Nakon ubistva Zorana Đinđića, srpske vlasti ponudile su Kolinu Pauelu učešće svojih trupa u američkim misijama u Iraku, Avganistanu i Liberiji. Stejt department je početkom oktobra 2003. saopštio da će Vojska Srbije i Crne Gore do marta sledeće godine poslati oko 1.000 vojnika i pripadnika policije u Avganistan gde će se boriti pod američkom operativnom komandom u okolini Kandahara. Do ovog angažmana ipak na kraju nije došlo.

Nedavno preminuli bivši američki državni sekretar Kolin Pauel biće upamćen po tri stvari: bio je prvi Afroamerikanac koji se popeo na najviše stepenike američke politike sa izgledima da postane i predsednik SAD, zatim po svojoj „Pauelovoj doktrini" o upotrebi američkih oružanih snaga i po katastrofalnom nastupu u UN kada je na osnovu lažnih i izmišljenih dokaza opravdao američku invaziju na Irak 2003. Bio je to na kraju tragični sunovrat jedne briljantne i po svemu više nego primerne vojne i političke karijere.

Kod nas će biti upamćen kao čovek koji se protivio uplitanju i američkoj vojnoj intervenciji u jugoslovenski rat devedesetih. Da je ostao načelnik Generalštaba i posle 1993. do te intervencije nikada ne bi došlo.

Upoznali smo 2005. na svečanosti u Vašingtonu kada mu je, nakon ostavke, uručeno priznanje Stejt departmenta, a na koju me je on pozvao. Dve godine pre toga objavio sam na srpskom njegovu biografsku knjigu „Jedna američka priča". Pauel je neočekivano posetio Beograd te godine, odmah nakon ubistva premijera Zorana Đinđića. Tada mu je knjiga i uručena, ali nismo se sreli. Nešto kasnije, stiglo je njegovo pismo u kome se zahvaljivao na objavljnoj knjizi i napisao da knjiga stoji na polici u njegovom kabinetu. Od tada ostali smo u kurtoaznom kontaktu uz razmenu božićnih i novogodišnjih čestitki.

Inače, ta 2003. bila je veoma zanimljiva za srpsko-američke odnose i mogla je možda da ih odvede u sasvim drugom pravcu od onog kojim su krenuli posle toga. U sve to bio je uključen i Kolin Pauel.

Poseta Beogradu, trgovina oružjem i trupe za Irak

Kada je 2001. postao državni sekretar, Kolin Pauel je o balkanskim pitanjima zauzeo poziciju koja je bila netipična za američku administraciju. Nju je dobro predstavio novinar Toni Keron u tekstu „Kolin Pauel za Balkan: Čitaj mi sa usana, nema novih granica", objavljenom u februaru 2001. u nedeljniku „Tajm". Keron je napisao: „Najjača poruka kosovskim liderima možda je bila indirektna: Pauel je u četvrtak odbio da vidi crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, a izvori iz administracije su za 'Njujork tajms' rekli da je razlog obeshrabrivanje razmišljanja o nezavisnosti poslednje jugoslovenske nesrpske republike. Razlog je taj što Vašington želi da izbegne slanje poruke koja bi mogla da podstakne korake ka nezavisnosti Kosova. Zvaničnici koji su informisali 'Tajms' ponovili su evropsku zabrinutost da se izbegne svako dalje prekrajanje granica u regionu, iz straha da to ne izazove novu rundu plemenskih ratova. Takođe se očekivalo da će Pauel podstaći kosovske lidere da učine više da obuzdaju nacionalističke elemente koji se sukobljavaju sa trupama NATO-a u podeljenom gradu Mitrovici i onima koji su uključeni u secesionističke gerilske akcije unutar Srbije."

Posle Đinđićevog ubistva, premijer je postao Zoran Živković, koji je odlučio da preduzme otvorenije i hrabrije korake prema Americi. Tako je, prilikom posete u julu 2003. kada je američka vojska već zauzela Irak i počela da se interesuje u Beogradu za skloništa i druge objekte koje su u Iraku gradila jugoslovenska preduzeća, Živković osetio konjukturu za novu ulogu Beograda, pa je ponudio, ni manje ni više, nego da tadašnja SR Jugoslavija pošalje vojnike za snage koje su u Iraku trebalo da otpočnu svoj mandat kasnije te godine. Istina, pitanje saradnje sa Irakom otvoreno je još ranije na drugačiji način, preko uspostavljanja američke kontrole nad trgovinom naoružanjem koju je sproveo ambasador Vilijam Montgomeri uz saradnju srpskih vlasti.

Tu ponudu otkrio je sam Pauel. „SAD razmatraju ponudu Srbije da pošalje trupe u Irak, kao deo međunarodnih stabilizacionih snaga, ali još uvek Amerika nije odlučila da li da to prihvati", rekao je američki državni sekretar Kolin Pauel. „On (Živković) jeste to ponudio", saopštio je Pauel novinarima u Međunarodnom pres centru Stejt departmenta. „Mislim da to pokazuje odgovoran pristup srpskog rukovodstva i da oni žele da učestvuju u stabilizacionim i mirovnim operacijama u svetu", rekao je Pauel i dodao da to pokazuje novu zrelost vlasti u Srbiji. Pauel je istakao da je prerano da se kaže da li će srpska ponuda biti prihvaćena, zato što „još uvek treba da vidimo kakve su naše potrebe i kakav je njihov kapacitet da obezbede te trupe. Ja sam rekao da cenim i pozdravljam ponudu i radićemo sa našim srpskim prijateljima u narednim mesecima na tome".

Srpska vojska u Avganistanu

Kolin Pauel je odmah shvatio koliko je ovaj predlog konstruktivan i koliko doprinosi stabilnosti na Balkanu. Počela je formalna realizacija ove ideje u saradnji s Ministarstvom odbrane na čijem čelu je tada bio Boris Tadić i koji je rekao da je Živkovićevom ponudom bio iznenađen isto kao i Amerikanci.

U igri su bile i još dve zemlje gde su Amerikanci imali misije - Avganistan i Liberija.  Amerikancima je ovo izgledalo kao vrlo dobra ponuda i samo su se pitali koja je od ove tri zemlje najbolja. Kondoliza Rajs je predložila Liberiju, ali Vašington se predomislio i odlučio da srpski kontigent od 1. 000 vojnika ide u Avganistan. Određen je i okvirni datum, početak 2004. godine, a znala se čak i američka jedinica koju bi srpski vojnici zamenili. Odmah je veća grupa srpskih oficira krenula na obuku u američku bazu na Floridi, gde je bila smeštena Centralna komanda da bi se uspostavila potrebna saradnja.

Stejt department je početkom oktobra otkrio medijima da će Srbija i Crna Gora poslati do marta 2004. oko 1.000 vojnika i pripadnika policije u Avganistan gde će se boriti pod američkom operativnom komandom u okolini Kandahara. Brojka ne izgleda impozantno, ali je ona za tadašnju Državnu zajednicu Srbiju i Crnu Goru bila veoma zahtevna jer je vojsci manjkalo svih vrsta resursa, a znanje engleskog nije nikada bilo prioritet. Tadić i Živković razrađivali su dalje ovu ideju i razmatrali dalje opcije ko bi sve bio u sastavu jedinice, a Amerikancima su stavili do znanja da će im biti potrebna pomoć kada je reč o transportu, opremi i finansijama uopšte.

Kada je sve bilo u procesu finalizacije planova i određivanja američke podrške, čitava ideja se preko noći izjalovila. Preuranjeno otkrivanje ove ideje javnosti i novinski izveštaji o odlasku srpskih trupa u Avganistan stvorili su veoma brzo protivnike koji su naglašavali potencijalno dubiozno sklapanje vojnog savezništva sa zemljom čiji su vojni i policijski rukovodioci tek počeli da popunjavaju zatvorske ćelije u Sudu za ratne zločine u Hagu, što je otvorilo kontroverznu moralnu debatu.

Bilo je i u Beogradu onih koji su bili neradi da podrže ovaj iznenađujući gest srpskog premijera. Smatralo se da je neumesno da zemlja nad kojom je izvršena američka vojna intervencija bude na američkoj strani u intervencijama u drugim zemljama. Ta mišljenja, međutim, nisu bila presudna.

Novinar „Vašington posta" Džekson Dil objavio je 4. avgusta 2003. komentar u kojem navodi: „...Njegova (Živkovićeva) zemlja još je na udaru ekonomske nestabilnosti i kriminalnih grupa, uključujući i neke povezane sa ekstremnim nacionalistima i kriminalcima iz ratova tokom poslednjih 10 godina. Tužilaštvo Haškog tribunala za ratne zločine na prostoru Balkana veruje da je Ratko Mladić, jedan od najgorih među njima, još uvek na slobodi".

Ljudima u američkoj administraciji zasmetalo je i to što je srpska strana za komandanta trupa predložila Gorana Radosavljevića Gurija.  

Na kraju, pritisak na aministraciju i na samog Pauela je rastao, pa je na kraju bio prisiljen da se odrekne uključivanja srpskih vojnika u misije koje su vodili Amerikanci.  Pošto se inicijativa nije ostvarila, nismo mogli da vidimo kuda bi išli američko-srpski odnosi i da li bi posle nje uopšte došlo do američkog priznanja Kosova?

Pitanje homoseksulaca u vojsci SAD

Bilo je to drugi put da Pauelove ideje o Balkanu nisu prihvaćene. Prvi put se to desilo kada je 1993. nastavio da nekoliko meseci bude načelnik Generalštaba nakon Bušove i u Klintonovoj administraciji. Kada je Bil Klinton „mladi predsednik, formiran šezdesetih, preuzeo baklju od čoveka koji je bio najmlađi borbeni pilot u ratnim godinama četrdesetih", Pauel je nastavio da radi kao nečelnik Generalštaba i o sebi govorio da se oseća „kao most koji premošćuje administracije i generacije".

Prvi sastanak s novim predsednikom završio se neslaganjem i nije obećavao ništa dobro u međusobnoj saradnji. Klinton je Pauela na prvi sastanak pozvao u vezi s njegovim predizbornim obećanjem da će ukinuti zabranu za prijem homoseksualaca u vojsku. Pauel je smatrao da to otvara pitanje privatnosti, ali da to ne mora da bude prvo pitanje koje će nova administracija da reši u vojsci. Razgovor je bio učtiv, ali napet.

Kada je reč o predizbornim obećanjima, onda se ona gledaju kroz dioptriju kredibiliteta predsednika. Zato je sutradan „Njujork tajms" iz svih oružja opalio po Generalštabu koji je prikazan kao „prkosan, na granici neposlušnosti". „Vašington post" je zaključio da je „Pauel na pogrešnoj strani  problema". Drugi su tvrdili da „niko drugi, nego Kolin Pauel, forsira netrpeljivost", dok ga je „Tajm" nazvao „pobunjenim generalom". Postao je tema karikaturista koji su ga nacrtali kao neandertalca u uniformi.

Svi koji su ga kritikovali smatrali su da je trebalo da promeni svoje ranije stavove, jednostavno zato što se promenio predsednik. Pauel je smatrao da je Klinton, ako je hteo da ukine zabranu prijema homoseksualaca u vojsku SAD, mogao to jednostavno da učini izvršnom naredbom. Vojska bi rekla „Razumem", ali tada bi Kongres istog trenutka zabranu pretvorio u zakon i Klinton bi bio nadglasan. Predsednik i njegovi savetnici izabrali su pogrešnu temu, pogrešno tumačeći raspoloženje javnosti. Dok su ga mediji rastrzali, Pauel je dnevno dobijao preko 3.000 pisama i telefonskih poziva u kojima je odnos bio 6:1 da se zabrana ostavi.

Intervencija u Bosni

Ni drugo pitanje nije bilo ništa srećnije po Pauela. Prvi sastanak Klintonovog tima za nacionalnu bezbednost u Kriznoj sobi bio je posvećen Bosni. „Iako sam bio deo ovog tima, osećao sam se kao tvor na izletu", rekao je Pauel, jer je „do ušiju" bio u politici nacionalne bezbednosti Reganovog i Bušovog stila koji je u novoj administraciji bio na zlom glasu. Državni sekretar Voren Kristofer sedeo je potpuno pasivno sa strane kao sušta suprotnost Džordžu Šulcu ili Džemsu Bejkeru koji bi umarširali na sastanak i momentalno se našli u ulozi poglavica američke spoljne politike. Potpredsednik Al Gor stigao je na sastanak posle sat zakašnjenja, a Klinton još kasnije. Pauel nije podnosio kašnjenja. Kod njega se znalo da sastanci počinju tačno kada su zakazani.

Dok su kod Regana na sastancima postavljani ciljevi i duskutovalo se o opcijama da bi se na kraju odlučivalo, a kod Buša se razmatrala metodologija okončanja Hladnog rata, kod Klintona ti sastanci su izgledali kao neformalni skupovi postdiplomaca na istraživačkim seminarima. Pauel je bio u šoku kada je video kako se jedan od podređenih savetniku za nacionalnu bezbednost Toniju Lejku, koji je došao na sastanak da bi vodio beleške, prepire s njim ispred svih.  

Bosna je bila tema spoljne politike za koju je Klinton najčešće kritikovao Buša. Klinton je obećavao američku vojnu intervenciju na Balkanu. Kada je dobio priliku da to uradi, sastanci su bili puni ratoborne retorike i pravljenja planova kako bi bilo najbolje poraziti srpsku stranu koja je bila nedvosmilseno proglašena agresorom i zlom stranom u „sukobu dobra i zla".

Ako imaš pušku, pucaj!

Pauelov stav o Bosni nije se promenio. Kao odgovor na zahteve da se „nešto preduzme" kako bi se kaznili bosanski Srbi za granatiranje Sarajeva, on je izložio isti plan koji je predložio predsedniku Bušu. To su bile opcije ograničenog bombardovanja srpskih položaja oko Sarajeva do težeg bombardovanja Srba u celom regionu. Ali, naglasio je Pauel, ni jedna od ovih akcija ne daje garancije da će Srbi promeniti svoje ponašanje, nego samo zadovoljava američki privid „da se nešto uradi". Šta god da se uradi, odgovor Srba može da bude uzimanje osoblja UN za taoce, kao što se to kasnije doista i dogodilo. On je svoju poruku sažeo na sledeći način: vojska se ne sme upotrebiti, ako nema jasnog političkog cilja. Ta poruka nije bila jednostavna i nije bila dobrodošla.

Jednom prilikom planula je debata, kada ga je tadašnja ambasadorka u UN, Madlen Olbrajt razočarano upitala: „U čemu je suština imati superiornu vojsku o kojoj uvek govorite, ako je ne koristimo?" Bio je to tipičan argument neokonzervativaca: ako imaš pušku, onda pucaj.

Pauel kaže da je pomislio da će da ga udari „kap". Pokušao je da objasni Olbrajtovoj da je američka vojska prethodne tri godine korišćena više od 20 puta u oružanim intervencijama, ratovima, mirovnim misijama i u humanitarnim i spasilačkim intervencijama, i da američki vojnici nisu drveni pioni koji se premeštaju po nekoj vrsti globalne table za društvene igre.  Zaključio je da će američka vojska izvršiti svaki zadatak koji joj se postavi, ali je preporučio da se prvo utvrde čvrsti politički ciljevi.

Pauelova doktrina

Kada smo se sreli 2005. godine, Pauel je rekao da je srpsko izdanje svoje knjige preneo iz kancelarije u svoju kuću i da se nada da će ponovo da poseti Beograd. Do toga nije došlo. Pauel je plaćao cenu svog govora u UN, a američka javnost bila je sve više protiv Bušovog i neokonzervativnog „rata protiv terora".

Do Pauelovog pada došlo je iako se u početku se očekivalo da će upravo državni sekretar Kolin Pauel biti zvezda administracije Džordža V. Buša. Sudeći po anketama, bivši predsednik Združenog generalštaba i pobednički strateg Zalivskog rata bio je popularniji od Buša, a možda je i sam mogao da bude predsednik. Pauel je mogao da utiša sobu samo time što bi pročistio grlo - i on bi predstavljao glas razuma na svakom sastanku kabineta.

Pauel je bio naslednik dragocene tradicije razumnog internacionalizma koji seže do njegovog heroja, Džordža K. Maršala, još jednog bivšeg generala koji je postao najviši američki diplomata;  zatim Henrija Stimsona, državnog sekretara kod  Herberta Huvera i vojnog sekretara kod Franklina D. Ruzvelta, i Dina Ačesona, državnog sekretara kod Harija Trumana. Pauel je ovoj tradiciji dodao svoj strateški doprinos.

Kamen temeljac onoga što je postalo poznato kao „Pauelova doktrina" bio je da upotreba američke vojne sile treba da bude ekstremno retka. Treba je mobilisati samo sa ogromnim brojevima u situacijama u kojima je pobeda gotovo sigurna, i gde je izlazna strategija jasna. Pauel je takođe verovao da je podrška saveznika i američke javnosti veoma bitna za angažovanje vojske.

Ovo nije postalo gledište - niti politika - Bušove administracije. Buš je otišao u suprotnom smeru, jednostrano izvršivši invaziju na Irak posle 11. septembra na osnovu izmišljenih dokaza, gde je upravo Pauel bio osramoćen predstavljajući lažne dokaze Ujedinjenim nacijama 2003, a intervencija izvršena sa nedovoljnim planiranjem i bez izlazne strategije na vidiku. Pauelova doktrina je takođe izostala iz dvadesetogodišnjeg petljanja u Avganistanu, gde nije bilo nikakve ideje kako će pobeda izgledati. Ali ova doktrina kao da je doživela renesansu američkim povlačenjem iz Avganistana.

„Mogli smo da izbegnemo da potrošimo od preko 2 triliona dolara, gubitak više od 2.300 života američkih vojnika, kao i tragičnu i ponižavajuću katastrofu koja se dešava u Avganistanu, samo da smo primenili Pauelovu doktrinu pre dvadeset godina", tvrdio je nedavno profesor Univerziteta „Džordž Vašington", Ričard J. Pirs Mlađi.

Pauelova doktrina je delom rođena iz njegovog iskustva u Vijetnamu. Bilo je skoro zapanjujuće tokom pripreme za invaziju na Irak 2003. da se debata o tome da li da se počne „preventivni" rat slomila na liniji onih koji su se borili u Vijetnamu i onih koji nisu. Među najvećim skepticima bili su Pauel i Entoni Zini, penzionisani general marinaca i bivši šef američke Centralne komande, a zatim još jedan vijetnamski veteran, senator Čak Hejgel. Istina je da skoro nijedan od jastrebova Bušove administracije koji su se najviše zalagali za rat u Iraku nije služio u Vijetnamu. Najveći jastreb, potpredsednik Dik Čejni, dobio je čak pet odlaganja za odlazak u Vijetnam.

Lažni dokazi u Ujedinjenim nacijama

„Dan govora mog govora u Ujedinjenim nacijama, 5. februar 2003, urezan je u moje sećanje kao i moj rođendan. Događaj će zaslužiti istaknuti paragraf u mojoj čitulji", napisao je Kolin Pauel. I nije pogrešio.

Kada je preminuo 18. oktobra, nije bilo nekrologa koji nije detaljno opisivao ovaj događaj. Tada je Pauel mahao epruvetom i uveravao svet da Sadam Husein ima biološko oružje za masovno uništavanje i da je to dovoljno opravdanje za napad na Irak.

Bušova administracija nije mogla da nađe podesniju osobu od Pauela koja će dati kredibilitet neutemeljenim navodima iza kojih su stajali Skuter Libi i Dik Čejni. Istovremeno, Pauel će stati iza doktrine „preventivnog napada" koju on nikada lično nije ni simpatisao, niti podržavao. 

„Kolege, svaka izjava koju danas dajem, potkrepljena je dokazima, čvrstim dokazima", rekao je tog 5. februara 2003. „Ovo nisu tvrdnje. To su činjenice i zaključci zasnovani na čvrstim obaveštajnim izvorima."

Rat je počeo šest nedelja kasnije, a Bagdad je pao pred američkim snagama 9. aprila. Već prvih nedelja bilo je jasno da Irak nema hemijsko oružje za masovno uništenje.

"Da li je to mrlja u vašem dosijeu?", pitala ga je Barbara Volters u prvom velikom intervjuu nakon odlaska iz Stejt departmenta.

„Da", odgovorio je, „i tu ne mogu ništa da uradim".

Pauel priznaje da je „bio" i da je „još uvek iznerviran". „Voleo bih da nema toliko pitanja bez odgovora i ljutim se kada me blogeri optužuju da lažem - i da sam znao da su informacije koje sam iznosio bile lažne. Nisam. Mrlja, neuspeh, uvek će biti vezana za mene i moju prezentaciju u UN. Ali najviše sam ljut na sebe što nisam osetio problem. Izneverili su me moji instinkti", rekao je Pauel.