Motivacioni prosek na skali od 1 do 10 za ulazak u EU, strofa o zajedničkom sistemu vrednosti, u praksi se pretvara u trgovinu iza tri ćoška, kako glasi jedna nemačka poslovica... „Evropske vrednosti" u praksi postaju balkanske štete; tako počinjene štete postaju motiv Unije da se zatvori za prijem Srbije i Crne Gore. Unijina poruka Beogradu je poslednjih godina uvek ista: Morate ispuniti sve što tražimo, da bismo onda pronašli neki drugi razlog zašto vas nećemo primiti.

Mađarska, Poljska i, delimično, Slovenija stoje u otvorenom sporu sa Komisijom Evropske unije. To ide tako daleko, da je holandski komesar Timermans nedavno izjavio kako „Mađarsku treba izbaciti napolje", iako zna da Unija nema pravnih mehanizama da bilo koju članicu svojevoljno izbriše iz razredne knjige. Nepoželjni se ne mogu silom prebacivati u drugu školu. Rusi više ne primaju, Kinezi traže test iz mandarinskog, Amerikanci dnevno menjaju kriterijume. Cenu te zle krvi unutar EU plaćaju oni koji su tako zakasnili sa ulaskom da sad izgleda kao da su došli prerano. Srbija na primer.     

Evropska unija je uvek pokazivala karakteristike koje bi se mogle sažeti u vizuelnoj analogiji sa Pikasovim inverzivnim uglovima. To su kubusi ili uopšte paralelopipedi čiji se uglovi volšebno otvaraju i prema posmatraču kao pozitivni, i od njega u dubinu slike kao negativni. Pouzdano, ispravnog tumačenja nema. Kao i inverzivni uglovi analitičkog kubizma, tako izgledaju efekti zrele Evropske unije.    

Ništa novo, EU nije savršena. Treba naučiti živeti sa nesavršenim. I najbolja politika je truli kompromis. Dotle je stvar u redu - ali kako naučiti živeti s bezobraznim? A ko je u EU bezobrazan, to je opet jedan inverzivni ugao.

U Uniju se oduvek ulazilo po motivacionoj skali od 1 do 10. Motivacija pod brojem jedan, inače vrlo racionalna, je u shvatanju da samo članstvo u Evropskoj uniji štiti jednu zemlju od opstrukcija od strane Evropske unije. Pripadnost evropskom klubu se tu pojavljuje kao osiguravajuća polisa pred kolektivnom zlovoljom Unije. Kad se evropska familija skupi zajedno, jedini način za jednu zemlju da zna šta su smislili jeste da bude unutra.

Motivacija za desetku tiče se ekonomskog dobitka koji za jednu, pogotovo malu ili manju evropsku naciju, znači članstvo u EU. Na primer, Mađarska. Ta zemlja i dalje spada u siromašnije EU privrede, ali takva kakva jeste, svake godine inkasira 5 milijardi evra iz budžeta Unije.

Naglasak je na „svake godine".

Od ideje posne do zemljice Bosne

Između 1 i 10 rasporedio se niz drugih motivacionih faktora. Stavka „vrednosti", odnosno „evropske vrednosti"/„političke vrednosti", kako se sve ona pojavljuje u javnim izjavama i medijskim analizama, bila bi negde u sredini skale. Pogotovo su ranije članice, do sredine devedesetih, u Uniju ulazile sa idejom vrednosti. Beneluks, na primer, ili Austrija. Ali „vrednosno" nije nikad značilo i nesebično.

U svim tim slučajevima vrednosti bi vrlo brzo dobijale praktičnu dimenziju - ili izvlačenje novca iz zajedničke vreće, što u spomenutim primerima nije moguće jer se radi o neto platišama (osim Luksemburga) u budžet Unije, ili neke druge domaće koristi kamuflirane pod „evropskim vrednostima".

Za Austriju je to, sada kao i pre 120 godina, bosanska politika. Uticaj u Bosni, ne više kao pripajanje Bosne, to je prevaziđeno, već kao sfera interesa. Drugačije je nemoguće shvatiti poslednju odluku Visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu Valentina Incka o kriminalizaciji „negiranja genocida". Dvanaest i po godina je Incko sedeo u Sarajevu, više nego tri puta koliko Britanac Pedi Ešdaun, gotovo četiri puta koliko drugi Austrijanac Volfgang Petrič, skoro šest puta koliko neki drugi, da bi sada, dok pakuje kofere, detonirao diplomatsku bombu neizvesnog ishoda.

Visoki predstavnik u BiH službeno predstavlja Ujedinjene nacije, ne Evropsku uniju, ali do sada su svi dolazili iz EU zemalja. Kao UN predstavnici bi trebalo da vode računa ne samo o interesima muslimanskog entiteta u Bosni, već i o interesima srpskog, ili da u slučaju Hrvata barem obrate pažnju na to koliko su oni nesrećni u „jedinstvenoj" Bosni. Mogli bi, ali kao EU predstavnici oni biraju da zastupaju isključivo muslimanske interese.

Motivacioni prosek za ulazak u EU, strofa o zajedničkom sistemu vrednosti, u praksi se pretvara u trgovinu iza tri ćoška, kako glasi jedna nemačka poslovica. Bogatiji u Uniji finansiraju budžet, iz koga Mađarska svake godine izvlači 5 milijardi evra, a Poljska dve i po, ali kao kompenzaciju dobijaju neke druge mogućnosti za promociju vlastitih nacionalnih interesa. „Evropske vrednosti" u praksi postaju balkanske štete; tako počinjene štete postaju motiv Unije da se zatvori za prijem Srbije i Crne Gore.

Unijina poruka Beogradu je poslednjih godina, od Junkera naovamo, uvek ista: Morate ispuniti sve što tražimo, da bismo onda pronašli neki drugi razlog zašto vas nećemo primiti.

Turetov sindrom Zorana Milanovića

Ima i drugih, raznih kombinacija na motivacionoj skali nacija za ulazak u EU. Hrvatska je poseban primer srećne oduke u pravom momentu. Čista win-win situacija: Prvo, zemlja spada u one koji od Unije dobijaju, a ne uplaćuju. Istina, nije tako bogato finansirana kao Mađarska, jer dobija samo 1 odsto svog bruto-nacionalnog proizvoda, ali i to je koja milijarda svake godine.

Drugo, kompenzacije za odustajanje od punog nacionalnog suvereniteta su poprilične. Na primer, šta daje značaj Turetovom sindromu hrvatskog predsednika Zorana Milanovića? Isključivo činjenica da je njegova zemlja članica EU. U posledici, jedan veliki evropski kolektiv barem indirektno stoji iza onoga što govori hrvatski predsednik.

Bez članstva u EU, to bi bio običan Turetov sindrom na koji je najbolje ne obraćati pažnju. Pristojni ljudi to i rade - kad im nepoznati u tramvaju odjednom saspe u lice gomilu opscenih uvreda, gledaju na drugu stranu, ne reaguju. Nije čovek kriv, samo mu je nekoliko mentalnih sklopki pogrešno umreženo! Ovako, sa hrvatskim članstvom u EU, Milanovićev Turet indirektno postaje deo ukupnih evropskih vrednosti.

Treći plus za Hrvatsku: Njen ekonomski trend je već neko vreme takav, da bi se bez podrške šire evropske zajednice zemlja rasula kao rasuti teret u odvaljenom kontejneru.   

Hrvatski primer demonstrira još jedan značajan kriterijum sa motivacione skale za ulazak u EU: Komotniji legitimitet u šamaranju prvog suseda. Zbog toga su mi uvek začuđujući oni komentari na društvenim mrežama u Srbiji kad traže povlačenje zahteva za članstvo u EU. Najčešći je „daleko im lepa kuća", koji ispisuju čak i neki od onih koji rade u EU. To je nepotrebni, krivo plasirani mazohizam. Dovoljno je osloniti se na sadizam Evropske unije u opstrukciji evropskih aspiracija Beograda.

Koliko je to namerno? Ovog trenutka vrlo, što nije samo posledica evropske zle volje, već i objektivno nepovoljnog trenda unutar same Unije. Ona ne želi „još jednu Mađarsku" u EU, još jednu „Poljsku ili Bugarsku", ili, šapatom, kad niko ne čuje „još jednu Hrvatsku". Prema toj školi mišljenja, EU je već ispunila svoju kvotu rizičnih odluka. „Loši" su iskoristili svo strpljenje Unije, pa sad nema mesta za još jednog, potencijalno „lošeg" člana.    

Čekala sam, čekala

S druge strane, Beograd je predugo čekao posle zbacivanja Miloševića. Đinđić nije podneo zahtev za članstvo Srbije u EU, nije trgovao sa Unijom, iako je bilo jasno i onda kao i danas, da su evropske vrednosti u Uniji organizovane po principu trgovine, a ne etike. Tek na samom kraju 2009. Beograd je podneo zahtev za prijem, kad je Unija većinski već prelomila da se ide u stvaranje samostalnog Kosova, pa šta košta. Tek 2012, u vreme koje se poklapa sa političkim usponom Aleksandra Vučića, Srbija dobija status kandidata.

U intervjuu za Di Prese pre godinu dana, Volfgang Petrič je izjavio da „Srbi uvek kasno donose političke odluke". Definitivno nadmenost, kad dolazi od njega, ali ponekad i zlonamerni postave ispravne društvene dijagnoze.   

Ipak, čak i sa svim tim u đuture nepovoljnim elementima danas bi situacija sa srpskim EU članstvom bila mnogo povoljnija  da Unija nije proglasila sankcije Rusiji, a jeste, jer je Moskva uzela Krim od Ukrajine, a nije mogla drugačije jer je NATO planirao Sevastopolj kao krunu svoje istočne strategije. U političkom efektu, kad je Zapad u februaru 2014. pomogao rušenje Janukoviča u Ukrajini, NATO je drugi put bombardovao Srbiju.    

Teško je izvući lošije karte.

Mađarska: Nacionalni suverenitet, evropske finansije                  

Unija sama minira vrednosti na kojima stoji i sa kojih verbalno deluje. Ali to ne znači da Orbana u Mađarskoj, ili Moravjeckog u Poljskoj treba gledati kao plemenite vitezove koji se suprotstavljaju jednoj gruboj supranacionalnoj ideji.

Čak i uz ironični odmak, Evropska unija zaista jeste zajednica vrednosti. Kojih, pa onih o kojima su se zemlje dogovarale kad su ulazile u tu asocijaciju, ili većinski moralno usvajale kako je vreme odmicalo. Čak i pod pretpostavkom da vladavina prava, ljudska prava, podela vlasti, nezavisno sudstvo, nezavisni mediji, ubacivanje novih kategorija u binarnu rodnu matricu nisu univerzalne vrednosti, a nisu, one jesu vrednosti koje važe unutar EU. Evropska komisija ima pravo da zahteva njihovo poštovanje.

Nema sumnje, Brisel guši i Mađarsku i Poljsku, guši one vlasti koje se, uz većinsku podrku nacionalnih elektorata, trenutno nalaze na vlasti u Budimpešti i Varšavi. Ako je tim zemljama tako strašno, šta ih onda zadržava u EU, zašto ne izađu? Pa zadržavaju ih sve stavke od 1 do 10 na motivacionoj skali za ulazak u Uniju.

Moj otac je nekad obožavao da priča viceve o Mađarima. Bio je iz Vojvodine, pa ga je to zabavljalo, prizvuk superiornosti nad lošom srećom Mađara da su ostali iza Gvozdene zavese. Jedan od njih je išao ovako:

Mali Srbin i mali Mađar se nađu na granici. Mali Srbin jede kiflu, malom Mađaru krči stomak. „Ja imam kiflu", gustira mali Srbin. „Ja imam Rusa", kaže mali Mađar. „Ja ću isto imati Rusa", odgovara mali Srbin. „Ali onda nećeš imati kiflu", poentira mali Mađar.

Danas Mađarska ima bruto nacionalni proizvod od oko 155 milijardi evra, što nije loše za zemlju koja pre tri decenije nije imala ni za kiflu. Srbija, čak i uz sav brzi rast poslednjih godina, uz trenutni povoljan trend i projekcije, teško da prelazi 50 milijardi. Branimir Jovanović iz Bečkog instituta za uporedne ekonomske studije iznosi cifru od 45 milijardi evra za trenutnu visinu bruto-nacionalnog proizvoda Srbije.

Kako je srpska ekonomija tako pala u novijoj istoriji je poznato. Ali kako se mađarska tako podigla? Uz pomoć EU članstva.

Primedba ekonomista da Budimpešta nije bogzna šta uradila sa direktnim uplatama, fondovima i subvencijama EU, da je struktura njene privrede i dalje ostala nepovoljna, propušta političku suštinu mađarskog EU članstva. Bez Unije, Mađarska bi opet bila tamo gde je stajala početkom devedesetih. Ona je skoristila jednu šansu, kupila vreme, podigla standard stanovništva. Sve privremeno, istina, ali šta u životu nije?

Ono što Orban u Mađarskoj ili Moravjecki u Poljskoj rade je da formiraju kvazi-moralnu platformu sa koje zahtevaju da supranacionalna EU direktno finansira povratak punog nacionalnog suvereniteta u Budimpeštu i Varšavu. Da Austrija, Nemačka ili Francuska, koja trenutno prolazi kroz strahovite procese društvene dezintegracije, finansiraju uvođenje političke kontrole sudstva u Poljskoj, ili pravno izjednačavanje homoseksualnosti i pedofilije u Mađarskoj.

Izlazak iz EU za te zemlje nije opcija. Mađarska bi se vratila na dane bez kifle, a Varšava bi izgubila mogućnost da podseća Berlin na 1. septembar 1939. i da ga kao oštećena strana drži i moralno kontroliše na oštrom antiruskom kursu.

Italija izlazi/Italija ostaje (za 190 milijardi evra)

Problem sa teorijom o „propasti EU" koja se čuje u javnosti zemalja kandidata kao što je Srbija, ili onima koje su direktno oštećene EU politikom kao Rusija, nije u tome da je ona potpuno netačna. EU jeste ovog trenutka u procesu dezintegracije, ali ne i propasti. Pravno gledano, ona bi ovako mogla da propada još najmanje nekoliko decenija, a da svejedno okolo deli milijarde.  

Pre nekoliko meseci je tzv. rodoljubna štampa bila u euforiji jer „Italijani izlaze", da bi onda usledila tišina kad su Italijani ostali zbog obećanih 190 milijardi evra iz Unijinog fonda za ublažavanje posledica pandemije. Odjednom, Rim je zaboravio da je izlazak iz EU ikad bio realna opcija.

Usput, to je isti onaj fond iz koga bi Budimpešta trebalo da dobije sedam i po dodatnih milijardi evra u naredne dve godine, ali je Evropska komisija zaustavila isplatu. U sivoj pravnoj zoni, jer Komisiji za to treba potvrda Evropskog saveta. Sad se čeka septembar da se to pitanje reši, a u suštini se čekaju izbori u Nemačkoj. A i onda Komisiji neće biti jednostavno da Budimpešti uskrati tu sumu, jer bi Varšava blokirala takvu odluku, kao što bi Budimpešta blokirala akt neprijateljstva Evropskog saveta prema Varšavi.

Aliberalni su se dobro organizovali unutar EU. Bolje nego van nje.     

Teorija haosa

Ono što ne valja sa pakosnom teorijom o propasti EU jesu uslovi njenog ostvarenja. Naime, da bi kritičari izvukli neke merljive koristi iz raspada EU, on bi morao da se dogodi odmah, sada, sutra, dramatično i potpuno, u gotovo ratnoj atmosferi među bivšim partnerima. Sintagma „EU se raspada" je daleko od  toga. EU proklizava, ali je to samo kôd za dugi proces dezintegracije, na čijem kraju stoji neka nova evropska integracija.

A dotle, dok se EU ne oporavi, ili se raspadne kao Stari Rim, bečki Institut za uporedne ekonomske studije zagovara jedno solomonsko rešenje. Branimir Jovanović za RTS kaže: „Unija trenutno nema nameru proširenja. Tu se ne može ništa. Ali ako se Zapadni Balkan uključi u budžet EU, što zagovara naš Institut, onda se otvaraju neverovatne mogućnosti napretka. Sve te zemlje bi počele da dobijaju po 4 odsto od svog bruto nacionalnog proizvoda, kao sada Mađađska ili Bugarska. Izgleda mnogo, ali u stvarnosti bi to koštalo EU manje od 0,04 njenog bruto proizvoda. Za Uniju je to malo, za zemlje kandidate spas, za sve mir i prosperitet. Konkretno za Srbiju, ona bi svake godine iz budžeta EU dobijala dve milijarde evra."

Naglasak je na „svake godine".