Ključni društveni sukob u Srbiji i eksjugoslovenskoj okolini svodi se na konfrontaciju onih koji bi odbacili paradigmu 1991. godine i onih koji bi je perpetuirali od sada do večnosti. Između je „tiha većina" koja je 1991. godinu ili zaboravila ili čak i ne može da je pamti, ali koja, kad se podvuče crta, prema ovom sukobu ne može i ne sme biti ravnodušna. Ne treba ovde insistirati na metafizici, budućnost može da se bazira i na laži i neistini, na mitu i legendi, samo je pitanje šta se želi postići i dosegnuti. Nije problem dominantnog sećanja na 1991. što je ono netačno i simplifikovano, nego što se te netačnosti i simplifikacije vrlo tendenciozno koriste za dnevnopolitičku korist i „ubijanje u pojam"

Postoje u arheologiji dve skraćenice koje se relativno često koriste kao ispomoć u datiranju, a potiču od latinskih fraza. Jedna je TPQ, a druga TAQ. Prva (Terminus post quem) označava najranije vreme kad je moguće datirati neki događaj, dok druga (Terminus ante quem) označava najkasnije moguće vreme datiranja događaja.

U istoriografskim, publicističkim, žurnalističkim, pa i običnim usmeno-kafanskim raspravama o raspadu Jugoslavije, često se diskutuje koji je TPQ. Jedni kažu da je to Deklaracija o jeziku objavljena 17. marta 1967, drugi kažu da je to Ustav iz februara 1974, treći pominju smrt Tita 4. maja 1980, četvrti ukazivanje Gospe u Međugorju 24. juna 1981, peti čuveni incident na Maksimiru na utakmici između Dinama i Zvezde 13. maja 1990, a i šesti, sedmi, osmi, deveti, deseti i ini imaju svoje teorije.

Iz nekog razloga, TAQ gotovo nikad nije tema takvih polemika. Možda je to jednostavno zato jer dileme nema. Najkasniji mogući termin datiranja raspada Jugoslavije je 1991. godina. U nju je SFRJ ušla kao zemlja u ozbiljnoj političkoj krizi, no istovremeno i kao zemlja sa nepoljuljanim međunarodnim suverenitetom i teritorijalnim integritetom, dočim na kraju te godine SFRJ i de facto i de iure više nije postojala.

Jeste li za to...?

Istini za volju, samo osam dana pre početka 1991. desio se dotad najozbiljniji udarac celovitosti SFRJ. U Sloveniji je 23. decembra 1990, naime, održan referendum s pitanjem „Jeste li za to da Republika Slovenija postane samostalna i nezavisna država?" Za uspeh je bio potreban pozitivan odgovor apsolutne većine birača. Tri dana kasnije, predsednik Skupštine Slovenije France Bučar svečano je objavio da je izlaznost bila skoro 91 odsto, a da je blizu 95 odsto onih koji su na referendum izašli, odnosno 88,5 odsto onih koji su upisani u birački spisak, glasalo za samostalnu i nezavisnu Sloveniju. Rekao je takođe da zakonodavni organi Slovenije moraju da povuku neke formalne poteze u skladu sa rezultatima referenduma najkasnije za šest meseci.

Za veliki deo stanovništva Jugoslavije tih šest meseci bilo je nešto kao „grejs period" u kome će se valjda iznaći rešenje. Uostalom, sve se tako brzo menjalo. Ni punih godinu dana ranije, krajem januara 1990, Milan Kučan je u razgovoru za zagrebački „Danas" rekao da ne može uopšte da se pomiri sa opcijom mogućnosti raspada Jugoslavije. Dok otkucava ponoć između trideset prvog decembra 1990. i prvog januara 1991. ta mogućnost je življa nego pre godinu dana, ali nipošto nije izvesna.

Samo da rata ne bude

Ako se ljudi nečega boje, to je oružani sukob. Nasilje kakvom ljudi svedoče na televiziji, od Bliskog istoka do Rumunije, nešto je što valja po svaku cenu izbeći.

Nije zato slučajno da već devetog januara te 1991. Predsedništvo Jugoslavije izdaje naredbu o rasformiranju svih paravojnih jedinica kao i njihovo razoružavanje. U Sloveniji i Hrvatskoj naredba se uglavnom ignoriše.

Jedva dve nedelje kasnije, na Televiziji Beograd prikazani su tajno napravljeni snimci budućeg ministra odbrane Hrvatske Martina Špegelja i njegovih saradnika u akciji nelegalnog uvoza oružja. Slučaj je postao poznat kao „Afera Špegelj".

Otprilike u isto vreme, u Beogradu se susreću delegacije Srbije i Slovenije koje predvode Slobodan Milošević i Milan Kučan, kada Milošević poručuje da se Srbija neće suprotstavljati slovenačkom sticanju nezavisnosti, ako to bude išlo mirnim putem i u skladu sa Ustavom.

Slovenci nastavljaju da pripremaju formalnu objavu secesije tako što, recimo, obustavljaju slanje regruta u Jugoslovensku narodnu armiju. 

O tadašnjem stanju u JNA, Ivo Banac desetak godina kasnije piše: „Premda po sastavu srednjeg i nižeg oficirskog kadra pretežno srpska i crnogorska, JNA je do ljeta 1991. bila više komunistička nego srpska institucija. Čak i nakon preokreta u istočnoj Evropi, armijski zapovjednici su sebe doživljavali kao branitelje socijalizma. (...) Najviši oficiri JNA stupili su u kontakt sa sovjetskim vojnim vrhom i drugim tvrdolinijašima u istočnoj Evropi. (...) Kad se JNA umiješala u borbu, više nije bila vjerodostojna kao savezna institucija".

Upravo uz pomoć JNA, Milošević je razbio beogradske opozicione proteste od 9. marta 1991.

Jedva dve nedelje kasnije, kao da želi da mu pomogne i pruži mu ruku, Franjo Tuđman se u Karađorđevu susreće s Miloševićem. Oko ovog sastanka stvorila se mračna legenda koja živi do dana današnjeg. 

Po rečima već citiranog Iva Banca, u ovom „armijskom odmaralištu u Vojvodini" dva predsednika su se „očito složili o uvjetima srpsko-hrvatskog rješenja koje će obuhvatiti podjelu Bosne i Hercegovine i razmjenu stanovništva, dok će se Bošnjaci Muslimani morati opredijeliti ili za Srbiju ili za Hrvatsku.

Budući da podela Bosne i Hercegovine nije mogla biti ostvarena u miru, postoje naznake da su Milošević i Tuđman doista raspravljali o uslovima svog kasnijeg vojnog angažmana. U tom smislu se može spekulisati o okviru 'dogovorenog' rata , namijenjenog učvršćivanju vrha vlasti dviju nacionalno homogenih država".

Kako proleće odmiče, na teritorijama Hrvatske gde pomešani žive Srbi i Hrvati sve su češće čarke i sukobi.

Prva eskalacija toga bila je oružana konfrontacija u Borovom Selu između hrvatskih redarstvenika i lokalnih srpskih teritorijalaca kada je početkom maja poginulo petnaest ljudi, dvanaest iz hrvatskih i trojica iz srpskih redova. U Hrvatskoj raste animozitet prema JNA.

U preseku te dve tendencije, desile su se demonstracije u Splitu nakon blokade hrvatskog sela Kijevo u blizini Knina.

Pobesneli demonstranti iz mase koja je nasrnula na jedan oklopni transporter ubiće regruta JNA na odsluženju redovnog vojnog roka, devetnaestogodišnjeg Makedonca iz Kavadaraca po imenu Sašo Gešovski.

Homogenizacija na etničkom nivou već je bila uveliko počela. Ubistvo mladog regruta u hrvatskim medijima se listom relativizuje pa se piše kako „svako razuman zna da taj oklopni transporter s nesretnim vojnikom nikome nije bio potreban, osim da provocira". 

U istom tom maju mesecu u Hrvatskoj se održava referendum o „samostalnosti i suverenosti" na kojem velika većina onih koji su izašli glasa za izdvajanje iz Jugoslavije.

Ponešto paradoksalno na prvi pogled, upravo u to vreme dolazi red na Stjepana Mesića da preuzme mesto predsedavajućeg Predsedništva SFRJ, što je administrativnim intervencijama Borisava Jovića odgođeno za nekoliko nedelja, odnosno do pred kraj juna meseca. To je, međutim, vreme kada ističe šestomesečni rok koji je Slovenija imala da nakon referenduma proglasi nezavisnost.

Dogovorom rukovodstava Slovenije i Hrvatske, obe republike su u parlamentima proglasile svoju nezavisnost istog dana: 25. juna 1991. 

Na ovom mjestu se vredi podsetiti ocene o raspadu Jugoslavije koju je pre skoro deset godina u jednom intervjuu izrekao Stanko Cerović:

„Kao uvijek u politici, laže se u skladu sa trenutnim interesima. To će biti vrlo teško razmrsiti u istorijskoj nauci. Raspad Jugoslavije su podržavale srpska, slovenačka i hrvatska elita. Na potuljen način je podržavala i muslimanska elita oko Alije Izetbegovića. Razlika je u tome što su srpska i naročito muslimanska elita to radile glupo i stihijski, bez jasne vizije šta hoće, šta je moguće, i skrivajući svoje planove od sopstvenih naroda, a slovenačka i hrvatska sa kakvom-takvom podrškom naroda i mogućnošću da dobiju male i stabilne države, sa podrškom Njemačke u okviru Evropske unije. Srbi i Muslimani su shvatili da nemaju rezervne kuće tek kad im je ona u kojoj su živjeli bila u plamenu. I onda su svi počeli da peru krivicu sa sebe i da se pravdaju. Otuda veća griža kod Srba i Muslimana, jer im se s pravom čini da im je neko opasno podvalio. I jesu im drugi podvalili, ali su se i sami, drage volje i zahvalno, namjestili... A ko je kriv za raspad, o tome je sad nemoguće pričati, jer je antisrpska propaganda, posle rata Nato pakta protiv Srbije, dosegla astronomske razmjere. Zavisi na kojoj tački čovjek hoće da vidi početak raspada. Po mome mišljenju, temelji su razoreni još sedamdesetih godina i posle je trebalo puno sreće i mudrosti da se očuva. Pa je dolazak Miloševića raspalio nepovjerenje i sukobe među narodima. Tada su svi koji su bili protiv Jugoslavije, iznutra i spolja, počeli da ga blagosiljaju: samo da nam potraje; hrvatski ekstremisti su obećavali da će Miloševiću podići spomenik u Zagrebu; krizu su pojačali slovenački i hrvatski nacionalisti. Odlučujući je korak, ako hoćeš, proglašenje slovenačke nezavisnosti: bez toga je to još uvijek bila samo politička kriza koja se mogla vremenom ublažiti i riješiti. Tada krv pada, a to je put bez povratka. Odgovornost je i izvan Jugoslavije, u njemačkoj politici koja je podržavala raspad, u američkoj ravnodušnosti (u početku), a najviše u opštem trendu: kraj Hladnog rata, šta će kome Jugoslavija, ima veliku i jaku armiju za koju u Evropi nema mjesta, a sa kojom niko ne zna šta da radi, zatim talas liberalizma koji je ohrabrivao grabež republičkih elita u Jugoslaviji i sl."

Ovo vredi podebljati: „Odlučujući je korak (...) proglašenje slovenačke nezavisnosti: bez toga je to još uvijek bila samo politička kriza koja se mogla vremenom ublažiti i riješiti. Tada krv pada, a to je put bez povratka."

Slovenska osamosvojitvena vojna

Usledio je takozvani „desetodnevni rat" odnosno „rat za nezavisnost Slovenije" („Slovenska osamosvojitvena vojna"). Pominjani hrvatski istoričar Ivo Banac ga desetak godina kasnije ovako sumira: „JNA je proglašenje slovenačke nezavisnosti pokušala osujetiti strateškim napadom u cilju osiguranja jugoslovenskih granica sa Italijom, Austrijom i Mađarskom. Napad je propao jer nije izvršen punom snagom. Uz to su nesrpski vojnici i časnici sabotirali inicijativu JNA. I slovenski su branitelji vrlo uspješno odbacili napad. JNA se u tom procesu iz titoističke institucije pretvorila u privjesak Miloševićeve politike".

Ovaj stav se skoro u potpunosti preklapa sa onom rečenicom koju je u televizijske kamere izgovorio tadašnji regrut JNA, dvadesetogodišnji desetar Bahrudin Kaletović, a koja je u kolektivnom pamćenju Jugoslovena ostala kao najsugestivniji lajtmotiv kratkotrajnog rata u Sloveniji: „Kol'ko ja kužim to, oni kao hoće da se otcepljuju a mi im kao ne damo."

Prvo „kao" - jer je secesija u suštini već dogovorena; drugo „kao" - jer, kako Banac kaže, „napad nije izvršen punom snagom". Očigledno je, naime, da unutar JNA nije postojala prava namera da se Slovenija zadrži u Jugoslaviji. Na saveznom nivou, naime, kako je pokazao Dejan Jović, nije bilo „pilota u aviona" odnosno postojalo je prazno mesto moći. Isti čovek, istoričar Banac, tvrdi da je u martu 1991. JNA još uvek bila više komunistička nego srpska institucija, a da je već tri meseca kasnije pretvorena u „privesak Miloševićeve politike". Samo dve rečenice pre tog suda, međutim, stoji rečenica po kojoj su „nesrpski vojnici i časnici sabotirali inicijativu JNA".

Ovde stižemo do jedne od aporije koje se u javnosti ponavljaju već trideset godina. Da, tačno da nominalno jugoslovenska armija u nekom trenutku faktički postaje srpska; pitanje je, međutim, zašto se to dešava: zato što postoji nekakva srpska zavera ili zato što svi ostali odlaze ili je sabotiraju, pa u toj vojsci osim Srba praktično niko i ne ostaje te ona srpskom postaje silom prilika?

Ako bismo fokus proširili, pitanje se više ne tiče samo vojske: Da li se ideja svake Jugoslavije pretvara u Srboslaviju zbog Srba ili zbog (svih) drugih?

U procesu raspada

Uglavnom, nakon deset dana rata, slovenačka policija i teritorijalna odbrana preuzimaju granične prelaze, JNA se povlači sa teritorije Slovenije, a Slovenija i Hrvatska pristaju da na tri meseca „zamrznu" odluku o nezavisnosti.

U leto 1991. oružani sukobi u Hrvatskoj se rasplamsavaju. Kriza se takođe sve više internacionalizuje, pa je i sporazum između Beograda i Ljubljana na Brionima postignut pod pokroviteljstvom (tadašnje) Evropske zajednice. Opštinska središta oko kojih se vode najveće borbe su Vukovar, Osijek, Vinkovci, Petrinja, Karlovac, Zadar i Dubrovnik. Sa područja pod kontrolom srpskih paravojski proteruju se Hrvati, sa teritorija pod kontrolom hrvatskih vlasti proteruju se Srbi.

Od jeseni se intenziviraju i sukobi i međunarodni upliv. Plan Sajrusa Vensa o stvaranju zona pod zaštitom Ujedinjenih nacija na teritoriji Hrvatske uzeo je u obzir činjenicu da veliki deo Hrvatske faktički kontrolišu lokalni Srbi, pa se uz prihvatanje te činjenice, nakon što su na različite načine okončane opsade Dubrovnika i Vukovara, moglo doći do dogovora o prekidu vatre.

Mnogo trajnije posledice, međutim, imaće mišljenja koja je iznela Arbitražna komisija Mirovne konferencije o Jugoslavije, formirana od strane Ministarskog saveta Evropske ekonomske zajednice krajem avgusta 1991.

Komisija se sastojala od pet članova: predsednika Ustavnih sudova najvažnijih evropskih zemalja - Francuske, Nemačke, Italije, Španije i Belgije. Za predsednika je izabran Robert Badinter, predsednik Ustavnog suda Francuske, pa je ona u javnosti i publicistici popularno prozvana Badinterovom komisijom.

Komisija je u praksi počela raditi posle tri meseca, kad je 20. novembra Lord Karington tražio da mu se odgovori na pitanje: Da li odvajanjem neke republike ili nekih republika Jugoslavija kao takva nastavlja da postoji ili se Jugoslavija već raspala, a sve njene (bivše) republike predstavljaju ravnopravne pravne naslednice? Komisija je odgovorila jako brzo. To njeno prvo mišljenje imalo je krucijalne i nepovratne posledice, a činjenicu da je objavljeno na datum na koji je objavljeno teško je posmatrati bez ideje o dubokom cinizmu istorije. Mišljenje je, naime, objavljeno 29. novembra, tačno na 46. rođendan druge (federalne) Jugoslavije, a glasilo je da Jugoslavija više ne postoji, odnosno da je trenutno „u procesu raspada".

Dijagnoza

Godina u koju se ušlo sa nepoljuljanim međunarodnim suverenitetom i legitimitetom Jugoslavije završila se dijagnozom prema kojoj se ova zemlja upravo raspada. 

To što je dijagnozu postavilo nekakvo ad hoc telo formirano od strane Evropske ekonomske zajednice, međunarodne organizacije koju je u tom trenutku sačinjavalo dvanaest evropskih zemalja, ispostaviće se kao prolog za trajnu opsednutost svih država nastalih raspadom Jugoslavije svojim odnosima sa Evropskom unijom, nastalom od Evropske ekonomske zajednice.

Kao u bajci ili mitu, paralelno sa nestajanjem jugoslovenskog političkog jedinstva, raste unutarevropska politička kohezija, odnosno dok se pridev „ekonomska" briše iz imena nadnacionalnog entiteta pod čijim se krovom okupljaju evropske države, nekadašnjim jugoslovenskim republikama se srdačno preporučuje da svoju buduću saradnju ograniče na ekonomiju.

O toj međusobnoj vezi EU i SFRJ, o činjenici da njih dve kao da su imale zajednički rezervoar prosperiteta, pa je moguće da jedna cveta samo dok druga vene i obratno, odnosno da samo jedna može s punom snagom u isto vreme da postoji, moglo bi se nadugo i naširoko pisati u zasebnom tekstu, uz argumentaciju koja bi išla dalje od poetske. Ovde, međutim, vredi, ako ništa drugo navesti reči Milana Kundere o političkim projektima koji se rađaju ili iz poraza ili iz pobede:

„Nova Evropa rođena je iz jednog ogromnog poraza, kome nema ravnog u njenoj istoriji; prvi put, Evropa je bila potučena, Evropa kao takva, čitava Evropa. Potučena prvo ludilom svog sopstvenog zla otelovljenog u nacističkoj Nemačkoj i potom oslobođena s jednog kraja od strane Amerike, a s drugog, od strane Rusije. Oslobođena i okupirana. Govorim to bez ironije. Obe te reči su tačne. U njihovom spoju leži jedinstvena priroda situacije. Postojanje članova Pokreta otpora (partizana), koji su se svuda borili protiv Nemaca, ništa bitno nije promenilo: nijedna zemlja Evrope (Evrope od Atlantika do baltičkih zemalja) nije se oslobodila sopstvenim snagama. (Nijedna? Jedna ipak jeste. Jugoslavija. Svojom sopstvenom partizanskom vojskom. Zato je 1999. godine bilo neophodno nedeljama i nedeljama bombardovati srpske gradove: da bi se, a posteriori, i tom delu Evrope nametnuo status pobeđenog.)".

Posttraumatski poremećaji

Trideset godina kasnije, jedna od zemalja iz EEZ-a više nije u EU, ali zato u EU jeste šesnaest zemalja koje u EEZ onomad nisu bile, uključujući Sloveniju i Hrvatsku. Crna Gora i Srbija pregovaraju o članstvu, Makedonija čeka otvaranje pregovora, dok Bosna i Hercegovina čeka status kandidata za članstvo u EU. Kosovo kao nezavisnu državu priznaju 22 članice EU, a pet je ne priznaje, uključujući Španiju, čiji je predsednik Ustavnog suda u ono vreme bio član Badinterove komisije.

Većina političkih figura koje su igrale glavne uloge u 1991. godini više nisu među živima, no neki i jesu: poput Vuka Draškovića i Stjepana Mesića. Zanimljivo je da je njihov javni profil dijametralno drukčiji od onoga kakav je bio pre trideset godina. Ta razlika, međutim, skriva mnogo važniju sličnost između 1991. i 2021. potiskujući i svest da je i zašto je 1991 - da parafraziramo pokojnog Slavka Goldštajna - „godina koja se vraća".

Kao u nekoj kolektivnoj varijaciji na simplifikovanu psihološku lekciju o posttraumatskom sindromu, veliki delovi javnosti u svim zemljama naslednicama Jugoslavije konstantno kompulzivno prizivaju ponovno proživljavanje emocija iz 1991.

Na različite načine, gotovo svuda na jugoslovenskom istorijskom prostoru, ljudi ne mogu da se pomire s posledicama 1991, a naročito oni koji bi zbog tih posledica trebali biti srećni.

Dok najstrastveniji bosanski i crnogorski patrioti u Sarajevu i na Cetinju trube o strahu od „srpskog sveta", ne shvataju da upravo kreatori ideje o „srpskom svetu" njih i njihove gradove i krajeve u njemu nipošto ne vide. Za veći deo srpske javnosti, sećanje na 1991. je sećanje na vreme kad se još masovno verovalo u jednu iluziju i vreme manjka „srpskog stanovišta" među elitom i u institucijama. Uostalom, himna je još dugo ostala „Hej Sloveni", koliko god će u srpskom susedstvu mnogi u tome videti tek puko „lukavstvo uma".

Zarobljeni u interpretacijama

Takođe, dominantna recepcija istorije, od one najrecentnije do svih ključnih istorijskih tačaka dvadesetog veka, ostala je zarobljena u interpretacijama iz 1991. godine. Svaki pokušaj, makar i sasvim neznatnog nijansiranja dočekuje se olujom opštih mesta.

Čak i kad to nije osvešćeno i artikulisano, ključni društveni sukob u Srbiji i eksjugoslovenskoj okolini svodi se na konfrontaciju onih koji bi odbacili paradigmu 1991. godine i onih koji bi je perpetuirali od sada do večnosti, da baš ne kažem do Sudnjeg dana. Između je „tiha većina" koja je 1991. godinu ili zaboravila ili čak i ne može da je pamti, ali koja, kad se podvuče crta, prema ovom sukobu ne može i ne sme biti ravnodušna.

Ne treba ovde insistirati na metafizici, budućnost može da se bazira i na laži i neistini, na mitu i legendi, samo je pitanje šta se želi postići i dosegnuti. Nije problem dominantnog sećanja na 1991. što je ono netačno i simplifikovano, nego što se te netačnosti i simplifikacije vrlo tendenciozno koriste za dnevnopolitičku korist i „ubijanje u pojam".

Nastavimo li sa udžbeničkim sažetkom lekcije o posttraumatskom sindromu, setićemo se da se on javlja u tri glavne manifestacije: „oživljavanje" traumatskog događaja, izbegavajuće ponašanje (izbegavanje mesta povezanih sa traumom), te emocionalno udaljavanje od drugih uz psihološku uznemirenost.

I sve je tu: istovremeno kompulzivno vraćanje na datu godinu i izbegavanje da se okoštali narativ preispita te stalni fokus na „neprijatelje" iz 1991, koje prati nesposobnost da se vlastito mesto u svetu reevaluira. Banalno govoreći, zašto se sentimentalno-opsesivno vraćati na jadranske pejzaže Hrvatske i Crne Gore, kad do njih valja preći državnu granicu kao i do Albanije i njenog Jadrana, zašto fetišizovati vikende u Zagrebu, kad je Sofija bliže, veći je grad, istorijski isprepleten sa srpskom istorijom, a isto se sve vreme piči auto-putem, koji bi, realno, uz sve istine i legende o „noževima u leđa" i sve „Bregalnice", ipak simbolički više imalo smisla zvati imenom „bratstva i jedinstva". Na sličan način vredi i dati prednost Budimpešti u odnosu na Ljubljanu ili Solunu u odnosu na Sarajevo.

Ne treba, naravno, ići ni u drugu krajnost, ne treba potpuno zaboraviti ni eksjugoslovensko susedstvo, ali mu treba prići iz nove perspektive, one u kojoj 1991. neće više biti godina koja se vraća. 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">