Hrvatska politika na Evropski dan sećanja na žrtve svih totalitarnih i autoritarnih režima ne nalazi za shodno da organizuje komemoraciju u Jasenovcu; posledice razornog zemljotresa iz prošle godine prihvataju se na nivou administrativne rezignacije; hrvatska kultura je u ophodnji vremena bivše Jugoslavije. Prkos, nemar i melanholija tri su pojma koja najbolje sažimaju hrvatski politički momenat u kasno leto 2021.

Prognoze vremena su uglavnom suvoparne, čak i kad najavljuju kišu. Ova koju je jedne avgustovske večeri izgovorio voditelj na hrvatskom televizijskom kanalu „Nova" izdvaja se ličnom poetikom novinara. „Ako ste na moru, potražite plaže okrenute sjeveru. Na one prema jugu vjetar će sutra nanijeti stvari kojima tu nije mjesto", poručio je gledaocima.

To je tako sugestivna mentalna slika, da gledalac uhvati sebe kako danima posle svake emisije vesti procenjuje, a jesmo li sad na severnoj ili južnoj plaži? Nije uvek sigurno. Kod Sjedinjenih Država nema dileme, one posle Avganistana definitivno sede na južnoj plaži. Kod mnogih drugih stalno je seljakanje između plaža.

Skoro prkos: A da ponekad podržimo Dodika...?

Svaki boravak u Zagrebu je istovremeno refleksna procena stanja između službenog Beograda i Zagreba. Da li se nešto promenilo, i ako jeste kako: nabolje ili nagore? Pri tome se ne govori o pomirenju, već o međusobnom podnošenju unutar zajedničkih interesa. Stvar je više meterološka nego politička. Na primer, da li je moguće da se Beograd i Zagreb za promenu nađu na severnoj plaži?

Prošle sedmice zamalo i jesu. Kad je srpski član BiH predsedništva Milorad Dodik zatražio da se unutrašnji dijalog tri bosanske zajednice odvija pod supervizijom Beograda, Zagreba i Istanbula, hrvatski predsednik Zoran Milanović mu je dao podršku. „Dodikov predlog je dobronameran", rekao je Milanović. Dobronameran, ali bez šanse, jer, kaže Milanović, druga dva člana BiH predsedništva, hrvatski Željko Komšić i muslimanski Šefik Džaferović nisu dobronamerni.

Dodikov predlog je vešto komponovan. Turska je ionako neformalni pokrovitelj BiH, ali se EU pravi da to ne vidi. Insistiranje na jedinstvenoj Bosni vraća Tursku tamo odakle je isterana početkom dvadesetog veka, ali se EU pravi da ni to ne vidi. Ali ako se turski predsednik Erdogan na velika vrata uvede u pregovore, formalizuje se jedna ionako postojeća situacija, sa profitom da sad postaje moguće izuzeti od njegovog uticaja srpske i hrvatske krajeve. Ne nužno raspad Bosne, samo garancija njene dejtonske strukture.  

To je priznanje da je jedina budućnost Bosne kao države u tome da ne bude prava država - ako se ujedini, raspašće se, ako se dezintegriše, očuvaće se. Za skupu tvrdoglavost EU, to je poraz. Za bosanske muslimane, to je zakasnelo otrežnjenje. Za Srbe i Hrvate u Bosni, to je stanje svesti. Za Beograd i Zagreb to je interes koji ih spaja.

E, da: ali. Ono što zvuči kao niža matematika, u stvarnosti je teorija struna.

Hrvati iz Bosne, od divljih do zaostalih  

Sa hrvatske strane, savremena dilema o jedinstvenoj Bosni je stara, još iz Tuđmanovih je vremena. On sam ju je rešio tako da je izbrisao organizacionu i komandnu liniju između hrvatske vojske i vojske bosanskih Hrvata, ali je u postdejtonska vremena pod pritiskom Zapada formalno prihvatio pojam državne suverenosti BiH.      

Od onda, u Hrvatskoj je proradila dinamična asimetrija u pogledu na BiH. S jedne strane netrpeljivost samog društva prema „Hercegovcima" koji su Hrvatsku rođački markirali, dok istovremeno svoja istorijska područja u Bosni koriste kao skloništa, skladišta i zimovnike. Čak i da je reč o subjektivnom osećaju infiltracije vanzemaljaca, Hrvati ne haluciniraju kad im se iza svake poluge moći priviđaju Hercegovci. Sadašnji ministar spoljnih poslova Gordan Grlić Radman je Hercegovac. Bio je to i Milan Bandić, čovek koji je ojadio Zagreb i neprikosnoveno vladao njime skoro dve decenije uz pomoć lične mafijaške hobotnice.

Za razliku od društva, hrvatska politika ima drugačiji fokus. Službeni Zagreb zna da je EU mantra o jedinstvenoj Bosni propali projekat. Praktično i sistemski, on bi značio stvaranje muslimanske države, što pri zdravoj pameti ne bi dopustili ni Srbi ni Hrvati.  

Novi kvalitet odnosa Beograda i Zagreba je u tome da je prvi put u ovom veku jedan visoki politički predstavnik Hrvatske, inače potpuno nesklon Srbima, dao neuvijenu podršku srpskim interesima u očuvanju Dejtona, i to iz sasvim principijelnog razloga - zato što su to i hrvatski interesi.

Ali hrvatska javnost, ako se ona gleda kroz medije i moraliku o jedinstvenoj Bosni, nije i neće dopustiti takvu konvergenciju interesa Beograda i Zagreba. Domaća percepcija je da je Milanovićev istup odveo Hrvatsku na južnu plažu. Protiv njega se digao čitav niz hrvatskih političkih komentatora, i to ne s desna, već onih liberalnih i demokratskih, koji u Bosni ne vide političko pitanje, već temu za dokazivanje vlastite humanističke orijentacije. Čak i komentatori srpskih „Novosti".  

Daj Bosnu islamu i dokaži da si progresivan i moralan. To je valjda jedina tačka gde hrvatsko društvo komanduje hrvatskoj politici, a ne obrnuto. 

Prkos total: Totalitarizam par-nepar

Pre nešto više od decenije, Evropski parlament je 23. avgust proglasio Evropskim danom sećanja na žrtve svih totalitarnih i autoritarnih režima.

Od onda, svaka nacija taj dan puni svojim prioritetima. Iz godine u godinu, ta komemorativna prilika je narasla u strukturalni princip za oblikovanje nove sadašnjosti. Neki Evropljani pri tome paze na granice dobrog ukusa, neki se zanesu pa odlutaju u revizionizam.

Ali čak i tamo gde se pazi, taj datum funkcioniše kao „totalitarizam par-nepar", jer zahteva stalni balans između nacizma i vrlo široko shvaćenog komunizma. Njegova problematičnost je u tome da živi ne mogu miriti ubice i ubijene. Njih miri bog, ali ako ga ima sigurno ni on ne može biti tako surov.

To završava tako da se nekad pozlaćuju ubice nevinih, nekad ubice ubica, nekad nevini u srodstvu s ubicama, ili sa ubicama ubica, pa sve ispočetka u novom ciklusu. U političkoj praksi, dobija se efekat par-nepar totalitarizma: parnih godina se sećaš žrtava nacizma, neparnih nacista-žrtava. Pred istorijom si pokajnik, pred sadašnjicom populista.

Ovog leta hrvatska politika je otkrila svu ideološku raskoš koju pruža taj datum. On je idealna priliku za prkos - s jedne strane se ostaje unutar evropske parlamentarne legitimacije, s druge strane se ona zloupotrebljava. Vlasi se dosete o čemu se radi, ali ne mogu ništa: godina je neparna.  Premijer Plenković generalno izbegava nepar, samo šalje druge.

Gde je ko bio

Evo kratke rekapitulacije gde je ko iz Vlade ili Sabora tog 23. avgusta bio:   

Ministar hrvatskih branitelja Tomo Medved je bio na Mirogoju kod spomenika Glas hrvatske žrtve (Zid boli); na grobu Brune Bušića; kod spomen obeležja hrvatskim žrtvama Blajburga i križnih puteva; te na grobu Franje Tuđmana. Radi „stvaranja ozračja tolerancije" položio je venac i na Grobnicu narodnih heroja.

„Zid boli" je grobna skulptura Dušana Džamonje iz 2004, na koju su upisana imena trinaest ipo hiljada žrtava s hrvatske strane poginulih u ratu 1991-1995. Za javnost u Srbiji zaista nije loše da se suoči s činjenicom da je neko pucao na te ljude i pobio ih. No u simboličkom kontekstu istorijskih totalitarizama, to je politička zloupotreba, jer njen cilj nije da se unese red u prošlost, već da se održi netrpeljivost u sadašnjosti.  

Bušić je bio ikona neoustaške scene šezdesetih i sedamdesetih, autor kvazi-istorijske teorije po kojoj Pavelićeve ustaše, zapravo, nikog nisu ubile, osim slučajno.

Kao osoba, Franjo Tuđman uslovno važi za žrtvu totalitarizma, ali u krajnjem rezultatu je to fejk, jer je on pre osvetnik nad komunistima koji su ga oterali u disidentstvo.  

Ministar unutrašnjih poslova Davor Božinović je bio u Macelju kod Spomen-crkve Muke Isusove, na području gde se smatra da su partizani 1945. pobili oko 13.000 ljudi. Ekshumirani su ostaci 1.200 osoba, ostalo je procena. Uz to je ministar u govoru napravio eksplicitnu paralelu između partizanskih egzekucija 1945 i Hrvata koje su ubili Srbi 1991-95.

Ministar mora i infrastrukture Oleg Butković je posetio komunistički logor na Golom otoku i Svetom Grguru.

Potpredsednik Sabora Željko Reiner je konstatovao da su počinioci nacističkih, fašističkih i ustaških zločina uglavnom kažnjeni, komunistički ne.

Član Sabora (iz Mosta) Marin Miletić žalio se da je hrvatsko društvo i dalje duboko protkano nasleđem komunizma. Treba to počistiti!  

U Splitu su paljene sveće na ulazu u tvrđavu Gripe, odakle su komunisti posle rata vodili na streljanje. Prilika za gradonačelnika Ivicu Puljaka da izjavi kako su svi po Evropi imali žrtve totalitarizma, ali niko tako mnogo kao Hrvati.  

Rezime: NDH je razvodnjena, a 1945. direktno povezana sa 1991. Praktično niko iz vrha hrvatske države nije bio na nekom stratištu ustaških žrtava, kod spomenika pobijenim srpskim civilima.

Upitan od (hrvatskih) novinara kako to da ove godine niko iz vlade nije otišao u Jasenovac, Tomo Medved je odgovorio da danas dobiju to što dobiju, a da je Jasenovac „za neke druge prigode".

Jasenovac dolazi za parnu godinu.

Nemar: Zemljotres i Bandićeva ostavština

Kad se dođe do zemljotresa koji je u martu 2020. teško oštetio staro jezgro Zagreba i sravnio banijska sela, nehaj i nemar obnavljaju vezu. Para ima, plana nema. Ili ima, ali se stalno menja, što je još gore. Prošle jeseni je proguran Zakon o obnovi, sad se ispostavilo da nije dobar, jer bi istovremeno sa sanacijom hteo da rešava i imovinske i stambene odnose, a oni su i pre zemljotresa bili nesređeni. Ministarstvo graditeljstva je primilo 13.000 zahteva za sanaciju, do ovog trenutka procesuiralo manje od tri odsto. 

Sprema se novi zakon, no vreme curi. EU je dala 700 miliona evra za hitnu sanaciju od posledica zemljotresa, s tim da sredstva moraju da se potroše do juna iduće godine. Ako ne, a nisu i sva je prilika da neće, znači nije bilo hitno. U tom slučaju, Hrvatska mora da vrati pomoć koju je dobila od Unije.

Kod Banije se ne bih se zaletala sa konstatacijom da se srušeno ne obnavlja jer je to pretežno srpski kraj.

Zagreb je pretežno hrvatski kraj, turistička mazga koja teško radi, pa se ni tu ništa ne pomiče. Do sada su raščišćene samo tri oštećene kuće, još tri su u planu, a obnovljene su, u zavisnosti od toga koje se novine čitaju, između tri i četiri. Fond za obnovu Zagreba raspolaže sa 650 miliona kuna (deliti sa 7 da se dobiju evri), do sada je uspeo da potroši 40 miliona, do kraja godine još toliko, a onda će i on morati da vraća pare i pored svih zaplakanih naherenih kućica.   

Sve to se u zlu nekako vraća na bivšeg gradonačelnika Milana Bandić, koji je umro prošle zime. Nije kriv za zemljotres, ali jeste uglavnom za sve drugo. Ako neko počne da upoređuje sa domaćim prilikama, bolje da stane. Bandić nije samo krao, on je krao u neverovatnim razmerama, sveobuhvatno i detaljistički, za sebe i svoje; vredan, hiperaktivan i dobro organizovan, neumorni predator sa koeficijentom inteligencije od 210.  

Jelena Lovrić u „Nacionalu" od 31. avgusta piše: „Priprosta lopovska formula koja kaže  da 'nema džabe ni u stare babe', bila mu je modus operandi. Sliku kompletiraju medijska otkrića o njegovim raskošnim hacijendama po Hercegovini, ili oko tri milijuna eura vrijednoj kolekciji satova. Nije iznenađenje da je Milan Bandić krao. Zapanjujući su samo razmjeri njegova grabeža. U dvadeset godina vladanja Zagrebom gologuzan iz Pogane Vlake zgrnuo je više nego što u tri života može potrošiti. Pogotovo jer svoje blago nije smio pokazati. Pola milijuna dolara vrijedan sat "Patek Philippe" morao je skrivati, sa skupocjenih je "Fendi" sofa uklanjao etikete. Njegova se mahnita strast za imovinom pjenila s one strane zakona, morala i zdravlja. Bila je potpuno bolesna. Na koncu je grob na Mirogoju bio sve što mu treba." 

Havana srednje Evrope

Beograđani su oni koji kažu da su Beograđani, kao što su Zagrepčani oni koji kažu da su Zagrepčani, bez obzira odakle su i kojim putevima su se uselili u taj identitet. Kad se odbiju svi zavičajni klubovi onih koji i posle 40 godina života u Zagrebu izjavljuju da su Hercegovci, Slavonci, Dalmatinci, Istrijani ili Ličani, Zagreb je ustvari jako mali grad. Tajna Bandićevog uspeha je u tome da je to shvatio. Vukući ga za uši, pod drekom minorizovanih lokalaca i uz pljesak klanova i familija, Bandić je Zagreb dovukao na južnu plažu i tu ga ostavio. 

Zemljotres je došao na kraju i učinio svoje. Zagreb je postao „Havana srednje Europe", kako ga u jednom intervjuu zove reditelj HNK-a Ivica Boban - lep i zapušten. 

Bandićev oproštajni poklon svom gradu je nova regulacija smeća. Kante su umnožene i razvrstane po koloru i vrstama otpada, izbačene u poretku ispred fasada, čak i u glavnim ulicama, gde stoje kao naherena olfaktorična vojska od jeftine plastike.

Sigurno, svi urbani centri na svetu imaju problem otpada. Nije Zagreb jedini koji se s time muči. Ali jedinstveno je to da je njegov bivši gradonačelnik u zadnjem ponižavajućem aktu izvukao kante iz veža i zakutaka, iz slepih uglova i kamuflanih kućica i podario im apsolutnu vidljivost.

Prvo se vide kante, pa fasade, tek na kraju ranjeni grad. Pa kad te kante zakantaju!

Melanholija: Fragmenti nedovršenog

Teško je govoriti pouzdano o ostatku Hrvatske, ali sam Zagreb se s nostalgijom vraća na neke godine zajedničke države sa Srbima. I sa Austrijancima, iako tu sećanje bledi i izdaje. Prema Italijanima i Mađarima nema mrve nostalgije.

Ovog leta su na redu bile osamdesete. One se ustvari tematski valjaju još od 2015, kada je krenulo emitovanje humorističke serije „Crno-bijeli svijet" Gorana Kulenovića i Igora Mirkovića.

Mirković je pre serije bio autor dokumentarca „Sretno dijete" o jugoslovenskom Novom talasu/Novom valu osamdesetih. Sad je tu muzičku priču proširio na dramsku. Prva sezona „Crno-bijelog svijeta" bavila se 1980. godinom, ove godine se stiglo do četvrte sezone i 1986.-e, ukupno 48 epizoda. Prati se život dve zagrebačke porodice (Kipčić i Bertalan) dopunjene beogradskim članovima (Miličević), te se podiže zavesa nad jednim vremenom žive međusobne radoznalosti koja je vladala između Zagreba i Beograda - u kulturi, u medijima, u muzici i prijateljstvima.

Kroz hronološko koračanje od datuma do datuma, serija iscrtava mapu decenije u kojoj su ljudi nakratko verovali kako su odbranili privatno, delimično osvojili javno, a ideološko sveli na podnošljivo. Kad politika na trenutak bljesne u „Crno-bijelom svijetu", čini to samo kao remetilački faktor.

Serija je fol-dokumentaristička, jer se fiktivni likovi mešaju sa pravim osobama tog vremena, a ti „pravi" ne rade uvek ono što su radili u stvarnim osamdesetim. Igrajući se usudom antičke drame, „Crno-bijeli svijet" šalje dve potpuno suprotne poruke - prvo, da je rat bio neizbežan, i drugo, da se on tako lako mogao izbeći. Ma tako lako! Kao novinar, posle scenarista i filmaš, Igor Mirković ne uspeva da se izvuče iz fascinacije osamdesetim. Na sreću i dobro gledanje, jer najplodnije seanse za isterivanje zla poslednjeg rata imaju veze s njima.    

Formula s mapiranim kulturnim kodom pojedinih decenija je još jednom s uspehom primenjena u seriji „Dnevnik velikog Perice" Vinka Brešana. Ide se još dalje u prošlost, u 1964, u koju vodi sad odrasli fiktivni lik „malog Perice" iz filma Kreše Golika „Tko pjeva, zlo ne misli" iz 1971.  

Nostalgija je verovatno kriva reč. Zamor od velikih, pa čak i razumnih, očekivanja je realnija. U seriji o 1964-oj vidi se kako su se tadašnje generacije navikavale na mir, u onoj o osamdesetima kako ih se uvodilo u rat.

Najdalje je otišla Moderna galerija na Zrinjevcu, koja je iz vlastitog fundusa sastavila tematsku izložbu posvećenu melanholiji. Teško je reći šta lošije pada na želudac - izbor depresivnih stanja zabeleženih na platnu u poslednjih sto pedeset godina ili displej belih kubusa u enfiladi koja vodi u ništa. Kustos izložbe Željko Marciuš je pokazao veliko poštovanje za temu, jer se posetiocima tek dva dana kasnije vraća sposobnost za humor, što je sigurni pokazatelj da je izložba o melanholiji uspela.

U moru duhovitih, tužnih i dirljivih grafita koji krase zanemarene delove Zagreba, „ne-mesta" rekao bi Mark Ože (Marc Auge), izdvaja se onaj između Zapadnog kolodvora i tramvajske „dvojke".

„Smrdi Ω" napisao je anonimni urbani pesnik na pocrnelom zidu.  

Smrdi omega. Kraj smrdi. Epilog trune. Nešto nije u redu s tim ratom čiji kraj nikako da se objavi.