Još se ne zna gde će se i da li će se sresti Džozef Bajden i Vladimir Putin, niti kakva će biti dinamika odnosa Rusije i SAD u kontekstu "novog Hladnog rata". Ali istorija susreta najviših političkih predstavnika ove dve svetske sile u starom Hladnom ratu je ne samo zanimljiva već katkad i bizarna. Tekst koji sledi vodi na vrtoglavo putovanje u bogatu istoriju detanta gde književna imaginacija nije potrebna, jer ono što se dešavalo prilikom poseta američkih zvaničnika SSSR-u i sovjetskih SAD-u, dostojno je najboljih stranica iz opusa Mihaila Bulgakova, Marka Tvena, Vladimira Sorokina ili Tomasa Pinčona

Za razliku od osvete, za koju se kaže kako je najbolja kada se servira ohlađena, Hladni rat je poput sarme - dobija na kvalitetu sa svakim podgrevanjem!

Ova igranka bez prestanka između SSSR-a i „slobodnog sveta" zvanično je otpočela 5. marta 1946, kada je tadašnji britanski premijer i budući dobitnik Nobelove nagrade za književnost Vinston Čerčil u govoru održanom na koledžu Vestminster u Fultonu, u američkoj državi Misuri, prvi put pomenuo gvozdenu zavesu i rekao kako Rusija predstavlja sve veći izazov i postaje sve veća opasnost za hrišćansku civilizaciju.

Rusija je tada bila deo SSSR-a, naspram britanskog premijera Čerčila i američkog predsednika Harija Trumana stajao je Josif Visarionovič Staljin. Sedameset i pet godina kasnije, odavno više nema ni SSSR-a ni komunizma, ali tu su još uvek Rusija i stvarna ili navodna opasnost koju ona predstavlja za hrišćansku civilizaciju. „Nov" je samo Vladimir Vladimirovič Putin, čijim je pojavljivanjem na svetskoj političkoj sceni pre dve decenije šerpa Hladnog rata vraćena na ringlu istorijske pozornice.

I jedni i drugi u tu geopolitičku klin-čorbu svako malo dodaju poneki začin, pa se tako ponovo zvecka oružjem na nemirnoj i nepostojanoj granici između Rusije i Ukrajine, politbiro EU i dalje nastoji da spreči pelcovanje svojih podanika ruskom vakcinom protiv kovida 19, dok se ruske vlasti poigravaju sa sudbinom utamničenog lidera ruske opozicije Alekseja Navaljnog kao da je reč o bitkoinu, a ne o čoveku od krvi, mesa i novičoka.

Prilepin i kuga

Hladnoratovske bitke i bitkice vodile su se, vode se i vodiće se na najrazličitijim frontovima, uključujući sport i razonodu. Tako će mnogim ruskim sportistima, zbog optužbi za sistemsku upotrebu dopinga, po svoj prilici biti zabranjeno učešće i na predstojećoj letnjoj olimpijadi u Tokiju, a na tapetu Londonske književne revije ovih dana se našao i našoj javnosti dobro poznati ruski pisac Zahar Prilepin, čiji je roman Obitelj nedavno objavljen i na engleskom jeziku.

Baveći se komparativnom analizom zbirke priča Apsolutna nula ukrajinskog pisca Artema Čeha i Prilepinovog romana koji je na srpskom jeziku 2015. godine objavio „Samizdat B92" u prevodu Radmile Mečanin, britanski pisac i publicista Džejms Meki, između ostalog, svome ruskom kolegi zamera na aktuelnom političkom angažmanu (Prilepin je, naime, nedavno osnovao političku partiju), ali i na načinu na koji je ovaj umetnički obradio zahtevnu temu Gulaga. Mekiju je vrlo sumnjiva i sama Prilepinova odluka da priču o sužnjima i tamničarima logora na Soloveckim ostrvima smesti u „vreme kada je Sovjetski Savez bio na početku svoga postojanja". Prikaz se završava navođenjem Prilepinovih reči iz kolumne objavljene pre nekoliko godina, u kojoj je napisao kako sebe smatra „čovekom sistema i strogim konzervativcem, tvrdoglavim kao grob. Mrzim demokratiju kao kugu. Volim atribute moći, vojničke čizme i maskirnu uniformu".

Možemo samo da zamislimo koliko je ova Prilepinova turbo politički nekorektna verbalna egzibicija uznemirila čoveka koji je, prikazujući novi prevod Puškinovih proznih dela, na stranicama istog časopisa svojevremeno napisao i kako su „raspoloženje gospode na selu i raspoloženje gospode u gradu anoda i katoda književne imaginacije ruske književnosti devetnaestog veka".

Susret Putina i Bajdena

Prema najavama mnogih političkih analitičara i svetskih medija, naelektrisanost odnosa Rusije i Zapada početkom treće decenije dvadeset i prvog veka zahteva što skoriji susret Putina i novoizabranog američkog predsednika Džozefa Bajdena. Još uvek nije poznato da li će se dvojica lidera susresti negde na selu, ili u nekom gradu, a pojedini domaći tabloidi pišu da bi ovaj sastanak na vrhu čak mogao da se održi u gradu gde je pre šezdeset godina održan prvi samit Pokreta nesvrstanih.

Gde god i kad god da se sretnu, ako se uopšte i sretnu, dva predsednika sigurno neće razgovarati ni o Mekiju i Prilepinu, niti o karakteristikama književne imaginacije ruske ili američke književnosti.

To nas, međutim, ne sprečava da se u priči koja sledi pozabavimo davnim i egzotičnim posetama najviših političkih predstavnika dve najveće svetske sile selima i gradovima SSSR-a i SAD. I videćete da nam na ovom vrtoglavom putovanju u bogatu istoriju detanta književna imaginacija uopšte neće biti potrebna, jer ono što se prilikom ovih poseta zaista dešavalo dostojno najboljih stranica iz opusa Mihaila Bulgakova, Marka Tvena, Vladimira Sorokina ili Tomasa Pinčona.

I sȃm Džozef Bajden bio je potpredsednik u oba predsednička mandata Baraka Obame, a sve dok Kamala Haris u januaru ove godine nije postala prva žena potpredsednik SAD, najpopularniji i najpoznatiji drugi čovek vašingtonske administracije najverovatnije je bila Kler Andervud, koju je u TV seriji Kula od karata igrala Robin Rajt. Nedavno je snimljen film Čovek iz senke o Diku Čejniju, američkom potpredsedniku koji je veštim manipulacijama i prigrabljenom moći faktički upravljao Belom kućom umesto predsednika Džordža V. Buša, a Trampov „zamenik" Majkl Pens je sa najvećom izdavačkom kućom na svetu „Sajmon i Šuster" upravo potpisao milionski ugovor za objavljivanje dve memoarske knjige.

Mnogo godina pre svih njih, potpredsednici Hari Truman i Lindon Džonson su kao potonji predsednici SAD odigrali izuzetno važne uloge u istoriji čovečanstva. Pa ipak, američki potpredsednik koji je svojim autoritetom i pravnom političkom moći možda i mogao da spreči upotrebu atomske bombe i izbijanje hladnog rata, te da odnose između Zapada i Istoka uvede u znatno pomirljivije vode, bio je Henri E. Volas. Ironija Volasove sudbine je u tome što ga je upravo poseta SSSR-u pred kraj Drugog svetskot rata koštala dalje političke karijere.

Američki Zaharije Trnavčević

Henri Egard Volas rođen je 1888. godine na farmi u američkoj državi Ajova, u porodici agronoma i političara, koja je, između ostalog, decenijama izdavala Volasov farmer, u to vreme najpopularniji američki časopis posvećen poljoprivredi. Volas je i sam dugo bio saradnik i glavni urednik časopisa i može se reći kako je njegova životna preokupacija bila stalna potraga za najrazličitijim unapređenjima procesa obrade zemlje i uzgajanja stoke i živine. Iz želje da na svaki način pomogne poljoprivrednicima proisticale su sve njegove ostale aktivnosti, uključujući i politički angažman.

Volasi su bili republikanci, a Henrijev otac Henri Kantvel Volas obavljao je dužnost državnog sekretara za poljoprivredu u administracijama predsednika Hardinga i Kulidža od 1921. do 1924, kada ga je smrt zatekla na radnom mestu.

Upravo je neodgovorno ponašanje potonjih republikanskih administracija prema sve većim problemima u kojima se nalazila američka poljoprivreda Henrija Volasa nateralo da se prikloni Ruzveltovoj ideji o potrebi za korenitim ekonomskim reformama poznatim kao „politika Nju dila", te da na izborima 1932. prvo podrži demokratskog kandidata, a da početkom naredne godine uđe u Ruzveltov kabinet i postane državni sekretar za poljoprivredu.

Unutrašnja svetlost

Uporedo sa predanim radom na reformi američke agrarne politike, Volas je tragao za novim naučnim dostignućima u agronomiji, ali i za religijskom „unutrašnjom svetlosti". Prva potraga ga je, između ostalih uspeha na tom polju, učinila jednim od osnivača prve fabrike hibrida kukuruza u svetu. Druga potraga je bila manje uspešna, jer ga je interesovanje za teozofiju (članovi ovog ezoteričnog religijskog pokreta su, između ostalih, bili i Vilijam Batler Jejts, Pit Mondrijan, Erik Sati i Tomas Edison!) dovelo do slikara i mistika Nikolaja Konstantinoviča Reriha.

Rerih je svojim orijentalnim misticizmom Volasa zaludeo toliko da mu je ovaj, uprkos oštrim protivljenjima svojih saradnika, poverio rukovođenje naučnom ekspedicijom koja je 1934. godine, o trošku američke vlade, poslata u tzv. Unutrašnju Mongoliju i pustinju Gobi, gde je pored ostalog trebalo da se bavi botaničkim istraživanjima, prikupi semena bilja koje sprečava uništavanje plodnih slojeva zemljišta i pošalje ih u Ameriku. Rerih se tokom trajanja ekspedicije oteo bilo kakvoj i bilo čijoj kontroli, baveći se svojim poslovima i navodno tražeći egzotične lekovite biljke. Volas je nakon fijaska ekspedicije morao i pismenim putem da se odrekne svih veza sa Rerihom.

I dok je tok ove šesnaestomesečne azijske ekspedicije (u kojoj je, ko zna, možda učestvovao i Korto Maltežanin?!) pratio iz Vašingtona, Volas je do izbijanja Drugog svetskog rata i sȃm rado preduzimao dugačka putovanja po SAD i Meksiku, obilazeći sela i gradove vozom, automobilom, često i konjskom zapregom. Prevashodni razlog ovih ekskurzija bila je želja da se obiđe što više farmi i plantaža, gde se susretao sa „individualnim poljoprivrednim proizvođačima", s kojima je razmenjivao agronomska iskustva. Međutim, u leto 1940. godine Volas je krenuo na veliku predizbornu turneju, jer je, uprkos protivljenjima mnogih delegata, na konvenciji Demokratske stranke održane u Čikagu nominovan za potpredsedničkog kandidata.

Čudan svet politike

Frenklin Delano Ruzvelt se, zbog vanrednih istorijskih okolnosti izazvanih Hitlerovim ekspresnim pokoravanjem većeg dela Evrope, na ovim izborima kandidovao za svoj treći mandat. Način na koji je Volas učestvovao u predizbornoj kampanji predstavljao je pravo osveženje za birače. Izdvajala ga je pre svega nekonvencionalnost u komunikaciji sa običnim svetom, a bio je i prvi američki političar koji se biračima (to se desilo na jednom skupu u Novom Meksiku) obratio na španskom jeziku. Nakon što je Ruzvelt obezbedio treći mandat, Volas je izjavio kako je tokom predizborne kampanje mnogo putovao i da se susreo sa mnogo zanimljivih ljudi i potom dodao kako ipak nije navikao na takav način života i da mu je svet politike čudan.

Samo tri nedelje nakon što je postao potpredsednik, Volas je ponovo otputovao u Meksiko, da bi prisutvovao inauguraciji novoizabranog meksičkog predsednika Kamača. Putovao je sa svojom suprugom, u sivom plimutu i vozačem kojeg mu je dodelio Stejt dipartment. Za razliku od fijaska Rerihove azijske ekspedicije, ovo Volasovo putovanje se pretvorilo u pravi trijumf američke spoljne politike, jer je zahvaljujući svojim neposrednim pristupom i obećanom pomoći tamošnjim poljoprivrednicima, uspeo da Kamača privoli na formiranje snažnog panameričkog saveza protiv Nemačke i njenih saveznika.

Sve se to dešavalo pre japanskog napada na Perl Harbur.

Vek običnog čoveka počinje atomskom bombom

Ulazak SAD u Drugi svetski rat Volas je video i kao razvojnu šansu za američku poljoprivredu, ali se u svojim autorskim tekstovima i govorima zalagao za ideju da se nakon pobede nad fašizmom svet uredi na pravedniji način i započne „vek običnog čoveka". Iz tih razmišljanja su se rodili i prvi obrisi onoga što danas znamo kao Organizacija Ujedinjenih nacija. Ali, uporedo s razmišljanjima o načinima na kojima će svet funkcionisati kada „izbije mir", Volas je kao član najužeg Ruzveletovog okruženja od prvog dana bio upoznat sa tajnom misijom izrade atomske bombe.

A razmišljajući o svetu posle pobede nad fašizmom, Volas je u njemu, bez bilo kakvih ideoloških ograda, tražio i mesto za SSSR, a to se nije sviđalo pre svega Čerčilu. I dok se kod nas i dalje vode polemike o opsegu umešanosti britanske obaveštajne službe u organizaciju i realizaciju velikih martovskih demonstracija nakon kojih je Nemačka bombardovala Beograd i okupirala Jugoslaviju, sa sigurnošću možemo da kažemo kako je u eliminisanju Volasa kao potencijalnog kandidata za Ruzveltovog naslednika ključnu ulogu odigrala MI6. O tome je lično svedočio čuveni pisac Roald Dal.

Autor svetski poznatih romana Gremlini i Čarli i fabrika čokolade prvo je bio ratni pilot, ali nakon što je oboren u Grčkoj, postaje agent britanske tajne službe koja ga 1942. šalje  u Vašington, gde je uspeo da se sprijatelji i sa Eleonorom Ruzvlet, dok je sa Volasom igrao tenis i odlazio u dugačke šetnje. Prema Volasu je gajio veliku naklonost, ali se nikako nije slagao sa njegovim idejama o tome kako bi posle Hitlerovog poraza trebalo da izgleda slobodni svet. „Bio je divan čovek, ali idealista i isuviše nevin za ovaj svet."

Iskoristivši ove Volasove osobine, Dal je uspeo da dođe do nacrta njegovog pamfleta u kom je izložen predlog američke posleratne politike u Pacifiku, koji nikako nije išao na ruku Britancima. Putovanje u SSSR na koje će Volas krenuti krajem maja 1944. godine samo će pomoći i Čerčilu i domaćim protivnicima tako širokogrudog shvatanja spoljne politike da u korenu saseku i samu pomisao na ideju da bi takav čovek jednoga dana mogao da postane predsednik SAD.

Međutim, pre nego što je otišao na putovanje koje će, ispostaviće se, zapečatiti njegovu političku karijeru, Volas je u martu 1943. krenuo na turneju po zemljama Latinske i Južne Amerike. Tokom narednih pet nedelja prešao je skoro dvanaest hiljada milja. Putovao je koristeći obične komercijalne letove i insistirao da njegovi domaćini izostave sve protokole i zaborave na bilo kakav poseban tretman.

Sletao je i uzletao dvadeset i četiri puta, a govorio je na skupovima kojima je znalo da prisustvuje i po stotinu hiljada ljudi, koliko se bilo okupilo u glavnom gradu Čilea. Ova turneja je zabeležena kao trijumf Volasove lične diplomatije. Do njegovog povratka u SAD, desetak latinoameričkih i južnoameričkih zemalja je objavilo rat Nemačkoj.

Godinu dana kasnije, Volas je poleteo put Sibira, nijednog jedinog trena ni ne pomislivši na ono što i vama sigurno prvo padne na pamet kada čujete, ili izgovorite ime ovog nepreglednog azijskog prostranstva - a to su logori.

Volas je tog 20. maja 1944. krenuo na putovanje čije je glavno odredište, zapravo, bila Kina, i diplomatska misija čiji je cilj bio da pokuša da rasplete tamošnju komplikovanu vojno-političku situaciju i privoli Čang Kaj Šeka na tešnju saradnju sa SAD.

Predsednik Ruzvelt je nevoljno pristao na ovu Volasovu ideju. Njegovo zdravlje bilo je sve krhkije, u toku su bile poslednje pripreme za savezničko iskrcavanje u Normandiji, a nije daleko bila ni predizborna konvencija Demokratske stranke na kojoj bi delegati trebalo da mu povere i četvrti predsednički mandat. Na kraju je popustio, ali je ipak odgovorio Volasa od namere da svoje putovanje na istok započne posetom Moskvi, a da nakon Sibira i Kine odleti i do Australije i Cejlona. Poseta Moskvi i susret sa Staljinom bi, rekao mu je Ruzvlet, bilo fatalno za njegovu dalju političku karijeru, dok je letenje nad južnim Pacifikom bilo isuviše rizično.

I tako je Volas krenuo na put sa koga će se vratiti pedeset dana kasnije, pred sam početak predizborne konvencije u Čikagu. I iako se neće susresti sa Josifom Visarionovičem, kao poklon svojim domaćinima će, pored pedeset pilića, semena bundeve i ostalih đakonija, poneti i Staljinov portret rađen radioaktivnom bojom, koja svetli u mraku.

Potpredsednik na Kolimi

Pripremajući se za put, Volas je čak uspeo da nauči i nešto ruskog, kojim se zaista i služio tokom brojnih susreta sa stanovništvom Sibira. Putovao je transportnim avionom „Skajmaster", koji je tokom ove misije preleteo dvadeset i sedam hiljada milja i proveo u vazduhu više od 135 sati. S njim su u Sibir i Kinu krenuli Džon N. Hazard, stručnjak za sovjetsko pravo i ujedno prevodilac za ruski jezik, Džon Karter Vinsent, diplomatski savetnik pri jednoj američkoj misiji u Kini, Oven Latimora, stručnjak za Kinu koji je govorio mongolski jezik, i još tri vojnika. Avionom je upravljao pukovnik Ričard T. Najt.

Sem avionom, Volas je tokom posete Sibiru putovao i kolima, vozom, pa čak i brodom. Tokom skoro četiri nedelje, koliko je proveo na teritoriji SSSR-a, uspeo je da obiđe dvadeset i dva grada, među kojima su se našli i Velkal, Irkutsk i nekadašnja Alma-Ata, današnji Almati. Jedan od gradova koje je Volas posetio bio je i Magadan, administrativno sedište „Dalstroja", sovjetskog privrednog giganta koji se, između ostalog, bavio i eksploatacijom rudnika zlata. Ono što Volas nije znao jeste da se pod tim imenom zapravo krio sistem logora u oblasti reke Kolime, u kojima je tokom strašnih godina Staljinovog terora svoje kosti ostavilo na stotine hiljada ljudi.

Sovjetske vlasti su se pažljivo pripremale za Volasovu posetu, a o tome svedoči obimna prepiska koju su u vezi s tim vodili glavni čovek „Dalstroja" Ivan Nikišov i šef NKVD-a Lavrentij Berija, a koja je redovno dostavljana na uvid Staljinu i ministru inostranih poslova SSSR-a Molotovu. Ova prepiska je očito urodila plodom, jer je Volas tokom svoje posete srcu logorske civilizacije na Kolimi video ono čega nema, dakle sretne i zadovoljne radnike i seljake koji žive u pravoj idili, a nije video ono što je Magadan zapravo bio - mesto nepojmljive ljudske patnje i do tančina razrađen logorski mehanizam.

Ništa od onoga što je Volas u toj oblasti video nije, dakle, bilo stvarno. Jedino što sovjetske vlasti za ovu priliku nisu izgradile Potemkinova sela, već su pred posetu američkog potpredsednika uklonili na desetine stražarskih osmatračnica koje su bile podignute duž drumova. Umesto kula-stražara i izgladnelih logoraša, Volas je na svakom koraku susretao zadovoljne seljake, dok mu je pri svakom obroku servirano obilje hrane. Tako je posetio i jednu farmu svinja, gde je razgovarao sa simpatičnim, rumenim devojkama kojima je postavio nekoliko pitanja u vezi sa načinom na koji hrane svinje, ali su se devojke neprestano simpatično smejuljile, jer su u stvari radile u administraciji „Dalstroja" i o svinjogojstvu nisu imale pojma.

Američki posetioci su tokom trajanja posete gošćeni preko svake mere. Gde god bi bio organizovan banket, ručak, večera ili zakuska, stolovi su se povijali pod najrazličitijim delicijama koje su dovlačene ko zna odakle samo da bi Volas zaključio ono što je u svojoj knjizi Sovjetsko-azijska misija i zaključio - kako se u Sibiru živi sjajno!

Filmski maraton

Ipak, sovjetski funkcioneri su zadrhtali kada je na jednom od tih kermesa Volas, nakon što je pažljivo osmotrio bogatu ponudu, upitao nešto svoga prevodioca. Nešto je, izgleda, ipak nedostajalo! Ubrzo se ispostavilo da je potpredsednik SAD poželeo da popije čašu mleka.

Logoraši za vreme njegove posete Kolimi, a naročito Magadanu, nisu pili mleko, ali makar nisu morali da izlaze na teški, robovski rad. Zatvorenici su tokom trodnevne posete administrativnom centru „Dalstroja" držani pod ključem, ali su im zato sve vreme puštali filmove. Tako se poseta američkog potpredsednika „Aušvicu bez krematorijuma" pretvorila u neobični filmski maraton o kojem bi, svaki na svoj način, sigurno imali šta da kažu Danilo Kiš, Borislav Pekić, Bulat Okudžava ili Vladimir Vojnovič.

Nije poznato koje su filmove tokom Volasovog boravka na Kolimi gledali žitelji arhipelaga Gulag, ali je vrlo brzo po njegovom povratku sa ovog bizarnog putešestvija postalo jasno da ni Ruzvelt, ni mnogi drugi političari i drugi uticajni ljudi u SAD ne žele jednog takvog „sanjara" za naslednika već dobro bolesnog predsednika. Interesantno je da mu je u početku mnogo više zamerano na diplomatskom fijasku koji je doživeo u Kini, ali je ubrzo po objavljivanju knjige u kojoj je opisao svoje pedesetodnevno putovanje po Sibiru i Kini morao i pismeno da se izvinjava što je pakao na zemlji video i prikazao skoro kao raj.

Spuštanje gvozdene zavese

U međuvremenu, Frenklin Ruzvelt je umro i njegovo mesto zauzeo je Hari Truman, koji je upotrebio atomsku bombu i tako okončao Drugi svetski rat. U prvim danima posle tragedija u Hirošimi i Nagasakiju Volas je predlagao da se sva naučna saznanja o atomskoj bombi podele sa SSSR-om, ali je ova njegova ideja glatko odbijena.

Volas se na narednim predsedničkim izborima pojavio kao kandidat treće, nezavisne struje, ali uprkos masovnoj podršci na predizbornim skupovima, nije uspeo da značajnije ugrozi Trumanovu poziciju. Može se reći da je njegov politički koncept bio jedna od prvih žrtava postistine i lažnih vesti. Amerika, hrišćanski svet, ali ni Rusija nisu bili spremni da prihvate ovog „sanjara" kao alternativu liderima koji su nameravali da svetom i dalje vladaju po već dobro oprobanom receptu.

Tako se Volas povukao na svoju farmu, a Hladni je rat počeo da greje srca jastrebova sa obe strane gvozdene zavese.

Iako sve zavađeniji i sve bliže ivici novog svetskog sukoba, visoki politički funkcioneri dveju suprotstavljenih strana ipak nisu sasvim digli ruke od međusobnih zvaničnih poseta.

Tako je prvo u leto 1959. u Moskvu doputovao američki potpredsednik Ričard Nikson, da bi već u septembru, na poziv američkog predsednika Dvajta Ajzenhauera, u dvonedeljnu posetu SAD stigao Nikita Hruščov.

Nikson leti u Moskvu

Hruščov je u zvaničnu posetu SAD pozvan greškom!

Kriza izazvana njegovim ultimatumom zapadnim silama da se u roku od šest meseci povuku iz Berlina bila je na vrhuncu kada su mu na daču doneli poziv predsednika Ajzenhauera da poseti SAD, ne bi li u direktnim razgovorima pokušali da nađu izlaz iz trenutne situacije. Malo je reći da je Hruščov bio iznenađen pozivom, ali ništa manje nije bio iznenađen ni Ajk. Pismo, istina, jeste sročeno u Stejt departmentu, ali je trebalo samo da posluži kao neka vrsta podsetnika zvaničnicima koji bi svojim sovjetskim kolegama ovaj poziv saopštili usmeno, tražeći zauzvrat Hruščovljeve vidne ustupke na konferenciji koja je uskoro trebalo da se održi u Ženevi. Hruščov je poziv prihvatio i izrazio želju da tokom posete provede desetak dana u obilasku SAD.

Ajzenhauer je za sve ovo saznao tek kada mu je stigao odgovor iz Moskve. Zbog birokratske aljkavosti administracije moraće da trpi najvećeg neprijatelja u sopstvenom dvorištu i glumi ljubaznog domaćina!

Predsednik je za ovaj previd indirektno krivio svoga zamenika, Ričarda Niksona, koji je krajem jula 1959. trebalo da ode u ranije ugovorenu posetu Moskvi, gde se u to vreme održavala Američka nacionalna izložba, na kojoj su američki privrednici sovjetskim građanima prikazivali najnovija dostignuća najmoćnije svetske industrije.

Ajzenhauer je Niksona primio na dan njegovog polaska za Moskvu. Još jednom je ponovio svoju ogorčenost zbog načina na koji je doveden pred svršen čin a onda zamolio Niksona da se tokom razgovora sa Hruščovom ponaša miroljubivo i snishodljivo, a da samu posetu SAD ni ne pominje. Nikson je, međutim, imao druge planove, jer je hteo da odlazak u neprijateljsko gnezdo medijski iskoristi za predstojeću predsedničku kampanju u kojoj će se naredne godine naći naspram Kenedija.

Tako je svet dobio prvu političku televizijsku debatu, i to u koloru!

Kuhinjska debata

Nakon zvaničnih razgovora, Hruščov i Nikson su sa svojim svitama otišli do sajamskih paviljona u parku Sokolniki, gde je upravo bila otvorena Američka izložba. Pratila ih je armija domaćih i stranih novinara, što su i Hruščov i Nikson iskoristili da započnu međusobno nadmudrivanje. I dok su njih dvojica tokom obilaska izložbe razmenjivali uglavnom šaljive argumente u korist socijalizma i kapitalizma, prisutni predstavnici američkih firmi su ovaj događaj videli kao jedinstvenu priliku da reklamiraju svoje proizvode.

Tako se u Hruščovljevim rukama u jednom trenutku našla i flašica pepsi-kole (čelnici „Koka-kole" su smatrali da im se ne isplati učešće na izložbi), da bi se visoki gosti potom našli u enterijeru najnovije američke kuhinje, gde je, atmosfera međusobnog nadgornjavanja dostigla vrhunac. Na kraju su Hruščov i Nikson stali i pred kamere američkih televizija i u improvizovanom studiju održali petnaestominutnu debatu, koja je ostala poznata pod nazivom „kuhinjska debata".

Pre nego što su počeli razmenu argumenata o prednostima i manama dva suprotstavljena društvena uređenja, sovjetski premijer i američki potpredsednik su se dogovorili da debata bude emitovana istovremeno na sovjetskoj i američkoj televiziji. Tri američke TV stanice su se, međutim, oglušile o ovaj dogovor i tokom iste večeri emitovale snimljeni materijal. Sovjetska televizija je „kuhinjsku debatu" emitovala dva dana kasnije, u kasnom večernjem terminu i uglavnom bez prevoda onoga što je Nikson govorio.

Sve vreme Niksonove posete SSSR-u američki novinari su pokušavali da od potpredsednika dobiju potvrdu onoga o čemu se među njima sve glasnije šuškalo. Da li to Hruščov dolazi u posetu Sjedinjenim državama?

Nikson im je odgovarao diplomatski uvijeno.

Hruščov je to činio na sebi svojstven način.

Nakon što se Nikson vratio sa četvorodnevnog kratkog obilaska SSSR-a, bilo je dogovoreno da se preko državne televizije obrati sovjetskom auditorijumu. I dok je on u američkoj ambasadi pisao govor, Hruščov je izrazio želju da razgleda boing 707 kojim je Nikson doputovao u SSSR. Sa sobom je bio poveo i konstruktora aviona Andreja Nikolajeviča Tupoljeva, od koga je u šali tražio da dobro zapamti kako izgleda američki avion, ne bi li posle ukrao neke ideje. Potom je prihvatio da popije viski, a onda izjavio kako su Sovjeti konstruisali bombarder koji može da leti do SAD i da se vrati nazad u zemlju bez ijednog sletanja radi dopune goriva.

„A da li biste voleli da letite do Amerike bez sletanja u ovom boingu?", upitao ga je američki reporter.

„U ovom ili u nekom drugom", odgovorio mu je Hruščov.

„A kada?"

„Kada za to dođe pravo vreme", rekao je Hruščov uz zagonetan smešak.

Jer, skoro svi detalji njegove posete SAD bili su već ugovoreni.

TU-114 sleće u Ameriku

Hruščov će stići u Vašington, gde će mu u Beloj kući biti priređena svečana večera. Potom će otputovati u Njujork, gde će se obratiti Generalnoj skupštini OUN i potom posetiti grob Frenklina Ruzvelta. Zatim sledi odlazak u Los Anđeles, gde će ručati sa filmskim zvezdama „Tventi senčeri foksa", dok će u San Francisku posetiti sedište kompanije „Aj-Bi-Em". Potom će odleteti u Ajovu, svratiti do Pitsburga i najzad stići u Kemp Dejvid, gde će razgovarati sa Ajzenhauerom. Sovjetski ambasador u Vašingtonu je tokom usaglašavanja sadržaja posete u itinerer sve vreme pokušavao da ubaci i posetu sovjetske delegacije Diznilendu, ali su ga Amerikanci uveravali da će se to već moći urediti na licu mesta.

Kao svojevrsni diznijevski odgovor na ovo oklevanje američkih vlasti da komunističkog vođu pripuste u carstvo dečje mašte, Sovjeti su samo četrdeset sati pre Hruščovljevog dolaska u Vašingon lansirali raketu koja je uspešno stigla na Mesec.

Prema procenama direktora Ef-Bi-Aja Edgara Džona Huvera, najmanje dvadeset i pet hiljada Amerikanaca je bilo spremno da izvrši atentat na Nikitu Sergejeviča Hruščova. Ipak, američka javnost je u prvoj poseti jednog sovjetskog vođe videla i šansu da se zabavi i... izreklamira.

Kada je objavljeno da će Hruščov posetiti SAD, Stejt departmentu su počeli da se javljaju iz najrazličitijih delova zemlje, nudeći sovjetskom vođi gostoprimstvo. Tako su se za domaćine, između ostalih, javili i gradski oci Moskve u državi Ajdaho i Varšave u Misuriju. Džez trubač Luj Armstrong je predložio da Hruščov obavezno poseti neki džez klub.

Jedna žena iz države Misisipi je svom novorođenom dečaku, inače njenom osmom detetu, dala ime Nikita, a Nacionalni institut za hemijsko čišćenje je objavio da će tokom boravka sovjetske delegacije besplatno tretirati njihovu garderobu.

Delegacija je bila brojna, a prilika za flekanje napretek.

Hruščov je u posetu SAD poveo celu svoju porodicu, suprugu Ninu, sina Sergeja (25) i kćerke Juliju (44) i Radu (30), sa kojom je na put krenuo i njen suprug Aleksej Adzubej, urednik dnevnika Izvestija. U delegaciji su bili i brojni savetnici, zvaničnici i članovi obezbeđenja. Među njima su bili i pisac Tihog Dona Mihail Šolohov, te Tupovljevov sin, kao lična garancija slavnog avio-konstruktora da će sa letom ogromnog TU-114 biti sve u najboljem redu.

Ova grdosija je u junu te iste godine već sletala na vašingtonski aerodrom, i Amerikanci nisu mogli da pronađu dovoljno visoke stepenice za toliki avion, pa je Hruščovljev zamenik Kozlov morao da se na pistu spusti niz vatrogasne merdevine. Problem sa stepenicama je rešen do 15. septembra 1959. godine, kada je u poslepodnevnim časovima avion u kome je bio Nikita Hruščov sa svojom svitom sleteo na pistu vojne baze Endrjuz.

Hruščovu, za razliku od Volasa koji je, pripremajući se za posetu Sibiru učio ruski, nije padalo na pamet da uči engleski. Teško je ipak poverovati da ga je od svega što bi mogao da vidi u SAD istinski jedino interesovao Diznilend. Prema nekim nepouzdanim izvorima, čovek koji je na HH kongresu KPSSSR u tajnom referatu pred delegate izneo deo prljavog veša Staljinove strahovlade, navodno čak nije znao šta je to uopšte Kemp Dejvid, pa mu je laknulo kada je shvatio da je reč o Ajzenhauerevoj dači. Obaveštajnih podataka o SAD sigurno mu nije nedostajalo, a pripremajući se za ovo istorijsko putovanje, možda je čitao šta su o najvećoj kapitalističkoj zemlji svojevremeno pisali Maksim Gorki ili Iljf i Petrov.

Prizemnom Amerikom

Gorkom se Amerika uopšte nije svidela. Boravio je u njoj na samom početku dvadesetog veka i o tome ostavio neku vrstu novinarskih zapisa. U njima je, na primer, Njujork nazivao gradom Žutog Đavola.

Iljf i Petrov su, lako je pretpostaviti, bili mnogo vedriji. Oni su 1936. automobilom prokrstarili severnoamerički kontinent od Istočne do Zapadne obale i nazad. Šta su na tom putovanju doživeli, šta su sve videli, opisali su u knjizi Prizemna Amerika, koja je kod nas objavljena u izdanju Nakladnog zavoda Hrvatske već 1946. godine, u prevodu Elze Dolić. Ovaj satirični putopis može da se čita i kao svojevrsna sovjetska verzija kultnog romana Na putu jednog od heroja bitničkog pokreta Džeka Keruaka, koji je kod nas prvi preveo Vojislav Despotov, a na čije romane podsećaju i Volasova poseta Kolimi i Hruščovljeva nada da će jednoga dana videti Diznilend. I dok je Hruščov na Američkoj izložbi u Moskvi popio pepsi-kolu, tvorci Ostapa Bendera su nakon ustezanja naposletku ipak popustili i probali koka-kolu. Otpili su gutljaj, uzdahnuli i zaključili kako koka-kola „zaista osvježuje grlo, uzbuđuje živce, liječi uzdrmano zdravlje, ublažuje duševne boli i čini čovjeka genijalnim, kao što je bio Lav Tolstoj."

Za razliku od Gorkog, Iljfa i Petrova, koji su se, po pristajanju broda u njujoršku luku, izgubili u lavirintu blokova ulica Velike jabuke, Hruščova je na aerodromu sačekao predsednik Ajzenhauer, koji se potom nekako smestio na zadnjem sedištu otvorenog linkolna između svoga neželjenog gosta i njegove supruge.

Hruščov na malom ekranu

Duž petnaest kilometara puta između vojne baze i Bele kuće njih je videlo skoro 200.000 ljubopitljivih ljudi koji ih nisu ni pozdravljali niti su negodovali. Hruščov će u svojim memoarima (koji su u Rusiji objavljeni mnogo godina nakon što su štampani na zapadu!) kasnije zapisati kako je „narod samo stajao i gledao u nas kao da smo neki čudaci".

TV prenos ovih prvih sati posete Nikite Hruščova SAD gledala je u svome domu u Ajovi i dvadesetpetogodišnja Monika Larson, da bi nju i njenu četvoromesečnu usvojenu ćerkicu Kimeri En, u napadu besa, golim rukama zadavio nadareni student matematike i fizike Beri Mekdonald. On je svome advokatu nakon hapšenja rekao kako je osetio potrebu za ubijanjem dok je gledao Hruščova na malom ekranu.

Većini Amerikanaca se, međutim, svidelo ono što su videli na televiziji. Nikita Sergejevič je bio talentovani političar koji je umeo da očas posla skrene na sebe pažnju senzacije željnih američkih novinara. „Odmah ste mogli da osećate njegovu privlačnost", rekao je senator Henri Kebot Lodž, ambasador SAD pri OUN, koga je Ajzenhauer zadužio da bude Hruščovljev pratilac na njegovoj američkoj turneji. „Bio je rođeni političar. - čovek koji bi, da se nađe u prostoriji punoj nepoznatih ljudi, kroz nekoliko sati uspeo da pridobije većinu njihovih glasova."

Kada je ovo izjavio, Lodž sigurno nije mislio na članove Nacionalnog udruženja američkih stomatologa, koji su svoj godišnji kongres u njujorškom hotelu „Valdorf Astorija" održavali u isto vreme kada je na isto mesto iz Vašingtona stigao sovjetski vođa. Gradonačelnik Njujorka i predstavnici Stejt departmenta su rukovodstvu zubarskog udruženja uputili pismo, ljubazno ih zamolivši da svoju plenarnu sednicu zakazanu za 17. septembar ne održe u velikoj balskoj sali ovog hotela, već u nekom drugom adekvatnom prostoru koji će im grad obezbediti, jer bi na tom mestu trebalo da se održi veliki banket u čast visokog gosta iz SSSR-a. Američki zubari se, međutim, nisu dali. Odbili su molbu, otpisavši gradonačelniku da su oni odavno rezervisali i uredno platili najam velike balske dvorane i da ih uopšte ne iteresuje što u njoj sad treba da jede tamo neki komunjara. Prijem u Hruščovljevu čast je tako održan u balskoj dvorani obližnjeg hotela „Komodor".

Kako Hruščov nije video Diznilend

I tako je tokom dve nedelje obilaska SAD prvi čovek prve zemlje komunizma čas dočekivan sa izlivima iskrenog gostoprimstva, čas praćen izlivima još iskrenije netrpeljivosti. Šampion ovakvog pristupa nesumnjivo je bio gradonačelnik Los Anđelesa, koji na večeri priređenoj u Hruščovljevu čast svojim oštrim, nimalo diplomatskim obraćanjem ispunjenim reprezentativnim primerima, kako bi se to danas reklo, govora mržnje umalo nije izazvao međunarodni skandal neviđenih razmera. Ovde je Hruščov pokazao kako ume da bude trpeljiv i tolerantan, iako je imao sasvim dovoljno razloga da prekine posetu i svet uvede u još dublju krizu.

A za sve je mogao da bude kriv ne tvrdoglavi i nepristojni gradonačelnik Grada anđela, već - Diznilend!

Tog istog dana, u filmskom studiju „Tventi senčeri foksa" Hruščov se susreo sa velikim brojem holivudskih zvezda. Tamo su ga, između ostalih, sačekali Edvard Dži Robinson, Džudi Garland, Šeli Vinters, Gari Kuper, Kim Novak, Din Martin, Džindžer Rodžers, Kirk Daglas, Toni Kertis, Za Za Gabor, Liz Tejlor, Henri Fonda, Frenk Sinatra, Dejvid Niven, Moris Ševalije, Čarlton Heston...

Ovaj poslednji je razmenio nekoliko reči i sa Mihailom Šolohovom, rekavši mu da nije pročitao nijednu njegovu knjigu, ali jeste neke odlomke. Uvređeni Šolohov mu je uzvratio kako je i on video nekoliko odlomaka iz Hestonovih filmova.

Ipak, bilo je i glumaca koji su odbili da se nađu u Hruščovljevom društvu. Među njima je bio i budući predsednik Ronald Regan, koji je izjavio da „veruje kako deliti sa nekim hleb u društvu ukazuje na međusobno prijateljstvo", te da on prema Hruščovu ne gaji bilo kakva prijateljska osećanja.

I Merlin Monro je prvo odbijala da dođe, ali iz studija su uporno navaljivali da promeni odluku. Rečeno joj da je Amerika u svetu poznata po koka-koli i Merlin Monro i to joj se svidelo. Onda joj je savetovano da dođe odevena što je senzualnije moguće, ali da sa sobom ne povede muža, jer je u to vreme Artur Miler bio pod istragom Kongresnog komiteta za neameričke aktivnosti, zbog optužbi da je komunistički simpatizer.

Nakon što se posle susreta sa Hruščovom vratila kući u Njujork, Merlin se poverila svojoj služavki kako je ruski vođa debeo i ružan i kako mu je lice puno bradavica, te kako je sve vreme razgovora s njom režao. Potom je zaključila: „Ko bi uopšpte hteo da bude komunista kad bi imao takvog predsednika?"

Razočarana je bila, ali ne koliko i Merlin, i Hruščovljeva supruga, nakon što je tokom druženja sa holivudskim zvezdama, saznala da im iz bezbednosnih razloga ipak neće biti omogućeno da posete Diznilend. Kada je to rekla Sinatri, ovaj se nagnuo ka Dejvidu Nivenu i došapnuo mu: „Jebeš pajkane, reci matoroj da ćemo ti i ja posle da ih vodimo tamo."

Sinatra i Niven ipak nisu ostvarili ovu nameru.

Hruščov je prešao preko uvreda gradonačelnika Los Anđelesa i, sve u svemu, lepo se proveo u Americi. Razgovori u Kemp Dejvidu nisu doneli neki naročiti napredak u razrešenju berlinske krize, ali su se dvojica lidera dogovorili da će se i dalje dogovarati.

Tokom tih razgovora, Ajzenhauer je Hruščova pitao da li bi možda želeo da posle pogledaju neki film.

„Ako je neki dobar, što da ne."

„A kakve filmove najviše volite da gledate?"

„Vesterne", rekao je Hruščov i ispričao kako je Staljin, kad god je imao vremena, gledao vesterne.

Gledali su Šejna.

Revolucija u Americi

I dok odjavna špica samo što nije krenula preko ovog pomalo montipajtonovskog geopolitičkog kaleidoskopa nekih davnih dana koji nikako da prođu, treba reći kako se tih dana u moskovskoj Pravdi pojavila karikatura na kojoj Miki Maus kaže Paji Patku kako njih dvojica izgleda predstavljaju pretnju za sve one koji posećuju Ameriku.

U jednim lokalnim američkim novinama je pak objavljeno kako Hruščov na svojoj strani ima preko deset miliona američkih mališana kojima isto ne daju da idu u Diznilend.

Ovaj najveći i najčuveniji zabavni park na svetu možda je kasnije posetio Hruščovljev sin Sergej, koji je 1991. godine sa svojom suprugom emigrirao u SAD, gde je predavao o temi Hladnog rata na Univerzitetu Braun i gde je u junu 2020. izvršio samoubistvo u svojoj osamdeset i četvrtoj godini.

Njegov otac je umro 1971, u svojoj dači. Hruščov se bio vratio u SAD već u septembru 1960. (samo što je ovoga puta doputovao brodom) gde je na zasedanju Generalne skupštine OUN, kojoj su prisustvovali i J. B. Tito, Naser i Fidel Kastro (održao četvorosatni govor), iz protesta udarao cipelom u mikrofon, ali ovoga puta nije napuštao Njujork.

Tako ispada da je od svih njih, jedino Henri Volas video Diznilend, i to na Kolimi.

Ovde bi sada baš dobro legla neka „opaka" Prilepinova rečenica, mada niko ne bi imao ništa protiv ni nekog Puškinovog proznog odlomka, makar se u njemu govorilo o raspoloženju gospode na selu.

Pa ipak, pre nego što se na ekranu pojavi THE END, imamo još toliko vremena da se podsetimo šta su još u svojoj knjizi o Americi napisali Iljf i Petrov:

„U Americi nikada neće biti revolucije. Revolucija će u Americi početi za par dana!"

div id="adoceanrsvdcfhklggd">