Reč „genocid" ponovo postaje ključ preko koga se, uz dosta dvosmislenosti i prikrivenih planova, sagledava današnji vladajući vrednosni sistem, uključujući i ideje da se "novim genocidima" relativizuju i umanje „zvanični" i „etablirani" zločini iz svetskih ratova, posebno oni iz Drugog svetskog rata. To, međutim, nije novost. Belgijski kralj Leopold II uobičajeno važi kao etalon surovosti i eksplotacije kolonijalnih poseda. Zbog njegove vladavine Kongom počeo je prvi veliki propagandni rat u Evropi koji je uključivao „humanitarni ugao", „dobre" i „zle imperije", a u suštini bio nadmetanje velikih kolonijalnih sila koje će se nešto kasnije od propagandnog razviti u pravi rat u kojem se više neće kriti pravi motivi.

Evropska mračna kolonijalna prošlost ponovo je izronila na svetlo dana. Nova shvatanja i ocene osvajanja i porobljavanja drugih kontinenata svakodnevno potresaju tradicionalne statuse evropskih državnika i vladara. Reč „genocid" ponovo postaje ključ preko koga se, uz dosta dvosmislenosti i prikrivenih planova, sagledava današnji vrednosni sistem, uključujući i ideje da se "novim genocidima" relativizuju i umanje „zvanični" i „etablirani" zločini iz svetskih ratova, posebno oni iz Drugog svetskog rata.

To, međutim, nije novost. Belgijski kralj Leopold II uobičajeno važi kao etalon surovosti i eksplotacije kolonijalnih poseda, zbog čega danas u Belgiji polivaju njegove spomenike crnom i crvenom bojom, tražeći da se oni uklone sa svojih pijedestala. 

Ali, ni tu stvari nisu tako nesumnjive i jednoznačne. Zbog Leopolda II počeo je prvi veliki propagandni rat u Evropi koji je uključivao „humanitarni ugao", „dobre" i „zle imperije", a u suštini bio nadmetanje velikih kolonijalnih sila koje će se nešto kasnije od propagandnog razviti u pravi rat u kojem se više neće kriti pravi motivi.

Kupovina Konga

Belgijski kralj Leopold II (1835-1909) strasno je verovao da su prekomorske kolonije ključ veličine i bogatstva jedne zemlje i neumorno je radio na sticanju kolonijalnih poseda. Vrativši se iz Atine 1860. doneo je komad mermera sa Akropolja. „Belgija mora da ima koloniju", zarekao se tada.

Na kraju je uspeo da stekne koloniju - Kongo, ali kao privatni građanin. Belgijska vlada mu je za to pozajmila novac. Ali pre toga je pokušao sa Filipinima.

Naime, Leopold je 1866. naložio belgijskom ambasadoru u Madridu da razgovara sa kraljicom Izabelom da Španija preda Filipine Belgiji. Znajući sasvim podrobno situaciju, ambasador nije ništa preduzeo, pa ga je Leopold odmah zamenio osobom koja je imala više simpatija za njegove planove. Kada je Izabela II 1868. bila uklonjena sa španskog prestola, Leopold je ponovo pokušao da sprovede svoj prvobitni plan o preuzimanju Filipina. Ali, pošto je bio bez sredstava, to nije uspelo. Nakon toga, on je smislio drugi neuspešni plan kojim bi Filipini trebalo da postanu nezavisna država, ali da njome vladaju Belgijanci. Kada su oba plana propala, on je okrenuo svoje planove kolonizacije ka Africi.

Posle brojnih neuspešnih kombinacija da stekne kolonije u Aziji i Africi, Leopold je 1876. osnovao privatnu holding kompaniju i registrovao je kao međunarodnu naučnu i filantropsku asocijaciju koju je nazvao „International African Society", odnosno „International Association for the Exploration and Civilization of the Congo". Pod pokroviteljstvom ove kompanije on je 1878. unajmio poznatog istraživača Henrija Mortona Stenlija, koji je već istraživao oblast reke Kongo, da u tom regionu stvori koloniju.

Brojni diplomatski manevri među evropskim državama doveli su do Berlinske konferencije 1885. posvećene afričkim pitanjima. Na njoj su predstavnici 14 evropskih država i SAD priznali Leopolda kao suverena većine teritorija koje je zatražio Stenli.

Tako je 5. februara 1885. osnovana Slobodna Država Kongo pod ličnom vlašću Leopolda i njegove armije „Force Publique", na teritoriji koja je bila 76 puta veća od teritorije Belgije.

Eksploatišući prirodne resurse Konga, Leopold je stekao značajan imetak. Prvo je izvozio slonovaču, ali to nije donosilo očekivani prihod i on se našao na ivici bankrota. Međutim, kada je Džon Bojd Danlop 1888. izumeo prvu automobilsku gumu, naglo je skočila tražnja za gumom, pa se ispostavilo da je Leopold sedeo na pravom bogatstvu.

Uspon Belgije

Belgijski uspesi su tokom godina počeli da bodu oči rivalskim evropskim nacijama. Belgija je tada bila zemlja najbolje povezana železničkom mrežom i zbog toga bila domaćin velikih sajmova i sličnih manifestacija. Ono što je kasnije postala duga tradicija izložbi o Africi i Afrikancima u Belgiji, počelo je skromnim paviljonom Konga na prvoj Svetskoj izložbi u Antverpenu 1885. godine.

Kasnije su na ovim izložbama pravljene spektakularne inscenacije, sve uz prisustvo Afrikanaca, rekonstruisana su cela sela, postavljane brojne fotografije, proizvodi i hrana, a posebno promovisani belgijski uspesi protiv arapske trgovine robljem i porobljavanja. 

Poseban spektal posvećen samo Kongu priređen je 1897. u blizini kraljevskog zamka Tervuren. Izgrađena je posebna „Palata kolonija" u kojoj su izloženi etnografski predmeti i oni koji se tiču izvoza, transporta, uvoza, posebno kafa, duvan i kakao. Podzemni tunel je povezivao različita krila palate i u njemu je bio izložen veliki asortiman ribe u ogromnim tankovima.

Najspektakularniji deo izložbe bio je postavljen van palate: 250 stanovnika Konga bilo je raspoređeno u nekoliko „običnih sela" i nekoliko „civilizovanih sela" koja su izgradili Belgijanci. Ta sela su privukla pažnju skoro 1.200.000 posetilaca.

Za mnoge je to bilo preterano hvalisanje jedne skromne evropske nacije koja je živela sve bolje, napredujući u ekonomiji brže od većih i moćnijih evropskih nacija. Ostale evropske sile, govorilo se, „postale su ljubomorne na belgijski uspeh u Kongu", čija dostignuća su navela „ostale države da zauzmu sve ostalo na afričkom kontinentu".

Propagandni rat

U to vreme počinju da se množe izveštaji o belgijskoj eksploataciji i zlodelima u Kongu. Oni su, navodno, bili odlučujući da britanska kruna imenuje konzula Rodžera Kejsementa da istraži tamošnje okolnosti. Na osnovu čestih putovanja i brojnih intervjua nastao je tako izveštaj sa brojnim prikazima najtežih zločina i zlostavljanja u „Slobodnoj Državi Kongo". Izveštaj je poslužio kao razlog za stvaranje udruženja „Congo Reform Association" koje je tražilo uzimanje ove teritorije iz Leopodovih ruku. 

Ovo udruženje podržao je i Mark Tven koji je 1905. napisao političku satiru „King Leopold's Soliloquy". U formi Leopoldovog monologa i koristeći obilje njegovih navodnih reči protiv njega samog, Tven je napisao satiru u kojoj belgijski kralj objašnjava, pored ostalog, da uvođenje hrišćanstva zahteva „malo patnje".

Leopold je optužen da ne poštuje obećanja data na Berlinskoj konferenciji i da je vlada „Slobodne Države kongo" ograničila pristup strancima uz navođenje zloupotreba, posebno u proizvodnji kaučuka, koje su uključivale prisilni rad, prebijanja i ubistva onda kada se ne bi osvario plan proizvodnje.

U jednom od izveštaja, misionar Džon Haris naveo je da je bio „toliko šokiran" onim što je doživeo u belgijskoj koloniji, da je glavnom Leopoldovom agentu u Kongu napisao: „Upravo sam se vratio s putovanja po unutrašnjosti do sela Insongo Mbojo. Bio sam toliko potresen pričama ljudi da sam u Vaše ime, ekselencijo, obećao da ćete ih ubuduće samo ubijati za zlodela koja počine."

Deset miliona ubijenih

U Leopoldova zlodela ubrajale su se procene broja ubijenih od jednog miliona pa sve do petnaest miliona ljudi. Takav raspon pravdao se činjenicom da „nije vođena precizna evidencija".

Adam Hohšild je problemu procene broja stradalih u Kongu posvetio poglavlje svoje knjige Duh kralja Leopolda: Priča o pohlepi, teroru i junaštvu u kolonijalnoj Africi (King Leopold's Ghost, 1998). Oslanjajući se na istraživanja belgijskog antropologa Jana Vansine i druge izvore, Hohšild je naveo da se generalno slaže s procenom komisije belgijske vlade iz 1919. da je tokom postojanja "Slobodne Države Kongo" nestalo oko polovine tamošnjeg stanovništva. Hohšild ističe i da je prvi zvanični popis stanovništa 1924. pokazao da Kongo ima 10 miliona stanovnika, a  da različiti izvori navode da je isto toliko bilo ubijenih. Ta „igra brojki" i milionima života nije samo rezultat želje da se stigne do istine.

Leopold II se obogatio od eksploatacije i izvoza bogatih resursa Konga, a profit je dobijao prisilnim radom i surovim kažnjavanjima, uključujući odsecanje ruku neposlušnih i ubijanje radnika ako ne bi ispunili svoju normu. Leopold je tako predstavljen kao dijabolični vladar, surovi i gramzivi eksploatator, za razliku od drugih kolonijalnih sila. 

Nema sumnje da je sve to postojalo u privatnoj državi belgijskog suverena, ali motivi drugih imperija u „slučaju Konga" nisu bili ništa manje sebični od njegovih, čak i kada su se maskirali u borce za humanizam. To što kritičara nije bilo ranije, objašnjavalo se time da je Leopold navodno podmićivao štampu i izdavače koji su zataškavali celu stvar, a formirao je čak i „Komisiju za zaštitu domorodaca". Sa druge strane, govorilo se da su izdavači korumpirani a da kritičari vode tajne kampanje u korist kolonijalnih ambicija drugih država ili protestanata koji pokašavaju da uklone uticaj katolika. Naglašavano je da su glavni oslonci belgijske imperijalne propagande država, privatni preduzetnici i katolička crkva.

Buri i Englezi

Postojao je i drugi razlog propagandnog rata: Burski rat. Rat koji su Britanci vodili protiv holandskih belaca u Južnoj Africi bio je prvi koji je doneo sve moderne ratne zločine, od genocida do koncentracionih logora. Stručnjaci za humanitarne aspekte ratovanja objašnjavaju da je Britanska imperija tada morala pod hitno da nađe nešto strašnije od onog što se dešavalo u Južnoj Africi što bi skrenulo pažnju javnosti sa tih događaja.

Kritičari Leopoldove vladavine za tu svrhu koristili su romane poput Srca tame Džozefa Konrada, originalno objavljenog 1899. u tri nastavka u časopisu „Blackwood's Magazine", koji je Konrad napisao na osnovu ličnog iskustva iz Konga dvanaest godina ranije, ili knjige kao što je Zločin Konga (The Crime of the Congo) Artura Konana Dojla, koju je tvorac Šerloka Holmsa napisao 1909. da bi, kritikujući Leopoldov „gumeni režim", pomogao rad „Udruženja za reformu Konga" (Congo Reform Association).

Već u prvoj rečenici Zločina Konga, Konan Dojl je vladavinu Leopolda II ocenio kao „najveći to tada zabeležen zločin u ljudskoj istoriji", da bi zatim belgijskoj vladavini u Kongu suprotstavio britansku vladavinu u Nigeriji, tvrdeći da je „neophodna pristojnost" onih koji vladaju „primitivnim narodima" jer njih je potrebno prvo civilizacijski uzdići, a ne samo brinuti koliko može da se iz njih izvuče.

Konan Dojl je negirao da Britanija hoće da preuzme Kongo, pošto bi to bilo za nju preskupo, dokazujući da Nigerija košta Britaniju 2 miliona dolara godišnje, dok bi Kongo zahtevao mnogo više izdataka, čak 10 miliona. Za razliku od teških reči upućenih na račun Leopoldove vladavine u Kongu, Konan Dojl potpuno podržava i opravdava Britance u Burskom ratu.

Hohšild je u svojoj knjizi Duh kralja Leopolda naveo da je belgijski kralj svoju kolonijalnu politiku preuzeo od holandske prakse u Istočnoj Indiji. Slične metode prisilnog rada primenjivali su u izvesnoj meri i Nemci, Francuzi i Portugalci u njihovim kolonijama.

Kineska avantura

Leopolda je, čini se, posebno koštala jedna druga avantura, zbog koje je i postao prvi moderni evropski vladar-zlikovac. Kao vladar malene evropske nacije, Leopold je želeo da stane uz rame s velikima. Njegova upornost odvela ga je u mnoga razočaranja, ali i do uspeha od kojih su neki bili sasvim neočekivani. Jedan takav uspešan poduhvat bio je i - Kina. U tu avanturu Leopold je krenuo sa Eduardom Empanom (1851-1929), kasnije baronom Empanom.

Leopold II i Eduard Empan upoznali su se krajem osamdesetih godina XIX veka, kada je Empan već bio uspešni preduzetnik, a zatim postao i jedan od kraljevih savetnika.

Baron Empan je sagradio kairsku četvrt Heliopolis, veoma osobene arhitekture, sa baronovom palatom u središtu, izgrađenom po ugledu na burmanske građevine. Ta arhitektura bila je rezultat saradnje Empana i Leopolda II.

Naime, ohrabren rezultatima u Kongu, Leopold je poželeo da napravi i oslonac u Kini. Učinio je mnogo u tom pravcu, ali svi projekti su bili neuspešni, osim jednog: Empanovog projekta pruge Kajfeng-Honanfu duge 1.200 kilometara koja je postala ekonomska kičma moderne Kine.

 Uspeh tog projekta postignut je zahvaljujući Empanu, a kompanija koja ga je izvela zvala se „Azijsko društvo" (Societe asiatique). U njoj je Leopold bio najveći akcionar. Empan je osnovao i agenciju „Comptoir de Chine" koja je preduzela studiranje, pripremu finansijske strukture i pregovarala u ime kralja, što je rezultiralo kupovinom 50 hektara zemljišta pored Hoanghoa i u Tjencinu, gde je Leopold planirao da izgradi luku sa belgijskom zonom slobodne trgovine. Za to je imao podršku carske Rusije, ali ne i SAD i Velike Britanije, pa je, posle pritiska, američki tajkun Džon Pjerpont Morgan kupio sve akcije ove kompanije, što je poslužilo kao osnov za američku politiku prema Kini.

Kralj graditelj

Kralj Leopold je izgradio veliki broj javnih zdanja u Belgiji, u prvom redu od zarade iz Konga, a najviše u Briselu, Ostendeu i Antverpenu. Među njima su hipodrom Elington, Kraljevska galerija i Marija Hendrik park u Ostendeu, Kraljevski muzej Centralne Afrike u Tervurenu, briselska Trijumfalna kapija i kompleks oko nje, Duden park u Briselu, glavna železnička stanica u Antverpenu, proširio je kraljevsku rezidenciju u Lakenu, a izgradio je imanja, zamkove i vile u Ardenima, na Francuskoj rivijeri i drugde. Ti projekti su mu obezbedili nadimak „Kralj graditelj".

Misleći o budućnosti zemlje nakon svoje smrti, Leopold nije želeo da se njegovo imanje rasparča i podeli, pošto su njegove kćerke bile udate za strane prinčeve, pa je 1900. godine osnovao je Kraljevsku zadužbinu, preko koje je većinu svog imanja zaveštao Belgiji i time omogućio da njegove posede koriste buduće generacije belgijskih vladara. 

Za mnoge Belgijance nasleđe Leopolda II još uvek je kontroverzno. Među njegovim apologetama je i Luj Mišel, nekadašnji belgijski ministar spoljnih poslova, a potom komesar Evropske unije za razvoj i humanitarnu pomoć. On je Leopolda je 2010. nazvao „ambicioznim vizionarom". „Mislim da je on bio heroj, heroj koji je imao ambicije za malu zemlju kao što je bila Belgija", rekao je Mišel.

Mišel se suprotstavio brojnim optužbama protiv bivšeg belgijskog kralja. Jedna od njih je da je Leopold pretvorio Kongo u džinovski radni logor, kao i da se obogatio mučenjem tamošnjeg lokalnog stanovništva. „To su neistinite optužbe. On ne zaslužuje takav pristup. Belgijanci su tamo izgradili železničku prugu, škole, bolnice i podsticali ekonomski rast Konga. A radni logori? U to vreme, to je samo bio način na koji se radilo", rekao je Mišel.