Dok su poratni nemački kancelari Adenauer i Kol u svojim dugim mandatima oblikovali istorijske događaje - Adenauer stvaranje Evropske unije, a Kol nemačko ujedinjenje - Merkelova nije bila kancelarka u vreme kada se odlučivala sudbina zemlje, ali je ne manje zaslužna za stabilizovanje i uspon Nemačke u Evropi i svetu. Henri Kisindžer je davno napisao da Angela Merkel savršeno izražava svoje vreme koje je brzo, složeno i obeleženo velikom nesigurnošću, od prve finansijske krize pa do pandemije korone.

Kada posle 26. septembra budu završeni parlamentarni izbori u Nemačkoj, oni će definitivno značiti kraj epohe Angele Merkel u nemačkoj i evropskoj politici. Okončavajući svoj mandat od 16 godina, Merkelova je među najdugovečnijim svetskim državnicima, posle Lukašenka, Putina i Erdogana, s tim što se značajno razlikuje od njih. Istoriji će trebati neko vreme da donese svoj sud o njoj.

Angela Merkel je velika nemačka kancelarka i „velika majka" kako su je često nazivali, sa osobenim ličnim stilom, iako su je, s druge strane, opisivali i kao „kancelarku bez naroda", „polovičnu kancelarku", „vladarku zamka", „malodušnu Angelu", bez podsećanja na neku od akcija koje su obeležile njeno delovanje, poput spasavanja evra, prihvatanja emigranata, napuštanja nuklearne energije, vođstvo Nemačke u Evropskoj uniji ili vladanje preko „velikih koalicija".

Slavni nemački pisac Martin Valzer (94) je pre nekoliko godina u eseju za Špigl pisao o lepoti kancelarke Angele Merkel, koja ga je „zavela", što je stajalo i u naslovu članka. Valzer je objasnio da je smatra "lepom" jer ne govori kao drugi političari koji jednostavno uče rečenice napamet i uvek znaju šta će odgovoriti i pre nego što im se postavi pitanje. „To im čini lica tako jadnima", rekao je Valzer, „dok njeno lice, nasuprot tome, održava stvari uzbudljivim za publiku... Ona ne govori nikakve fraze, zato su njene rečenice uvek verodostojne, bez obzira na temu. Sa gospođom Merkel svedoci smo kako se duh i priroda spajaju, i upravo je zato lepa."

Dok su poratni nemački kancelari Adenauer i Kol u svojim dugim mandatima oblikovali istorijske događaje - Adenauer stvaranje Evropske unije, a Kol nemačko ujedinjenje - Merkelova nije bila na čelu Nemačke kada se odlučivala sudbina zemlje, ali je ne manje zaslužna za stabilizovanje i uspon Nemačke u Evropi i svetu. Nemačka je imala i druge nesumnjivo značajne kancelare, poput Helmuta Šmita ili Vilija Branta koji su učinili važne i značajne stvari, ali nisu bili te sreće da ih istorija kucne prstom po ramenu i da im da priliku da iza njih ostane doista veliko delo.

Nemački istoričar Herfrid Minkler smatra da glavni kriterijum ocene kancelara treba da bude ispunjavanje zacrtanih ciljeva, i u tom smislu razlikuje maksimalnu i optimalnu verziju. U prvom slučaju ocenjuje se u kojoj meri je određeni političar ostvario planirane zadatke, a u drugom koliko je bio u stanju da iskoristi mogućnosti koje su mu stajale na raspolaganju. On smatra da je Angela Merkel praktično jedini nemački kancelar koji se ne uklapa u tu formulu. Ona nije davala snažna i velika obećanja. Zbog toga je on naziva „kancelarkom mogućnosti".

Henri Kisindžer je davno napisao da Angela Merkel savršeno izražava svoje vreme koje je brzo i složeno, obeleženo velikom nesigurnošću, od prve finansijske krize pa do pandemije korone. Upravo je Merkel u januaru 2019. godine u prisustvu Henrija Kisindžera dobila nagradu koja nosi njegovo ime.

Slavni diplomata nije zaboravio tada da istakne da je nemačka kancelarka igrala veliku ulogu u „podsticanju snažnog transatlantskog dijaloga tokom tri veoma različite američke predsedničke administracije".

Partijski uspon

Angela Merkel prva je kancelarka sa istočnonemačkom prošlošću koja je 20 godina bila lider najjače nemačke konzervativne političke partije, čiji su uspesi bili, i u mnogome ostaju, njena lična zasluga. Njen streloviti uspon i za mnoge neočekivana politička karijera, fenomen je sasvim osoben u nemačkim, ali i evropskim okvirima.

Rodila u porodici protestantskog sveštenika u Hamburgu, što joj je dalo uverenje o važnosti judeohrišćanskog identiteta Evrope, odrasla je u Istočnoj Nemačkoj i sa 36 godina postala ministarka za pitanja žena i omladine u prvoj vladi ujedinjene Nemačke, a da pre toga nije imala značajnu političku niti partijsku karijeru. Njen pokrovitelj Helmut Kol i budući protivnik Gerhard Šreder u tom dobu već su imali partijsko-politička dostignuća koja su najavljivala njihov proboj u vrh nemačke politike.

Nije pripadala ni grupi mladih demohrišćanskih političara - Robert Koh, Kristijan Vulf, Hans Petering, Ginter Etinger i još desetak drugih -  koji su tokom putovanja Južnom Amerikom 1979. potpisali „Andski pakt" u kome su obećali da neće jedan drugom stajati na političkom putu. Svaki od njih stigao je kasnije na značajne političke pozicije, počevši od Vulfa koji je bio predsednik Nemačke i koji je Merkelovu i obavestio o postojanju ovog pakta, Peteringa koji je bio predsednik Evropskog parlamenta, do Etingera, višestrukog evropskog komesara. Moguće je samo pretpostaviti koliko je bilo teško ženi koja ne pripada ovoj grupi da se uspne na vrh partijske i državne nemačke hijerarhije.

Izborne pobede

U vreme njenog mandata Nemačka je povećala bruto društveni proizvod sa 2.288 na 3.336 milijardi evra, a stepen zadovoljstva životom porastao je sa 7, na 7,4 na zapadu, i sa 6,3 na 7,2 na istoku Nemačke. U tri mandata bila je u koaliciji sa Socijaldemokratskom partijom (2005 2009, 2013 -2017 i 2017-2021), dok je 2009-2013. bila u koaliciji s liberalima. 

Martin Šulc, socijaldemokratski kandidat na izborima 2017. priseća se da je Angela Merkel tokom izborne kampanje svuda letela kancelarskim avionom i da je imala podršku vladinog aparata. „Ona je sa opravdanjem da je kancelar uvek na dužnosti, izbornu kampanju vodila iz  Kancelaramta u Berlinu", priča Šulc.

Šulc je jedan od mnogih muškaraca koji je tokom dve decenije izgubio u sudaru sa Angelom Merkel. Na početku bio je to Fridrih Merc, na kraju Šulc, a između Gerhard Šreder, Frank Štajnmajer, Per Štajnbrik. Na kraju, pobednica je bila Merkelova. Ona je snažno preokrenula trendove u vlasti i moći na žensku stranu, pokazujući istrajnost i snagu, ali i kudikamo veću solidarnost nego što je muškarci pokazuju. Ipak, u takozvanom ženskom pitanju, ona se držala uvek neutralno.  

Tri kategorije gubitnika

U protekle dve decenije, Angela Merkel je stvorila tri kategorije gubitnika. Prvu čine oni koje je pobedila na izborima, a to su uglavnom bili socijaldemokratski protivkandidati iz tzv. grupe „4 Š" - Šreder, Štajnmajer, Štajnbrik i Šulc. Druga grupa gubitnika su oni koje je pobedila u unutrašnjoj partijskoj borbi - Fridrih Merc i Norbert Retgen - dok se u trećoj grupi nalazi samo jedna osoba: Helmut Kol.

Kada je reč o Kolu, nije se radilo o borbi za vlast, pošto je on više nije imao kada je 1999. izbila afera s partijskim donacijama. Upravo je Merkelova primorala Kola da napusti mesto počasnog predsednika partije zbog optužbi za mahinacije s partijskim novcem, objavljujući otvoreno pismo u „Frankfurter algemajne cajtungu" u kome je pozvala partiju na obnovu, ali bez prethodnog rukovodstva - što se i dogodilo. U partiji više nije bilo uticaja „istorijskog kancelara" i put je bio otvoren za Merkelovu.

Svoje borbe vodila je na dva različita načina. Najdramatičnija je bila prva izborna pobeda 2005. nad tada velikim favoritom Gerhardom Šrederom, za koga se činilo da mu ništa neće stajati na putu da stigne do trećeg mandata i tako uđe u krug velikana nemačke politike. Ta pobeda, u stvari, bila je poraz za CDU koji je planirao da osvoji 40 odsto glasova, a dobio je samo 35,2 posto, samo jedan odsto više od Šrederovog SPD-a.

U ponedeljak nakon izbora nije bilo izvesno da će Merkelova postati kancelarka. U televizijskoj postizbornoj debati, kasnije poznatoj kao „borba slonova", pojavili su se lideri svih pretendenata, zelenih, liberala, levice, ali i Šreder i Merkelova. Šreder je pucao od samopouzdanja, pošto su mu ankete pre izbora davale jedva nekih 25 odsto, a pošto je rezultat bio deset postotaka viši, nije ni pomišljao da je mogućno da će napustiti funkciju. „Nećete upravljati velikom koalicijom sa mojom socijaldemokratskom strankom pod vašim vođstvom. Ne zamišljajte ništa", upozoravao je Šreder svoju rivalku u TV debati. Dogodilo se upravo ono što je obećavao da se neće dogoditi.

Šreder je kasnije u svojim memoarima „Odluke" opisao svoj performans kao "suboptimalan", a svoje ponašanje kao proračunato. „Nisam želeo da ostavim nimalo sumnje da će CDU ući u ovu zamislivu koaliciju kao gubitnik", napisao je on, ne skrivajući svoju euforiju u tom času: „Svi su me već bili otpisali - i odjednom je sve ponovo izgledalo mogućno".

Ono što niko te večeri nije znao jeste da u Nemačkoj uskoro više neće biti „testosteron kancelara", kako su zvali Šredera. Sledećih 16 godina, drugačiji stil vladaće u Kancelaramtu, s kancelarkom ne manje svesnom svoje moći, ali opreznijom u njenom ispoljavanju.

Asimetrična demobilizacija

U narednim izbornim bitkama Merkelova je pokušala da izbegne svaku direktnu konfrontaciju, bez obzira da li se radilo o provokacijama u direktnim TV duelima ili javnim napadima, ali je u borbi delovala odlučno, brzo i snažno. Stručnjaci to nazivaju „asimetričnom demobilizacijom". Kada je svojevremeno vodila debatu sa Pirom Štajnbrikom, na kraju je pogledala u kameru i obraćajući se gledaocima rekla: „Vi me znate". I pobedila.

U unutarpartijskog borbi postupala je drugačije, s neophodnom dozom brutalnosti. Kada je 2002. prepustila kandidaturu za kancelara Edmundu Štojberu, zauzvrat je obezbedila da bude šefica partijske frakcije. Fridrih Merc, koji je tada još bio partijski šef u Bundestagu, shvatio je to tek kada je bilo prekasno.

Povodom migrantske politike s njom je ukrstio rukavice i Horst Šefer, lider bavarske Hrišćansko-socijalne unije, višedecenijske partnerske stranke u demohrišćanskoj koaliciji. Odbio je da pozove Merkelovu na kongres svoje partije, što je do tada bio nezabeleženi ispad, pretio je napuštanjem koalicije i javno izjavljivao da neće dozvoliti da mu jedna žena određuje šta će da misli i radi. Na kraju, mogao je da bude srećan da je ponovo izabran za ministra unutrašnjih poslova u Merkelinom kabinetu.

Ni ostali bivši protivnici nisu bili manje velikodušno nagrađeni od kancelarke. U partiji su postojala dva „ženska" pokušaja suočavanja Merkelovom. U prvom se Ursula fon der Lejen, tada ministarka sa stažom od osam godina u kabinetu, našla s Merkelovom u sporu povodom „ženskih kvota" na izborima, a u drugom je Anegret Kramp Kernbauer, dok je nakratko bila na čelu CDU, pokušala da partiju stavi pod svoju kontrolu. Ursula fon der Lejen je sada predsednica Evropske komisije, a Kernbauer ministarka odbrane u ovoj vladi Angele Merkel. Njen socijaldemokratski protivkandidat iz 2009. Frank Štajnmajer danas je predsednik Nemačke.

Lični stil

Merkelova, kao ni mnogi drugi moderni političari, ne može da se zamisli bez mobilnog telefona. Saradnici svedoče da ona upravlja zemljom preko mobilnog telefona. Sama je priznala da joj se na mobilnom telefonu stvori 30 poruka ukoliko jedan sat ne kontroliše aparat. Imala je samo dve neprijatnosti zbog toga. Prvi put kada je obelodanjeno da američke tajne službe prate i nadziru njenu komunikaciju, i drugi put kada je nedeljnik Špigel 2010. objavio SMS koji je poslala tadašnjem šefu socijademokrata Sigmaru Gabrijelu povodom kandidature Joakima Glauka za predsednika Nemačke.

Kada je reč o stilu, za Merkelovu je karakteristična odevna kombinacija blejzera i pantalona,i ženska tašnica koju rado nosi sa sobom. Zbog toga su se mnogi pitali da le će ona biti nova „čelična ledi", poput britanske premijerke Margaret Tačer koja je bila poznata po svojim velikim tašnama koje je nosila, a zbog nje je u rečnike ušla sentenca „to handbag", što znači ponašati se posebno grubo i neprijatno prema nekome.

Postala je prepoznatljiva i po svojoj mimici koju ne krije tokom razgovora. Ceo svet je obišao snimak njenog kolutanja očima u jednom ubeđivanju s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom na skupu G 20 u Hamburgu 2017. Isto se ponovilo i sa američkim predsednikom Donaldom Trampom. Još više, nezaobilazna je njena fotografija sa Donaldom trampom na kojoj je nemačka kancelarka okružena učesnicima skupa G7 u Kanadi 2018, potpuno naslonjena obema rukama na sto, gde je celokupna težina prebačena na dlanove  i nagnuta preko stola prema američkom predsedniku Trampu koji sedi i gleda je prekrštenih ruku. Kao da će sledeća slika biti šamar za Trampa. Ali, nije se dogodilo ništa od toga.

Angela Merkel je distancirana osoba, iako je uvek vidljivo kada je ljuta a kada je srećna i dobro raspoložena.

Angelin romb

Za političara važno pitanje je šta će u nastupima da radi s rukama. Čerčil je pre nje prstima pokazivao simbole kako bi podizao britanski borbeni moral. Merkelova je izumela romb koji oblikuje prstima obe ruke - i koji je postao simbol njene politike.

Nikolas Sarkozi, Silvio Berluskoni i Gerhard Šreder smejali su se na isti način, pokazujući svoje blistave i izražene zube, što su neki nazivali i „cerekanjem".  To je u sebi nosilo uvek jedan arhaičan stav „pokazivanja zuba" protivniku, a „cerekanje" je bilo demonstracija moći. Merkelova se nikada nije cerekala. Ona je sve vreme ignorisala PR preporuke da mora više da se smeje ili savete o osmehu kao putu do uspeha koje decu prate od vrtića do univerziteta. Ima uspeha i bez smeha, dokazala je Angela Merkel.

To ne znači da Angela Merkel nije sklona humoru. Dok leti sa svojim saradnicima, rado prepričava anegdote iz razgovora sa svojim kolegama, kao onu kada je grčki premijer Samaras želeo da vrati podmornicu koju su kupili u Nemačkoj zbog toga što se „krivi" u vodi. To nikome nije bilo jasno šta znači, ali je nasmejalo sve u avionu. Angela Merkel ima talenat za imitacije, pa rado imitira svoje političke sagovornike. 

Bivši britanski premijer Toni Bler smatra da je ona „antipopulista u doba populizma", a pamtiće je po tome da je vodila zemlju tokom vremena velike nestabilnosti. Njeno dostignuće je da je „ brod održala na vodi i provela ga kroz sve bure i oluje", da bi u pogodnom trenutku „izgradila most preko koga se stiglo na bezbedno".

Danska premijerka Mete Fredriksen s pravom zaključuje da, kada se okonča mandat Angele Merkel, „oprostićemo se od jedne izuzetne liderske ličnosti i ugledne političarke, kakva će nedostajati Evropi".