Najglamuroznije parče Tokija, ostrvo veštački napravljeno na gomili smeća na mestu gde su šoguni nekada držali straže od američkih i britanskih brodova, sada je mesto na kojem su izolovani najbolji sportisti na planeti. Savremeni samoizolacioni edikt uporište ima i u mentalitetu Japanaca ali i u predstojećim političkim događajima.

Japan je zemlja ostrva - četiri velika i 3900 malih. Dedžima i Odaiba ne spadaju u ova 3904 prirodna ostrva; veštačka su ali su metafora drevnog i modernog Japana. Prošlosti i budućnosti.

Odaiba je Tokio budućnosti; baš tu, u najfuturističije parče Tokija, blizu 18 metara visokog robota Gandama i replike Kipa slobode, na mesto odakle se prave najbolji kadrovi Duge, najpoznatijeg tokijskog mosta, Japanci su ovog leta smestili strance, goste i učesnike Olimpijskih igara iz ostatka sveta.

Baš kao što su nekad strance držali na Dedžimi. Dedžima je, kao i Odaiba, veštačko ostrvo ali u zalivu Nagasakija. Čitavih dvesta godina to maleno parče kopna bilo je jedina kapija između Japana i ostatka sveta.

Holandija u Japanu

Japan se, naime 1636, odlučio za Sakoku; politiku potpune izolacije zemlje od ostatka sveta. Šogunat Tokugava je smatrao da je to jedina brana od kolonizacije i pokušaja širenja hrišćanstva na teritoriji Japana. Izolacioni edikt iz 1636. poručivao je da nijedan Japanac niti japanski brod ne sme da napušta teritoriju Japana, da će sva lica koja se vrate iz inostranstva biti usmrćena, da će svi stranci koji propagiraju katolicizam biti uhapšeni, a ko otkrije i prijavi hrišćanskog sveštenika biće nagrađen sa 500 listova srebrnjaka...

Japan ipak nije bio samodovoljan i morao je da živi pa je zato bila neophodna - Dedžima. Jedini Japanci kojima je bilo dozvoljeno da budu na ostrvu bili su visoki zvaničnici, prevodioci, trgovci koji trguju sa Holanđanima i prostitutke, koje takođe trguju sa Holanđanima. Holanđani su za Japance tog doba bili simbol Evropljana protestanata, Evropljana koji žele da trguju i zarade, za razliku od Španaca i Portugalaca koji su pored toga i širili svoju veru.

Na samom izmaku 18. veka na Dedžimu stiže mladi holandski pisar s idejom da stekne bogatstvo. Umesto toga izgubiće srce. To je radnja odličnog romana  Dejvida Mičela „Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta", koji je ovo veštačko ostrvo učinila svetski poznatim. 

„Najbolje od svega za mene je to što, kada je Holandija prestala da postoji u Napoleonovoj eri, kada ju je naime progutala Francuska, jedino mesto na svetu gde se vijorila zastava stare republike Holandije bila je Dedžima", kaže Dejvid Mičel. „Taj komadić zemlje veličine Trga Dam u Amsterdamu bio je tada u političkom smislu Holandija. Zar to nije kul?"

Japan 22. veka

A ako je u današnjem Tokiju nešto kul onda je to Odaiba. Ovo veštačko ostrvo izgrađeno je tek devedesetih godina 20. veka, i to na mestu gde se u Tokiju odlagalo smeće. Nasipanjem zemlje i sabijanjem smeća usred Tokijskog zaliva nastalo je ostrvo površine 442 hektara; megaprojekat japanske prestonice u kojem se danas nalaze najveći zabavni parkovi, najnakrcaniji i najluksuzniji šoping molovi, muzeji, dvorane, bazeni.

Kada su 2013. članovi Međunarodnog olimpijskog komiteta u Buenos Airesu izabrali Tokio za domaćina Olimpijade 2020. nije bilo dileme gde će se praviti olimpijsko selo, međunarodni pres centar i najveći broj olimpijskih borilišta. Odaiba je bila jedini logičan izbor.

Nije tada bilo ni naznaka korone i jedina sličnost koja bi mogla da se povuče sa Dedžimom nekoliko stoleća ranije, bila je ta što su baš na mestu današnje Odaibe dva poslednja šoguna postavila artiljerijske baterije za odbranu od američkih i britanskih kolonizatora  koji su, paradirajući flotilama teško naoružanih brodova, pritiskali Japan da okonča Sakoku i otvori svoje luke za trgovinu. Bilo je to polovinom 19. veka.

A u trećoj deceniji 21. veka u ostrvo Odaiba već su uložene desetine milijardi dolara sa ciljem da to bude elitni stambeni i poslovni deo Tokija kao i mesto koje će privlačiti domaće i strane turiste. Kao što su Olimpijske igre 1964. bile zamajac za razvoj onog, u Drugom svetskom ratu srušenog Japana, tako je Olimpijada 2020. na futurističkoj Odaibi trebalo da nam da naznake  kakav će da bude Japan 22. veka.

Samoizolacija

Ali došla je korona i prvo odložila Igre za godinu dana, a onda je ove, 2021, doneta odluka da se Igre prvi put u istoriji održe bez gledalaca, a da se stranci koji ipak moraju da dođu - sportisti, sportski funkcioneri, medicinsko osoblje, novinari - izoluju od ostatka Japana. I tu dolazimo do sličnosti sa Dedžimom od pre 300 godina.

Kao i tada, Japan se i sada dobrovoljno zatvorio. Zapravo, ogradio se od stranaca.

Stranci su tako prinuđeni da svoj boravak u Japanu, na Olimpijskim igrama, otpočnu u jednoj, istina blažoj verziji karantina. Njihovo kretanje se prati putem specijalnih aplikacija ali, za svaki slučaj, tu su i ljubazni redari koji sede na portirnicama hotela i stoje na autobuskim stanicama, spremni da na svako nepredviđeno kretanje gostiju reaguju -  njihov je zadatak da svaki stranac koji ima akreditaciju Olimpijskih igara ni slučajno ne napravi korak više nego što mu posao tog dana zahteva.

Nekada na Dedžimi, ko prekrši pravila izolacije bio je kažnjen smrću ili zatvorom, u zavisnosti od težine prestupa. Danas na Odaibi, onaj ko prekrši mere izolacije, detaljno popisane na šezdesetak stranica uputstva podeljenog gostima, pored oduzimanja akreditacije, diskvalifikacije i finansijskih sankcija, biće izložen javnoj sramoti tako što će njegovo ime, prezime i nacionalnost biti javno objavljeni.

Ostrvski mentalitet

Za to vreme Tokio vri. Dan kada su na novom stadionu, sagrađenom na mestu onog na kojem je Crvena zvezda pre 30 godina pobedila Kolo kolo i postala interkontinentalni šampion, pred japanskim carem i samo 950 gostiju otvorene Olimpijske igre - proglašen je u Japanu neradnim. To je verovatno doprinelo da se na ulice Tokija, od  šoping molova na Odaibi do ulica „crvenih fenjera" u kvartu Kabukićo, izlije reka ljudi kakvu u Srbiji ne možemo da zamislimo.

Da epidemiolozi ne brinu, većina ih zaista nosi maske. Ali maske su bile deo ovdašnje kulture i pre virusa otkrivenog u Vuhanu pre skoro dva leta.

Ono što je deo kulture ili mentaliteta Japanaca jeste i osećaj superiornosti. Oni smatraju da su odgovorniji, disciplinovaniji, umereniji, tiši, manje skloni prevarama i kriminalu nego ljudi iz drugih zemalja. I nekada, kad su se branili od nove religije, i danas kad se brane od već dobro poznatog virusa. I zato su oba puta rešili da izoluju strance.

To je i ostrvski mentalitet. Sakoku je dugo bila prirodna politika svakog ostrva. Tu se svaka promena teško prihvata.

Možda je zato Liberalno-demokratska partija (LDP), partija desnog centra tradicionalno u dobrim odnosima sa krupnim kapitalom, u Japanu na vlasti praktično od nastanka. Zapravo, od 1954. samo pet godina nisu bili na vlasti. Nedavno su održani lokalni izbori u Tokiju, na kojima je LDP ostvario dosta slabiji rezultat od očekivanog. Do kraja godine bi trebalo da budu i nacionalni izbori. Mnogi u tome vide i ključni razlog odluke da se Olimpijske igre održe bez gledalaca. I da se skoro 400 godina posle edikta šoguna Tokugave Ijemicua  proglasi novi, savremeni samoizolacioni edikt. Dedžima nekada, Odaiba sada. Zar to nije kul?