U želji da Srbiju približi evropskim zemljama kralj Milan doneo je odluku da ozakoni političke stranke. Novo doba srpskih podela je moglo da počne. Po stranačkom ključu su, gle čuda, počele da se dele i kafane. Tako su i u onovremenom Nišu postojale „vladine" i „opozicione" kafane, „liberalske", „radikalske" i „naprednjačke". U njima se čitala štampa naglas, dogovaralo se i olajavalo

Odmah posle oslobođenja južnih krajeva početkom 1878, mladi srpski knez oslobodilac odlučio je da u Niš dovede učene ljude jer je duboko bio svestan koliko su kultura i obrazovanje značajne za jedan narod i državu i koliko će budućnost te iste države, samim tim i grada Niša, zavisiti od mlađih generacija koje će ti isti profesori i nastavnici obrazovati.

Tako se u Nišu septembra 1891. obreo i Milorad Pavlović Krpa.

Krpa je bio rođeni Beograđanin, što je u to vreme bila retkost; njegov otac Toma, poreklom iz Nevesinja, držao je radnju na Terazijama. Krpa je bio nemački đak, studirao je na Filozofskom fakultetu u Jeni, onda u Lajpcigu, da bi diplomirao u Berlinu, na pedagoškom odseku germanistike i slavistike.

Iako u Nišu nije ostao dugo, samo jednu školsku godinu, uspeo je da ostavi trag iza sebe, i da se sprijatelji sa Stevanom Sremcem.

To se desilo na malo neuobičajen način. Naime, Krpa je prvih dana u niškoj „Zelenoj" gimnaziji bio često postavljan za dežurnog nastavnika pa je tako sam dreždio u hodniku i zamišljeno gledao kroz prozor. U tom naiđe profesor Sremac, i pošto je Krpa bio nizak rastom, on pomisli da se radi o đaku koji izbegava nastavu, pa ga potegne za uvo uz reči:

„Šta ćeš ti tu, magarče jedan?"

Zbunjeni Krpa je stigao samo da promuca:

 „Ali, molim vas, gospodine profesore, pa ja sam vaš kolega!"

Profesori niške gimnazije bili su stalni gosti niških kafana. Tako su Krpa i Sremac uglavnom sedeli u kafani „Veseli smeh", u centru grada. Gazda te kafane bio je iz porodice niških Cincara i zvao se Trajče. „Veseli smeh" je, kao i većina tadašnjih ugostiteljskih objekata, bio tzv. „porodična kafana". U kuhinji je radila Trajčetova žena Sika a ponekad je pripomagao sin jedinac koga su svi u Nišu zvali Mitanče i koji je pohađao Gimnaziju gde su dva profesora bili predavači.

U svojoj knjizi „Niške anegdote 19. i 20 veka", autor Vidosav Petrović - Čika Vice, (1936-2017), dragoceni hroničar niške čaršije i drug iz detinjstva Branka Miljkovića, ostavio je zabeleženu i jedna anegdotu.

O Vidovdanu 1892. godine, Mitanče je ponavljao prvi razred. Razlog - „sopleo" se na predmetu Srpski jezik. Koji mu je predavao Krpa.

Zato majka Sika ode kod muža i poveri mu se:

„Trajče, golem me dert mori."

 „Kaži, Sike."

„Jadno Mitanče opet se soplelo od onoj pusto gospo'n Mile. Što će si praimo?"

Trajče se malo zamislio i odlučio da postupi onako kako bi svaki tadašnji, a bogami i sadašnji niški kafedžija postupio.

„Ne mu davaj na Mile više debeli bataci i čorbu", rekao je. „Ne mu davaj slatku sutliju i ubavi si mafiši. Taj si je ugursuz, a Nišlije su golemi čoveci po dušu, meraklije su i sevdalije, al' umeju s ugursuzi i da se tepaju!"

Naravno, način na koji je Trajče hteo da se „tepa" s Miletom Krpom bio je nešto sasvim drugačiji i mogao bi da se da se danas podvede pod mito i korupciju. Samo u naturi.

Tog popodneva u „Veseli osmeh" došao je na ručak, kao po običaju, i profesor Krpa.  I gazda Trajče je odmah, bez mnogo ustezanja, izneo svoju ponudu.

Da pofesor precrta lošu ocenu a zauzvrat u kafani ima da jede sve same đakonije: pržene golubove i tatlije uz „ubavi crnjak". Pa još besplatno. Uz opasku da za to niko neće da zna.

„Samo ti i ja, profisure... I žena mi Sika".

Ono što Trajče nije znao jeste da je Krpa bio beskompromisan i nepotkupljiv čovek, pa se silno iznenadio kada je ovaj odbio njegovu ponudu i preporučio mu da sina, kad je već loš đak, više uposli u svojoj kafani. Nakon toga, ni Krpa ni Sremac nisu više dolazili u „Veseli osmeh".

Krpa je inače bio veliki protivnik dinastije Obrenović i zbog toga ga je Ministarstvo stalno premeštalo iz mesta u mesto, a u rodnom Beogradu nije uspevao nikako da dobije nameštenje. Iz Niša je brzo otišao, i u prestonici se konačno obreo 1897. godine gde je stanovao zajedno sa Sremcem. Obojica su u to vreme bili redovni gosti čuvene kafane „Dardaneli".

Sremac je ostao duže u Nišu i samim tim ostavio veći trag.

Anegdote o njemu su brojne, a mnoge su se desile u raznim kafanama gde je počeo da biva redovni gost jer se vremenom njegova profesorska plata povećala, kao i ostali prihodi, pa je sebi mogao da priušti mnoge stvari za koje nije imao novca kada je prvi put došao u grad na Nišavi.

Zakleti neženja i veliki gurman, vreme je uglavnom provodio na relaciji škola-kafana-kuća (Her Žika: „A ti, Daro, znaš da ja kafanu nikad nisam voleo!") i lagano se uvezao sa lokalcima i postao deo velike niške porodice. Zvali su ga na slave, venčanja, krštenja i ostale svetkovine, a priča kaže da Sremac nije bio toliko tvrd i nepopustljiv kao Krpa kada su u pitanju bile đačke ocene. Iz čega sledi zaključak da je dobro jeo i pio po niškim kafanama, uglavnom besplatno.

Tako je jednom prilikom profesor Sremac sedeo u nekom povećem društvu, u kafani, naravno, kada mu je prišao izvesni Risantijević, tipično čaršijsko spadalo i zajedljivo ga upitao:

„Profesore Sremac... Je li istina da ste vi vickast čovek? Dokažite to jednim vicem - pa da se malo nasmejemo."

Na ovo mu je Sremac odgovorio:

„Dragi Risantijeviću, nije to baš lako - izmišljati viceve... Nego, deder, pošto si poznat kao glup čovek - odvali nam neku glupost."

Nije poznat kraj ove anegdote.

Kroz ovakve anegdote lako se uočava neka vrsta „tranzicije" kada su niške kafane u pitanju. Još pod Turcima su se tu okupljali uglavnom lokalni gazde, esnaf-čoveci (zanatlije), trgovci... Znao se „red". Na primer, seljacima je bilo zabranjeno da sede u gradskim kafanama, za njih su postojale kafane na periferiji, pa je tako jednu od čuvenijih periferijskih kafana pod imenom „Dva težaka" držao deda Čika Buce Milutinovića, niške legende i nekadašnjeg vlasnika čuvenog ugostiteljskog objekta „Bucino ćoše", o kome će biti kasnije reči u ovom feljtonu.

Seljak je, dakle, mogao da dođe u Niš, ali pre toga da prođe tzv. „trošarine", koje su bila neka vrsta carine na ulazu u grad. Jedna je bila na istoku, druga na zapadu. Po onoj istočnoj (gornjoj) danas ceo jedan niški kraj nosi ime - Trošarina. Seljak bi, dakle, plaćao trošarinu, ulazio u grad, završavao poslove koje ima i odlazio, u većini slučaja, u neku od silnih kafana i mehana na obodu grada (kažu da ih je posle oslobođenja bilo oko 40) i tamo sa ostalim seljacima mogao da priušti sebi skromni obrok i koju čašu vina ili rakije.

Mada su seljaci, a tako je i danas, u stvari - najviše voleli pivo. Razlog - jedino pivo nisi mogao da napraviš kod kuće. Zato je pivo, da se tako izrazim, za stanovnike sela oduvek bilo „egzotično" piće.

Na trošarinama je takođe postojalo mesto gde su seljaci bili u obavezi da sastružu blato sa svojih opanaka pre nego što njima počnu da šetaju po niškoj kaldrmi.

Srbija tog vremena, pa i Niš s njom, bili su, dakle, duboko klasno podeljeno društvo.

A te podele su se još više produbile kada je mudri kralj Milan u želji da Srbiju približi evropskim zemljama doneo ne tako mudru odluku da ozakoni političke stranke. Tako je 1881. donet zakon koji je omogućavao da se do tada neformalne grupe okupljene oko ideja, programa ili golog interesa organizuju u političke partije. Novo doba srpskih podela je moglo da počne. Prve stanke bile su liberalna, naprednjačka i radikalska.

Po tom ključu su, gle čuda, počele i da se dele kafane.

Tako je bilo i u onovremenom Nišu. Dnevna politika i strančarenje ušli su u niške kafane i - nikad nisu otišli. Tako su postojale „vladine" i „opozicione" kafane, „liberalske", „radikalske" i „naprednjačke". U njima se čitala štampa naglas, proglasi i programi, dogovaralo se i olajavalo a večita tema bio je, naravno - knez i potonji kralj Milan.

Tako se došlo do apsurda da su srpske novine pisale sve najgore o Milanu Obrenoviću, ne štedeći na drvlju i kamenju, dok su ga, recimo, turske hvalile kao hrabrog vojskovođu, reformistu i mudrog vladara.

A Niš je još uvek bio ta tačka u kojoj su se susretali Evropa i „pusto tursko".

Kalča socijalista

Pojavili su se i socijalisti.

I neki od njih su odlučili da pridobiju za sebe čuvenog zanatliju Kalču pa su mu otišli na noge u radnju. A za to su izabrali baš dan kada je navečer u kafani „Evropa" trebalo da se desi premijera Sremčevog pozorišnog komada „Ivkova slava", u kome je znameniti glumac Čiča Ilija Stanojević igrao Kalču. Bilo je to 1896. godine.

Kalča se tog događaja prisećao ovako:

„...Otvoriše se avlijska vrata i te ti gi dva-tri od ovija naši si ajdamaci..."

Reč „ajdamak" znači „klipan", tako da ih je Kalča odmah dobro procenio.

„Pomozi Bog, čiča Kalčo, mi dođomo pri teb', ima nešto da ti zborimo.", započeo je priču ajdamak-socijalista.

„De, kazujte."

„Ti znaš da se ti predstavljaš do večer."

„Znam. I?"

„Ti toj ne treba da daš. Za toj smo došli da se upišeš u socijali, pa da podviknemo dovečer na tuj gospodu što ismejuju sirotinju."

„A šta su toj socijali?"

„Pa socijali su, ete, čiča Kalčo, t'koj ti mi..."

„Mi?"

„Radenici. Esnaf čoveci. Kujundžije, šušteri, kazandžije, abadžije... Od rabotu što živu."

„Pa s'g što iskate? Je l' si mi sve ubavačko živujemo od rabotu, koj si kol'ko raboti, tol'ko mu i ide."

„Treba se smanji rabota, čiča Kalčo."

„Je li?"

„Treba da tražimo s'lte osam sati na d'n da radimo..."

„Osam sata? Pa ja od kad sam se rodija nes'm po osam sata rabotija, te s'g ću se upisujem u socijali za osam sata rabotenje? Krštite si glavu, mangupštine... Ako vi je ćef, sto sata rabotite, toj li me je briga. A ako ima t'kvi socijali što 'oće rabotu po dva sata na d'n, tuj vi da me vikate. Ću se upišem. Budale jedne! Pa ja se po pet d'na ne vraćam iz lov - oni će mi prikazuju osam sati rabotenje."

Od ove rane političke agitacije nije bilo ništa, ali političko agitovanje će se unaprediti u predstojećim godinama i decenijama, toliko da će niške kafane postati glavna mesta političkog života i stranačkih sukoba i odmeravanja. To je dostiglo vrhunac za vakta Dragiše Cvetkovića, koji je predizbornu kampanju počinjao tako što su niškim ulicama kružila kola na kojima je bio pečeni vo i bure sa rakijom i vinom koji su se besplatno delili glasačima. Ali to je jedna druga priča.

Sremac je otišao iz Niša ubrzo nakon kafanske premijere svog komada. Njegova ostavština nisu bila samo prozna ostvarenja, naime, on je Nišlijama zaveštao i svoju ličnu biblioteku, koja je danas deo gradske biblioteke koja nosi njegovo ime.

Skerlić je o tom Sremčevom rastanku sa Nišom, ostavio nadahnut zapis:

„I kad je u Nišu uveliko počelo nestajati i niskih kuća i krivih ulica, i fesova i silava, kada je ‘pleh muzika' stala potiskivati dahire i zurle, a mađarske i nemačke kafe - šantanske pevačice čočeke i čengije, i još kada su se među samim ‘esnaf-čo'ecima' stali javljati radikalci, Sremac je duboko uzdahnuo, kao Ibiš Aga mahnuo rukom ‘k'smet' i ostavio Niš da se više nikad u nj ne vrati."

Niš u Evropi, „Evropa" u Nišu

Ambicija Milana Obrenovića da Niš što pre preraste status turske kasabe ogledala se i u tome da je u gradu počeo da cveta kulturni život. A mnogi kao kamen temeljac nove niške kulture smatraju jednu - kafanu.

Kafana „Evropa", koja je ujedno bila i hotel, otvorena je neposredno po oslobođenju. U pitanju je bila spratna građevina, zidana „po jevropski" (u austrougarskom stilu), imala je veliku letnju baštu, dva salona i konjušnicu. Prvi gazda je bio ugledni niški dućandžija Mihajlo Terzibašić, da bi 1881. kafana prešla u vlasništvo vojvođanskog kafedžije Luja Rupšića. Hotelski deo sastojao se od 18 soba.

U „Evropi" su se priređivali balovi, koncerti, politički skupovi, odsedali su ugledni gosti ali su se takođe priređivale i pozorišne predstave. Tako se prvo izvođenje Sremčeve „Ivkove slave" desilo upravo ovde, a niška amaterska pozorišna trupa „Sinđelić", preteča današnjeg Narodnog pozorišta, svoju prvu predstavu „Ljubav sve može" takođe je izvela u „Evropi" 24. juna 1893. U hotelu je nastupao i crkveni hor „Branko", kao i razni orkestri.

Prva samostalna izložba slika nekog niškog umetnika takođe je organizovana u ovoj kafani. Njen organizator Đorđe Stamenković se odlučio za „Evropu" jer u celom gradu nije mogao da nađe nijedan prigodan prostor pogodan za izložbu. Na zidovima „Evrope" Nišlije su tada mogli po prvi put da vide slike svog sugrađanina Borivoja Stevanovića (1879-1976), potomka čuvenog niškog advokata čiji dom je bio neposredno u blizini Saborne crkve. Stevanović se u rodni Niš vratio iz Beograda, gde je slikarski zanat pekao u Prvoj crtačkoj i slikarskoj školi slovačkog slikara i pedagoga Kirila Kutlika.

Telefoni, telegrami

„Evropa" se nalazila u samom centru grada, na uglu Ulice Vožda Karađorđa (danas popularna „Voždova" tada se zvala „Pirotska") i Strahinjića Bana. Upravo iz „Evrope" je izvršen prvi direktni prenos nekog koncerta putem telefona u Srbiji. Niško crkveno pevačko društvo „Branko" je bilo u kafani i njihovo izvođenje moglo je da se čuje u beogradskom „Kolarcu", a s druge strane, iz Kolarca su Nišlije mogli da čuju izvođenje hora „Stanković". Koliko je ovo bilo veliko tehnološko dostignuće za to vreme govori i činjenica da su obe sale bile posebno opremljene za ovaj događaj, pa su tako u „Evropi" gosti slušali zvuk sa truba specijalno za ovu priliku postavljenih na plafonu, a imali su na raspolaganju, verovali ili ne - i slušalice.

Ipak, ono po čemu je „Evropa" najpoznatija, desilo se 28. jula 1914. godine.

Tog dana, Nikola Pašić, predsednik srpske Vlade, bio je na ručku u bašti kafane sa svojom suprugom i dve ćerke kada mu je donet telegram koji je poslat iz Beča. Prema navodima iz zvaničnih dokumenata, to se desilo između 12 i 13 sati, a sala je bila puna „beogradskog sveta".

Vasilij Nikolajevič Štradman, ruski ambasador, bio je svedok ovog događaja i kasnije ga je ovako opisao u svojim memoarima:

„Oko dva sata, kroz kapiju restoranske bašte ušao je poštar i, pošto je prišao Pašiću, izvadio je iz torbe telegram. Pašić ga je uzeo, pročitao, prekrstio se i pružio ga meni. U telegramu je grof Bertold javljao iz Beča da je 'Austrougarska vlada, ne dobivši odgovor od Srbije na svoju notu od 23. jula, prinuđena da štiti svoje interese i od sada se nalazi u ratnom stanju sa Srbijom'."

Drugi izvori kažu da je, nakon što je pročitao tekst telegrama, Nikola Pašić samo rekao:

„To smo i očekivali."

A onda je nastavio s ručkom kao da se ništa nije desilo.

Epilog ovog ručka u „Evropi" je svima poznat.

 

PRILOZI ZA URBANU MITOLOGIJU NIŠA (1): Sve Kalčine kafane u Niš 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">