Reč „genocid“ je zvečala i čangrljala, kao dinar u praznoj kasici, kao novi pojam u glavi neznalice. Zvučao je pogrešno i preterano na usnama ništarija i propagandista, što je jedna ista stvar... Nije tu izvršen neki neoprostivi greh prema semantici, već najpre prema onima koji su zaista pali kao žrtve. Ta je reč bagatelizovana, rasprodata na jeftinom delu pijace koji dublira kao buvljak pojmova. A s njom i žrtve genocida.

Devedesete su svi bili apsolutno uvereni da su u maršu na socijalističke institucije i vrednosti neophodna buđenja nacionalnih sentimenata. Diljem istočne Evrope i Baltika ljude su ubedili da se klin može izbiti samo nekim većim i tvrđim. Kao sredstvo za zbacivanje sovjetske vlasti, koordinisano skretanje udesno bila je efektna taktika za etnički monolitne države poput Nemačke, Mađarske ili Poljske. Višenacionalne unije kao što su Čehoslovačka ili Jugoslavija bile su druga priča: njima su fašisti trebali kao pušači u barutani.

Otputovao sam tada, te 1990, kod oca u Minhen da se odmorim od svega. Ali glede naglog uspona desnice - upadoh iz tiganja u vatru.

U minhenskoj galeriji „Plavi jahač", skamenjenog pred istom slikom, upoznao sam Luisa Macardija. On je tu redovno dolazio da se nadahne. Sedosmo na kafu, i reč po reč, počesmo da se družimo. Luis, i sam slikar, bio je dobrih trideset godina stariji od mene: mogao je da mi bude otac. Ali njegova devojka, Adrijana, jedna zamišljena Nemica, rođena je ne samo iste godine kad i ja, već i istog dana. Bili smo takozvani astrološki blizanci. Ličili smo i po građi; imao sam osećaj da vidim sebe u ogledalu kad razgovaram s njom. Imala je neku zamišljenu blagost; rezonovala je na gotovo identičan način. Ali budući žensko, Adrijana je bila osetno mudrija od mene.

Luis nas je poveo u jednu starinsku kafanu gde su služili pivo i nemačke kobaje.

 

Oveća sala bila je dupke puna. Ugledao sam slobodan sto uza zid prostorije; bio je podignut na neku vrstu pijedestala i mistično osvetljen s tavanice. Na njemu su stajali čist stolnjak i cveće. Sav srećan pokazah ga Luisu i Adrijani.

„Onaj je slobodan!"

„Ne možemo tamo", promrmlja on brzo i pomalo sumorno.

„Zašto?"

„Objasniću ti kasnije", reče Luis i nervozno pođe ka vratima.

U međuvremenu, neko društvo bučno ustade i mi zasedosmo za njihov sto. Epizoda mi je delovala kao neka lokalna mračna tajna. Zaista, bilo je neobično da u prepunom lokalu niko ne seda za taj prazan sto. Spekulisao sam jedno vreme šta bi mogao biti razlog.

Neko je tu ubijen!, pomislih. Neko ko je važan vlasniku. Njegov rođak. Ne, supruga. Ili možda dete? I on tako čuva uspomenu na njega. Otuda i cveće, počeh da ispredam priču oko tog stola. Ali zašto mora da bude morbidno? Sam astal je neka vrsta relikvije, tu je vlasnik sedeo sa katolkinjom koju je voleo i s kojom mu nisu dopustili da se oženi. Ostao je samac i sada njoj u čast svaki dan stavlja buket svežeg cveća, kao Majakovski koji je platio jednoj pariskoj cvećari da doživotno svaki dan šalje ruže Ruskinji u koju je bio zaljubljen. A možda se tu skupljalo neko značajno društvo? Kao onaj sto u praškoj kafani „Zlatni tigar" gde je sedeo Bohumil Hrabal, na primer. Možda baš neko od minhenskih slikara? Kandinski? Ovaj grad je bio centar umetnosti.

Kad smo napustili lokal, konačno sam uhvatio momenat da pitam Luisa za sto. Goreo sam od radoznalosti.

„Ah da", reče on mrzovoljno. „Samo, ti si novinar, ne umeš da čuvaš tajnu. Poznajem vlasnika lokala. Ne želim neprijatnosti."

„Nisam znao da je tajna. A umem da ćutim ako treba."

„Dobro. Za tim stolom sedeo je Adolf Hitler. Zadovoljan?"

Zinuo sam. Nacistički režim je takođe bio narodni. 

I u mojim mislima, rastresenim pogađanjima, prateći ko zna koji sled asocijacija, odjednom uskrsoše Jevrejke koje je Kurcio Malaparte sreo u nemačkom bordelu za vojnike upućene na Istočni front. Duhovi sedoše za taj sto, a zlotvori platiše sve što je pojedeno i popijeno za njim. Možda sam i sebe u vreme krize video kao Malapartea koji šparta Evropom, nemoćan da spasi svet od propasti.

Nisam bio siguran da li je zadrhtala zemlja ili se samo moje telo povijalo i grčilo pred skarednošću tog prizora, mladog Hitlera kako nasmejan sedi za tim stolom među mladim Jevrejkama i agituje istim argumentima kao u knjizi Moja borba.

Počeh teško da gutam. I te devojke, puko jevrejsko roblje, i njihovi mladi plavooki arijevski gospodari, naslućivao je tada Malaparte, a sada smo svedočili Luis, Adrijana i ja - biće uskoro odstreljeni, preklani na ogromnom oltaru svetske žudnje i svetskog rata koji se toliko udubio u zločin da je na kraju pomešao pobednike i poražene, prestao da razlikuje rat i mir, prestupnike i žrtve.

Agitatori, statističari, istoričari

U majčici Srbiji je vraćanje Drugom ratu i njegovim dilemama počelo ponavljanjem jedne mantre. To je skupa, ako ne i najskuplja reč Drugog svetskog; teška, ako ne i najteža zamisliva tema istorije XX veka. Evociranje instanci genocida i govor o njemu kao da podriva veru u sam ljudski rod i njegove dobre namere. Kako je napisao jedan Jevrejin na zidu Aušvica: Ako Bog postoji, očekujem da mi se izvini.

I čim čovek prozbori o ratovanju, istog trenutka postaje bezdušni dželat i mesar koji više brine o brojevima i raskusurivanjima nego o osećanjima i ljudskosti. Istog trenutka mora postati neosetljiv na duboke ožiljke, velike nesreće, teške patnje koje ratovi za sobom nepogrešivo povlače. Kad smrt hara na masovnoj skali, prestajemo da je primećujemo. Kao da posle časa veronauke smesta, bez pauze, počinje onaj matematike.

Jer kad je smrt zarazna i svakodnevna, ljudi postaju neosetljivi.

Zato svako svođenje sudbina, ratnog nasilja i bezrazložnih pogibija na bezimene pione i puke brojeve, svako pozivanje na taktiku, geostrategiju i statistiku podrazumeva ogubalost, ako ne i čudovišnost. Govornik je tu odgovornost preuzeo na sebe, agitator je takvu temu uzeo u usta, statističar se u to udubio, istoričar o tome je potanko pripovedao. A tih godina smo svi postali govornici, agitatori, statističari, istoričari. 

Posmrtna matematika

Ratno novinarstvo je zato neka vrsta posmrtne matematike: prebrojavanje žrtava i krvnih zrnaca. Koliko je mrtvih? A koliko ranjenih? Koje su nacionalnosti? Da li je ovde neko silovan i govori engleski? Novinari su davali proizvoljne i glupe, loše i netačne odgovore na prosta pitanja koja se tiču pokolja i orgije. Kao i uvek, bolje i preciznije odgovore davali su pesnici:

Pevaj pesniče, pesmu
sav.
Cic nebeski je tako
plav.
More isto šumi
pesmu,
šumi vest...
Bilo ih je
26
26 ih je bilo.
26.

Istina je da se i s teškim temama valja suočiti; ali pred najtežim tragedijama ostajemo ogorčeni, kao što pred najvećim umetnicima ostajemo nemi.

Nikad, recimo, nisam napisao ni slovo o svom strahopoštovanju pred slikarstvom Kandinskog s kojim sam se s Luisom prvi put suočio u galeriji „Plavi jahač". Tome prosto nikad nisam dorastao. 

Pa ipak

Mi u majčici Srbiji pak, suočeni s vlastitom tragičnom prošlošću, postali smo neočekivano raspričani, ako ne i brbljivi. Skupe i teške reči, najteže teme i zahtevni pojmovi su u Jugoslaviji bezvoljno predati piskaralama da ih čereče; poverene su budalama da o njima mantraju. Niko im nije zapretio kaznom, niko im nije naredio da umuknu. Samo smo tiho, bezglasno negodovali.

Potegnut na čuvenom Memorandumu SANU iz 1986. godine, genocid je vezan za Srbe na Kosovu. Sad, istorija majčice Srbije je fakat bremenita pokoljem. Narod uklješten velikim imperijama, Otomanskom i Austrougarskom, vazda je živeo između dve vatre, poput Sika između Arapa i Indusa, ili Poljaka između Nemaca i Rusa. I često je bio na tapetu potkusurivanja i pokolja.

Na Kosovu jeste osamdesetih bio pritisak, jeste bio nekažnjeni kriminal, jeste bilo bezakonje, jeste bio aparthejd - ali nije bio genocid. Ako neko ne mora da laže oko svog stradanja, to su Jevreji i Srbi. Pa ipak.

I najednom, pre nego što je ispaljen ijedan metak u Jugoslaviji, svi su brujali o genocidu, svima su usta bila puna metafora i hiperbola koje su se poštapale tom reči. Svi su stavili naočare i na jednom oku je pisalo genos, na drugom cida; svi su u najbezazlenijim stvarima videli genocid; svi su preko noći postali ideolozi i istoričari pogroma.

Govorilo se i o kulturnom genocidu, ekonomskom genocidu, genocidnim etnijama; sve je najednom bilo genocidno i nikakvo drugačije, čak i kad te neko mrko pogleda. Potezali smo genocid lako i bezrazložno, kao neki revolveraš s Divljeg zapada koji jedva čeka da mu neko kaže da je južnjak ili peder pa da ga napuni olovom.

Genocidom ću te, genocidom ćeš me. I reč je zvečala i čangrljala, kao dinar u praznoj kasici, kao novi pojam u glavi neznalice. Zvučao je pogrešno i preterano na usnama ništarija i propagandista, što je jedna ista stvar. I kako neki veliki um u Politici ekspres pomene genocid, to je zvonilo kao aluminijumski poklopac krišom postavljen u bubnjarski set namesto činele. Genocid? Rekao si genocid?

Duh naroda i loša administracija

Nije tu izvršen neki neoprostivi greh prema semantici, već najpre prema onima koji su zaista pali kao žrtve. Ta je reč bagatelizovana, rasprodata na jeftinom delu pijace koji dublira kao buvljak pojmova. A s njom i žrtve genocida. Nije dakle čuvana za posebne prilike, niti je izgovarana tiho i s neophodim pijetetom. Nije pred njom klečano, kako je radio Vili Brant pred Hitlerovim žrtvama.

Naprotiv, olako je i drsko potezana i glasno eksploatisana u medijima. Svi su tupili i lupetali o genocidu, kao da su, poput Jevreja, iznenada shvatili da je to malter koji narode povezuje u celinu. Koliko je samo idiotskih mantri skovano u slavu genocida, koliko glupih tekstova koji su šatro objašnjavali istoriju genocida, koliko proizvoljnih tvrdnji o genocidu, koliko beslovesnih licitacija brojkama genocida, koliko parola koje su se rimovali s genocidom. Od akademika do čistačica, od novinara do prodavaca starog papira, toliko su se svi uskopistili i prosrali da je to bilo zbilja genocidno.

Zaličili smo na onog seljanina koji je isprva povikao vuk iz zajebavanja, pa kad je zver zaista sišla s planine i poklala mu ovčice, mogao je da se dere koliko hoće. Više mu niko nije verovao, niko ga nije ozbiljno shvatao. I njemu samom je na kraju postalo svejedno. Štaviše, na kraju je ispunjeno još grđe, kobnije proročanstvo: da onaj ko se genocida maši, od njega i gine. Ili obrnuto, kao kod Jevreja?

Kasnije sam otkrio da u onoj istoj ulici gde je bila kafana sa njegovim svetilištem, Firer služio i robiju. Tu je nastala i njegova vraški dosadna knjiga. Batica Hitler je u njoj, između ostalog, napisao da duh naroda može uspešno odolevati decenijama loše administracije.

Ali upravo je on bio taj koji je to demantovao. Najveći među samoubicama-političarima Evrope, čovek koji je greh oceubistva jednog naroda uzdigao na tako visok nivo, koji ga je povećao na tako nemerljivu skalu, koji je u odlučno samouništenje poveo tako veliku naciju kao što je nemačka. Koji je tako moralne ljude kao što su Nemci uveo u korupciju, koji je uspeo da ukalja tako veliku istoriju kakva je nemačka, koji je pomutio rasuđivanje i oživeo sujeverje u tako filozofiji naklonjenoj naciji kakva je nemačka.

Sve do epizode sa stolom i devedesetih držao sam da su Nemci odustali od njega, da ne istrajavaju tvrdoglavo u svojim zabludama.