Ko ovde traži uputstva za budućnost, neće ih naći, osim jedno generalno: neka se vlasti u Srbiji smenjuju na izborima, ne na ulici. Uz dva aneksa: ćutanje nije zlato, a patrijarh nije politički ombudsman.

Srbija je trenutno u stanju političkog previranja. Jezik bledi u odslikavanju slojevite stvarnosti. Tamo gde jezik podbacuje u opisu, pomaže samo rečnik izabranih pojmova koji su se kvalifikovali po urgentnosti. Ko ovde traži uputstva za budućnost, neće ih naći, osim jedno generalno: neka se vlasti u Srbiji smenjuju na izborima, ne na ulici. Uz dva aneksa: Ćutanje nije zlato, a patrijarh nije politički ombudsman.     

ULICA:

Pojam ekstremnog političkog rizika. U istoriji je pokazao izvesnu večnosti, ili samo dugovečnosti. Dobrobiti Ulice kao aktivnog političkog faktora su nikakve, ili male, a i to samo u dugom pogledu unatrag, kao recimo kad se za Francusku revoluciju kaže da je izrodila modernu Evropu. Jeste, istina je, Francuska revolucija je formativna snaga savremene demokratije, ali do nas danas dolazi samo onaj njen deo koji viri iz krvi izvornog događaja.

Ulice se vrlo retko i samo dugoročno mogu razviti u plemenite političke impulse, jer realno jezgro Ulice uvek čine uličari.    

DODIRNUTI TLO:

Pojam „dodirivanja tla" je optimističan pogled na generalnu katastrofu svake ispolitizovane Ulice u različitim fazama haosa i pretnje. On je uglavnom eufemizam, način na koji se optimisti teše kad misle: „Sad može biti samo bolje". To je bolji način da se kaže „sve su/smo opet uništili".

Kada je Slobodan Milošević zbačen u uličnim demonstracijama, prva misao je bila: Srbija je konačno dodirnula tlo. Nema više slobodnog pada, dalje može samo nabolje. Osveta režima i građanski rat su preko noći izbrisani s liste potencijalnih/privremenih rešenja. Pod pretpostavkom da se tako radikalna zbivanja uopšte mogu nazvati „rešenjima". Formalno izgleda da mogu, jer se u istoriji ciklično ponavljaju. U stvarnosti to samo znači da uvek neko drugi pere krv sa ulica.

Ali ni onda u oktobru 2000. to nije bilo dobro rešenje. Srbija je tada samo imala sreće i za dlaku je izbegla najgore. Jer u svakoj varijanti ulične demonstracije ostaju, dečjim rečnikom, jako rizična stvar. Čak i kad iza njih stoji kolektivna energija koja insistira na poštovanju legalniih izbornih rezultata, kao što je to tada bio slučaj. Ulica je rizik za obe strane, za one koji se dižu i one koji se brane; rizična za sve one hiljade malih i velikih interesa koji buše masu, dok jedan od tih vektora ne izađe kao pobednik u takmičenju bez pravila i postane isključivi glasnogovornik besa Ulice.

Ispostavilo se, nažalost, da tada u oktobru 2000. Srbija nije dodirnula tlo. Umesto da nova vlast odmah traži prijem u EU, da nađe načina da politički „iskoristi" Miloševića, a ne da ga potroši uludo, slobodan pad je realno nastavljen i pod Đinđićem. Da je odmah tražio prijem Srbije u EU, makar i sa krnjim legitimitetom, makar i u strahu za vlastiti život (ironija je nenamerna), razgovori o Kosovu bi se drugačije odvijali.  

Drugi momenat kad je izgledalo da je Srbija dodirnula tlo, bilo je ubistvo premijera Zorana Đinđića. Reakcija mnogih posmatrača je bila, sad valjda više ne može dublje i gore! Onda su Đinđićevi stranački naslednici nastavili sa petljanjem. Na nemačkom se ta vrsta političkog angažmana zove „herumwursteln", na hrvatskom „niškoristi". Ni Tadićeva vlast nije tražila prijem u EU sve do 2009. Na jednoj uskoj tribini u Beču, negde 2013, Boris Tadić je rekao „da su se bojali Ulice".

Kad je stranka bivšeg Šešeljevca Aleksandra Vučića došla na vlast 2012, činilo se kao da se slobodni pad Srbije samo nastavlja. Posmatračima u Evropi se to činilo. Ako nekima ovde nedostaje lični stav, i meni se to činilo. U stvarnosti, Srbija je tog trenutka dodirnula dno, i krenula u stabilan i impresivan porast bruto društvenog proizvoda. Ulicu međutim ne zanima da li je nacija dodirnula tlo. Stvar je u tome da Ulica uvek dodiruje tlo, ulično tlo.  

ISTORIJSKA ODGOVORNOST:

U politici je to sposobnost državnika da se izdignu iz vlastitih uverenja i vrednosti, te postave nove prioritete. Veruju jedno, rade drugo, zato što ne misle na čistoću vlastitih uverenja već na dobrobit mnogih. Dobri ljudi mogu biti loši državnici, i obratno.     

Kod procene ove vlasti dve stvari se ovde potpuno preskaču: slučajevi korupcije i „nevoljenost" Aleksandra Vučića u delu javnosti. Za obe stvari se ne osećam kompetentnom. Prva je stvar za državno tužilaštvo, sudove i istraživačko novinarstvo. Drugo, nejasno je zašto ljudi imaju potrebu da „vole" ili „ne vole" svoje političare i državnike, umesto da samo gledaju rezultate njihovog rada.

Vučićev nastup i ton su deo njegovog habitusa. Taj habitus njegovi kritičari prevode u hexis, to jest svode ga na fizičku dimenziju, pa tako navodna politička kritika postaje izrugivanje, izrugivanje postaje mobbing, a mobing se jednog trenutka seli na Ulicu.

Ako se slučajevi korupcije oko vlasti i hor glasova „ne mogu da ga smislim" isključe za potrebe ovog malog rečnika srpskog političkog momentuma, Vučić postaje školski primer državnika koji je išetao iz klasične veberovske podele između etike vrednosti i etike odgovornosti (Gesinnungsethik vs. Verantwortungsethik). Neke lične političke vrednosti su ga sigurno odvele i kod Miloševića i kod Šešelja. Da li tako i dalje misli u dubini duše, potpuno je irelevantno. Kad je došao na vlast, prešao je na etiku odgovornosti. 

Percepcija je drugačija. Kad Vučić nastupa u javnosti, svi oni ljuti i ogorčeni koji Ulicu shvataju kao mehanizam Neposredne demokratije ne čuju njega, već vlastite afekte. On ustvari kaže sledeće, i to vrlo artikulisano u različitim formama: Da je problem između Srbije i sveta u komunikaciji. Da je ona sa srpske strane toliko dugo vođena nemušto, pa sada nažalost problem više i nije samo u komunikaciji. Da Srbija sve međunarodne trendove prepozna kasno. Da je on shvatio zašto Srbija konstantno tone od 1918. (zbog Ulice). Da konsekventno traži prijem Srbije u EU, ali i ne sedi skrštenih ruku. Ne prihvata odbijanje. Ne reaguje na poniženja, barem ne na evropskim scenama. Gazi tradicionalizam, gazi vrednosno, gazi afektivno, dok od čitavog veberovskog četvoroprega socijalnog akta ne ostane jedan jedini tip koji ga legitimiše kao državnika u praksi: ciljno-racionalni.

ESTETIKA „LEPE" VLASTI:

Reč je o simpatiji na krivom mestu. To je strahovito štetna ideja koju šire Ulica i njoj afektivno skloni mediji, da vlast mora da se dopada, onako estetski, fizički, ljudski, da bude simpatična. Još je Kant govorio o potencijalnom nasilju estetskog suda „ovo mi se sviđa" ili „ovo mi se ne sviđa". Problem estetskih sudova, koji su za Kanta bili lični, u tome je da oni odbijaju da budu lični i usamljeni. „Ovo mi se ne sviđa" kao i „ovo je jako dobro" podjednako imaju tendenciju da se šire i osvajaju, ako ne milom, onda silom. Kad se taj isti refleks iz umetnosti preseli u politiku, stvar postaje još gora i nasilnija

Problem naravno nije samo srpski, samo je tamo ovog trenutka - akutni. Teror Ulice da političari moraju da joj se „sviđaju" da bi ih ostavila da mandat završe regularno, postaje strahoviti izazov u vremenu socijalnih mreža. Istomišljenici se skupe na društvenim mrežama, fekalnim rečnikom objasne zašto im se taj/ta „ne sviđa" - i čitav politički program pada.

Onlajn civilizacija je svuda zaoštrila pitanje estetskog suda, pretvorila ga u teror „dopadanja" i „nedopadanja", ili volim, ili mi je muka. U Austriji je Kurc pao jer se nije dopadao manje-više svima koji nisu glasali za njega. Taj impetus fizičkog odbijanja jednog političara su naravno mogli da sačuvaju do izbora, ali bilo im je dugo da čekaju. Austrijska politička kultura međutim ima još dosta manevarskog prostora pre nego što Ulica sa Kiklom preuzme vlast. U Srbiji su nažalost ti prelazi brži i neposredniji.

I teorijski i praktično, Ulica u Srbiji bi samo trebalo da se strpi do proleća iduće godine i regularno promeni vlast. Ali Izbori su neobavezujuća kategorija tamo gde se forsira samo jedan smisao. Da li tim Vučić-Brnabić treba gledati kroz rezultate političkih, ekonomskih i diplomatskih poteza, Ulici je irelevantno. Da li ih zbog toga treba srušiti na Izborima, Ulici je malo. Ono što je u tom kvazipolitičkom miljeu bitno je kontinuitet besa, čiji nivo treba stalno podizati dok svako regularno i legalno rešenje ne postane nemoguće.

Ulica je isključiva kao estetski sud koji je krenuo u rat da uništi svako drugačije mišljenje.

LEGITIMITET:

On se razlikuje od legaliteta samo ako država u pitanju blokira sve kanale političke reprezentacije i participacije. Da bi se Ulici priznao legitimitet da ruši, prvo bi današnju Srbiju trebalo proglasiti diktaturom. Ali ako je samo Ulica proglasi diktaturom, to nije dovoljno. Da bi nešto bilo diktatura ili totalitarizam, postoji tačan katalog kriterijuma, do kojih ova vlast, i pored svih nedostataka, ne doseže.

Srpska Ulica se ovog trenutka ponaša kao da je ona nosilac jedinog legitimiteta u zemlji. Potpuno zanemaruje činjenicu da je neko glasao za aktuelnu vlast, i da bi mogao opet. Ulica ne vidi nikog osim sebe. Prezire svakog ko nije s njom. „Srpski domaćini" su samo oni koji blokiraju saobraćajnice. Patrijarh će ili zajedno s Ulicom da ruši vlast, ili nije njihov patrijarh. Treba im neki drugi, svesniji i savesniji patrijarh, koji će ih povesti u rat sa konformnim delom elektorata.  

Za Ulicu više nema neutralnih ljudi i neutralnih stvari, svi su podjednako mobilisani, elektorat, patrijarh i kafe mašine. Nije bitno gde se ide, dok se ne ide dalje. 

IZBORI:

Istorijski provereni način za izbegavanje Ulice. Aktuelni problem u Srbiji nije što ne bi bilo izbora, što se ova vlast proglasila večnom, zavela strahovladu ili slično. Problem je da je Ulica proglasila Izbore uvredom, pa shodno tome ne želi da dođe na vlast, već da je zaradi na bojnom polju. Izbori su za slabiće i mekušce, samo masa, vatra i bes su tehnike dostojne političke promene u Srbiji.   

DIREKTNA DEMOKRATIJA:

Utopija, pre negativna nego pozitivna. Nešto što do sada funkcioniše, uz sve ograde, jedino u Švajcarskoj. Mimo toga, jedino u klanu, plemenu, kućnoj zadruzi i slično, ali sigurno ne u uređenoj državi. Često sinonim za Ulicu.

Svuda drugde u Evropi se mehanizmi neposredne demokratije - referendum je najpoznatiji od njih - uživaju s oprezom i na kapaljku. U samoj Srbiji su pozivi na neposrednu demokratiju obično kod za početak novog ciklusa autodestrukcije.

„Nek' narod odluči" je obična tautologija parlamentarne demokratije. „Narod" je odlučio kad je izašao na izbore. Ne mogu vlasti svako malo po legitimitet u narod, valjda mogu da skupe dovoljno odgovornosti među sobom za jedan mandat.

Jedna od kritika srpske zakonodavne i izvršne vlasti ima vrlo bizarne forme. Kad se donose zakoni, „onda o tome odlučuje uski krug". Parlament kao „uski krug" - vrlo interesantno shvatanje, čisto istorijski gledano. Vlada koja izlazi iz stranačke strukture parlamenta je „uži krug" - isto vrlo interesantno shvatanje političke reprezentacije.

Takođe i vrlo interesantno izvrtanje Izbora kao toposa opšte, anonimne narodne volje u neobaveznu tribinu ličnih hirovitosti. Odnosno bilo bi interesantno, kad se ne bi znalo da Ulica ne ide u Izbore, osim kao u rat.

Potpuno gazeći ne samo evropsku, već i srpsku istoriju parlamentarizma, javljaju se narodni tribuni, koji direktnu demokratiju prodaju kao inovativnu stvar. Upravo im je pala na pamet kao genijalna ideja! Nikad nije bilo, mi sad smislili! Kako to da niko u Evropi nije pomislio da je tako nešto uopšte moguće! Čak je i ne zovu imenom, već tezu predstavljaju kao otkrivanje tople vode i pronalazak točka, uz opasku „da uprostimo da bi narod razumeo".   

Neposredna demokratija, koja blagodet! Svaki mesec u proseku četiri referenduma, jedna manja revolucija i ritualno prozivanje izdajica i „građanista" po nahođenju. Ako dobro krene, raspustimo skupštinu i vladu kao političke ukrase, pa Ulica vlada. Elektorat više ne čine punoletni ljudi, već mreža „srpskih domaćina". Srbima ne trebaju posrednici, kad se vlada direktno. 

Problem je samo u tome da je taj oblik vladavine već jako dobro pokriven u teoriji. U praksi takođe, gde se pokazao kao oblik nevladavine. I nigde nije prihvaćen zato što donosi haos i uludo trošenje energije. Jedina zemlja koja ga je ukrotila, iz njega uspela da izvuče dobro a minimizuje loše, je Švajcarska. Jeste, tamo su referendumi česti, ali bez besa. Onaj deo građana koji se oseća zakinut rezultatima referenduma prihvata poraz. Ne seli se na Ulicu. Ne blokira saobraćajnice i mostove. Roma locuta, causa finita.

Neposredna demokratija je manihejski ili-ili princip. Njeni mehanizmi daju crno-bele rezultate, kao referendumi, ili krvave, kao revolucije. 

A sad dolazimo do najboljeg dela švajcarske „neposredne demokratije". Nakon što jedan deo elektorata, pojedinačno a ne kao „švajcarski domaćini", odluči o sudbini referenduma, njegovi rezultati se šalju parlamentu i vladi, koji ih onda kao "jedan uski krug ljudi", sprovode u delo.

Ali, pažnja, pažnja - i u toj amikalnoj švajcarskoj atmosferi, onaj postotak građana koji je glasao  suprotno od rezultata referenduma, ili čiji su kandidati na izborima ostali u opoziciji, biva pobeđen. Oni su po logici stvari prisiljeni da - barem koju godinu! - prihvate većinsko rešenje. U Švajcarskoj da. U Srbiji izgleda ne.  

I zato - da li je Srbija spremna da posle Švajcarske bude druga zemlja u Evropi koja će preći na neposrednu demokratiju? Nije. Za utehu, nije nijedna druga.