Slika starog Niša i Nišlija koju je u delima „Ivkova slava“ i „Zona Zamfirova“ opisao Stevan Sremac, a kasnije snimio Zdravko Šotra, ubedljiva je, ali umnogome i netačna. Zato što se sve što je Sremac zapisao baziralo se na onome što mu je pričao Mikal Nikolić zvani Kalča, niški dugmedžija, strasni lovac i junak mnogih Sremčevih dela. A Kalča mu je pričao manje ono istinito a više ono izmišljeno

      Ja si imam vere, lele, ja si imam
      Ja si imam vere, dve do tri bolesti
      Prva bolest vere, lele, prva bolest
      Prva bolest vere, Kalčina kafana
            - Niška starogradska pesma (autor nepoznat)

Kada se kaže "Stari Niš", veoma često odmah iza toga u misli dolazi slika zadimljene birtije u kojoj Kalča i  njegovi kardaši sede za nekim stolom u uglu, mezete i piju, pa onda piju i mezete, maltretiraju konobare i teraju muzikante (ćemaniste i gočobije) da im sviraju "onu njihovu".  Po zidovima su lovačke puške u prangije, preparirani fazani i veprovske glave, ikona svetog Nikole i uramljena esnafska pisma i odlikovanja iz rata. U čašama je rakija i vino, a u zemljanim posudama razne đakonije, od glave u škembetu do podvarka s kolenicom.

Malo ljudi zna da je slika koju je Sremac dao o Kalči i ostalim niškim "esnaf-čovecima" i birtijašima u stvari - netačna. Ono što imamo u "Ivkovoj slavi", gde gomila razularenih pijanaca preotme domaćinu i gazdi čitavu kuću i tamo se opija i terevenči do besvesti nije baš realan opis tadašnjih niških boema i boemštine. Mada, ruku na srce, nije da se nije terevenčilo.

Naime, Sremac, kao čovek koji je došao sa strane teško je uspevao da razume južnjački mentalitet i način života, naročito u početku, i mnoge stvari su mu bile nejasne i apsurdne tako da, kada ih je opisivao u svojim delima, on ih je neretko, preuveličavajući, dovodio do razmere farse. Priča, u stvari, kaže da se Sremac zatekao na nekoj slavi gde je gazda kuće, umoran i iscrpljen, u sitne sate odlučio da se povuče na počinak. Pošto je ostalo još gostiju, upravo ona grupa najupornijih i najbližih rođaka i prijatelja kuće, kumova, kumašina i pobratima, on im je, pre nego da ode, poverio ključeve od bitnih prostorija.

"Ovo vi je ključ od kapiju", rekao je gazda dajući svežanj sa ključevima najtreznijem gostu. "Ako neki oće da si izlegne. Ili da ide sporadi sebe. Ovo vi je ključ od podrum, ako zatreba vino i rakija. A ovo su vi ključovi od tavan i ostavu, tamo imate još jedenje ako baš zagladnite... sušeničke, oho-ho, slaninica i tanjiri s pitije, sir, prevreo, zaplanjski... Ja odo da si spijem. Treba zajtre dućan da se otvori, da se raboti, da se zaradi za lebac... A vi kako si oćete. Ajd... Laku noć."

Neje ovo pravi Kalča! Ovo je lžni Kalča!

Sad, zamišljam Sremca koji je bio prisutan i koji prosto ne može da veruje da neko može da bude tako ležeran da čitavu kuću i okućnicu ostavi na poverenje i obraz gomili pijanaca. I dalje, zamišljam kako on, iz vizure nekog ko je mentalitetski daleko bliži Beču nego Nišu, pokušava da u glavi uklaviri jedan takav događaj. Kao rezultat uspešne misaone obrade ovakvih događaja i, uopšte uzev, Sremčevog stalnog iščuđivanja nišlijskom načinu života, dobili smo "Ivkovu slavu" i "Zonu Zamfirovu" koji su svakako velika i važna umetnička dela, ali koja, međutim, ne daju baš tačnu sliku tadašnjeg Niša i njegovih žitelja.

Inače, komad "Ivkova slava" prvi put je izveden upravo u Nišu, i to baš u jednoj kafani, i njemu su, što retko kad biva kada je praizvedba jedne predstave u pitanju, prisustvovali i sami glavni junaci priče. Tako je Kalča sedeo u prvom redu, sa ženom i sinom i glasno negodovao. Toliko da je u jednom trenutku demonstrativno ustao i upro prstom na glumca koji je igrao njega na sceni:

"Neje ovo pravi Kalča! Ovo je l'žni Kalča! Nišlije, eve me mene ovde! Svi me znate koji sam. Ovo neki bezec!"

"Bezec" ili "pelivan" je bio u to vreme nišlijski izraz za glumce, ali pošto Nišlije toga vremena nisu baš preterano poštovali ovu, neki kažu, reproduktivnu umetnost, to je ujedno bio izraz za zabavljače svih boja i vrsta. Dakle, glumac je, u njihovim očima, bio isto što i cirkuzant. Možda su zato besni Nišlije, nakon premijere odlučili da prevaspitaju glumce, pa su ovi morali, zajedno sa Sremcem da zaglave na zadnja vrata kafane da ne bi, kako se to ovde kaže - "izeli ćutek".

A kakve su bile tadašnje kafane? I ko je dolazio u njih? Šta se jelo, pilo? Šta se pričalo?

Milanov Niš

Kao što vidimo iz priloženog, kafane su bile mesta gde se odvijao i kulturni život. Sem pozorišnih predstava, igrokaza, pesničkih večeri itd. u njima su se sastajali i umetnici, profesori i učitelji. Pa je tako davne 1900. u Nišu, u jednoj niškoj kafani osnovana "Gradina", časopis za zabavu, pouku i književnu kritiku. Izlazio je petnaestodnevno. Radi se o jednom od najstarijih književnih časopisa u ovom delu Evrope, starijem čak i od "Politike", a u to vreme imao je čak 1800 pretplatnika.

U kafanama se vodila i politika, pa su tu osnivane partije i pokreti, a tačno se znalo koja kafana je "liberalska", koja "radikalska" a koja "komunska", gde se okupljaju i piju republikanci a gde monarhisti, gde se bistri politika a gde kuju zavere. Knez Milan je zato imao svoje ljude koji su ga izveštavali "šta se laje po meanama" a kažu da se jednom toliko razbesneo zbog glasina koje su se širile vezano za njegovu vanbračnu vezu sa uglednom (a udatom) Nišlijkom, da je zagrmeo na učitelja Tasu Petrovića (1824-1894) i ostale niške uglednike:

"Vi Nišlije... mnogo serete!"

Svejedno, knez, a potonji kralj je mnogo voleo Niš, i Nišlije su volele njega, svog oslobodioca, čak i kada je nakon pada dinastije Obrenović krenula odvratna kampanja blaćenja i ruženja ne samo Milana, nego i njegovih postignuća, koja nisu bila mala. A jedno od tih postignuća bio je i Niš, koji je Milan od turske kasabe ustoličio u svoju drugu prestonicu i modernu evropsku varoš.

„Dokle više ovako?"

Još u vreme tzv. turskog vakta bilo je meana i krčmi po Nišu. Bile su to trošne zgrade od blata, tugle i drveta, sa obaveznom ćeremidom na krovu iz koga je izvirivao visoki odžak koji se dimio i leti i zimi. Veliki broj njih se nalazio na periferiji grada, dok su one u gradu bile malo uglednije i bolje i postojalo pravilo da ne smeju da budu u blizini bogomolja, džamije ili crkve. To pravilo je, naravno, često ostajalo mrtvo slovo na papiru.

Kada je Niš oslobođen 1878. godine, njegov oslobodilac, knez Milan Obrenović imao je ambiciozne planove sa njim. Želeo je od Niša da napravi savremeni grad po evropskim standardima. Međutim, uz sav napor i sredstva koja je u to uložio, uključujući i dovođenje čuvenog bečkog arhitekte Vintera koji je uradio prvi situacioni plan Niša, uvek je nailazio na otpor meštana po raznim pitanjima.

Prosto, Nišlije su želele da žive po svome, onako kako su navikli i teško su prihvatale promene.

Ostala je zabeležena i jedna zanimljiva anegdota. Naime, kada su Franc Vinter i njegovi radnici počeli merenja i iskopavanja za budući projekat gradske kanalizacije i drenaže, to je toliko razgnevilo neke Nišlije da su ih rasterali motkama. Knez Milan, koji je bio čovek od inicijative i voleo da stvari lično rešava, odlučio je da se i sam umeša. Obukao je svoju svečanu uniformu i u pratnji dvorske svite otišao do kafane "Marger" gde su u bašti sedeli viđeniji niški gazde i zanatlije, između ostalog i Kalča.

Kažu da je baš od Kalče, na pitanje "Pa, dobro, sunce mu poljubim, braćo Srbi... Dokle više ovako?!", dobio sledeći odgovor:

"Vaše visočanstvo, mi nesmo Srbi. Mi smo Nišlije."

Kafana Đoke Margera

Pomenuta kafana "Marger" verovatno je najčuvenija niška kafana, zahvaljujući pre svega Kalči, ali i Sremcu koji je voleo tamo da navraća. Ne zna se tačno kada je podignuta, verovatno u drugoj polovini 19. veka, u nekim zapisima se pominje 1870. godina. Nalazila se u blizini Saborne crkve i starog groblja na Gorici, na kraju takozvane "pokrivene čaršije" a u ulici koja je jedno vreme nosila i ime kneževe supruge kraljice Natalije.

U početku se zvala "Gazina kafana", po nekom Gazi koji ju je tada držao a onda ju je kupio konobar koji je radio u njoj i koga su zvali Đoka Marger. Tako je kafana dobila novo ime, a po njoj i ceo kraj u Nišu koji se i danas tako zove. U pitanju je bila stara zgrada, zidana "po turski", sastojala se od prizemlja i sprata, a u dvorištu je rastao veliki bagrem koji pravio poveliku hladovinu.

Jedan od redovnih gostiju je ostavio zapis:

"U kafani je uvek mirno. Uvek vidi se pokakav još stari Nišlija i penzioner, pa piju kafu ili čaj i igraju ili domine ili karte u po jedno piće. A po nešto se tiho razgovara o prošlosti. Pesme i vike nikad. A šale ima. Kafana je čista, a gazda javašlija. On se mnogo ne sekira. Pazar nije bogzna kakav ali je on zadovoljan. Zadovoljan je jer su ljudi svi ozbiljni i viđeni i ne prave larmu. Popiju po koju čašicu vina, rakije ili kafu - pa idu."

Nakon Đoke Margera, kafanu je preuzeo niko drugi do otac Petar Pera Ikonomović (1849-1914), izdanak poznate svešteničke porodice i paroh u niškoj eparhiji, najpoznatiji kao borac za oslobođenje i član (neki kažu i vođa) zavereničke družine poznate kao "Niški komitet". Upravo on je 24. februara 1874. zakleo u kući Mihajla Božidarca veliku grupu ustanika i zaverenika na čelu sa vojvodom Nikolom Koletom Rašićem (1839-1898). Ova istorijska scena danas može da se vidi na reljefu na severnoj strani Spomenika oslobodiocima Niša u centru grada.

Nakon njega su kafanu držali braća Čuruši, tj. braća Živković koji su bili strastveni pušači, tačnije, voleli su mnogo da "čure", što bi se reklo po Nišlijski...

Uticaj Kalčinog duvana i kafe na srpsku književnost

Na mnogim mestima pročitaćete da je Stevan Sremac baš u ovoj kafani napisao svoja najznačajnija dela, naročito ona vezana za Niš.

To baš nije tačno.

Sremac u kafani nije pisao, on je u "Margeru" zapisovao, tj. hvatao beleške.

I to u trenucima kada nije pio i kada ga nisu zadirkivali lokalci. Veoma često, Sremac nije ni sedeo za istim stolom sa poznatim Nišlijama, već pored, i zapisivao u svoju beležnicu, u maniru sreskog špijuna, sve ono životno i zanimljivo što je mogao da čuje. Prema svedočenjima samog Kalče, Sremac je u stvari bio ono što se u Nišu danas zove "grebator".

Naime, profesorska plata je bila toliko mala, da je Sremac bio primoran da živi u jednoj iznajmljenoj sobi, gde je od imovine imao veću količinu knjiga i jedan jedini sako koji je, kaže Kalča, bio krpljen na više mesta. Sremac je, doduše, imao nekog rođaka koji je radio u opštinskom sudu i koji mu je zajmio novac i čašćavao ga ručkovima i pićem.

Sam Sremac voleo je da dolazi kod Kalče u njegovu jorgandžijsku radnju i tamo divani s njim, pušeći Kalčnin duvan i ispijajući Kalčinu rakiju, sve vreme pažljivo beležeći sve ono istinito (manje) i ono izmišljeno (više) što mu je Kalča govorio. Njegov uvid u niški mentalitet i život bio je više hroničarski, manje organski a razlog je bio jednostavan - Kalča i društvo ga nisu baš hteli u svom društvu u kafani. Čak je jednom pitao da pođe u lov s njima na šta mu je Kalča odgovorio da ne može jer: "Imaš, profisure, urokljive oči, sve će ni zajci poplašiš... a i gde će tebe tako metiljavog i sopetljivog u lov da vodimo? Toj si je, profisure moj, muška rabota!"

Ko zna, možda je "Ivkova slava" u stvari Sremčeva osveta Kalči?

Knjiga kafane Balkan

Ako biste u to vreme krenuli od kafane "Marger" Obrenovićevom ulicom naniže, prema centru i Nišavi, došli biste do kafane "Balkan". Ova kafana bila je dugovečnija od "Margera" i gosti su u nju dolazili do tridesetih godina prošlog veka kada je postala ono što se kolokvijalno naziva "gostionica" i promenila ime u "Bačka". Ova kafana je značajna za istoriju Niša jer je ona jedna od retkih iza koje je ostao vredan pisani dokument. Naime, u fondu Narodnog muzeja u Nišu čuva se ukoričena sveska tj. knjiga kafane "Balkan" u kojoj su se upisivali gosti i gde je vođena evidencija o poslovanju.

Knjiga se sastoji od: putničke i raportne knjige (za period 1892-1903), spiska nabavke, spiska veresije (sa 71 dužnikom), spiska dugova, kao i spiska prihoda i rashoda. Knjiga je vođena od 1892. do kraja 1913. godine i svedok je u prilog tome da je kafedžijski posao bio ozbiljna stvar u ta stara dobra i manje dobra vremena.

Tako je ostalo zapisano da su u "Balkanu" boravili i noćili putnici i gosti iz Turske, Ugarske, Italije, Nemačke i Austrije, pravoslavci, muhamedanci, katolici, Jevreji, zatim ljudi raznih zanimanja i esnafa: trgovci, apotekari, marveni lekari, inženjeri, moleri, praktikatni, činovnici, kolari... Godine 1892. u knjigu se upisao i inžinjer iz Livorna, Italijan Salako Baldo koji je odlazio poslom u Donji Dušnik. Takođe, ubeležen je i pisar iz mesta Bele u Gornjoj Nemačkoj,  Herman Veter, koji navodi da je u Nišu kao gost turskog konzula.

"Balkan" je, dakle, bio sasvim drugačija vrsta ugostiteljskog objekta od "Margera" a ulica koja ih je povezivala bila je svojevrsna žila kucavica Niša, kad bolje razmislim, to je i danas. Samo što više nema ni jedne ni druge kafane, već je ta, sada pešačka zona, načičkana buticima, menjačnicama i modernim kafićima. Sećanje na stari Niš čuva i dalje kafana "Galija", koja se nalazi negde na sredini ove trase, i koja je takođe otvorena u 19. veku.

Na mestu gde je nekada bila kafana "Balkan" danas je McDonalds.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">