Teško je znati šta se tačno nalazi u prašku koji se u kesici prodaje ispod ruke u noćnom klubu ili na festivalu. Još je gora situacija sa tabletama izrađenim u nekom podrumu na mašinama iz pretprošlog veka - u jednoj tableti može da nema aktivne supstance, dok je u drugoj letalna doza. A kada u sve to ukalkulišemo moćni anestetik fentanil, sto puta jači od heroina, kojim od nedavno dileri „prskaju“ tablete i koji ubija u količini veličine glave čiode, jasno je da svaki put kada neko stavi jednu takvu tabletu u usta, istovremeno stavlja i svoju glavu na panj ćoravom egzekutoru. Pa će možda sekira omašiti vrat, a možda i ne

Ne postoje lekovi da pomognu,
ne postoji sunce u tom ponoru
Samo jedan izlaz je na pomolu,
drži me dok tonem u tom povratku
   Đorđe Miljenović: „Umirem ti na rukama"

U nastavku teksta o sintetičkim drogama, i dalje ćemo se zadržati u ilegalnim vodama, koje je su groteskne ali i fascinantne za analizirati, kada se, koliko je to moguće, osvetle reflektorima istražnih organa i umovima analitičara. Tako da u ovom, drugom po redu članku o zloupotrebi ovih opasnih supstanci još dublje zalazimo u taj svet koji je istovremeno i naš, ali skriven i nepoznat, omeđen ogradama nerazumevanja i uzajamnog nepoverenja.

Naime, jedan od zanimljivih faktora o kojem se ne govori previše kada su u pitanju nove sintetičke ili dizajnerske droge jeste kontrapunkt koji prave sa onim tradicionalnim opijatima i narkoticima koji vode direktno poreklo iz prirode, i to uglavnom biljnog sveta. Počev od opijuma iz maka, kanabisa odnosno marihuane i njihovih derivata, i kralja svih droga - kokaina, do egzotičnijeg meskalina iz kaktusa i psilocibinskih gljiva, pa na kraju, ili pre na početku, do sveprisutnih nikotina i alkohola. Mnogo je „prirodnih" načina da se „uradite", „odvalite" ili pak „pokidate".

Prirodno i veštačko

Paralelno sa opštim stavom, naročito starijih ljudi, da je sve što potiče iz prirode automatski i bolje i zdravije, tako i uslovno rečeno „stariji" narkomani i povremeni rekreativni korisnici, radije posežu za tradicionalnijim drogama, plašeći se onih novih i potpuno veštačkih. Za razliku od lekova, što je tek velika tema za sebe, u ovom konkretnom slučaju su potpuno u pravu.

Zaista, teško je znati šta se tačno nalazi u prašku koji se vatrom sa upaljača slepljenoj kesici prodaje ispod ruke u noćnom klubu ili na festivalu, a još je gora situacija sa tabletama, kod kojih čak ni ne postoji mogućnost kakvog takvog samodoziranja. Jer, ako se u seriji tableta izrađenih u nekom podrumu na mašinama iz ne prošlog, već pretprošlog veka, očigledno ne može očekivati ravnomerna distribucija aktivne supstance, to takođe znači da u jednoj tableti nema skoro ničega, dok je u drugoj letalna doza. Čak i ako se tableta podeli, nema garancije da u jednom njenom delu nema mnogo više MDMA ili amfetamina nego u drugoj. A kada u sve to ukalkulišemo moćni anestetik fentanil, sto puta jači od heroina, kojim od nedavno dileri „prskaju" tablete i koji ubija u količini veličine glave čiode, i ko zna sve još koje nepoznate nove sintetske stimulanse, jasno je jedno: da svaki put kada neko stavi jednu takvu tabletu u usta, istovremeno metaforički stavlja i svoju glavu na panj svojevrsnom ćoravom egzekutoru. Pa će možda sekira omašiti vrat, a možda i ne.

Mladi lepi leševi

U smislu gore započete teze je zanimljiv stav prodavaca u „Smartshopovima" u Amsterdamu, nešto ređih od „Coffeeshopova" za prodaju kanabisa i hašiša. Naime, ovi prvi, iako nominalno specijalizovani za „magične pečurke", takođe neretko nude i čitavu plejadu novih sintetičkih droga koje još nisu dospele na listu zabranjenih supstanci, čak i u prema narkoticima liberalnoj Holandiji.

Ipak, ovi ljudi imaju jedan zdrav, kritički stav prema tome, iako te stvari da prodaju. „Vi ste zamorče" reći će vam oni, „jer ovo što se nalazi u bočici - inače nalik na one za napitke iz knjiga i filmova o Hari Poteru - niko zaista ne zna šta je. To je smućkao neki ludi naučnik, i to ti može dati najbolje iskustvo u životu, ili ti spržiti mozak, a verovatno oboje", zaključiće opominjuće svoje izlaganje i predložiti da je bolje da se uzme nešto drugo iz ponude. Prirodno, dabome.

Upravo takve supstance, inače obično sintetski derivati amfetamina, MDMA, kokaina i heroina, ili potpuno nepoznate materije koje samo imitiraju njihovo dejstvo, jesu i glavni problem, kao što smo to već isticali u prethodnom tekstu na ovu temu. Ne može im se ući u trag, odakle potiču a kamoli kako deluju. Uz to, imajući u vidu da eksplicitno nisu navedene na listama droga za koje se krivično odgovara, pravno su neregulisane, pa su na neki način i dozvoljene, makar za neko vreme. Zato je u Amsterdamu, za one koji to baš žele, uvek prvi i poslednji izbor proverena marihuana ili psilocibin, koji su testirani i, koliko je to moguće - bezbedni za upotrebu. Makar tako kažu mladi posetioci ovog grada greha.

Upravo je novi, manje izražen ali upravo zato i opasniji generacijski jaz u srži problematike o kojoj govorimo. Milenijalci i uopšte mladi rođeni u novo doba, od roditelja iz generacije X, baba i deda bejbi-bumera i dece cveća kojima su droge bile koliko-toliko poznate ako ih i sami nisu koristili, odrastaju u porodičnim jedinicama koje su, ako ne blagonaklone prema drogiranju, a onda bar mogu da pojme da im dete bude „radoznalo" i „proba bar jednom". Samo što oni nisu svesni da to što dete „degustira" nije ona njima poznata slaba i buđava „trava" već potencijalno smrtonosni sintetik sam bog zna sve čega.

A glasnogovornici te najnovije generacije, pevači i glumci, ali i novi tipovi poznatih ličnosti poput jutjubera, nastaviće da konzumiraju droge, pričati o tome uz tek nešto blama, pa čak i pevati o njima, u nevešto skrivenim ili potpuno otvorenim stihovima, što je veliki deo problema koji pogađa posebno te mlađe ljude kojima su upravo oni i uzori na čije se ponašanje i ugledaju. Ali, više o tome drugi put.

Koliko košta droga

Samo, sva ta mlađarija baš i nema novca da kupuje ono što slavni i bogati koriste - uglavnom kokain. Time dolazimo do drugog faktora koji se ne sme nikako zanemariti. A to je izuzetno niska cena sintetičkih droga poput ekstazija ili spida (amfetamina), pa i MDMA u kristalnoj formi koja se rastvara. Na primer, dok je gram kokaina oko 80-100 evra, gram spida, koji izaziva slične, neretko i jače efekte - a čak je i praškasta beličasta supstanca koja se šmrče pa i po tome liči na znatno ekskluzivniju varijantu - može se nabaviti već za 1000 dinara, koliko košta i tableta ekstazija iliti po naški - eksera. Cena drastično pada ako se radi o iole većim količinama - npr. „petica", iliti pet grama spida, kada se uzimaju odjednom, mogu da se dobiju i za samo tri hiljade, a ekser po komadu izađe tek nekoliko stotina dinara kada ih se kupuje više, itd... Dakle, idealno za limitirani studentski buđelar, pa čak i đački džeparac.

Dodajte na to opštu neuređenost društva, urušavanje tradicionalnih vrednosti i autoriteta, od porodice do države, nebrojene skandale i moralni sunovrat onih koji bi trebalo da predstavljaju ono najbolje i najvrednije među nama, i na sve to pojavu potpuno nove i sve dominantnije supkulture elektronske muzike, žurki i „aftera" koji se neretko protežu iz noći ne samo do jutra već daleko u sledeći dan, i imate plodno tlo za sve vrste zloupotreba o kojima roditelji gotovo ništa ne znaju, a nadležni organi zatvaraju bar jedno, ako ne i oba oka.

Jaka, smela tvrdnja, znam, ali da nije tako, zar bi Beograd mogao da bude promovisan kao „balkanski Berlin" i popularisan upravo po svom noćnom životu? Provodu, kojeg pre svega oličavaju splavovi na Savi, isti oni gde već nekoliko leta zaredom na šetalištima po nekoliko tinejdžera, maltene dece, umre od predoziranja ekserima i ko zna još sve čime, gušeći se i previjajući se, oboreni na ispucale ploče, vapijući za tečnošću dok obezbeđenje koje ih je izbacilo iz diskoteke gleda na drugu stranu?! Ništa bolje nije ni na novosadskom Egzitu, promovisanom kao „čist" festival, „Love festu" u Vrnjačkoj banji i na još bezbroj nastupa svih DJ-eva sveta koji rado dolaze kod nas.

Droge u sportu

No, da malo spustimo loptu, i kažemo, da sa druge strane, pored sintetičkih droga za, uopšteno rečeno, uživanje, postoje i one koje su imale vrlo konkretnu svrhu.

Naime, krajem devedesetih i početkom 2000-ih primećena je prva raširena upotreba novih anaboličkih steroida kod profesionalnih sportista. Međunarodni olimpijski komitet je steroide zabranio 1976. godine, ali zbog velikog broja različitih anaboličkih lekova koji su na raspolaganju za ljudsku i veterinarsku upotrebu, sposobnost laboratorija da testiraju sve dostupne lekove uvek je zaostajala za sposobnošću sportista da pronađu nova jedinjenja koja će im pružiti komparativnu prednost nad protivnicima.

Uvođenjem sve formalizovanijih postupaka testiranja, a posebno sa stvaranjem Svetske antidoping agencije 1999. godine, sportistima je bilo sve teže da se izvuku prilikom upotrebe ovih lekova, što je dovelo do sinteze novih i moćnih anaboličkih steroidnih lekova, poput tetrahidrogestrinona (THG), koji nisu mogli da se otkriju standardnim testovima.

Iako je kroz noviju istoriju većina dizajnerskih lekova bila ili opioidi, halucinogeni ili anabolički steroidi, opseg mogućih jedinjenja je ograničen samo naučnom i patentnom literaturom, a poslednjih godina je karakteristično je širenje spektra jedinjenja koja se prodaju kao dizajnerski ili sintetički lekovi, to jest droge. Oni uključuju veliki opseg stimulansa kao što su geranamin, mefedron, MDPV i desoksipipradrol, nekoliko dizajnerskih sedativa poput metilmetvakualona i premazepama, i dizajnerske analoge sildenafila (vijagra), koji su otkriveni kao aktivna jedinjenja u navodno „prirodnim" i „biljnim" afrodizijačkim proizvodima, a koji u kombinaciji sa alkoholom i drugim drogama mogu imati nedovoljno ispitane, ali izvesno negativne posledice.

Iz ovoga je jasno da šta god da ljudi zamisle ili zatraže, svaki osećaj ili stimulans koji im obična životna iskustva ne mogu pružiti, ili makar ne tako brzo i tako jako, neki hemičar u tajnoj laboratoriji može i hoće.

Nije dovoljno

U tom smislu, esencijalno je da postoji uhodana saradnja svih državnih organa, kako policije i carine, tako i Ministarstva zdravlja i nadležnih inspekcija u istom, zatim tužilaštva i sudija, Ministarstva prosvete, a posebno ističemo Kancelariju za borbu protiv droga Vlade Republike Srbije. To naravno ne važi samo za Srbiju, već se mora kontinuirano delati i na međunarodnom planu. Mi to činimo, ali nije dovoljno.

Jer, problem je izuzetan upravo u našoj zemlji, čuvenoj „kući na raskršću", koja je zbog toga uvek bila tranzitna ruta za raznu, pa i onu ilegalnu robu, od juga ka severu, od istoka ka zapadu. Rezultati MUP-a pokazuju da su 2019. završili sa rekordno zaplenjenih 7,33 tone narkotika, i to ogromne količine marihuane, ali i kokaina, heroina, i sve više upravo sintetičkih droga.

Ne može sve biti ipak kontrola i represija. Jer zavisnici, njihovi problemi i žudnja za drogom neće nestati ako se kanali njene distribucije ograniče ili prekinu. Pošto tamo gde postoji potražnja uvek će postojati i ponuda, ma koliko bilo teško da se ona ostvari.

Umesto toga, treba razmišljati sve više o sledećem. Podrška i razumevanje, pre svega u okviru porodice, najbližih prijatelja i okoline je presudna, kao i institucia koje se već decenijama bave problematikom narkomanije i lečenjem onih koji pate od nje. Ipak, i Drajzerova i sve brojnije privatne bolnice imaju sigurno popriličan problem kada su u pitanju ovi novi i nepredvidivi narkomani koji pate od zavisnosti prema nečemu što ni sami ne znaju šta je tačno.

Ipak, nada postoji. Postoji u priznavanju da problem postoji, i da nismo do sada bili veoma uspešni ni u njegovom identifikovanju a kamoli rešavanju. Postoji u veri da ćemo kroz razgovor s pojedincima, i apelovanje na one koji mogu da izazovu prave promene, te promene i doživeti. Postoji u podizanju glasa prema nevidljivim zlikovcima koji žive od trovanja drugih, mobilisanju svih slojeva društva na sve dostupne načine, preko medija, društvenih mreža, kroz nametanje te teme u razgovoru, javnom diskursu, svuda, samo da bismo uspeli da spasimo živote.

I iako deluje da je sve pa i ovo deplasirano koronom, izolacijom i otkazivanjem velikih festivala i žurki, uveravam vas da nije, čak naprotiv. Sve je gore, i mi moramo da pričamo o tome.

Što pre, i što više. 

SINTETIČKE DROGE: OD HAKSLIJA DO DR ZARUBICE (1):
Pandemija sintetičkih droga: Truli novi svet

 

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">