Bunili su se ljudi oduvek zbog lažnih vesti, što nikako ne znači da su one svaki put i toliko gadne. Naprotiv, neki put su izuzetne. Po svojim dobrim posledicama. Kako ličnim, tako i globalnim

Moguće da je sve počelo onda kada su prijatelji odlučili da ukradu njegov leš, a dotle je manje više sve bilo uobičajeno.

Rodio se u bedi, začet u kratkoj vezi jednog vojnika i žene koja je bila udata za običnog stolara. Za stolara, što je, inače, bilo nedostojno zanimanje, namenjeno najnižem sloju, bio je i uzgajan, ali je nekako uspeo da pobegne, ode u daleke zemlje, tamo izuči za mađioničara, bude tetoviran magijskim i sektaškim simbolima, pa se onda vrati, krene da zadivljuje svet svojim trikovima i okupi grupu učenika koje je upućivao u tajne mračnog zanata.

Priča se da je bio seksualno nezajažljiv, i da su on i učenici u svojim suludim ritualima kušali ljudsko meso i pili ljudsku krv.

Zao glas se toliko raširio da su mu stanovnici rodnog mesta zabranili da se kod njih bavi mađijom i ekspresno ga izbacili.

Probao je da ode u glavni grad i tamo postigne karijeru, ali je, već ozloglašen, uhvaćen čim je stigao, prebijen, i osuđen na gadnu smrt.

Onda su njegovi prijatelji ukrali telo...

(Ne)zavisni izvori

Ako vam ovo liči na neku jeretičku lažnu vest, odmah da vam kažem da nije. Ovo je samo rekapitulacija svega onoga što se o Isusu Hristu pričalo za njegova života, i nedugo posle njegove smrti, a što je Morton Smit, istoričar sa Kolumbija univerziteta zabeležio u sjajnoj knjizi Isus čudotvorac.

Izvore je pronašao na raznim mestima, od jevrejskih legendi, preko rimskih dokumenata, do samih Jevanđelja, koja se slatko razlikuju u detaljima koji su se beležili i prepravljali, u skladu sa vremenom, običajima i verovanjima.

Tako je, po Marku, čije Jevanđelje je najstarije, Hrist drvodelja, stolar, da bi onda Matej, Luka, i Jovan taj podatak izmenili. Jevreji su, naime, u to vreme verovali da je svaki posao koji mora da se radi rukama nedostojan, prljav, te je, zbog toga, Isusov otac postao stolar, a on to prestao da bude.

No, da batalimo mi bavljenje Biblijom, ona je ovde važna samo zbog tri stvari.

Prva - dokazuje da smo mi, koji danas naglas kukamo zbog „lažnih vesti", civilizacija koja je nastala na verovanju da je neko hodao po vodi, hranio pet hiljada ljudi sa dva parčeta hleba, pretvarao vodu u vino, digao onog nesrećnika Lazara iz groba, i još, na sve to, sam iz svog groba ustao i odlepršao na nebo, kod svog oca, a našeg Boga. I danas se pričešćujemo hlebom i vinom, koji su simbol tela (mesa) i krvi.

Druga - da smo mi skloni da lažne vesti, baš zato što su nam značajne i važne, regulišemo, proglašavajući samo neke od njih tačnim, što je hrišćanska crkva i uradila. Odbacila je silna svedočenja i jevanđelja, zabranila ih, uništila (i danas nalazimo njihove ostatke, kao u Kumranu), i dozvolila samo pomenuta četiri, u koja, da vas podsetim, i dan danas verujemo.

Treća - ne postoji veći dokaz za tezu da su nam lažne vesti neophodne, od Biblije, Kurana i ostalih svetih knjiga. Knjiga koje su osnov današnjeg sveta, poretka koji živimo.

I nije tu reč samo o tome da mi, kao vrsta, više volimo laž od istine. Ma jok, nego nam laž, lažna vest, vrlo često budu jedina mogućnost da preživimo.

70.000 godina

To je tako od prapočetka, koji je datiran nekih sedamdesetak hiljada godina pre Hrista. Kognitivna revolucija koja se tada dogodila omogućila je našem rodu, kako je lepo primetio Juval Noa Harari, da saopštava maštu. Dakle, ne samo ono što se dogodilo i događa, nego i ono što bi moglo da se dogodi, ono zamišljeno, fikciju. Majmun, konj i lav to ne umeju.

Neki tvrde da nije umeo ni neandertalac i da je baš zato i istrebljen, ljudskom rukom.

Zamišljanje je ljudima dalo sposobnost predviđanja, a predviđanje je, vrlo često, pogotovo u ta vremena, značilo - život.

Uz to, sposobnost pričanje priča, fikcije, osnovni je uslov komunikacije, i, shodno tome, saradnje.

Harari tačno navodi da su ljudi jedini sisari koji mogu da sarađuju u velikom broju. Države, koje su primer saradnje miliona ljudi, najbolji su dokaz za to.

A znate li državu koja nije nastala na priči. O veri, rasi, naciji. O zajedničkoj slavi u prošlosti i zajedničkom planu za budućnost, što bi rekao Ernest Renan, francuski mislilac koji je tvorac jedne od boljih definicija nacije.

Te priče su osnov, i po pravilu su mit, to jest fikcija. S pravom i s prekom potrebom.

Zamislite državu koja u svom osnovu ima istinu? O raznim zaverama, ubistvima, trovanjima, pokoljima? Koja tvorevina bi to mogla da podnese?

Koji bi identitet imali stanovnici tih država? Ko bi ih zadržao, zajedno?

Zato postoje mitovi. U Engleskoj o Arturu, u Nemačkoj o Zigfridu, u Srbiji o Marku Kraljeviću. U svakoj državi, naciji, na svetu, o nekom heroju, junaku sa natprirodnim moćima.

A osnova svega je ta ljudska super moć, ona koja mu omogućava da izmišlja priče.

Čista biologija

Istraživanja kažu da čak 90 odsto ljudske komunikacije čini pričanje priča. I da, malo da oneraspoložimo one koji vrište na lažne vesti, čak 65 odsto, tog našeg verbalnog sadržaja, čine, pazite sada - tračevi!

Postoji čak i evolutivna „Gossip theory" (Teorija trača), koja tvrdi da je ogovaranje (pričanje priča o drugima) imalo možda i odlučujuću ulogu razvoju našeg jezika i društva.

Sve je pokrenuo Robin Durban, evolutivni psiholog i antropolog s Univerziteta Oksford, koji je 1996. godine uzbudio svet svojom knjigom „Grooming, Gossip and the Evolution of Language".

Prevesti ovaj naslov je teško zbog izraza „Grooming" („...gossip and evolution of language" znači: „...ogovaranje i evolucija jezika"), koji se doslovno prevodi kao: timarenje, četkanje, negovanje... a ovde je pozajmljen iz izraza „social grooming" koji opisuje ono ponašanje ljudi i mnogih životinja kojim se, trebeći se, češkajući se, suštinski staramo jedni o drugima.

Počeškaj moja leđa, pa ću ja tvoja, je fraza koja najbolje opisuje ovu društvenu relaciju. Po Durbanu upravo iz nje, iz tog međusobnog češkanja, kojim se pokazuje briga, i jeste nastao jezik, da bi brzo posle nastanka ušao u svoju „gossip" fazu, fazu trača i ogovaranja. Ona je uređivala naše odnose i stvarala naša društva.

Naravno, kao i sve teorije, i ovu i dan danas i potvrđuju i obaraju, ali ono što stoji jeste činjenica da je izmišljanje (a tračevi su najčešće to, čista mašta) deo našeg instinkta, i to naučno dokazan deo.

Naime, pričanje priča je duboko povezano sa našom potrebom da učestvujemo. Izmišljanje je najprirodniji način da to učestvovanje i ostvarimo.

U tuđim cipelama

Još 1944. godine na koledžu u Masačusetsu obavljeno je ispitivanje u kojem je participiralo trideset četvoro ljudi.

Svima je pušten jedan te isti film u kojem su preko platna prelazila dva trougla i jedan krug, dok je, u jednom uglu platna, nepomičan stajao jedan pravougaonik.

I od svih ispitanika samo je jedan, na pitanje šta je video, odgovorio: geometrijske oblike koji prelaze preko platna.

Svi ostali su videli - svoje priče. O progonjenom krugu (ženi) koju jure dva trougla (nasilnika), o ugroženosti, opet kruga, o besu, ljubavi, izdaji, mržnji... I sve priče su imale zaplet, likove, ovakav ili onakav epilog.

Mnogo godina kasnije nauka je otkrila da se, dok slušamo priče, u levom temporalnom režnju našeg mozga dešava interesantan proces: neuroni počinju divljaju i da podstiču um da misli da telo radi nešto što ne radi.

Gregori Berns, profesor sa Emori Univerziteta to naziva biološkim dokazom one stare fraze po kojoj „dobra priča može da te stavi u tuđe cipele".

Uživljavamo se, drugim rečima, postajemo deo neke priče, i sve to pamtimo, mnogo bolje nego bilo šta drugo.

Dženifer Eker sa Stenfordske poslovne škole radila je istraživanje koje je pokazalo da same priče, fikciju, pamtimo 22 puta više nego tačne činjenice koje su, tu i tamo, u njima i pojave.

Pamtimo sebe, svoje učestvovanje. Ono kojim komuniciramo sa sobom i sa svetom oko sebe. I to ne samo slušajući, nego i dodajući, izmišljajući.

Ribolovci i lovci, koji su, po onome što rade a ne po sredstvima kojima se danas služe, najbliži zanatu našeg prvog pretka, najbolji su primer.

Oni, prosto, moraju da preuveličavaju. Ceo njihov posao, zbog nepredvidivosti i vrlo mogućeg neostvarenog cilja, često i nije ništa drugo, nego izmišljanje. Ono omogućava i dobro mesto u grupi, i najbolje je opravdanje za eventualni nedostatak hrane. Nije isto da li si ubio tri tigra, ili jednog. I nije isto kada ribu, veliku i masnu, ne upecaš ne zato što ne znaš, nego zato što se pojavilo troglavo čudovište. 

I sve su to  biohemijski procesi koji su takođe deo evolucije, i to onaj deo koji jasno pokazuje da su nam priče, pa i lažne, neophodne.

Kroz njih, koliko god da su fikcija, mit, laž, mi prenosimo jedni drugima znanja, dajemo savete, postavljamo pravila, prenosimo ideje.

Njima pravimo važnu razliku između dobra i zla, i stvaramo kod naših potomaka empatiju, saosećanje, samilost, osećaj za pravdu, želju za dobrim delima, i to prema određenim paternima, učeći ih šta, kada i kako treba da rade.

One su i osnovni razlog i što verujemo da nešto možemo. Bez njih ne bi nikada prešli okean, a još manje otišli u kosmos.

Pa opet, kukamo, kao da su se, evo baš danas, lažne vesti pojavile i strašno nas ugrozile. A nisu. Oduvek su tu.

Evolucija lažnih vesti

I evoluirale su u skladu sa sredstvima kojima su raspolagale, čineći istovremeno nešto izuzetno: njihova potreba da se šire, naša potreba da pričamo priče i da u njima učestvujemo osnov su nastanka svakog sredstva koji u te svrhe služi.

Štamparska mašina u XV veku, filmska kamera u XIX, televizija i internet u XX... sve to je čovek smislio da bi lakše širio svoju fikciju, svoje priče.

Što ne znači da to nije radio i ranije. Ramzes II je najstariji primer lažne vesti zabeležen u istoriji. Otišao je da se pobije sa Hetitima, nije pobedio, ali mu to nije smetalo da, po povratku stvori, ukleše, čitav niz slika kojima je ukrasio palate i javne prostore, a koje su i danas poznate pod imenom Bitka kod Kadeša.

Na tim slikama, on Ramzes II ne samo da je pobedio, nego je uglavnom svojim rukama pobio celu hetitsku armadu. Ako vam to zvuči poznato, tek da vam kažem, da se desilo trinaest vekova pre Hrista.

Takođe, kada idemo u istoriju, jedna lažna vest, optužba, koštala je glave Sokrata, ali nam je, u isto vreme, i dala Platona, koji se posle, a baš zbog toga, onoliko trudio da zamisli pravu, pravednu državu, u kojoj bi filozofi vladali, umesto što ih ubijaju.

Kasnije je Oktavijan izbacio čitavu seriju novčića na kojima je Antonije bio predstavljan što kao pijanac, što kao Kleopatrino kuče, ali, opet, da nije to radio, da li bi Rim, baš pod njim, postao najveće carstvo na svetu?

Prokopije iz Cezareje je, posle Justinijanove smrti, u VI veku, objavio čuvenu Tajnu istoriju, zahvaljujući kojoj smo saznali sve one pikantne detalje o Teodori, Justinijanovoj ženi, i danas poznatoj kao „mečkareva kći" koja je, pre cara, „prevrtala šta je stigla, širom Konstantinopolja".

Paskvino i paškvila

Neku sistematizaciju u to širenje lažnih priča uveo je svojim izumom Gutenberg, posle kojeg je sve bilo znatno lakše.

I već početkom sledećeg, XVI veka Pjetro Aretino, Italijan, postaje poznat pišući i objavljujući, a sve u korist porodice Mediči, a protiv njihovih oponenata, čuvene paskvinade, koje mi danas poznajemo kao paškvile, satirična preterivanja o ljudima, slučajevima i delima.

Ime svojih pismenih sastava je pozajmio od jednog spomenika, eno ga i danas blizu Pjace Navone u Rimu, na kojem je prikazan Menelaj kako iznosi Patroklovo telo iz bitke, ali kako je malo ko to mogao da raspozna, ili da pravilno shvati umetnika i njegov trud, Rimljani su spomenik prosto nazvali po jednom berberinu koji je imao radnju u blizini. Berberin se zvao Paskvino. I bio, po predanju, groteskan. Kao i spomenik. Kao i svaka dobra paškvila.

Pored tog spomenika, inače, i danas je običaj da anonimusi na ceduljama ostavljaju razne primedbe, vlasti, crkvi i životu. Pa, ako imate nešto i sami da zamerite, izvolite.

Civilizacija se dalje razvijala, sve sa izmišljenim pričama, pa je, negde u XVII veku, u Francuskoj nastao izraz koji i danas koristimo: canard, što znači - patka.

Ovaj način komunikacije bio je veoma rasprostranjen u predvečerje Francuske revolucije, a jedna od njenih najpoznatijih žrtava je Marija Antoaneta.

Znate onu njenu čuvenu rečenicu: „Ako nemaju hleba, neka jedu kolače"? Patka, što bi rekli, jedan kroz jedan. Nikada ništa slično nije izgovorila, a izgubila je glavu, zbog nje, i raznih drugih patki.

O rasprostranjenosti fikcije u tadašnjem javnom i političkom životu dosta govori i to što su se mnoge umne glave bavile tim pitanjem.

Epidemiologija vesti

Frensis Bejkon je 1620. godine u svom delu Novum Organum pisao o tome da činjenice biramo ne po tome da li su argumentovane ili ne, nego po tome da li nam odgovaraju, ili ne.

Nekih dvadesetak godina kasnije, Tomas Braun, lekar i filozof, objavio je knjigu Pseudodoxia Epidemica, što se mirno može prevesti kao „Epidemija lažnih vesti". A vi mislili da smo to mi izmislili? Ma kakvi.

Ipak, najveći doprinos, i najlepši, dao je dragi Džonatan Svift, tvorac Guliverovih putovanja, koji je, 1710. godine, u eseju „Umetnost političkog laganja", napisao besmrtnu rečenicu: „Laž leti, a istina šepa iza nje".

I, kao što vidite, bunili su se ljudi, oduvek, zbog lažnih vesti, što nikako ne znači da su one svaki put i toliko gadne. Naprotiv, neki put su izuzetne. Po svojim dobrim posledicama. Kako ličnim, tako i globalnim.

Edgar Alan Po, na primer, radio je na svojoj imaginaciji, između ostalog i tako što je izmišljao ne samo lažne vesti, nego i čitave lažne priče, prepune fantastičnih detalja.

Istraživači su našli bar šest njegovih takvih, lažnih tekstova, a zbog onog koji je objavio 1844. godine, o čoveku koji je, balonom, za tri dana prešao Atlantik, uredništvo je dosta dugo moralo da se izvinjava.

Dalje, kada je reč o globalnim posledicama, ko zna kako bi svet danas izgledao da Bendžamin Frenklin, jedan od otaca američke nacije, nije tokom 1872. godine objavio čitav niz tekstova o zlim Indijancima koji, za račun britanskog kralja Džordža, ne samo da ubijaju, nego i skalpiraju američke rodoljube.

Raison d'État

Ili, da priđemo bliže nama, možemo li stvarno da osudimo Frenklina Ruzvelta za ono što je uradio 27. oktobra 1941. godine.

Održao je tog dana čuveni govor u kojem je, ukratko, uglavnom sve bila laž. Najpre priča o američkom razaraču „Kerni", kojeg su Nemci torpedovali blizu Islanda, ubivši 11 mornara. I jesu, ali je predsednik zaboravio da pomene da je isti taj razarač prethodno bacao dubinske bombe na nemačke podmornice, iako SAD nisu bili u ratu, niti je on bio napadnut.

I to mu nije bilo dovoljno, a hteo je da natera naciju da se uključi u svetska zbivanja i porazi, sa ostalima, Hitlera, nego je još dodao kako poseduje tajni nemački plan, pazi sad, „novog svetskog poretka" (ako ste se pitali odakle taj izraz), i da, po tom planu, Nemačka namerava da, uz pomoć pet satelitskih država, mazne celu Južnu i Centralnu Ameriku, sve sa Panamskim kanalom. Laž, ko vrata.

Možete misliti kako je javno mnjenje na to reagovalo i koliko su SAD bile već uvučene u rat, nekih šest nedelja pre japanskog napada na Perl Harbur.

Hoću da kažem, nisu te lažne vesti baš bezveze a često ni bez sasvim dobrih posledica.

Ono što je danas problem jeste, pre svega, njihova umnoženost, zahvaljujući modernim sredstvima distribucije.

Najveći broj lažnih vesti emituje se preko raznih društvenih mreža, te je možda vreme da ovaj svet uradi ono što su odavno uradile razne vere i razne crkve.

Da, poput crkve i jevanđelja, stvar sistematizuje, postavi u neki kanon, pravila, i odredi koje će lažne vesti da budu prihvaćene, a koje odbačene.

Da vam pojasnim, to bi, na primer, značilo da sve što se lupeta na Tviteru - može, a ono na Tik Toku, ne može. Ili obrnuto. I sve što je na Fajsbuku - važi, a ono na Snepčetu - ne važi. Takođe, i obrnuto.

Pa kada taj posao bude obavljen, više nećemo možda verovati da je onaj hodao po vodi, ali u Ilona Maska hoćemo, kao i u to da je Bil Gejts pustio virus.

Ili je to lažna vest?

Ili nije?

Opustite se. Ako i jeste, ko kaže da nešto dobro iz svega toga neće da izađe.

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">