмах поред њих, у неком закошеном положају, подигли своју капију, ону на коју се углавном мисли кад се каже Стамбол-капија.

У каснијим предањима рањеног града, у непрецизном сећању на муку и очај пораза, те две капије - Виртембершка из 1717. и Стамбол из 1739. су се спојиле у једну, ову каснију.

Три лука, један лук?

Питања се множе. Како је изгледала једна, како друга капија? Да ли су Београђани тог времена имали позитиван став према првој, негативан само према другој? Да ли су прву, у том кратком периоду, прихватили као своју, или би је као такву прихватили да је боравак хришћанских снага потрајао, да су се развиле форме интернализације и адаптације? 

За прихватање те друге, именом Стамбол капије, није било шансе, нити је могло да буде. Њу је турска управа од почетка успоставила као nexus терора. На њој су се Срби набијали на колац, код ње и око ње су се извршавале масовне егзекуције, ту је одмазда добијала конкретне форме потчињавања.

Али, зар су заиста биле две? Или, зашто би Турци уопште рушили Виртембершку капију? Зашто је само нису „учинили" својом, накачили пар камених плоча са сурама, изнад улаза ставили коју тугру (калиграфски потпис султана), и готов посао? Војни освајачи тако раде од кад је света и века, преузимају паметне грађевине као своје. Не руше, него прилагоде.

То је некад исто тужна судбина: шифра Јустинијанова Света Софија у Константинопољу. Али суштина је у нечем другом - освајачи, поготову они који, као османска империја, нису марили за систематско развијање поробљених крајева, за вештине градње, смислену организацију цивилног живота, школе, науку, за све оно што се од касног XVII века звало прогрес, не руше тек тако једну солидно грађену, камену капију на улазу у властиту фортификацију.

Не руше је, осим ако не могу да је виде очима. Осим ако им архитектуром и симболиком тако пара видно поље и духовни мир, да коегзистенција Турака и аустријског камења постаје немогућа.

Два су могућа одговора.

Варијанта А: Турци заправо никад нису срушили Виртембершку капију. Само су је 1739. са спољним декором и функционалним додацима превели у статус Стамбол капије. У прилог тој варијанти би говорила  чињеница да су код сваког каснијег преуређења Трга републике изронили само једни темељи, чврсти и солидни, никаква шиндра и дрвена каша од триста година, као што се види на овим фотографијама које је познати београдски архитект Бојан Ковачевић ставио на располагање РТС-у.

Варијанта Б: Туруци су итекако срушили Виртембершку капију, зато што је изгледом цитирала касноантичке тријумфалне капије. За пример може да послужи Констатинов славолук у Риму, али та форма је практично неуништива и врло адаптабилна. Ако се занемари анахрони цитат тријумфалне капије у модерној Астани 2012. године, та је споменичка форма увек била чврсто усидрена у политичким културама хришћанства.

У свим класицирајућим епохама европски принчеви и кнезови су се утркивали у подизању тријумфалних капија. Кад се цар Леополд I (деда Марије Терезије) 1683. враћао у Беч након коначног протеривања Турака, читавим путем до дворца су градили тријумфалне капије у раскошном ефемерном бароку. И то познати архитекти, као Лукас Хилдебранд, на пример. Седам дана за монтажу капије, један за демонтажу.

За Турке, тако кратко након што су 1683. сахранили властите снове о освајању Европе, мора да је био страховити шамар кад су 1739. приликом повратка у Београд затекли иритирајуће примерке европске тријумфалистичке архитектуре. Главнина тога је истина била у руинама, пошто су Аустријанци по условима Пожаревачког мира морали да сруше све објекте подигнуте у те две деценије владавине. Али тријумфалну Виртембергову капију су оставили Турцима да им поквари тријумф.  

Славолук, па још с три пролаза, преносио је Турцима једну једину поруку: Заузето, хришћанин. Шта су Турци могли, него да га сруше до темеља, да камен на камену не остане, а материјал као сполије употребе за подизање неке друге капије пар корака даље, око које ће тријумфовати над локалном рајом.

Мртви Лаудон између везира и витеза  

Други пут у дугом XVIII веку Аустријанци су истерали Османлије из Београда 1788. године. Освајање/ослобођење града је водио немачко-балтички војсковођа Гидеон Ернст фон Лаудон (1717-1790).

Лаудон је био професионални војник, не цивилни управитељ. Он је ушао у град, освојио га, покупио што му се свиђало и одмах се вратио у Беч на даље располагање цару Јозефу II.

А то што се Лаудону допадало, и што је понео кући, у свој дворац у Пенцингу, била је архитектонска декорација са Стамбол капије. У суми је однео две велике камене плоче уграђене за владавине султана Махмуда I (1730-1754), уз то четири мање са гроба Ибрахим паше, једну тугру и једну деко-главу Турчина дугих бркова. 

Велико питање је, међутим, одакле је Лаудон покупио своје трофеје. Сумња се поготово јавља кад је у питању гроб Ибрахим паше. Лаудон је помешао двојицу паша - мислио је да у смрти тријумфује над Ибрахим пашом који је служио као амбасадор Високе порте у Бечу 1719, у време Пожаревачког мира, док је у стварности покрао камене декорације са гроба заповедника Београда Ибрахим паше који је умро још 1708. Порекло Лаудонових „сполија" тиме постаје проблематично.

Мотивација је јасна, превођење турских симбола репрезентативне моћи у хришћанске симболичке системе. Све остало је код Лаудона непоуздано, каже Гордана Илић Марковић са одсека за Славистику на Бечком универзитету - да ли је узео тамо одакле је рекао да је узео, или је напросто покупио ствари које су му се допале и после им надевао имена. Као што је речено, био је освајач, не администратор, а посебно не историчар уметности.

У наставку, Лаудоново пребацивање симбола из једног у други културни систем добија црно-хуморне димензије. Од донетих предмета није намеравао да направи мали tropaion у башти испред дворца, да се топло сети Ибрахим паше сваки пут кад туда прошета са супругом Кларом. План му је био други, да се сахрани испод њих. Пре смрти је тражио од Кларе да му од „турског камења" направи гробницу. Где би му се она касније придружила.  

По свему, Клара му није одбила жељу на умирућој постељи, али није имала ни намеру да је испуни. Да њих двоје, племенито рођених католика једног католичког царства, у вечности леже испод коранских сура и Махмудове тугре! Не бива. За мужа је наручила споменик по узору античких саркофага, са слободном статуом тугујућег витеза у пуној опреми. Нешто мало од обећања је и испоштовала, сахранила га је у „Турској башти" иза дворца.

Камење које је Лаудон донео из Београда је остало разбацано на имању, да се на њему спотичу пролазници и радници. Тек је према средини деветнестог века привукло пажњу Јозефа Хамера (Joseph von Hammer-Purgstall, 1774-1856), утемељитеља европске оријенталистике као академске дисциплине. Он их је каталогизовао и дао им службено име „Турско камење" (Türkensteine), али су тек после његове смрти, негде крајем 19. века уграђени у тип равног зидног споменика где стоје данас.

После Другог светског рата споменик је реновиран, при чему је све остало исто, осим што сад султанова тугра стоји наопачке.

Стамбол-капија, последњи чин, први пут

Године 1790. је умро цар, умро Лаудон, а Аустријанци Београд поново препустили Турцима (Свиштовски мир, 1791). Стамбол капија је остала где је била и весело дочекала повратак Турака.

Барем је такав био осећај Срба кад су од Другог устанка, па преко Хатишерифа 1830. почели да граде националну државу - да је Стамбол капија турска. Да јој се не може веровати. Да ће пожељет Турака, али да од тога нема ништа. Гледајући унатраг, код њих се јавио исти рефлекс као код Турака према Виртембершкој капији. Срби су могли да Стамбол-капију преведу у нови, за њих повољан политички контекст, али је мотивација била ниска. Чини се да је таква и данас остала, јер у аустријском заводу за заштиту споменика кажу да им Београд није послао обећане фотографије темеља Капије с раскопаног Трга из 2018.  

По наредби кнеза Михаила Обреновић, тај архитектонски маркер турског Београда је до темеља срушен 1866. Формулација „до темеља" је међутим непрецизна. То знају сви који су пратили распад Југославије по Уставу из 1974. да „свака република има право на самоодређење до отцепљења". Да ли „до отцепљења" значи све до њега, или укључујући и њега? Тешко, тешко. Да ли је кнез Михаило рушио Капију „до темеља" тако да разруши и темеље, или само „до њих", али не и њих? Опет тешко.

И како је изгледало то што се рушило? Да ли је обликом личило на слику која данас стоји на згради Народног позоришта, на плочи постављеној 2003?

Један пролаз, затворен облим сводом, очито са ребрима, напред класицистично прочеље са рустиком, горе све затворено једноставним, али истуреним венцем - да ли је тако изгледала Стамбол капија коју је Михаило рушио 1866? Има смисла, али и фантазије, јер је то једнако тако могао бити и неки део калемегданске тврђаве.  

Или је Михаило рушио Стамбол капију са цртежа аустријског путописца и етнолога Феликса Каница (1829-1904) - цитат збијене тријумфалне капије са три благо шпицаста лука, два пиластра око главног, истакнутим венцем и атиком?

Али, зашто би Турци свесно подигли такав облик славолука 1739, након што су вероватно на пар метара даље срушили исти такав? Каниц је боравио у Србији средином XIX века, могао је да види праву ствар пре њеног рушења 1866. и да је нацрта, али - да ли је цртао Стамбол капију на будућем Тргу републике, или једну од две „Стамбол капије" на Калемегдану?

Успут, фотографија као техника постоји од 1839. Како то да нико није снимио Стамбол капију пре рушења? Рачун вероватноће би рекао да неко сигурно јесте, али та сведочанства чуче у архивима у Бечу или Истанбулу, можда у неком подруму у Београду, можда су страдала у сукцесивним бомбардовањима?

То је оно што се Гордана Илић Марковић нада да нађе. Неки траг, поузданији од Каницових цртежа или Лаудонове збркане погребне семантике.

Читај ми обрнуто да те разумем

За сада, једине поуздане ствари су:

1. Биле су две капије на простору данашњег Трга републике, али како су изгледале, нико не зна. За сада. 

2. Аустрија је била непоуздана, превише губила од Турака и сваки пут препуштала Београд турској освети. Да није, можда бисмо данас имали другу ситуацију.

3. Да Лаудон није однео „Турско камење", данас ни тих остатака не би било. Били би уништени оног тренутка кад је Михаило наредио рушење.

4. Београд је 2018. могао да преко откопаних темеља Капије постави дебелу прозирну плочу, и тако тај споменик интегрише у модерни изглед Трга. Да је ту, да се види, а да не смета, онако као што је Беч учинио са Виргиловом капелом у метроу, или са остацима римског каструма на Михаеловом тргу. Могао је, а није, иза чега се крије или немарност или нека тешка историјски наслеђена емоција.  

5. Теоретски, Србија може да тражи повратак тог камења, иако је оно културни споменик под заштитом аустријске државе. Може, али је тешко схватити зашто би јој оно требало, сад кад није пре. Према томе, случај се дефинитивно не уклапа у актуелне процесе постколонијалне уметности, где се рецимо од Енглеза очекује да врате Партенонски фриз Грцима, од Немаца да Иштарину капију врате Ирачанима, или од Венецијанаца да Коње Светог Марка врате - коме, Ердогану или Вартоломеју?  

5. Срби су били, очито и остали, тако индиферентни према судбини Виртембершке и Стамбол капије зато што су мислили да је то ствар коју Аустријанаци и Турци морају да разјасне између себе. Кад су Аустријанци у последњем реновирању крајпуташа на бившем имању Лаудонових окренули султанову тугру наопачке, дали су томе значајан допринос.