Da bi "efektno zastrašili stanovništvo" i zaustavili i odvratili narod od borbe protiv nemačkog okupatora, šef beogradskog gestapoa SS-major Karl Kraus i vojni zapovednik srbije general Hajnrih Dankelman naredili su "sprovođenje egzemplarne odmazde u Beogradu". Ujutru 17. avgusta 1941. u centru Beograda obešena su tela pet rodoljuba. To su bili učenik Milorad Pokrajac, krojač Jovan Janković, obućar Svetislav Milin i zemljoradnici Velimir Jovanović i Ratko Jević. Ovo je priča o jednom od njih.

Svi znamo fotografiju. Dva mrtva tela vise sa bandera koje nose tramvajske žice. Grupa Beograđana se okupila na ulici ispod mrtvih da se informiše o ovom javnom prikazu. U pozadini reklama za konjske trke. Ovo je ikonična fotografija, što znači da je prepoznate kad vam je predoče čak i ako niste sigurni gde ste i kada ste je prvi put videli. Iako toga verovatno niste ni svesni, ovo je jedna iz korpusa slika koje su formirale vaše mišljenje o Terazijama, Nemcima, partizanima, patriotizmu, vešanju, banderama i konjskim trkama. Iako se na fotografiji vidi tridesetak živih i dva mrtva tela, na njoj nema ljudi, samo - puka istorije.

Telo koje visi levo na fotografiji pripada Ratku Jeviću iz sela Drlupe u opštini Sopot, sa kojim delim prezime, plemensku pripadnost i mesto porekla, tako da se meni lično na ovoj fotografiji mešaju javno i privatno, istorijsko i porodično.

Jednom sam se zadesio u Berlinu, u kome živim i gde su trajno prebivalište našli mnogi koji su kao ja nesposobni da žive na jednom mestu, na trajnoj postavci fondacije Topografija terora koja se bavi dokumentovanjem nacističkih zločina. Na izložbi se nalazi serija fotografija iz evropskih prestonica koje je okupirala nemačka vojska u Drugom svetskom ratu, među kojima i ova iz Beograda. Pomenuto mešanje sfera koje ova slika izaziva u meni izazvalo je bizarnu potrebu da to sa nekim podelim, kao da sam nekako važniji zbog te fotografije. Obratio sam se na engleskom švedskoj porodici koja se slučajno zadesila pored mene i rekao: "Ovo je moj rođak." Pogledali su me, s pravom, kao da sam lud i bez reči se udaljili na sledeći eksponat. Istu nelagodu delimo svi kada osetimo previše privatnog u istoriji.

Evo, dakle, priče o ne-istoriji, o životu jedne osobe koja je sticajem okolnosti zauzela bezličnu, monohromnu egzistenciju simbola. Priča se kao usmeno predanje ispirala tokom sedamdeset godina prepričavanja. Sa građom su pomogli Milinko Sirković-Đurin iz Ratkove porodice kao i lokalni istoričar Borivoje Mirosavić, dok je glavni izveštač sa terena bio još jedan Jević, moj otac Slobodan.

Mogućnost izbora

Ratko Jević se rodio u selu Drlupa podno Kosmaja 1912. godine. Imao je četiri brata i sestru. Ranih tridesetih godina prošlog veka služio je u vojsci Kraljevine Jugoslavije, odakle imamo jedinu fotografiju na kojoj je živ.

Nije se ženio. Kada je umro, imao je dvadeset devet godina. Većina muškaraca njegove generacije ženila se oko dvadesete. To nije bilo jedino po čemu se izdvajao.

Ne postoje pouzdani podaci o tome kako je Ratko odlučio da se priključi Kosmajskom partizanskom odredu. Jedna verzija kaže da ga je u bolnici neki školovani čovek upoznao sa idejama komunizma. Izvori iz njegove porodice kažu da nikada nije bio u bolnici već da su partizani slali ljude po selima da regrutuju za borbu protiv nemačkih okupatora i da je Ratko odlučio da im se priključi iz patriotskih razloga.

Ako pogledamo taj njegov čin u tadašnjem političkom i kulturnom kontekstu, vidimo da se ova, ispostaviće se najbitnija, odluka njegovog života nalazi po sredini tanke linije između herojstva i ludosti. Iz današnje istorijske perspektive odluka da se ode u partizane čini se samorazumljivom. Tada nije bilo tako. Najpre, u leto 1941. Nemačka je bila na vrhuncu sile i moći, Jugoslavija raskomadana, vojska ponižena, kralj i vlada su pobegli u London, Srbija okupirana. Da jedan seljak iz Drlupe uzme oružje u ruke da se bori protiv hiljadostruko snažnijeg okupatora koji je upravo pregazio Evropu i maršira prema Moskvi, tada je to zaista moglo da izgleda kao čista ludost.

I još da se priključi partizanima. Ratko je, naime, takvu odluku doneo živeći u konzervativnoj, pobožnoj sredini koja je bila privržena kralju. Jevići su bili poljoprivrednici a komunizam je radnička ideologija. Partizani su seljake dovodili u nezavidnu situaciju da budu izloženi odmazdi nemačke vojske i srpske policije. Ratkov izbor bio je protiv većine u njegovom okruženju i verovatno nije bio ideološki. Verujem da je Ratko samo hteo da se - bori protiv okupatora.

Hapšenje

Ratko je 3. avgusta 1941. učestvovao u borbi protiv Nemaca i žandarma u selu Stojnik. Partizani su upali u policijsku stanicu, pokupili oružje i održali govor u kome su pozivali na ustanak. Dok je govor još trajao, u selo su pristigla dva kamioneta nemačkih vojnika i srpskih žandarma, među kojima je navodno bio i Dragi Jovanović, upravnik Beograda. Kako sam razumeo, to se desilo slučajno. Posle kraćeg sukoba partizani su se povukli. Nakon što je proveo nekoliko dana sa partizanima, Ratko se vratio u Drlupu da opere odeću još krvavu od sukoba i da pomogne ocu i braći oko vršaja.

Očigledno znajući da se priključio partizanima i verovatno po dojavi da je sada kod kuće, Nemci i žandarmi su 9. avgusta došli da ga uhapse. Dok je Ratko bio sa volovima u polju, ušli su u kuću i držali celu porodicu na nišanu. Poslali su dvojicu da ga sačekaju u zasedi dok se bude vraćao sa kolima sena upregnutim u volovsku zapregu. Priča se da je mogao da pobegne ili da pokuša da savlada ovu dvojicu, ali je iz daljine video vojnike i žandarme ispred kuće i mirno se predao da ne bi dovodio porodicu u opasnost. Uhapsili su ga i sproveli u kuću gde su mu našli i oduzeli nekoliko bombi koje je sakrio i konjički karabin sa municijom.

Vezan, tražio je od majke Desanke i sestre Radmile da idu po komšiju Milorada Ristića, za koga je Ratko bio ubeđen da ga je izdao. Milorad je navodno išao tri puta u Sopot, centar opštine u kojoj se nalazi selo Drlupa, da ga prijavi vlastima. Priča se da ga je Milorad prijavio da bi mu se osvetio zato što se Ratko navodno švalerisao s njegovom ženom. Kasnije, posle rata, kada su partizani došli da streljaju Milorada zbog ove dojave, Miloradov ujak Boško Mirosavić se zauzeo za njega tvrdeći da nije on prijavio Ratka, tako da je preživeo taj dan i do kraja života živeo u Drlupi gde je u starosti umro od raka.

Smrt

Ratka su iz kuće odveli u drlupsku školu gde su ga pretukli. Kažu da je prebijanje bilo toliko brutalno da se Ratkovo jaukanje čulo kroz celo selo. Seoski učitelj Čeda Ljubičić je navodno apelovao na Nemce i žandarme rečima: "Vodite mi tu džukelu iz školskog dvorišta da mi ne plaši decu."

Ratkova majka je išla da moli da ga ne biju. Nju su takođe pretukli, od čega se nikada nije oporavila. Umrla je godinu dana kasnije. Nemci i žandarmi su naredili Ratkovom rođaku Radojici Jeviću da dotera konjsku zapregu. Vezali su mu ruke za zadnji deo kola i tako ga sproveli do susednog sela Rogače, gde se nalazila policijska stanica.

I opisi njegovih poslednjih dana se razmimoilaze. Po jednoj verziji Ratko je bio toliko izmučen od prebijanja da nije živ stigao ni do Rogače. Na putu je izgubio snagu pa su kola vukla po zemlji njegovo telo. Druga verzija kaže da je njegova snaja Zorka Jević otišla da mu odnese cigare u rogački pritvor i da je tada još bio živ. Snaja je u to vreme bila trudna sa Brankom Jevićem, koji je bio jedan od izvora za ovaj članak. Navodno joj je Ratko rekao: "Od mene nema ništa, čuvaj ti toga što ti je u stomaku."

Iz Rogače je prebačen u logor na Banjici, a odatle, u noći 16. na 17. avgust, sa još trojicom koji će biti obešeni, prevezen u zatvor Gestapoa u Ulici Kralja Aleksandra broj 5.

Ujutru su streljani u dvorištu zatvora. Njihova tela su odnesena na Terazije i obešena da vise na banderama do 19 časova tog dana.

Simbol

Tog 17. avgusta 1941. godine u beogradskim novinama "Novo vreme" objavljen je naslov za koji se tvrdi da ga je upravnik Beograda Dragi Jovanović lično redigovao: "Javno pogubljenje komunističkih terorista u Beogradu." Ništa u ovom naslovu nije istina, sem da se desilo u Beogradu. Ali način na koji nije istinit je indikativan. Najpre, pogubljenje nije bilo javno, petorica su pogubljena vatrenim oružjem u tajnosti u dvorištu Gestapoovog zatvora, a zatim su njihova tela obešena na Terazijama.

Javna pogubljenja su poseban oblik smrtne kazne kojim se demonstrira moć države i njena odgovornost za sprovođenje pravde na osnovu zakona. U srednjem veku bila su česta pojava. Tada se fenomen države kakav danas imamo tek formirao i ovo eksplicitno pokazivanje njene vlasti nad telesnim integritetom građana je očigledno neka vrsta natkompenzacije za nesigurnost u pravo na tu vlast. U slučaju terazijske petorke ova nesigurnost je još očiglednija. Ovde nema ničega sem loše savesti. Da bi drugi deo novinskog naslova komunistički teroristi bio smislen, prvi deo naslova "javno pogubljenje" mora da bude istinit. Dragi Jovanović, ako je on zaista autor naslova, to ispravno shvata. Pogubljenje je bilo onakvo kakva je bila i tadašnja kvislinška tvorevina, kao i čitav Treći rajh - egzibicija efikasne i brutalne nehumanosti sa tankom glazurom institucionalne utemeljenosti. Način ovog pogubljenja nam govori da niko nije verovao u ovu nakaradnu tvorevinu, ni oni na vlasti ni oni nad kojima je vladano. Ono najviše podseća na tehniku zastrašivanja vrana koju primenjuju seljaci iz Ratkovog kraja. Jedna vrana se ubije i pobode na štap da se druge vrane odvrate od uništavanja useva. Mrtvo telo se u oba slučaja tretira kao telo životinje. Dosta toga što danas znamo o čoveku i njegovim univerzalnim i neotuđivim pravima nastalo je posle Drugog svetskog rata kao opozicija nacističkom tretiranju ljudskog bića koje smo videli u ovoj priči.

Zato je važno da se sećamo ovih ljudi čija smrt predstavlja pobedu nad smrću i čiji nas izbori podsećaju na ono najbolje u nama.