То је последња књига Новог завета – не само у редакторском погледу. Написана крајем I века, она је и хронолошки дошла на свет међу последњима. Задуго је сматрана јеретичком; последња је, тек у IV веку и уз доста отпора, легитимизована. Бави се доласком последњег времена у којем ће хришћани дочекати коначну правду. То је есхатолошки текст у најужем значењу (ἔσχατος, последњи). Откривење је нека врста поговора Новог завета. Оно резимира први век хришћанства, али и резонира заједно са сваком апокалиптичном епохом. А у таквом времену живимо данас.

На лето 1993. мој пријатељ и ја посетисмо оца Стефана Каруљског у испосници подно Атоса. Домаћин нас је испрва игнорисао, посветивши сву пажњу неколицини Грка који су нас код њега довели. Кад смо после разговора вођеног на грчком, који не говоримо, устали - Стефан нам се први пут обрати на српском:

„Вас двојица останите."

Старац потом покупи понуде које смо му донели и одложи их на метар и по високу гомилу насред дворишта. Приђосмо ближе; неотворенe боце с маслиновим уљем и вином, тегле са паприком, кесе с пистаћима - конзумерски рај из ланаца супермаркета чамио је на сунцу, сушио се и гледао нас.

Бобан и ја смо били на двонедељном ходочашћу по манастирима Свете горе и практично све дистанце смо превалили пешице, с ранчевима на леђима. Хронично изгладнели, бленули смо у хрпу одбачене хране. Осећали смо се као евнуси у стиптиз клубу. Каква штета! Падох у искушење да кришом узмем паковање беле алве и конзерву фанте.

„Зашто сте бацили ову храну, оче? Истекао јој је рок?"

„А то! Ма сва има заједничко проклетство. Видиш ове линије на амбалажи? То су бројеви. Први, средишњи и последњи су увек исти", објасни нам Стефан. „Једног дана ставиће шестице уместо нула", повери нам на крају конспиративно. „И нико неће приметити."

Будући да смо га гледали бело, Стефан нам сместа пронађе спорна места. У Откривењу 13: 17-18 лепо стоји: „Да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг, име звијери или број имена њезина... Ко има ум нека израчуна број звијери... број њезин је шест стотина шездесет и шест." А у 18: 13-14 црно на бело пише: „Товаре... цимета и балсама и тамјана и мириса и ливана, и вина и уља, и бијела брашна и пшенице, и говеда и оваца, и коња и кола, и тијела и душа људских. И воће које жели душа твоја удаљи се од тебе, и све масно и сјајно отиде од тебе, и никад га више наћи нећеш."

То је био мој први сусрет са Јовановим Откривењем у тврдој верској пракси. Стефанова гомила нетакнуте хране била је мешавина анархистичког манифеста, вежбе за испоснике, уметничке инсталације, сатире потрошачког друштва и дидактичке опомене. Коначно, једна од могућих материјализација Откривења у 3D.

Хришћанима на знање и тумачима на радост, Откривење се већ на нашем првом сусрету изродило у ултимативну разбрајалицу Новог завета. И непажљивом посматрачу је јасно да, два миленијума по настанку, Откривење ускрсава на сваком кораку. Ако текст схватимо дословно, он се пред нашим очима трансформише у зилотску сапунску оперу.

Отад држим Откривење на оку. Препознајем посвуд његове трагове. Омиљена енглеска песма - вољенија од званичне химне - је Јерусалим. Говори о Новом Јерусалиму из Откривења. У Нетфликс серијама појављују се жена која јаше на аждаји и човек који сукне ватру из уста. Те визије су препознатљиве из Откривења.

Илија Босиљ слика аждају са седам глава. Дословна инсценација Откривења. Жиг заведен под бројем 666 жилаво опстаје у хорор жанру. Сваки се контекст добро уклапа у Откривење, свако одело му лепо стоји. Чак би му пристајао и поднаслов Маркиза Де Сада: Откривење или невоље врлине.

Јованово Откривење је, речју, нека врста алегоријског џокера. 

Аутор, локација и жанр 

Према предању - а других извора практично и немамо - заједно са апостолима Симоном и Андрејом, Јован је био ученик свог имењака Јована Крститеља и на његов наговор постао је Исусов следбеник. Изгледа најоданији: Петар и Јован једини остају близу Исуса током суђења; суочен са смртном пресудом, Исус задужује Јована да се брине о његовој мајци.

Три острва Спорада служила су Римљанима као кажњеничке колоније. Јована су тамо протерале римске власти због проповедања хришћанства. Јован се тамо „обрео" - на старогрчком егеномен (ἐγενόμην). Исту реч користи када каже да се затекао (или чак себе пронашао) у Духу. Превод је у ова случаја раван: „бејах".

Патмос је био дакле римски Голи оток, место где су отпремани осуђеници. То сазнајемо од самог Јована у Откривењу. Друга сведочанства су или оскудна или маштовита, махом јер не датирају из Јовановог времена. Тертулијан наводи да су Јована пре изгнанства бацили у кључалу воду, што је преживео без озледа. Викторин пак тврди да је Јован осуђен на принудни рад у каменолому.

Поуздано знамо само да је протеривање на острво (лат. relegatio ad insulam) римска законска мера која је постојала у његово време. Јованово изгнанство, закључује Стивен Смали у студији из 2005, потиче од малоазијске римске јурисдикције, масло је његових римских и јеврејских противника и укључивало је принудни рад, али не и доживотну робију.

Данас је Патмос, условно речено, још забаченији; припада грчкој територији, а налази се надомак турске обале. Будући да сам 2021. добацио до Пелопонеза, падох у искушење да оверим локацију изблиза.

Понесен текстом Откривења, очекивао сам величанствену шпиљу са сталактитима који су попримили облике змајева и змија, с понорницом која кривуда по њој попут Стикса, с леденим ваздухом и мокрим зидовима, стално присутном измаглицом и мистичном расветом. Замишљао сам јата слепих мишева који висе наглавце и повремено, уз хуку, мењају зид.

Један пријатељ је истог лета завршио на острву и енергично ме је одговорио од посете:

„Што се пећина тиче, виђао сам и боље."

Речју, Јованово скровиште - као уосталом и она других пустињака - сићушно је и скромно.

Када се избавио из изгнанства и доспео у Ефес - натраг у цивилизацију удаљену свега стотинак километара - Јован се обратио хришћанским црквама у Малој Азији. Посланице или епистоле (старогрч. ἐπιστολή) су оно што данас зовемо отвореним писмима. Жанр потиче из старог Египта. У посланицама Новог завета затећи ћемо дидактички интониране списе. Јованова је ексцентрична: садржи опис његових бизарних визија из пећине на Патмосу.

И она, истина, садржи неизбежну поуку: говори хришћанима да су на правој страни, да је правда коју ишчекују извесна, да она стоји повише историје, да ће на крају крајева тријумфовати Исус.

Али ако Откривење упоредимо било с посланицом као књижевном врстом, било с другим посланицама, чак и са самим Јовановим текстовима - приметићемо предозирање.

Исусово послање апостолима прво је било исцељивање, потом проповедање и коначно крштавање. Он сам није написао ни слово; чак није никог задужио да шта запише. Следбеници су између 66. и 110. године то урадили самоиницијативно. Исусови савременици су очекивали његов други долазак сваког тренутка, што је записивање чинило излишним. Самом Јовану Исус помиње писање тек у визији:

„Што видиш напиши у књигу, и пошаљи на седам цркава."

Збиља, као што Јеванђеље по Јовану одудара од осталих, такозваних синоптичких јеванђеља, тако Јованово Откривење по много чему одудара од остатка Новог завета. Јован је срочио последње јеванђеље, три посланице и Откривење. То га малтене чини најбитнијим аутором Новог завета. Ноторно алфа и омега Канона, од почетка који беше логос до онога који одржи дјела моја до краја - у извесном смислу је он сам. 

Учен човек у I веку био је ретка зверка, отприлике као данас академик у Француској. Једини недвосмислено склон записивању међу апостолима био је Јован; он с правом носи свој надимак Богослов. Будући да бирамо у шта желимо да верујемо, држаћу се предања: блиска ми је идеја да је Јован Богослов аутор Откривења, иако је данашњи историчари сматрају за мало вероватну.

Јединог списатеља међу укупно петнаест апостола доживљавам као првосвештеног колегу.

Јован је писац у егзилу. Он се и сам декларише као човек од пера у данашњем смислу. На почетку Откривења он благосиља писменост: „Блажен је онај који чита и они који слушају ријечи пророчанства, и чувају оно што је написано у њему". На крају, он се позива на ауторску неповредивост, упозоравајући будуће редакторе и уреднике: „И ако ко одузме од ријечи књиге пророштва овога, Бог ће одузети његов дио од Дрвета живота, и од Града светога."

Други човек који се у I веку истицао у писању о Исусу и његовом учењу био је Павле. Претходно заклети непријатељ хришћана и фарисеј - по сопственом сведочењу, нездраво фанатичан - своју конверзију око 37. године описује као натприродни догађај. Под тим утиском, он постаје нека врста путујућег проповедника.

Павле је обичавао је да се посланицама обраћа народима и градовима. Он ће постати најгласнији поборник нове религије. Као писац био је хитрији и плоднији од Јована; срочио је више од половине канонских књига будућег Новог завета - четрнаест од укупно двадесет седам.

Али Јован и Павле су такође комплементарни као аутори: први је у Откривењу описао размере божјег гнева и пакао на земљи; други у Химни љубави моћ божје љубави и рај којим нас уздиже до неба. Њих двојица су језгро свете књиге хришћанства, с тим што је Јован био најоданији Исусов следбеник, док је Павле Исуса срео само у својим визијама.

Питам се који је од њих двојице био у предности.

Трећи човек међу писцима Новог завета је Павлов ученик Лука. Поред Јеванђеља по Луки, написао је и Дела апостолска. То је количински укупно четвртина Новог завета. Дакле аутори Новог завета су номинално Павле, Лука, Јован et al.

Алелуја: Језици и писменост у источном Медитерану I века

Свете књиге, као и историја цркве, колективни су напори и у њима обично учествује више људи него што предање може да понесе. Упркос доктрини о службеној објави, текст Новог завета нису писали непосредни сведоци Исусове мисије. Али ко год је у првом веку писао или уређивао - а то су, као и код средњовековних цркви, већма ипак били анонимни мајстори - морао је да прво савлада ту ретку вештину.

Писменост је у антици важила за волшебно умеће, неку врсту магијске моћи. Као и у Египту, писари су у Исусово време припадали повлашћеној касти - отприлике као данас програмери. Можда је здрава и компарација између педесет информационих инжењера који су читавом свету променили навике у XXI веку и Исусових седамдесет следбеника који су сличан утицај остварили у свом времену.

Чак и тадашњи однос према тексту има аналогију са компјутерским програмом. У антици су се књиге преписивале руком. Није било необично да преписивач цензурише, додаје или пoправља „багове" које су оставили претходници.

Однос према ауторству није био педантан као данас; сама јеванђеља су била анонимна до II века. Чак су чувени текстови антике, попут Платонове Државе, трпели драстичне, неретко и варварске редакторске интервенције. Овај антички однос према тексту ускрсао је у наше време немачки драмски писац Хајнер Милер. Отуда је Јованова строга ауторизација Откривења тако ексцентрична. 

Образовани грађани Рима говорили су и латински и старогрчки, први као језик војске и државних послова, други уметности и науке. Али таквих је било мало; у антици би се људи потрудили да се описмене само ако им је то професионално неопходно. Ако је ко историчар - оба језика, да може да консултује примарне изворе; ако је филозоф или учењак - такође оба, да може да обогаћује знање и шири учење; ако је официр - латински, да може да прима писмена наређења; ако је у администрацији, такође латински, да може да води евиденцију; ако је јеврејски свештеник - хебрејски, да може да чита са светих свитака. Широке масе биле су неписмене и захтевале су усмено обраћање.

Исусу и апостолима матерњи језик био је арамејски, који је најближи данашњем сиријском. То је био најзаступљенији говорни језик на источном Медитерану не само међу Јеврејима, и задржао је тај статус све до исламских освајања у VII веку када га је потиснуо арапски. Најозбиљнији конкурент у регији био му је старогрчки.

Арамејско писмо је древно; старије је од арапског и хебрејског. Али писани језик - онај на којем су свете књиге - за Јевреје је остао хебрејски. 

Исус је, као и Мухамед, највероватније био неписмен. Просто су могућности за сина дрводеље из Галилеје - чак и ако је у питању вундеркинд какав је описан у Јеванђељу по Луки - биле такве. Али то му није неопходно затворило врата ни за размишљање ни за учење; знање старозаветних списа могло је бити стечено усмено.

Скоро је извесно да је говорио хебрејски, а вероватно и старогрчки. Исуса би данашњим речником могли назвати „функционално писменим". 

Четворица апостола су били рибари; један од њих је Јован. У Делима апостолским се таксативно наводи да је био неук. Међу осталима није било ниједног свештеника, официра, учењака, бирократе - дакле човека чија је професија захтевала писменост.

Отежавајућа околност јесте што су Исус и апостоли говорили галилејским дијалектом арамејског. Не само да је међу Јеврејима постојао јединствени раздор између писаног и говорног језика који је трајао готово хиљаду година - а потрајаће још два миленијума, када је хебрејски коначно васкрснут као говорни језик - већ су и регије на којима су живели у I веку патиле од оног што данас зовемо балканизација. Већ се у Јерусалиму говорио други дијалекат.

Нови завет прећутно нотира овај лингвистички галиматијас, вавилонску посвађаност Исусовог и Јовановог миљеа, смело комбинујући вокабулар арамејског, хебрејског и старогрчког.

Овде се Откривење истиче. На пример, реч „алелуја" (библијски хебрејски, הללויה - хваљен Господ) не помиње се нигде у Новом завету. Али Јован је четири пута понавља у Откривењу. Благодарећи томе, она је у хришћанским контексту постала рефрен.

Топоним „Армагедон" из Откривења настао је Јовановом транслитерацијом хебрејског хар мегидо, „брдо Мегидо" (библијски хебрејски הר מגידו). Јован повремено наступа и као тумач: „Име му је на јеврејском Авадон, а на грчком Аполион". 

Да би испунили Исусово послање, апостоли су морали да прво упознају говор којим одвајкада конверзирају господари - дакле званичним језиком Римске империје, латинским.

Први човек кога су апостоли преобратили у хришћанство био је један римски центурион. Дакле први хришћанин био је писмени официр: оно што данас називамо интелектуалцем.

Наредни језик који су апостоли морали да савладају био је онај пророка и свештеника - хебрејски. Коначно, требало је проговорити и језиком уметности, филозофије и науке - старогрчким. У Исусово време већ је постојао превод Старог завета на старогрчки, такозвана Септуагинта.

Немали проблем за апостоле представљала је чињеница да арамејски и старогрчки нису у истој групи језика и говорницима једног је учење другог био мукотрпан подухват. Постојало је међу ученим Јеврејима такође и подозрење према ривалским цивилизацијама и освајачима, а то су за њих били практично сви суседи: Вавилонци, Египћани, Персијанци, Грци и Римљани. Међу ученим Јеврејима колала је нека врста резентмана. Сличан сентимент изказују данашњи Французи кад одбијају да уче енглески језик, или неће да га говоре иако га разумеју. 

Историју хришћанства трасирали су прости људи - тесари, рибари, порезници. Свој допринос су дали разбојници и блуднице. То јесте била нарација децидно скована одоздо нагоре. Можда је зато само један међу њима постао писац. Али ток историје цркве променили су, како то обично и бива, у кључним моментима племенити родом, одозго надоле: племић Павле и цар Константин који се самоиницијативно преобраћају у хришћанство. 

Павле је и највише путовао: обишао је Римску империју уздуж и попреко, добацивши на запад све до Шпаније. А други апостоли, будући да су се одметали изван граница Империје, морали су да овладају и језицима туђих култура не би ли комуницирали с потенцијалним верницима. Тома је стигао најдаље на исток - до Индије; Матеј на југ, до Етиопије; Андреја на север, до Скитије.

Павле је и пре конверзије говорио старогрчки и познавао грчку књижевност. Лука је био Грк - једини међу јеванђелистима коме је старогрчки био матерњи. Јованов пут од неписменог рибара из Галилеје до богослова имао је најмање изгледа. Испоставило да је Јован оригиналнији као писац од својих ранохришћанских колега. Зато је изазвао и највише скепсе - што око ауторства, што око правоверности, што око уласка у Канон. Речју, Јованова конверзија у списатеља била је чудо: логичније је претпоставити да је текстове приписане њему срочио неко други. Али хришћанство у толико инстанци пркоси логици да је, ipso facto, и у вези с Јованом вероватно истинито оно најнелогичније.  

Професија књижевник: Скепса и чуђење у светој књизи

Генерално, писац је у бити самотрагалачка, некомерцијална функција, пре нека врста шаманске пасије која је уперена ка мењању - идеално, оплемењивању - света, него што има конкретну употребну вредност. То у једнакој мери важи за антику као и данас: књижевници нам више служе да распаљују машту и попуњавају празнине у емоцијама, него да нам пренесу знање или подсете на чињенице.

Константна популарност Откривења указује да више има интересовања - а самим тим и простора - за фантастичне и „нефункционалне", него за реалистичне и наменске списалачке радове.

Другим речима, наша директна комуникација с митом задржала се до данас.

Будући да сам до своје титуле такозваног књижевника дошао тешком муком - до педесете сам био новинар - питао сам се ко су те лицемерне колеге које критикује Исус? Да није то његов пледоаје против писмених? У Новом завету се иза ове речи крије граматеус (старогрч. γραμματεῖς) - секретар, ћата, писар, учењак. Корен је грама (γράμμα) - напис, писмо, књига. Адекватнији превод од Вуковог „књижевника" би, бар за наше време, био „писар". Исусове покуде усмерене су према бирократама.

Писци светих књига - који су потегли да ураде посао писара над писарима, песника над песницима - добијали су позиве с вишег места. Како би се рекло у хришћанском аргоу, били су богонадахнути. Истовремено, у земаљској хијерархији задржали су титулу волонтера. Старозаветну збирку Песма над песмама предање приписује краљу Давиду, али већина писаца светих књига нису били ни слављени ни плаћени за труд, као уосталом ни Јован, Павле, Лука и остали писци Новог завета, који су том захтевном мисијом себи натоварили невољу на врат.

Игром случаја или провиђења, Јован је одговорио на кардинални захтев који се ставља пред писце: дуговечност. Списатељство је дугорочна инвестиција. Писац споро сазрева, дуго пече занат, мукотрпно артикулише светоназор, ретко успева да генерише упечатљив и препознатљив стил. Јован је и ту био изузетак: једини је међу апостолима умро природном смрћу.

Апостоли су жребом поделили територије за проповедање. Павле је пробио лед: први се подухватио записивања Исусове науке. Одлука да уопште пише донета је јер су сведоци и очевици Исусове мисије почели да умиру. Одлука да то уради на старогрчком пак последица је Исусовог налога да се „проповеда свим народима света": старогрчки је, како је речено, био lingua franca антике - отприлике као француски у Наполеоново време или данас енглески.

У време Павлових путовања и текстова на којима ће с временом израсти Нови завет, апостоли су већ били у поодмаклим годинама. А у време писања Oткривења, практично сви су већ страдали насилном смрћу. Информације су тада, попут људи, путовале спорије. Питање је да ли је Јован знао за судбине апостола или их је само наслућивао. У оба случаја, старозаветна осветољубивост Откривења у том светлу постаје разумљива. У тренутку када, у дубокој старости, бележи своје визије, сва Јованова апостолска браћа била су побијена. Већина је умрла у мукама на крсту: тако је страдали Симон Петар, Андреј, Филип, Вартоломеј, Јаков Алфејев, Тадеј и Симон Зилот.

Нови завет јесте књига о чудима - шта су друго ходање по води и њено претварање у вино, описано једино у Јеванђељу по Јовану? Истовремено, она је записана са извесном трезвеношћу. Догађаји у јеванђељима држе се форме хронике; могу се схватити дословно чак и кад су потпуно невероватни.

Скепса свакако није страна ни приповедачима, ни актерима Новог завета. Они на чуда реагују посве људски. Штавише, упркос чудотворству, апостоли нису чекали да циници посумњају у Исуса или да му моралисти соле памет. Апостоли су и сами скептични. Јесте, он уме да створи нешто ни из чега, да подигне људе из мртвих. Али може ли из Назарета бити шта добро? Како то да рави седи с порезником? Зашто дозвољава да га додирне блудница? Тома не може да поверује да је учитељ васкрсао из мртвих све док то не види својим очима и не умочи прсте у његове ране.

Дакле кад се описују натприродни догађаји, сведоци Новог завета наизменично исказују дивљење и неверицу. Штавише, њихов скептицизам може се мерити у градацијама - не само од човека до човека, већ и од времена записивања. Најтрезвеније је најстарије јеванђеље, оно по Марку. Ту је потенцирана Исусова људскост: рођен је као обичан човек и радња се прекида у тренутку кад његово тело нестане из гроба.

Павлове посланице већ су мање скептичне: Исус се родио се као обичан човек али се узнео до божјег сина. Матеја и Лука пак представљају Исуса као наднаравно биће од самог рођења. Коначно, у Јеванђељу по Јовану Христ је одувек постојао; стекао је људско обличје као Исус. Последњу градацију формулишу гностици: Исус је божанство; његов земаљски живот је пуки привид.

Биће да Јованово Откривење тежи градацији с најмање скепсе. Јованов поглед на Исуса је практично гностички. Не само да је писац уронио до гуше у фантастично, већ као да га то ни најмање не тангира. Њему се такође обраћа Исус, али он ни за тренутак не сумња. Како и може? Пред њим је наднаравни, небески Исус, с белом косом, пламеним очима, мачем који му излази из уста, ногама као бакром кад се зажари, гласом као хуком воде. Око њега мањка реалних, свакодневних ситуација и личности; у најбољем случају, ту језде њихове сенке. Јован у Откривењу као да иде корак даље у тврдоћи своје вере, у жестини свог фанатизма. Сведочиће свакаквим чудесима док коначно и он не попусти:

„И видјех жену гдје се опија од крви светих и од крви свједока Исусових. И видјевши је, зачудих се чудом великим. И рече ми анђео: Зашто се чудиш?"

Чудим се јер ми се обраћају анђели. Чудим се јер је будућност тако чудесна, могао би да одговори Јован.

Сличан вредносни аршин, паралелан литерарни инстинкт који користимо читајући свете књиге и чудећи се заједно с њиховим јунацима, примењив је на поезију. У добром делу аматерске поезије нити писац има јасно осећање света, нити зна да га ваљано дочара упечатљивим сликама. Резултат је почесто пука бесмислица.

У врхунској поезији ефекат је супротан: осећај света задобија необичну јасност, кристалише се у конкретну, прецизно надахнуту визију. Најбоља поезија се у једној тачки спонтано прелива у молитву; другим речима, постаје дубински религиозна. Неке песме - као што је Десидерата - израстају у мантре животне мудрости, што је један од циљева светих књига. Некад песника тешко разликујемо од пророка, рецимо кад су у питању Виљем Блејк или Халил Џибран. Понекад је пак пророк песник, као Гуру Нанак.

Јован и Канон пак тврде нешто друго: да његов текст спада у пробрану категорију апокалипси или откривења, дубоких увида које омогућује Бог сам.

Од моћног Вавилона до ноћног Дубаија: Апокалипсе

Изворно, апокалипса и откривење су синоними. На старогрчком ἀποκάλυψις значи отварање, разоткривање, скидање вела. Сложеница је настала од ἀπο, од и κάλυψις, поклопац. Али данашње конотације те две речи су различите: апокалипса се односи на смак света; откривења пак могу да зароне и у друге теме.

Сам жанр апокалипси је чедо ропства. У јудео-хришћанском свету апокалипсе су у оптицију још од вавилонског поробљавања Јевреја, дакле VI века п. н. е. Истакнути пример из Старог завета је Књига пророка Данила. Можда је претерано рећи да је Стари завет апокалиптичан, али туце старозаветних текстова има апокалиптичне тонове. 

Како су, уосталом, Јевреји могли објаснити евидентну контрадикцију између божије наводне праведности и толиких мунданих неправди? У покушају да пружи ваљан одговор на ово сложено питање, јеврејска апокалиптичка литература посеже дубоко у џеп фантастике. Она описује натприродне догађаје, историју која се још није десила, волшебне силе под чијим утицајем ће зли појединци и народи једног дана бити кажњени, а праведни награђени.

Хришћани су ентузијастично наставили жанр: порађали су апокалипсе све до ренесансе. Оне су постале популарно штиво баш у Исусово и Јованово време: златно доба им је између II века пре наше ере и II века наше. Постоје бар две апокалипсе посвећене Павловој конверзији. Павлово откривење је најутицајнија хришћанска апокалипса после Јованове.

Отац Стефан Каруљски доказао је да се апокалипсе пишу и данас. Старац нам је показао копију текста на српском куцану на машини коју је срочио његов познаник. Истог дана сам је прочитао. Текст је посвећен посети рају, уз детаљан опис небеске хијерархије - слично Павловом откривењу. Стефан је успео да рукопис преведе и објави у Грчкој под именом Једно савремено чудо.

Неодољивост апокалипси лежи у слутњи да лакше прихватамо своју привременост ако смо уверени да и свет има властиту; да смо спремнији за свој крај ако знамо да и људски род има сопствени. А будући да одговара на наше најдубље потребе - апокалиптичка литература јавља се и у многим другим религијама.

Апокалиптични жанр ће учествовати активније у генези фикције него у историјским списима. Гарангутанске слике Откривења, рецимо, више дугују Књизи Еноховој него неким опипљивим чињеницама. Од хипербола à la Јован, Франсоа Рабле је у Гаргантуи и Пантагруелу сковао ренесансни хумор. А посета паклу и његовим „рекама ватре" из Павловог Откривења утицала је на највеће дело средњовековне књижевности, Дантеову Божанствену комедију.

Последње што писац пророчанства треба да постигне јесте да буде у праву, да му се предвиђања дословно остваре. Пророк гради репутацију и постиже славу много пре него што ће његова пророчанства проћи кроз тест историје. Дакле у тренутку када она дођу на пробу, више неће бити важно да ли су била тачна. Свету књигу не треба писати тако да се предстојећи догађаји наслуте и погоде; треба је писати тако да сваки евентуални догађај може да се у њу уклопи. Дакле попут Јовановог Откривења.

У случају саме историје после Откривења, није било ни анђела ни труба, а једина постојано присутна чудовишта су били људи. Армије на коњима данас су ствар прошлости, иако је коњица у војскама опстала све до почека XX века. Али јесте било помрачења Сунца, крвавог месеца, падања звезда с неба, тровања вода, смртоносних зараза, дивовских армија. И било је рана злих и љутих на људима, и све је живо угибало у мору, и сагоревали су људи од велике жеге, и језици су се гризли од бола. И пресахнула је река Еуфрат, и били су велики земљотреси. Неколико детаља делују више од пуке коинциденције.

„И паде с неба звијезда велика, која гораше као буктиња, и паде на трећину ријека и на изворе вода. А име звијезди бјеше Пелен. И трећина вода поста пелен, и многи људи помријеше од вода, јер постадоше горке."

Пелен, старогрч. апсинтос (Ἄψινθος), на украјинском чорнобиль, може се читати као пророчанство хаварије у истоименом граду 1986.

Свакако су и „моћни Вавилон" и још моћнија Римска империја - као уосталом и све друге - на концу пале. Али да ли се остварују и Јованове позитивне објаве? Да ли још чекамо отелотворење његовог небеског Јерусалима, града вечите светлости у којем живе праведни и верни?

Заиста, Јованов Нови Јерусалим, кристални град, пре је опис који припада XXI веку него његовом времену. Нису ли то центар Чикага или Менхетен? Јован прориче Западну цивилизацију с кристалном естетиком. И не само Западну: архитектонска утопија Новог Јерусалима још је ближе отелотворена у градовима попут Сингапура или Дубаија.

Парадоксално је да је естетику која је на Западу превагнула Фридрих Ниче луцидно назвао „аполонском". Али тај исти старогрчки бог у Откривењу јаше на челу армије чудовишта из подземља. Копкало ме је зашто је баш Аполон Јовану био тако мрзак. Одговор на ово питање је запањујуће једноставан: Патмос је у Јованово време био центар култова Аполона и Артемиде.

Занимљиво је да се од свега написаног у Новом завету највише остварило оно што је најближе немогућем. Јован јесте био далековид, али није знао шта тачно види. А ако је историја циклична, како су веровали Марко Аурелије и Ниче, онда је сваки амбициозни текст пророчански.

У почетку не беше речФилозофске идеје у време Откривења

Јеванђеље по Јовану почиње енигмом. Већ у првој реченици, термин „логос" (старогрч. λόγος) показао се изнимно захтевним. Вук Караџић, консултујући друге преводе Новог завета, „логос" преводи као „ријеч". Импликација сентенце „У почетку бјеше ријеч" је магијска: Бог је чаробњак који је створио свет изговарајући мантру. Али логос је Бог створио не проговорајући - то ће рећи сваки физичар.

Писац извесно није мислио на „реч" јер би онда вероватно употребио лексис (λέξις). Могуће значење је: „У почеку беше смисао". Коначно, исказ који би подједнако задовољио теологе и научнике јесте: „У почетку беше принцип". За Јована, пак, космички принцип отелотворен је у Исусу. Логос је Исус сам: „У почетку беше Христос."

И у Откривењу Јован помиње логос: „И име се његово зове: Логос Божији". И овде осећамо да „Реч Божија" није адекватан превод. Зато је у актуелном српском издању Новог завета реч логос задржана непреведена.

Ирина Деретић, професор античке филозофије, написала је књигу о логосу. Студија моје пријатељице излази из домена лексике: она враћа појам онима којима припада - Платону и Аристотелу. Филозофски правци који су се развијали у Грчкој после смрти Аристотела и његовог ученика Александра Македонског у IV веку п. н. е. до Исусовог времена били су натопљени сумњом. Није ли то била сумња у себе? Како каже Бертанд Расел, „Аристотел је последњи грчки филозоф који је на свет гледао весело."

Цинизам, стоицизам и скептицизам мапирали су могућности моралног деловања у једном - по мишљењу Грка - крајње нестабилном и несигурном свету. Стоицизам је у I и II веку пристигао и до Рима. Стоичке крилатице и мудрости из тог времена - на пример антимарсистичка теза да живот најбоље можемо поправити мењањем става, а не света - звуче као да их је писао неки данашњи лајфкоуч.

Доминантна идеологија Римљана близу врхунца моћи била је заговарање стоичког мирења с постојећим стањем. Очигледно је Римљанима оно што је овековечено у гласовитој латинској синтагми status quo одговарало.

Чак је и један римски император - Марко Аурелије, који је владао између 161. и 180 - био истакнути стоик. Као да су Римљани саветовали својим поданицима - па и он у својим чувеним Мислима - да прихвате pax romana попут судбине. Речју, да постану стоици.

Идеологија Грка после пада Александрове империје може се више идентификовати са довођењем у питање великих ауторитета и постојећих вредности: цинизмом, дакле. Епитомизовао га је Диоген Циник - скандал-мајстор, аскета-забављач и непревазиђена маскота те филозофске школе, негде на пола пута између Сократа, изазивача предрасуда, и Исуса, човека без имовине.

Будући да се доста кретао - нарочито за неког из свог миљеа - Исус је могао на путовањима да сретне људе разних религија, филозофија и уверења: поштоваоце грчких богова и култа Митре, цинике и стоике, клерике и пророке попут Јована Крститеља.

Међу савременицима, Исус и његови следбеници - укључујући и Јована - у свом односу према материјалном свету и богаћењу - како примећују Џејмс Гарци и Џереми Странгрум - показују немалу сродност са циницима. Људи у ритама, заветовани на сиромаштво и аскезу, луталице који позивају народ на врлину били су уобичајена слика у самом Риму и његовим провинцијама из I века. Звали су их погрдно киникос (κυνικός, „псоликима") вероватно због тога што су зарасли у дуге косе и браде.

Исусове поуке су дубоке, али исказане једноставно, сасвим у духу циника. Његово порицање високопарности и интелектуалне претензије личило је такође на паралелан став циника. Постоји епизода из јеванђеља која описује разговор Исуса с неким младићем. „Раздели све што имаш сиромасима и пођи са мном", саветује му Исус. То је превише за саговорника - он је потицао из богате породице и није му се растајало од привилегија. Зато Исус каже да ће богати теже ући у царство божије него камила кроз иглене уши.

Овде Исус наступа практично као један од циника. Он и апостоли разделели су шта су имали и кренули да проповедају врлину. Исусов наступ у Другом храму, када нападне трговце верским дрангулијама, личи на Диогенове дрске упаде на Платонову Академију. Диоген је такође био човек без длаке на језику; није се либио да одбруси нешто искрено и истинито у брк и самом Александру.

Откривење је такође писао испосник који је живео у пећини, на стогој аскези. У јудаизму монашки редови генерално нису били пракса, али потпуно одрицање како постојећих обичаја, тако и овоземаљског блага, Исус и његови следбеници су могли да виде од својих савременика циника и браће испосника. Сличан пример аксезе коју је следио Јован Богослов дали су Јован Крститељ, Диоген и његови филозофски наследници и, у наше време, монаси попут Стефана Каруљског.

Циник би можда коментарисао да, имајући ово у виду, Откривење делује зачуђујуће накинђурено. Текст личи на визије човека у оскудици који сања пурпур, јаспис, скарлет, бисер: луксузне артикле и богатство. Као да се Јован у једном моменту обраћа неком разочараном аскети:

„Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг. Савјетујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје."

Јован у Откривењу пречесто помиње злато за једног заклетог подвижника. Реч злато, хрисион (χρυσίον) и „златно", хрисас (χρυσᾶς) двадесет два пута се потеже у Откривењу. Будући да су златни свећњаци, путири, кадионице и жртвеници, читалац би помислио да је то можда сатира цркве коју је раскош искварила.

Али не - упркос Исусовом примеру и упутствима, па и властитом завету на сиромаштво, у Откривењу је трг Новог Јерусалима такође златан. Чак и сам Исус у Јовановој визији носи златан појас и венац. Уосталом, и хришћанске иконе ће се тако украшавати: злато на њима доминира.

Циник би се питао зашто. Зар хришћанска црква не би требала да користи јефтине материјале, да прави дрвена здања као у Русији, да се суздржава од раскоши, да даје пример скромношћу? Није ли то црква религије коју су сковали сиромашни? Племенитост треба тражити другде, а не у племенитим металима.

Хришћанство јесте напослетку привукло у своје редове златаре и златољупце, богаташе и уметнике, војсковође и филозофе, трговце и цареве, књижевнике и фарисеје. Јер грешници и преступници имају због чега да се кају. Али иницијално то јесте била религија која се запатила у најодбаченијим рукавцима друштва - религија потлачених, проказаних, неуких, напуштених, неписмених, убогих, болесних. Религија оних које данас зовемо „маргиналним групама". Због чега они да се кају? 

Уцеловљење језикаТеолошки појмови Откривења

„Покајати се" (старогрч. μετανοέω) у Откривењу је један од заступљенијих термина. Помиње се дванаест пута. Ова реч имплицира кривицу: покајник је неизбежно онај ко је нешто згрешио. Али ако је мета (μετᾰ) - иза, променити, а ноео (νοέω) - опажати, умовати, мета-ноео је онда потреба за променом ума, духовна конверзија.

Дословнији превод за метаноео јесте преумити се, а фигуративни просветлити се. Једно од значења јесте „касно схватити", аналогно оном што Французи зову „накнадна мудрост" (l'esprit d'escalier). Импликација је да, једном предузето, преумљење остаје трајно на снази.

Именица метаноја (старогрч. μετάνοια) подразумева претресање и преиспитивање погрешних животних ставова, моралних вредности после самог чина. Јер лоша дела пука су последица неисправних ставова. То идеално значи да на исповести тежиште није на установљавању и искупљивању кривице - што је више посао за судију - већ, уз духовникову помоћ, на тражењу узрока. Ваља кориговати став који доводи до лоших дела. „Покајање" на које су народ у I веку једнако позивали циници и хришћани плитак је маркер за овај захтевни поступак.

Исус има туце имена у Откривењу: Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак, Син човечији, Син Божји, Лав из племена Јудина, Изданак Давидов, Цар, Верни и Истинити, Логос Божји. Али најчешћа метафора је „Јагње": Јован је помиње чак на тридесет осам места.

Синтагма „Јагње божије" потиче из Старог завета. Јован Крститељ је њом описао Исуса. Она доминира и Јовановим откривењем, али ту мења контекст: једна жртвена слика, питомо јагње, спаја се са осветничком, разгневљеним Богом.

Д. Х. Лоренс је прокоментарисао да је фраза „гнев Јагњета" смешна. И у праву је; у Откривењу она израста у гротескни оксиморон. Али можда је управо у њој заробљен парадокс хришћанства: ширење љубави на агресиван начин.

Истина, како је приметила Маргарет Баркер одговарајући на моје питање о погрешним преводима у светим књигама, реч „јагње" - на библијском хебрејском сех (שֶׂה) - може се превести и као „слуга". Можда је пре „слугу божијег" Јован имао на уму кад је описивао Исуса? „Гнев слуге божјег" није тако апсурдна реторика.

„Спасење" или созо (старогрч. σώζω) спомиње се рекордних сто десет пута у Новом завету. Хришћанство ни на чему не инсистира толико. И Јован га помиње четири пута у Откривењу. Корен речи је придев сос (σῶς), спасен, избављен, излечен, уцеловљен. Реч се користи у контексту Исусовог излечења болесних.

Али и ту је поента кудикамо дубља: реч указује на развијање и интегрисање потенцијала, све док не постанемо целовита бића - што укључује и сједињење са супротним полом. Дакле созо није само излечење од болести, избављење од опасности или спас од невоље. Реч значи уцеловљење, имплицира континуирану потребу за комплетношћу.

Српски глагол исцелити (се) крије сличну двосмисленост, док созерцати вероватно вуче корен од соза. Дакле спасавамо се тако што се активно развијамо, што постајемо целовитији, што у данашњем аргоу „радимо на себи", што контемплирамо све до скрозирања - уместо пасивног ишчекивања помоћи или правде.

Што више тежимо homo universalisu, то ближе отелотворујемо обећани рај у себи. Схватање соза као неке врсте активне самопомоћи вуче на идеје протестантизма. Карл Маркс се надовезује на овај апел у својим Раним радовима, заснивајући на томе идеју новог човека, ослобођеног од отуђеног, обествареног и оспољеног рада. 

На глави венац златанХиперболе и параболе Откривења

Делује нам да је оно што је записано овековечено за вјекове вјеков. Али језик је жив и трошан. Савремени копирајт траје седамдесет година. А већ након двеста контекст и речник толико се мењају да је практично немогуће разумети написано ако нисте уско специјализовани. У том светлу, данашње разумевање Откривења - написаног пре цирка 1930 година - није мали изазов. 

Јован је склон коришћењу хипербола. Ако му нешто није страно, то је претеривање. „Грȁд велики као талант падаће с неба" је једна од таквих инстанци у Откривењу - ако се има у виду да је талант (старогрч. τάλαντον) јединица мере која је у време писања Новог завета износила 58,9 килограма. Занимљиво је да је данашња вредност једног таланта у сребру блиска вредности најпознатије криптовалуте биткоина.

„И број војске на коњима бијаше двије стотине милиона". Oваква армија није сакупљена ни у светским ратовима. Рекордних дванаест милиона људи било је ангажовано у Другом светском рату на страни Сједињених Држава; Немачка и СССР имале су по једанаест. Све војске из 63 земље заједно имале су око 70 милиона људи. Истина, број наведен на старогрчком оригиналу, мирјада, непрецизан је. Адекватан превод δυο μυριαδες μυριαδων био би „два безбројна мноштва". У истом духу, Јован каже: „Трећина мора поста крв" и „Крв... све до узда коњима".

Толики грȁд, толика војска, толико крви, такво царевање и таква апокалипса заиста нису виђени не само до деведесетих година првог века. Александар Македонски је стекао титулу Цар над царевима, а Исус се у Откривењу уселио у хиперболу Господар Господара. По аналогији, свете књиге су приче над причама. А апокалипсе представљају жанр који председава над жанровима. Коначно, Јованово откривење је апокалипса над апокалипсама.

Али разлог није само то што је приповедач Јеванђеља по Јовану темпераментан; и сам Исус као да је у његовом памћењу срчанији. У синоптичким јеванђељима Исус користи исту поштапалицу: „Заиста вам кажем", амен лего имин (старогрч. Ἀμὴν λέγω ὑμῖν). Једино у Јеванђељу по Јовану он двапут заредом изговара реч амен: „Заиста, заиста", каже вам. Tо ради у двадесет наврата.

И у Откривењу Јован посеже за сличном репетицијом: „Свет, Свет, Свет Господ Бог Сведржитељ" (Ἅγιος ἅγιος ἅγιος Κύριος ὁ Θεός ὁ Παντοκράτωρ). Понављање није, како нас инструира латинска изрека, само мајка учења - већ и главни стилски захват Новог завета. Како примећује Нела Хорак-Вилијамс, текст Канона има 137.490 речи, али од тога је само 5.436 различитих. Кључних 170 речи појављује се са учесталошћу већом од сто пута.

Најефектнији пасус Откривења, међутим, постиже максимални ефекат супротним средствима. У питању је усамљена литота међу толиким хиперболама: „И на небу наста тишина од око пола часа."

Ова најава изражена ћутањем природе и муком птица је величанствена. Бременита претња је наглашена прећуткивањем. То је пауза када крвници злокобно ћуте, шкргућу зубима и оштре оружје, уместо да добацују псовке, клетве и увреде. Ишчекивање катаклизме језивије је него она сама.

У тексту Откривења фигурирају појмови који су у антици били уобичајени, а данас делују бајковито или чудно. Рецимо, „Да ставимо печат слугама Бога нашега на чела њихова". Обележје на челу делује варварски, али у антици су жигови, ожиљци и тетоваже на упадљивим местима - често и на челу - биле трибално, религиозно, класно или еснафско обележје. Проститутке су на челу тетовирале имена. Римљани и Грци су тетоваже на челу користили као казнену меру за непослушне робове или преступнике. Једна епизода из Петронијевог Сатирикона говори о томе.

Слична инстанца је и „на глави венац златан" који је у антици био стандардан накит, нека врста тијаре за мушкарце. Додељиван је за заслуге и носили су га угледници у свечаним приликама као данас ордење. Археолошки музеји у Солуну и Атини поседују овакве артефакте.

„Двадесет четири старешине" долази из јеврејског миљеа; личи на политичко-верско тело санхедрин (библијски хебр. סַנְהֶדְרִין), скупштину или веће стараца. Сваки тадашњи град у Јудеји имао је санхедрин од двадесет и три члана. Јуда издаје Исуса санхедрину. Православни синод је аналогно верско тело. Према другим тумачењима, број двадесет четири изведен је сабирањем дванаест апостола и представника дванаест израелских племена.

„Као велика гора огњем запаљена би бачена у море. И изгибе трећина живих створења у мору и трећина лађа пропаде." Овај катастрофични пасаж, примећује Елен Пејџелс, заправо може бити реалистичан опис ерупције вулкана Везув из 79. године.

Тако се Откривење - за данашњег читаоца посве неосетно - улива из посланице право у апокалипсу, из теологије скреће нагло у политику, из митологије посеже директно за историјом, после бројних хипербола посеже за литотом, из катаклизмичне фантазије неочекивано се враћа репортажи. 

Метер порнон: Религиозно-историјски контекст Откривења

Грчки краљ Антиох IV побио је 80.000 јеврејских побуњеника и опљачкао Други храм 167. п. н. е. Урадио је и нешто нечувено за антику: забранио је јеврејску веру и над Јеврејима спровео насилну хеленизацију.

Отад и отуд вероватно потичу јеврејска подељена осећања према старогрчком језику и култури. Пројекти попут Јудејских старина - јеврејске историје која је вршњак Откровења - и Септуагинте ишли су у правцу хеленизације. С једне стране селективно позападачење, а с друге доследно и тврдоглаво држање властитих традиција присутно је у Израелу до данашњих дана.

Под династијом Хесемонеја Јевреји су имали пола века независности и експанзије (110 п. н. е. - 63. п. н. е) проширивши се на територију данашњег Израела. Птоломеј ју је 63. п. н. е. ставио под власт Рима и Римљани су читав век, све до 66. године наше ере, владали Јеврејима мање-више у рукавицама, дајући клијентској династији Иродоваца повластице махом недоступне другим вазалима.

Преокрет у односима био је Први римско-јеврејски рат 66-73. који се одиграо за владавине Нерона, дакле у време кад је започето писање Јеванђеља по Марку и Павлових посланица, али пре Откривења и других јеванђеља. Рат је почео римском пљачком Другог храма, а завршио се - како је Исус прорекао - његовим потпуним уништењем. По завршетку дуге опсаде Јерусалима, сви затечени у граду су или убијени или продати у робље.

Два узастопна ломљења кичме јеврејске верске заједнице фундаментално су променили однос Јевреја не само према Грцима и Римљанима, већ и према властитој вери. Осећање које преовладавало било је апокалиптично. И само Јованово Откривење као да у том смислу стоји у двосмисленом допуњавању обећања Старог завета мрачнијим тоновима.

Претходни текстови јеванђеља и посланица, тражећи простор у атмосфери сужене толеранције, избегавају да се конфронтирају директно с Империјом; Исусу више сметају фамозни јудејски „фарисеји и књижевници" него римске власти. Али у време настанка Откривења, пак, маске су пале. Рим се декларисао као љути душманин хришћанства - и Јован покушава да буде достојан тог изазова. Па ипак, он ни тада није идентификовао непријатеља по имену и титули. Већ је зарадио прогонство; да није зато своју агитацију против Рима скривао иза метафора и шифри?

На пример, да ли је ноторни број 666, или „број звери" алузија на Нерона - који је владао 54-68. Nero Caesar (на библијском хебрејском נרון קסר, лат. Nron Qsr), представљен нумеролошки даје секвенцу 50-200-6-50-100-60-200. Збир је 666. „Четири јахача Апокалипсе" се пак наводно односе се на догађаје 68. године, када је Нерон самоубиством ставио тачку на Јулијевско-клаудијевску династију. Четворица римских војсковођа су се отимала око трона. Тројица од њих, Галба, Ото и Вителије била су уморена 69. непосредно по крунисању.

Можда су оба ова наведена тумачења натегнута? Свакако је универзалније и сугестивније дословно читање, по којем је Откривење прича о судару добра и зла - пре него хришћанства и Рима. У сваком случају, историјски узрок за упадљиву разлику у тону Откривења и остатка Новог завета може бити политичко-историјска ситуација пре настанка текста - написаног током или непосредно после владавине императора Домицијана (81-96).

Јер док су хришћани у време писања Павлових посланица и Јеванђеља по Марку још били виђени као ексцентрична, али неважна и безопасна клика - у време Откривења хришћанство је у Риму препознато као опасна и деструктивна зараза која вређа римске култове, поткопава ауторитет императора и отворено исмева њихову деификацију.

Трансформација Римске републике у империју 27. године п. н. е. и појава Јулијевско-клаудијевске династије је за хришћане била нека врста среће у несрећи. Шиканирања и прогони које су императори спровели над хришћанима имали су контраефекат; то је ове додатно учврстило у уверењу да су на правом путу. Хришћанство се умногоме уздигло у пркосу према римским култовима и прогону. Једна од најупадљивијих забелешки тог сентимента јесте Јованово Откривење.

Римска република би свакако имала више толеранције за верске слободе својих грађана. Она их је третирала слично данашњем Западу, као приватну ствар. У религиозним питањима Римљани су спроводили силу ретко и нерадо. Како примећује Питер Динцелбахер, последњи пут када су проценили да неки верски култ угрожава јавни ред и мир био је још 186. године п. н. е, дакле два века пре појаве Исуса и три века пре Домицијановог прогона хришћана.

Али Октавијан је сковао не само нови стандард владавине, него и религије. Највиша верска титула у Риму pontifex maximus није га задовољила. Увео и додатну верску титулу августа (лат. augustus - узвишени, свети, посвећени), а после смрти проглашен је за божанство. Осме године п. н. е. летњи месец који се звао Шести (лат. Sextilis) назвао је по себи и ова пракса живи до данас.

Потоњи императори Јулијевско-клаудијевске династије наследили су Октавијанове титуле, али су имали још мање стрпљења. Они нису само даље централизовали власт, него и журили да се прогласе боговима за живота. Посве слично јеврејској династији Хесемонеја, у себи су спајали световне, војне и духовне функције.

Алтернативни погледи на религију су после Октавијана постали не само непопуларни, већ и законски кажњиви. И обрнуто, Калигулина наредба да се у Други храм постави његова статуа, била је за Јевреје тешка бласфемија. Јудаизам је, благодарећи својој монотеистичкој избирљивости, већ био у рискантном конфликту с римским култовима. Али част да преузме чеони доктринарни судар с Римом припала је хришћанству.

Чињеница је такође да „пагани" испрва нису показали ни изблиза толико искључивости, нетрпељивости и згражавања према хришћанству колико је важило обрнуто. И грчки и римски култови остављали су много више места за друга верска уверења и деноминације него јудаизам и хришћанство, који су отворено пропагирали некомпатибилност с конкуренцијом: „Не имај другог бога осим мене". Римска процена да хришћани тиме атакују на јавни ред и поредак у Империји иако не позивају на оружје била је у бити тачна.  

„Блуд" (старогрч. πορνείας), „блудница" (старогрч. πορνεία) и „блудничење" (старогрч. πορνεῦσαι) помињу се почесто у Новом завету. Избројано је цирка двадесет две инстанце, од тога осам у Откривењу.

Биће да се о блуду најпре говори дословно. Проституција је у Исусово време била општераширена, а брак се раскидао лако. Исусово присуство на венчању у Кани може се схватити као подршка институцији брака; његов пледоаје за јачање те институције био је нека врста социјалног програма чији је центар женско питање.

Али иста реч се користи и за идолопоклонство. Да ли онда за Јована „блуд" има фигуративно значење које упућује на издају Бога окретањем идолима? Да ли, као у причи о блудном сину, реч означава погрешно уверење, духовно скретање с пута, занемаривање правих вредности? У корену српске речи заблуда је такође блуд.

Историја нам говори да је Рим у време писања Откривења био недодирљив. Јован пак у изгнанству прориче пад читавог знаног људског рода који ће преживети искључиво хришћански праведници. Можда је „мати блудница" (μήτηρ πορνον) на коју Јован упире прстом у Откривењу Римска империја? Код Јована, дакле, блуд и оргија задржавају јаку теолошку и политичку конотацију.

Сличну дословно-фигуративну дилему представља синтагма „божји син" (Υἱὸς τοῦ Θεοῦ). Шта је она тачно значила говорницима из првог века? За Римљане, клерик кога на територији њиховог вазала следбеници називају „божјим сином" или „месијом", миропомазаним - библијски хебрејски машијах (מָשִׁיחַ), или старогрчки христос (χριστος) - била је практично политичка провокација. Миропомазање је било резервисано за краљеве и свештенике.

Али највише неслагања синтагма је изазвала међу самим хришћанима. Иницијално, то је био еуфемизам за исцелитеља: Исусу је требала титула која ће га разликовати од злобних етикета чаробњака или мађионичара. Али с временом је „божји син" од метафоре еволуирао у дословност: Исус је постао човек кога је Бог лично зачео а потом преузео на себе улогу родитеља. Коначно, за Јована, који ову титулу само једном спомиње у Откривењу, Исус је више од божјег сина. 

Језавеља, Аполон, МихаилОткривење као пророчанство и његови јунаци

Откривење се очито може тумачити смештањем унутар историјских околности, па и темељити на историјским чињеницама. Са истим уверењем могу се заступати и тезе да је Откривење припада жанру пророчанства и да је то трансисторијски текст који нема везе са догађајима из било ког времена.

Већину личности Новог завета, с којима смо постали тако интимни, према којима неретко осећамо дозу свечане блискости - Исуса Христа, Марију Магдалену, Девицу Марију, издајника Јуду - историчари њиховог времена не помињу. Као да дословно следе Исусове поуке - Јован у Откривењу Богу даје божије, као што Јосиф Флавије у својим Јудејским старинама цару нуди царево.

Уоште узев, писци Новог завета изнимно и нерадо консултују историјске личности и чињенице које су у I веку у оптицају. Фронтални судар хришћанства и римске власти, експлозивни спој хришћанства са историјом је, макар у прво време, био поразан по хришћане. Зато се писци Новог завета слабо мешају с краљевима и принцезама, ма колико били битни за тадашњу политику и званични протокол. Будући да су загледани у вечност, за њих су људи као што су Аристобул, Хиркан, Арета, Агрипа или Клаудије опскурни. Јер њихова приповест о божјем сину који је победио мржњу, савладао болест и на крају тријумфовао над самом смрћу - смештена је донекле изван историје.

Најдаље је у том погледу отишао и највише пустио машти на вољу Јован у Откривењу. Нови завет ипак ставља руку на пулс времена, описује боје стварности, даје координате постојећих топонима. Ту се помињу Голгота и Маслинска гора, јеврејски цар Ирод Велики, клерик Јован Крститељ и римски прокуратор Понтије Пилат. Историја у јеванђељима можда није најважнија, али је свеприсутна.

У Откривењу историја као да је надвладана. Јован многе своје јунаке и локације из Откривења није видео уживо, па о њима и не сведочи. Имена попут Валаама и топоними попут Еуфрата потичу из Старог завета. Списак лица у драми Откривења је колажан: Јован скаче од старогрчког бога Аполона на старозаветног арханђела Михајла, од седам анђела трубача на црвену аждају са седам крунисаних глава.

Јованове визије у Откривењу као да пошто-пото покушавају да изађу из задатих оквира. С једне стране, места и времена, те пећине на Патмосу, материјалног света и граница пуке историјске реалности; с друге, из постојеће старозаветне иконографије. С њом се Јован надмеће јачим хиперболама, већим претеривањима, смелијим синтезама, необузданијим призорима, луђим генетским инжењерингом. Текст Откривења као да је језичка паралела хришћанских икона: пропорције, осветљење, однос према времену - ништа не садржи жељу да буде реалистично.

У Откривењу такође пулсира сила подземног света грчких острва. Јован се враћа менаџерији предолимпијских чудовишта које бележи Хомер: неки његови јунаци су блиски рођаци монструма и дивова из Илијаде и Одисеје. Ту затичемо митска бића која су настала монтажом постојећих, најчешће комбинацијом два. Египатска Сфинга је спој жене и лавице. Микенски Минотаур спој је бика и човека. Хомеровске сирене спој су птица и жена. Јованови скакавци са лицима људи потичу из исте категорије.

Можда су зато учени писци првог века попут Јосифа држали да се Исусу и његовим следбеницима не може веровати на реч. Хришћански подвижници су, укључујући и Јована, с временом претакали свој фанатизам - испрва извор подозрења и саблазни - у своју највећу предност. Управо су њим крчили пут до јавности и срца савременика, надахњујући успут много више душа него трезвенији верници и рационалнији писци. „Саблазан" је лепа реч, али у Откривењу нас вреба старогрчки оригинал скандалон (σκάνδαλον) - замка, искушење, скандал, камен спотицања.

У Риму је хришћанство затекло моћног и предузимљивог непријатеља више од три стотине година. Процес опадања Римске империје и успона хришћанства текли су паралелно и необично споро од другог века надаље. Нова религија наилазила је на пуно тешких и наоко непремостивих препрека у свом ширењу. Али као да су хришћанство тешкоће јачале; као да је тако упадљиво одсуство чињеница какво затичемо у Јовановом Откривењу био његов најјачи адут. 

Coda: Откривење данас

Религија неизбежно адресира кључне социјалне проблеме - оне крвних деликата и сексуалних преступа. Од свих питања и скаски Новог завета, највише пажње нам континуирано привлаче она која се тичу покоља и оргије, силе и секса, земаљског мучеништва и небеског блаженства, крвавог краја света и луксузног конака у царству небеском.

Њима се најдиректније обраћа Јован у Откривењу. Њих и даље најсрчаније прихватамо, најлакше варимо и она - не упркос, него захваљујући својој збуњујућој неразумљивости - остала су најсроднија и најближа нашој сексуалној, насилној и сујеверној природи.

Ништа нас не умирује толико као небеска правда. Ништа нас не надахњује, ништа нас не радује, ништа нас не подмлађује, ништа нам не подилази толико као посезање за немогућим. Ништа нас не држи толико као нада да ће се остварити оно што се никад није остварило, да ћемо дочекати оно што нико није дочекао.

Ту је садржана енигма егзистенције, у жудњи за малим вероватноћама које пророчанства и апокалипсе подхрањују. Што су та предвиђања луђа и неостваривија, што бестидиније флертују с чудима, што одлучније негирају људске и природне границе - то, парадоксално, њихова привлачност расте.

Разборитост, веродостојност, објективност нису ни издалека тако неодољиви као оно што је фантастично и митско. Људски род је склон парадоксу, тежи апсурду, храни душу чудима и ништа тако жељно не очекује као схватање несхватљивог, докучивање недокучивог, остварење неостваривог, грљење неопипљивог.

У првом сусрету с Јовановим откривењем, атеиста би пресекао: ма то је напросто булажњење! Али лекар би га исправио: у питању је дејство халуциногена. Књижевни критичар би нотирао: у тексту постоји велики јаз између сижеа и фабуле. Револуционар би узвикнуо: ја ту чујем позив на устанак! Параноик би додао уље не ватру - а ја богами овде налазим кључеве за раскринкавање светских завера. Историчар би хладније констатовао: ово је исказано под непосредним утицајем догађаја из Јовановог времена. Теолог би спустио лопту: полако људи, текст је есхатолошки, говори о другом доласку Христоса. А писац би се одушевио: Каква машта! Каква импресивна техника!

Вредело би размотрити сваки наведени став: и за најскептичнији и за најфанатичнији, и за најнаучнији и за најсујевернији можемо наћи ваљане аргументе. Као да нас Откривење у сваком случају надвладава.

Ако га прочитамо изнова, без заноса и предрасуда, затећи ћемо Јованов списалачки метод: то је монтажа. Отклопићемо доминантне емоције Откривења: то су зилотски фанатизам и жеђ за правдом. Осетићемо занос Откривења: он је наглашено маштовит и поетски. Расветлићемо митологију Откривења: ту су древни митови. Психоанализираћемо Откровење: њим владају идовски монструми. Препознаћемо жанрове Откривења: то су посланица, апокалипса и пророчанство. Али нећемо сасвим разумети, нећемо до краја растумачити Јованово Откривење.

Тај текст нам отвара широко поље новог, упечатљивог, оригиналног, а истовремено записаног, препричаног, већ виђеног. Јованово Откривење је бесна тирада, пуна осветољубивости, срочена у изразито претећем и агресивном тону: љута клетва за непријатеље хришћанства и анатема за оне који нису верни. Али је истовремено молитва и утеха у тешким временима, када историја слути на катастрофу.

Откривење је, с једне стране, компилаторски рад који највише инспирације црпе из Старог завета. У њему се необуздано мешају дистопијски и утопијски елементи - покољи и катаклизме за зле и неправедне и рајске награде за верне и одабране. Његова фантастична менаџерија, његов метафорички инструментаријум чине га универзално применљивим репером, попут тоника која лечи све болести.

Али није ли само хришћанство такође компилација? Нису ли аврамске религије по себи агресивне? Није ли читав Нови завет опседнут старим? Као да Откривење акутно отелотворује и стога јасно указује управо на неуралгичне тачке хришћанства, његове најпроблематичније аспекте.

Када Исуса доводе у питање његови непријатељи и најближи, Нови завет асимилује у себе скепсу према пропагираним вредностима и доживљеним чудима. А када се Јован препусти визијама у Откривењу, Нови завет спремно на себе прима и хиперболу хришћанског прозелитизма, екстракт његовог сујеверја.

Хришћанство је неизбежно синтеза постојећих религија и веровања, али је настали микс истовремено неумерено амбициозан, посве оригиналан, универзално применљив. Кључ за разумевање Откривења кључ је тајни хришћанства: највећа врлина и једног и другог је насртај на људске границе.

Текст Јовановог Откривења је аврамски изданак у правом смислу те речи. Откривење је терминално у више аспеката. То је последња књига Новог завета - не само у редакторском погледу. Написана крајем I века, она је и хронолошки дошла на свет међу последњима. Њен писац је био најмлађи и последњи апостол. Задуго је сматрана јеретичком; последња је, тек у IV веку и уз доста отпора, легитимизована. Бави се доласком последњег времена у којем ће хришћани дочекати коначну правду. То је есхатолошки текст у најужем значењу (ἔσχατος, последњи). Откривење је, речју, нека врста накнадне мудрости, поговора Новог завета. Оно резимира први век хришћанства, али и резонира заједно са сваком апокалиптичном епохом.

А у таквом времену живимо данас.

Ту се пројављује занимљив моменат за данашњег, скепсом премазаног читаоца списа из првог века: однос према чињеницама. Нотирамо га у Новом завету и његовој најнеуверљивијој књизи - Јовановом откривењу. Изгледа да најјаче реагујемо на садржај најсроднији бајци, најближи миту, најсличнији сну.

Остаје могући закључак да људе - чак и на Западу иницираном просветитељством, култивисаног савременим образовањем и благословеног успоном науке - ретко и изузетно занимају суве чињенице. И даље нас мало надахњују научници, за акцију регрутују политички лидери, мењају нам понашање експерти, саветују нас разборити мислиоци. Склонији смо - данас, као и у време Откривења - да се привијамо уз митове, да поверујемо у чуда, да се за савет обраћамо пророцима, да дрхтимо од природних сила, да поуздане путоказе тражимо у сновима и визијама, да се препуштамо сујеверју.

Изгледа да су нам и даље преко потребни појединци који умеју да се обрате Богу и опште с њим. Човек који штити немоћне, теши несрећне, исцељује болесне и шири реч божју далеко нам је духовно ближи него конкретни доброчинитељи и званични усрећитељи: богаташи који зидају, војсковође које освајају, властодршци који озакоњују, филантропи који даривају, стручњаци који поучавају. И много је Исусових следбеника, од апостола Јована Богослова па до Карла Густава Јунга, делило исти став: „Чак и да сви ауторитети прогласе да наш Бог не постоји, ја бих и даље веровао у њега."

Два миленијума после објаве, хришћанство је просторно и доктринарно аванзовало, поставши најраширенија светска религија. Али идеја братства још није заживела ни међу појединцима, ни међу племенима, ни међу нацијама. Изгледа да смо данас заправо даље од ње него искрени хришћани из првог века. Осећај саучесништва у немогућем они су, попут Јована, искусили у акутном, непатвореном облику. Можда уопште није парадоксално што су испрва били гордо игнорисани, потом прогањани, и на крају општеприхваћени због истрајавања у својој вери.

Не верујемо дакле у оно на шта нас упућују тврде чињенице, него у оно шта желимо. А одлука да верујемо баш у љубав и братство међу људима - против којих нас одвраћа толико конкретних и опипљивих разлога - по себи је дирљива. 

Епилог 

Срели смо много калуђера на Светој Гори; нису сви били интровертни, али јесу били туробни. Стефан је био другачији: и после Аристотела, на свет је гледао весело. Постојала је код њега просветљена, невина унутрашња радост: увек сам тако замишљао свеце који живе у дивљини. Код старца смо остали три дана. Питао ме је шта тражим на Светој Гори. Одговорио сам му да сам дошао ради крштења: планирао сам да га оставим за крај ходочашћа.

„Ја сам архимандрит", одврати Стефан. „Ја ћу те крстити, у мору, с мирисним миром, како Бог заповеда."

„Хвала вам, оче", пољубих га у руку. Видео сам већ себе с белим платном око паса како спирам грехе. Стефан је у мојој визији био јуродив попут Јована Крститеља; ја сам био кротак као Исус.

Кад сам размислио, обратих се Стефану покајнички - такорећи преумљено.

„Оче, ви сте зилотес, значи ли то да ћу и ја бити крштен као зилот?"

 „Него шта!", рече Стефан поносито. „Нећеш ваљда са оним екуменистима с Хиландара, што су се слизали с папом?"

„Крштавање има смисла ако ме уједињује с ближњима и сународницима", резоновао сам гласно. „Ако ме то посвађа или дистанцира од њих, онда..."

Стефан се видно увредио. Али трудио се да поштује моју одлуку и сузбије ово осећање. Одбио сам старчеву љубазну понуду да ме крсти, а у Хиландару су, неколико дана касније, нешто мање љубазно одбили моју молбу да ме крсте.

Задржао сам идентификацију по еснафу с писцима Јованом Богословом и Јосифом Флавијем, а по филозофији са скептицима и циницима. Ону трећу, најважнију, по вери и духу, са Исусом Христом - оставио сам недореченом.