U švedskoj javnosti i dan danas se ne govori mnogo o širem političkom kontekstu ubistva Ulofa Palmea pre 35 godina, niti o tome gde je Švedska bila pre atentata i kojim putem je pošla posle njega da bi stigla gde je sada. I ne samo Švedska. Palme je bio svetski igrač. Zato svetski mora da bude i okvir iz koga se sagledava njegovo delo, a i njegova smrt. Jedan od onih koji se bavio ovim pitanjem bio je i Stig Lašon, autor čuvene trilogije „Milenijum“. Njegov arhiv, koji je nedavno reaktuelizovao u svojoj knjizi Jan Stoklasa, možda krije i ključ za razumevanje ne samo onoga šta se desilo 28. februara 1986. u stokholmskoj ulici Sveavagen, nego i onoga što je potom usledilo, do naših dana.

"Poznata je činjenica da kulturni izrazi kao što su film i književnost mogu da utiču na to kako ljudi doživljavaju jedno mesto ili zemlju. Imajući u vidu koliko su knjige Stiga Lašona povezane sa Švedskom, prirodno je zapitati se kakav efekat su imale na imidž Švedske u svetu", piše u uvodnom slovu elaborata Švedska iza Milenijuma i Stiga Lašona ("The Sweden beyond the Millenium and Stieg Larsson", 2012), čiju izradu je naručio Švedski institut, ustanova čija je misija da brine o slici Švedske u svetu.

Zainteresovanost Švedskog instituta baš za trilogiju Milenijum Stiga Lašona nije motivisana uzbudljivim zapletima. Milionski tiraž knjiga pratio je ogroman publicitet. Prema skorijim podacima, Lašonove knjige prevedene su na više od 50 jezika, a tiraž je prebacio brojku od 90 miliona. Po njima su snimljeni veoma gledani filmovi (švedski i američki). Povrh svega, o Milenijumu je objavljeno na stotine hiljada tekstova i priloga. Svuda se bar usputno spominje Švedska.

"Najveći međunarodni hit iz Švedske posle Abe", beše jedan od reklamnih slogana pod kojim se knjiga prodavala.

Ipak, prema Stigu Lašonu u Švedskoj nema baš previše razdraganog svojatanja; više je diskretnog otklona. Slika Švedske u Milenijumu žulja, kao princezu što žulja zrno graška. Nije to utopijski raj, kako se često predstavlja.

Iako dobri na kraju pobeđuju, mnogo je loših, i lošeg, unutar sistema. Niko ne voli kad se tako nešto iznosi na videlo. Švedska nije izuzetak.

Ima, međutim, nešto u Milenijumu što je sa švedskog stanovišta problematičnije i od pokazivanja "prljavog veša". Lašonovo naravoučenije je da se nikome, pa ni zvaničnim autoritetima, ma koliko važni bili, ne sme slepo verovati. I da pojedinac, kada je zadovoljavanje "više moralnosti" u pitanju, nekad treba, i mora, da uzme pravdu u svoje ruke.

E, to već može da bude jeres. 

Deda sa sela

Stig Lašon (1954 - 2004) je odrastao u severnoj švedskoj provinciji Vesterboten (Lika bi možda mogla da bude jugoslovenski pandan). Prestonica je sever od vajkada tretirala kolonijalistički. Severnjaci se i danas često posmatraju sa (kulturnom) nadmenošću, njihovi akcenti su "smešni", a oni su (najčešće) "drvoseče", radnička klasa...

Pošto su Stigovi roditelji morali da rade u gradu, on je detinjstvo provodio uz dedu i baku. Njegov "deda sa sela", Severin, kroz čitav život će mu ostati najveći uzor. Bio je pravi žilavi severnjak - vredan, radan, postojan u uverenjima. U različitim izvorima navodi se kako je bio komunista i zakleti antinacista.

Uprkos tim informacijama nije mi bilo najjasnije kako je deda (koji je umro dok je Stig bio još mali dečko) uspeo da zadoji unuka tako da ovaj čitav život posveti ganjanju naci-ekstremista. Razjasnilo mi se tek kroz korespondenciju sa Gerijem Gejlom, britanskom anti-fašističkom legendom i urednikom lista "Searchlight" u kome je Stig Lašon redovno objavljivao.

"Stigov deda je bio ratni heroj koji je pomagao da se održi odstupnica za Norvežane i pilote RAF-a oborene u Norveškoj. Zbog toga je optužen i dospeo u ratni zatvor u Švedskoj", napisao mi je Gejl, skrećući pažnju i na detalj da je jedan broj švedskih oficira tridesetih godina, posle pobede socijaldemokrata na izborima, otišao da služi u "Hitlerovoj vojsci". To dosta toga objašnjava. 

Od TT-a preko Srčlajta do Ekspa

Stig Lašon je bio autodidakt. Obrazovao se kako se u Švedskoj obrazovalo radništvo - kroz rad, aktivizam, sledeći u slobodno vreme svoje strasti i interesovanja. Kao dvadesetogodišnjak kalio se u Etiopiji, sa gerilcima; tamo je zaradio malariju i za dlaku "pretekao".

Hteo je kasnije da upiše studije novinarstva, ali ga nisu primili - nije navodno bio dovoljno kvalifikovan. Po dolasku u Stokholm dugo je živeo u radničko-imigrantstkom Rinkebiju (to je jedno od predgrađa koja su u skorije vreme postala globalno poznata po masovnom paljenju automobila i pucnjavama).

U novinskoj agenciji TT provešće pune dve decenije. Novinarske zadatke dobijao je "na kašičicu" i nikad nije stekao status novinara. Ilustrovao je tekstove drugih, crtao grafikone... Bio je dobar u tome, pa ga i zbog toga nisu puštali da radi nešto drugo.

Svoj poriv za istraživanjem i pisanjem zadovoljavao je kao dopisnik (pomenutog) "Searchlighta". To nije bio običan list. Njegovi saradnici upuštali su se u prave obaveštajne misije; zarad priče i "dokaza" infiltrirali su se u ekstremne grupe neretko stavljajući život na kocku. I Lašon je dovodio sebe u razne rizične situacije. Zato je pisao pod pseudonimom i godinama živeo u poluilegali, neprestano na oprezu.

Sredinom devedesetih sa grupom mlađih sličnomišljenika pokrenuće magazin "Ekspo", koji bi mogao da se opiše kao švedsko-skandinavska verzija "Searchlighta". "Ekspo" je bio Lašonov životni projekat i u mnogo čemu inspiracija za Blumkvistov "Milenijum" u trilogiji. Mlade kolege su poštovale njegovu hrabrost i posvećenost. Kada su počele da stižu ozbiljne pretnje i kola da im lete u vazduh, mnogi više nisu smeli da ga prate. 

U švedskoj javnosti Lašona su znali, koliko su ga znali, kao antinaci "krstaša". Bio je daleko od stokholmskog novinarskog establišmenta. Nije bio vedeta ni opštepoznata ličnost, već intelektualni proleter i borac. Jedino su ga nacisti, u stvari, doživljavali kao "zvezdu" - koju treba ugasiti.

"Radio je od devet do pet", svedoči njegov prijatelj, novinar Kurdo Baksi. "Od devet ujutro do pet narednog jutra". Kad završi u agenciji, počinjao bi sa drugim poslovima. Dan mu je bio prekratak. Pio je mnogo kafe, pušio udarnički, jeo šta stigne i kad stigne. Te njegove navike u Milenijumu dele i njegovi glavni junaci.

Romane o Lizbet Salander i Mikaelu Blumkvistu najčešće je pisao noću. Plan mu je bio da napiše serijal od 10 knjiga. Završio je prve tri i predao rukopise. Naslućivalo se da bi knjige mogle dobro da prođu. Dočekao je tek prve pozitivne kritike ("internih" čitalaca koji su radili za izdavačku kuću). 

9. novembra 2004. odneo ga je infarkt, u 50. godini.

Prva knjiga iz trilogije biće objavljena naredne godine. "Fenomen Milenijum" - publicitet, fama, mitologizovanje - dogodio se potpuno mimo Stiga Lašona. 

Eva Gabrijelson i Stig Lašon živeli su zajedno 30 godina. Nikad se nisu formalno venčali i iz praktičnih, bezbednosnih razloga - da ne bi pružali dodatni trag (pro)goniteljima.

Kad je Milenijum posle Lašonove smrti zaradio milione, Eva Gabrijelson nije dobila skoro ništa. Nije joj čak dato pravo da rukovodi Stigovom spisateljskom zaostavštinom.

Ona se od početka protivila komercijalizaciji. Nije joj se sviđalo kako se oko Stigovog imena i dela stvara industrija koja nema nikakve veze sa onim što je on bio, za šta je živeo, u šta verovao... Protivila se tome. Interesi drugih su je nadjačali. 

Stokholmske adrese

Svako ko je kao omađijan čitao Milenijum nije mogao da se ne zapita šta je tu stvarnost, a šta fikcija.

Stiga Lašona da to razjasni nije bilo.

I o njemu samom bilo je dugo veoma malo informacija. Kao da je i njegov život predstavljao misteriju. Vremenom su se, ipak, pojavila različita svedočasnstva iz kruga bliskih. 

U knjizi Milenijum, Stig i ja (2011) (u engleskom prevodu: "There Are Things I Want You to Know About Stieg Larsson and Me") Eva Gabrijelson otkrila je mnoge detalje iz njegovog i njihovog privatnog i profesionalnog života. Njen suštinski stav je da su knjige, takve kakve su, izvirale iz Stigove ličnosti, da su u njih utkani njegova bezgranična i eklektična radoznalost, iskustva, znanja, etika i osećaj za pravdu, empatija prema slabijima i podređenima...

Eva Gabrijelson je arhitekta i dugo se bavila istraživanjem i pisanjem studije o Peru Ulofu Halmanu (1869-1941), arhitekti i gradskom urbanisti Stokholma iz doba kad se Stokholm od malog grada ubrzano transformisao u evropsku prestonicu.

Priče o gradu bile su tako svakodnevica u Stigovom i Evinom domu, pa je grad nekako prirodno postao važna dimenzija životnosti i verodostojnosti Milenijuma. Svaku od adresa u knjizi njih dvoje su prethodno zajedno "overili" i prodiskutovali; svaka je autentična i ima svoje zašto.

Milenijum priča priču i kroz adrese. Njima se potcrtava se socijalno-klasna dimenzija svakodnevnog života, kao i ustrojstvo junaka. Čitaoci koji ne poznaju Stokholm i Švedsku ne moraju toga da budu svesni, ali i na tom nivou pisac je vodio računa i o najsitnijim detaljima.

Lašonova trilogija je svojevrsno putovanje kroz Švedsku, pogotovo kroz njen retko naseljeni sever koji se retko sreće čak i u literaturi. Ipak, ona je ponajviše omaž Sodermalmu, iliti (stokholmskom) Južnom ostrvu.

Sodermalm je dugo bio sinonim za radnički kraj, da bi poslednjih decenija doživeo veliku metamorfozu i pretvorio se u najživlji i najinteresantniji deo grada. Uz glavnu sodermalmsku ulicu Jetgatan smeštena je redakcija Milenijuma; na različitim delovima ostrva žive i Mikael Blumkvist i Lizbet Salander. Kafei i restorani u koje oni zalaze, isti su oni u koje su zalazili Stig i Eva.

Interesantno je da čak ni brutalno nasilje, koga u Milenijumu ima, nije bilo neka Lašonova bizarna maštarija. Eva Gabrijelson ističe da je svako od brutalnih ubistava iz knjiga inspirisano stvarnim ubistvom opisanim u policijskim izveštajima: "U Švedskoj, po izricanju presude arhiva ulazi u javni domen i može da se konsultuje." 

Devedesete u Švedskoj

Novinar Kurdo Baksi jedna je od stvarnih ličnosti koje se u Milenijumu pojavljuju pod svojim imenom i prezimenom (Blumkvist preko njega dolazi u kontakt sa radnikom bolnice u Geteborgu zahvaljujući kome će Lizbet Salander dobiti internet-signal u svojoj "zatvoreničkoj" bolničkoj sobi). To je bio Lašonov omaž Baksijevom antirasističkom i javnom aktivizmu, ali i njihovom prijateljstvu. U knjizi Moj prijatelj Stig Lašon ("Min vän Stieg Larsson", 2010) i Baksi rasvetljava brojne nepoznate detalje iz Stigovog političkog, aktivističkog i novinarskog života.

Opis njihovog prvog razgovora s početka 1992. godine višestruko je rečit.

Stokholm je tih meseci - krajem 1991. i početkom 1992. godine - živeo u paranoji. Nepoznati snajperista, koga su mediji prozvali Laserman, upucavao je tamonopute. Iskrsnuo bi u određenom delu grada i pronašao živu metu. Policija nije uspevala da mu uđe u trag i broj žrtava se povećavao. Jedan čovek iranskog porekla je ubijen, desetoro drugih je ranjeno. Neki su prošli lakše, neki su ostali invalidi i sa trajnim posledicama.

Ljudi stranog porekla, pogotovo "crne lobanje" (kako glasi pogrdan rasistički naziv za tamnopute i tamnokose), osećali su se kao potencijalne mete. Krenulo je samoorganizovanje. Kao član "komiteta" koji je pozivao na protestni štrajk, Baksi je dežurao u prostorijima "organizacionog odbora" kad je zazvonio telefon. Sa druge strane žice govorio je građanin Lašon:

   "Rekli ste na radiju i televiziji da bi Švedska stala da nema imigranata. Potpuno ste u pravu. Ali zašto bi samo imigranti učestvovali u štrajku? Ono što ste rekli isključuje veći deo populacije. 
   Ja sam rođen u Šleftiju od švedskih roditelja, ali sam živeo godinama u stokholmskom predgrađu Rinkebi (koje ima visok procenat imigrantskog stanovništva). Želim da učestvujem u štrajku 21. februara zato što rasizam nije samo imigrantski problem, to je problem čitave Švedske.
   Želim da zakažete pres-konferenciju i da kažete da su svi u Švedskoj, nezavisno od boje kože, pola, maternjeg jezika, nacionalnosti, zemlje porekla, seksualne orijentacije ili religije, dobrodošli da se pridruže štrajku i da demonstriraju solidarnost sa Šveđanima imigrantima..." 

Ljudi iz čopora

Šta je takav stav značio tada, najbolje znaju "crne lobanje" koje su u to vreme živele u Stokholmu i Švedskoj. Moj crnokosi prijatelj Rikard, dete iz mešovitog braka, koji je početkom devedesetih imao tek desetak godina, stalno ponavlja kako je bilo gadno i kako se od neonacista i ekstremnih desničara zaziralo: "Bilo ih je dosta, bili su užasno agresivni, i mogli su začas da te izlemaju na mrtvo ime."

Deo javnosti je relativizovao Lasermana, kao da je to neki usamljeni ludak. Novinar "Ekspresena" Jan Lindstrom nije delio taj stav. Po njemu, Laserman je bio "personifikacija preovlađujućeg raspoloženja u Švedskoj".

Lašon se tada već uveliko bavio nacistima i desničarima i tezu o usamljenom ludaku pobijao je na osnovu bogate iskustvene građe. Smatrao je da se "vukovi samotnjaci" poput Lasermana pojavljuju i deluju tamo gde namirišu i osete čopor (istomišljenika).

Štaviše, Lašon je Lasermana na određen način anticipirao. U proleće 1991. godine, zajedno sa Anom-Lenom Lodenijus, objavio je knjigu Desni ekstremizam. Pisali su je posvećeno, dugo i minuciozno - osećali su da zlo diže glavu.

Knjiga je bila toliko zapažena u naci-krugovima da su fotografije Stiga Lašona i Ane-Lene Lodenijus, zajedno sa njihovim kućnim adresama, objavljivane u naci štampi, uz (in)direktni poziv čitaocima da se takvi glasovi ućutkaju.

Svedočanstva Eve Gabrijelson, Kurda Baksija, biografska knjiga Jan-Erika Petešona Stig - od aktiviste do autora, dokumentarni film Čovek koji se igrao vatrom, kao naravno i tekstovi Stiga Lašona rasuti po raznim publikacijama - od kojih je deo sakupljen u knjizi Druga strana Stiga Lašona ("En annan sida av Stieg Larsson", 2010) - stvorili su širi kontekst za spoznaju i sagledavanje njegove ličnosti, ali i za bolje razumevanje njegove "fikcije". 

Ipak, tek je knjiga Jana Stoklase Arhiv Stiga Lašona: Ključ za Palmeovo ubistvo ("Stieg Larsson arkiv: Nykeln till Palmemordet", 2018; u engleskom prevodu "The Man Who Played With Fire: Stieg Larsson's Lost Files and the Hunt for an Assassin") nepobitno potvrdila ono što se naslućivalo: Lašon se ozbiljno bavio istraživanjem ubistva Ulofa Palmea. 

Dokumentarni krimić

Posle Lašonove smrti u magacinu magazina "Ekspo" ostalo je više kutija sa njegovom nesistematizovanom arhivom - novinama, isečcima iz štampe, pismima, objavljenim i neobjavljenim tekstovima. "To je stajalo gotovo zaboravljeno", napisao mi je Stoklasa, odgovarajući na nekoliko mojih pitanja. S obzirom na uspeh knjiga, bilo mi je čudno da se niko pre njega nije upustio u prebiranje po Stigovim papirima s posla. Ali, Stoklasa tvrdi da tako beše.

Zasukao je rukave, kopao... i iskopao grumenčiće "zlata".

Pronađene materijale koji se tiču "slučaja Palme" koristiće kao "smernice" u sopstvenom istraživanju. Obišao je razna mesta, išao je čak do Južne Afrike, i došao je do raznih ljudi koje je zvanična istraga izbegavala ili prenebregavala.

Stoklasina knjiga može da se okarakteriše kao "dokumentarni krimić" iz dva dela - u prvom otkrivamo i pratimo nepoznatog Lašona; u drugom se Stoklasa od istraživača zaboravljene arhive pretvara u detektiva-pisca.

Ipak, najuzbudljiviji deo knjige jeste "oživljavanje" Stiga Lašona - kroz njegove ranije nepoznate lične beleške, pisma i tekstove, kao i kroz razgovore sa Lašonovim bliskim prijateljima i saradnicima. To je flešbek u vreme atentata, a onda i u pozne osamdesete, rane devedesete...

Znajući postojanost Lašonove etike i uverenja, njegovi stari tekstovi i pisma predstavljaju pouzdan kompas za snalaženje u okruženju i vremenu koje ne znamo iz prve ruke. A kada se taj iskopani materijal ukrsti sa signalima iz Milenijuma i Lašonovim novinskim tekstovima iz magazina "Ekspo" i "Searchlight", pred nama iskrsava politički triler svoje vrste. 

Pismo grafičkog dizajnera

Već od prvog dana posle atentata na Palmea, Lašon je bio u krugu veoma dobro obaveštenih. U agenciji TT njegovo zaduženje bilo je da napravi ilustraciju (mapu) kretanja aktera u noći atentata. Ka njemu su se slivala svedočanstva i svedočenja sa više strana tako da je mogao da stvori širu sliku od novinara-reportera koji su priču pokrivali parcijalno.

Nepune tri nedelje posle atentata, 20. marta 1986, Lašon je napisao pismo Geriju Gejlu, uredniku "Searchlighta". U pismu je stajalo:

   Dragi Geri i prijatelji,
   Atentat na švedskog premijera Ulofa Palmea je, da budem potpuno iskren, jedan od najneverovatnijih i najzapanjućijih slučajeva ubistva o kojima sam imao neprijatnu dužnost da izveštavam.
   Zapanjujuć je zbog načina na koji se priča razvija iznenadnim zaokretima i neočekivanim skretanjima, kontinuirano rezultirajući novim zapanjujućim otkrićima; da bi se onda i to promenilo pre sledećeg roka. Neverovatan - zbog same veličine političkog ugla, i zato što je prvi put u istoriji, verujem, na čelnika vlade izvršen atentat bez predstave ko je to uradio. Neprijatan - kao što je ubistvo uvek neprijatna rabota - zato što je žrtva, ispostaviće se, premijer; iskreno voljena osoba u Švedskoj nezavisno od toga da li si socijaldemokrata ili ne (poput mene).

   ...U te rane jutarnje sate, kako se glas (o atentatu) širio kroz još bunovnu Švedsku, sretao sam ljude koji su spontano izlazili na ulice bledih, smrknutih lica. U novinskoj agenciji video sam prekaljene reportere - muškarce i žene koji su svašta videli i preturili preko glave - kako iznenada usred rečenice prestaju da kucaju po svojim pisaćim mašinama da bi sagnuti plakali.
   I sam sam iznenada zaplakao tog jutra. Desilo se to kada me je očajnički osećaj deja vu udario tako da sam u trenutku postao svestan da je ovo drugi put u manje od tri godine da sam izgubio premijera - prvi je bio Moris Bišop na Grenadi, čovek koga sam voleo, poštovao, i kome sam verovao više nego većini (drugih). Ne ponovo.
   Onda, kada se tuga ostavi po strani i kada je Ulof Palme sahranjen, došao je trenutak kada reporteri iznenada shvate kako je ovaj slučaj apsolutno neviđena murder mystery, kao iz udžbenika drame. Kakva priča.
   Na trenutke se razvija kao roman Roberta Ladlama. Drugim danima se preokrene u slagalicu Agate Kristi, samo da bi se razvila u edmekbejnovski krimić sa dodirom vestlejkovske komedije. Ime žrtve, politički ugao, nestali ubica, spekulacije, pretpostavke koje vode u ćorsokak, dolasci i odlasci predsednika i kraljeva, praćenje automobila, glasine i blebetanje sveznalica, telefonski pozivi, anonimne dojave, hapšenja, i osećaj kada misliš da slučaj samo što nije rešen - da bi se završilo ni u čemu drugom do u konfuziji.
   Knjige će biti napisane o ovome."

Invazija na Grenadu

Roman Devojčica koja se igrala vatrom, druga knjiga Lašonove trilogije Milenijum, počinje na Grenadi. Od svih mesta na svetu Lizbet Salander je baš tu došla na odmor pošto je svojim hakerskim "marifetlucima" inkasirala bogatstvo.

"Početkom osamdesetih, Stig i ja smo pročitali nekoliko tekstova afroameričkih novinara o Grenađanima u časopisu Četvrte internacionale na engleskom, u kojima je bilo zabavno svedočanstvo o narodnom ustanku koji je oborio diktatora Erika Gejrija", kaže Eva Gabrijelson.

Grenada ih je zaintrigirala "ludim miksom socijalne demokratije i trockizma". Da bi se uverili kako taj poredak "prožet humanističkim stavom i smislom za humor" zaista izgleda, proveli su tamo leto 1981. Nisu bili obični turisti, već su od prvog dana prikupljali građu za pisanje. Tako su, na primer, u ministarstvu turizma saznali za projekat ekoturizma, sa malim hotelima integrisanim u pejzaž i lokalni habitat, i sa obrocima zasnovanim na lokalnim proizvodima.

Po povratku u Švedsku njih dvoje će postati aktivni u Komitetu za podršku Grenadi, pokrenuće časopis, prikupljaće sredstva za ostrvske kooperative.

I tako do jeseni 1983. - kada su SAD na Grenadu izvršile invaziju. Akcijom je rukovodio direktor CIA Vilijam Kejs.

Stoklasa piše da će Lašon tada "zapratiti" Kejsa i da će njegove tragove i rukopis prepoznavati i na domaćem terenu - na primer u infiltraciji CIA među američke dezertere iz Vijetnamskog rata u Švedskoj. (Za razliku od Kanade koja je američke dezertere i protivnike rata u Vijetnamu primala diskretno i tajnovito, Švedska im je davala azil, tako da će između 1967. i 1973. u Švedskoj završiti oko hiljadu Amerikanaca.) 

Politički kontekst Palmeovog ubistva

Opisujući doživljaj uranjanja u arhivu staru 30 godina Stoklasa ne krije iznenađenje: "Izgleda da su ljudi tada (neposredno posle atentata) imali bolju predstavu (šta se desilo) nego što je mi imamo danas, 30 godina kasnije. Do ove tačke, policija i mediji su polako ali sigurno menjali težište da bi izašli sa novim istinama zasnovanim na teorijama koje su već u određenom trenutku istraživali."

Značajan deo "oživljenog Lašona" odnosi se na njegovu saradnju sa novinarima Hokanom Hermansonom i Laseom Venanderom iz socijademokratskog lista "Arbetet". Oni su nekoliko meseci posle atentata krenuli u mapiranje generatora mržnje prema Palmeu i, znajući po čuvenju za Lašonovo ekspertsko poznavanje ekstremno desne scene, javili su mu se sa molbom da im se pridruži. Pretpostavljali su iz kog pravca "vetar duva" i smatrali da njegovo znanje i iskustvo mogu da budu od pomoći.

"Vi znate da nisam socijaldemokrata, zar ne? Ja sam trockista i pišem za 'International', rekao im je Lašon kad su se sreli prvi put. "A kao što znate, mi nismo baš oduševljeni kako upravljate zemljom."

Saradnju će ipak prihvatiti pod jednim uslovom - da bude "nevidljiv", odnosno da se njegovo ime ne objavljuje.

Polaznu premisu definisali su sledećim rečima: "Rad na ovoj seriji tekstova baziraće se na pretpostavci da se ubistvo Ulofa Palmea može posmatrati kao logična posledica promena koje su se postepeno dešavale u Zapadnom svetu i Švedskoj."

Takva premisa zvuči jednostavno i logično. Međutim, u švedskoj javnosti i švedskim medijima i dan danas se više naklapa o tome gde se denu pištolj kojim je ubistvo počinjeno, nego o širem političkom kontekstu i tome gde je Švedska bila pre atentata, a kojim putem je pošla posle, da bi stigla gde je danas.

I ne samo Švedska. Palme je bio svetski igrač. I na svetskoj sceni malo je bilo političara koji su mogli da pariraju njegovom intelektu i britkom jeziku. Uz to je bio hrabar i nije se libio sa "pljune istinu u oči" svakome, pa i velikim silama. Zato svetski mora da bude i okvir iz koga se sagledava njegovo delo, a i njegova smrt.

Iz nekog zagonetnog razloga, postavljanje šireg konteksta kao da je i dalje kontroverzno. 

Generatori mržnje

Pošto je za "Searchlight" već obrađivao naciste i desničare, Lašon je u šteku imao pregršt spremnog materijala. Svejedno, rešenje zadatka nije bilo linearno; na Palmea se kidisalo sa raznih strana: "Ekstremno veliki broj organizacija i ljudi bio je angažovan u kampanjama protiv njega".

Očekivano, između ekstremno-desnih "subjekata" (organizacija i pojedinaca) i generatora mržnje prema Palmeu postojala je velika podudarnost. Ipak, ne i apsolutna.

Postojalo je, takođe, i preplitanje - neke grupe i organizacije su se udruživale, pa razdvajale, gasile i ponovo formirale pod drugim imenima. Naročito je bilo komplikovano dešifrovati ko gde tačno pripada kada je reč o pojedincima koji su ordinirali po tim grupama i organizacijama, kao i između više njih.

Za Lašona, koji je tu scenu poznavao "u sitna crevca", izazov je bio i kako da "mapu" pojednostavi da bi bila razumljiva i onima koji nisu preterano verzirani, počev od kolega-saradnika. Zastupljenost na toj (njegovoj) listi nije direktno implicirala umešanost u atentat. Nezavisno od toga, lista je veoma indikativna. Budi asocijacije na čitav onaj "paralelni svet" naslikan u Milenijumu.

Nemoguće je navesti sva imena i objašnjavati ko je ko (to bi zahtevalo obiman poseban osvrt) ali i malo začina je dovoljno da se oseti "aroma":

- "Contra" - magazin koji je gajio neizmernu ljubav prema SAD i još veću mržnju prema Palmeu, a najveću "slavu" stekao je masovnim štampanjem meta za pikado sa njegovim likom.

- Baltički komitet - "jedna od desetak čudnih organizacija sa baltičkim vezama".

- Svetska antikomunistička liga (WACL) - kišobran organizacija osnovana u Aziji pedesetih godina koja je okupljala veliki broj dubioznih desničarskih organizacija i pojedinaca.

- "Narodna kampanja za NATO" - ime je dovoljno rečito.

- Evropska radnička partija (EAP) - opskurna politička partija koju je formirao američki milioner Lindon LaRuš raspolagala je zamašnim budžetom, pored ostalog i za štampanje i širenje materijala u kojima su Palmea nazivali sovjetskim agentom, ludim ubicom, dilerom droge.

- UNITA - gerilski pokret iz Angole koji su podržavale SAD, sa kancelarijom u Stokholmu i vezama sa CIA.

- "Sloboda u Švedskoj" - organizacija koju je pokrenuo je Andres Kung, član Liberalne partije (najgrlatije švedske pro-NATO partije). Nominalno se zalagala za "slobodnu Švedsku", a okupljala je razne mračne likove, od "kreativaca" iz magazina „Contra" do oficira poput Hansa von Hofstena.

- Hans von Hofsten - mornarički oficir, član saveta pomenute organizacije "Sloboda u Švedskoj"; široj javnosti najpoznatiji po novinskom tekstu u dnevnom listu "Svenska Dagbladet" u kome je tvrdio kako nema poverenja u Palmea pre njegovog puta u Moskvu direktno aludirajući da je reč o izdajniku. 

Pastorče zapadnih obaveštajnih službi

Baveći se svojim zajedničkim projektom, Lašon, Hermanson i Venander došli su i do informacije da je pre atentata na Palmea bilo nekoliko upozorenja-dojava da tako nešto može da se desi. Deo dijaloga između Lašona i Hermansnona koji se na to odnosi, Stoklasa (na osnovu svedočanstava) dramski rekonstruiše:

Stig Lašon: "To bi značilo da su tipa koji je dobacio upozorenje-dojavu pre atentata pratili i vojna kontraobaveštajna služba i Sapo (švedska tajna policija)..."
Hokan Hermanson: "I da niko od njih nije uradio ništa da spreči atentat."

U prvo vreme po atentatu Stig Lašon je, kao i mnogi drugi u Švedskoj, smatrao da se policija u istrazi ne snalazi usled zbunjenosti, jer ništa slično se nikad ranije u zemlji nije događalo. Bio je spreman i rad da svoja saznanja podeli sa nadležnima. Pokušaji da to učini nailazili su, međutim, mahom na čudan prijem; u stvari, kao da su se različiti odseci različito odnosili prema istrazi.

Neposredan susret Lašona sa Sapom, Stoklasa u knjizi opisuje sledećim rečima:

"Posetili su ga u TT-u na upadljiv način. Možda su od 'Palme grupe' (tima koji je istraživao atentat) čuli o njegovoj ekspertizi za desni ekstremizam. Postavljali su neobično ignorantska pitanja, kao na primer kakva je bila veza Nacional-socijalista sa drugim socijalističkim partijama, kao da ozbiljno veruju da su nacisti bili socijalisti. Eva Gabrijelson kaže da nikad nije videla Stiga besnog kao te večeri."

Verovatno pod utiskom i tog događaja Lašon će Sapo u jednom kasnijem tekstu nazvati "mentalno deficitnim pastorčetom zapadnih obaveštajnih službi".

Kao zvanični autori serije tekstova koja je prerasla u knjigu Misija: Ulof Palme, Hermanson i Venander dobili su novinarsku nagradu u kategoriji dnevne štampe za 1987. godinu.

"Sa ogromnim znanjem i istančanim osećajem za nijanse, mapirali su različite nepoznate uslove u društvu u kojem se atentat na premijera Ulofa Palmea dogodio", stajalo je u obrazloženju nagrade. "Njihovi radni metodi su primer dobrog istraživačkog novinarstva. Tekstovi idu duboko i široko i ne kolebaju se prilikom suočavanja sa komplikovanin kontekstima."

U međuvremenu je objavljeno bezbroj knjiga o atentatu. Misija: Ulof Palme i danas slovi za jednu od boljih, bar među verziranijom publikom.

Na zvaničnu istragu nije izvršila poseban uticaj. 

Opšte raspoloženje

Vreme je prolazilo, iz lavirinta nedorečenosti se nije izlazilo.

I Stig Lašon će u jednom trenutku (u jesen 1988.) doći u fazu "samopreispitivanja". Razmišljao je ko bi mogao da stoji iza atentata ako nije reč o desničarima, kako je on intuitivno osećao.

Premisa za drugačiji zaključak bila je hipotetička: da je to bila zavera širokih razmera, do sada bi neko nešto sigurno zucnuo; moguće je zato da je reč o pojedincu ili nekoj veoma maloj "jedinici", od svega nekoliko ljudi. O tim razmišljanjima svedoči pismo koje je napisao saradnici iz tog vremena Ani-Leni Lodenijus.

Reklo bi se, ipak, da je tu pre bila reč o logičkoj vežbi i "razmišljanju naglas", nego o nekom konačnom zaključku. Za konačan zaključak bio je potreban nepobitan dokaz; njega nije bilo.

Uz to, u Švedskoj se vremenom menjalo "opšte raspoloženje".

Neposredno posle atentata verovalo se da je pitanje trenutka kada će slučaj biti rešen. Kad nije krenulo prema očekivanjima, mnogi su bili voljni i lično da povuku ne bi li deda iščupao repu. Ni to nije pomoglo. 

Svesno ili nesvesno ljudima se "javljalo" (kao Ljubiši Trgovčeviću što se javljalo) da neke repe možda i nisu za čupanje. I da dedi možda baš i nije do repe.

Uprkos zbunjenosti, rezigniranosti, razočarenja, tuge, život nije stao. Pojedinci, i čitavo društvo, tražili su načine kako da okrenu novi list. Svako ga je pronalazio za sebe. 

Južnoafrički trag

Istragom o atentatu bavili su se brojni nadležni i brojni nenadležni. Desnim ekstremizmom ne. Stig Lašon će se zato vratiti svom matičnom polju delovanja. Što kaže Stoklasa, Stig je bio svestan svojih mogućnosti, ali i svojih limita; znao je da samo policija i državni organi imaju mogućnosti da tako složenu istragu zaokruže i privedu kraju.

Novi impuls i Lašonovom bavljenju atentatom na Palmea stići će nekoliko godina kasnije - iz Južne Afrike.

Tu je neophodna mala digresija da bi se uhvatio kontekst.

Posle pada aparthejd-režima u Južnoj Africi je 1995. godine osnovana Komisija za istinu i pomirenje kojom je rukovodio nadbiskup Dezmond Tutu. Misija joj je bila "da otkrije uzroke i prirodu kršenja ljudskih prava u Južnoj Africi između 1960. i 1994. godine; da identifikuje žrtve u cilju plaćanja reparacija; i da pruži amnestiju onima koji su priznali svoju umešanost u politički motivisana kršenja ljudskih prava".

U praksi, to je pored ostalog značilo da su službenici bivšeg režima dobili šansu da "ispovede" grehe u zamenu za smanjenje kazne. Iako ni ova Tutuova komisija nije išla do kraja, već više na kompromis, svašta je zahvaljujući njoj isplivalo na površinu. Ako je otvoreni arhiv istočnonemačkog Štazija otkrio tajne i modus operandi "Istoka", preko Južne Afrike na videlo je izašlo tušta i tma prljavštine "Zapada".

U dokumentarnom filmu Nerešeni slučaj Hamaršeld ("Cold Case Hammarskjöld", 2019) danski autor Mads Bruger i njegov švedski kolega-istraživač Joran Bjerkdal častili su gledaoce masom svedočanstava o južnoafričkim legionarskim paravojskama koje su uzgajane i negovane da bi, kad se ukaže potreba, poslužile za operacionalizaciju državnih udara, destabilizaciju drugih zemalja i slične zadatke.

Jedna takva "parastrukturica" bila je po svoj prilici zaslužna za pad (odnosno obaranje) aviona generalnog sekretara Ujedninjenih nacija, Šveđanina Daga Hamaršelda 1961. godine u Severnoj Rodeziji (što je današnja Zambija).

Ni slučaj smrti Daga Hamaršelda, prepun kontroverzi, nikad nije rasvetljen. Nisu ga do kraja rasvetlili ni Mads Bruder i Joran Bjerkdal, ali jesu pokazali suštinu "tala" koji je diljem Afrike predstavljao hladnoratovski modus operandi. Supremacijski južnoafrički režim, utemeljen i ukorenjen na rasizmu, neposredno ili posredno logistički je podupirao zapadne kompanije koje su imale monopol na afričke prirodne resurse po različitim državama.

Mozgovi tih operacija su nevidljivi; oseća se samo njihov duh.

Beli južnoafrički paravojni operativci delovali su transnacionalno. Nisu to činili autonomno i na svoju ruku. Kojoj bratskoj ili sestrinskoj službi su ustupani ili iznajmljivani, to ni oni sami nisu morali da znaju... 

Južnoafričke službe i švedski desničari

Povratak na Lašona... U doba kad je Komisija za istinu i pomirenje još bila relativna novina, 1996. godine, do "Searchlighta" je iz Južne Afrike stigla informacija da je neko, čuvajući svoju kožu, otkucao službenika južnoafričke tajne policije koji je navodno odigrao ulogu u ubistvu Ulofa Palmea. Tako je švedski dopisnik Stig Lašon dobio zadatak da brzo pročešlja staru arhivu i napiše tekst.

Južnoafrički trag bio je kod nekih istraživača aktuelan još u prvo vreme posle atentata. Socijaldemokratska Švedska i Ulof Palme bili su najžešći protivnici aparthejda i udarali su na njega kako god su mogli. Zato se pretpostaljalo da je i Južna Afrika, pored ostalih, mogla da bude zainteresovana da Palmea ne bude. Štaviše, u opticaju su bila i konkretna imena južnoafričkih eksperata za specijalne operacije, kao i Šveđanina - službenika za vezu.

Stig Lašon je taj trag smatrao logičnim. U tekstu koji je za "Searchlight" napisao u jesen 1996, glavni protagonisti bili su isti likovi koje je u svom tefteru imao još 1986. i 1987. Ali, osim "abera" pristiglog iz Južne Afrike koji je bio nov, u tom tekstu tada nije bilo novih informacija. Zato je taj tekst možda najinteresantniji po tome što Lašon u njemu ne štedi cinizme i sarkazme na račun zvanične istrage i tajne policije Sapo.

Kada sam svojevremeno komunicirao i napravio mali intervju sa Janom Bondesonom, autorom knjige Krv na snegu: Ubijanje Ulofa Palmea ("Blood on the Snow: The Killing of Olof Palme", 2005), koja je verovatno i dalje najbolja knjiga o atentatu objavljena na engleskom, i on je kao najverovatnije objašnjenje naveo udruženi rad Južnoafrikanaca i švedskih desničarskih struktura. Nije očekivao da će ubica i nalogodavci biti pronađeni, smatrao je da je prošlo isuviše vremena.

Gladio strukture

Iz Stoklasine knjige proizlazi da je Lašon Gladio - "Stay Behind" - strukturu imao na svom radaru još u drugoj polovini osamdesetih. To potvrđuje i Geri Gejl.

U novije vreme o "Stay Behind" (Gladio) fenomenu najstudioznije je pisao švajcarski istoričar Danijele Ganzer. Njegova studija Tajna armija NATO-a - Operacija Gladio i terorizam u Zapadnoj Evropi ("NATO's Secret Armies - Operation Gladio and Terrorism in Western Europe", 2004) je neka vrsta bukvara koji na osnovu raspoloživih podataka skicira kako je ta tajna struktura delovala. 

"Stay Behind" ili "Gladio" naziv je za tajne vojske osnivane neposredno po zavšetku Drugog svetskog rata u zapadnoevropskim zemljama, čak i onim neutralnim poput Švedske, uglavnom potpuno mimo zvaničnih državnih struktura. Ideja je bila da te jedinice budu ćelija (gerilskog) otpora u slučaju sovjetske invazije i u njih su regrutovani najzadrtiji antikomunisti, po pravilu - iz fašističko-nacističko-ekstremnodesnog podzemlja. 

Kako je sovjetska invazija bivala sve manje realna, tako je "Stay Behind" jedinicama menjana namena. Njihov pojavni oblik se donekle razlikovao od zemlje do zemlje, ali im je zajedničko bilo to što su se aktivno borile protiv "crvene pretnje", ne prezajući ni od terorističkih akcija.

U Italiji je ta crvena pretnja bila najozbiljnija, pa je tamo bilo i najviše (terorističkih) aktivnosti (koje su pripisivanje "crvenima" iako su ih izvodili fašisti). Tamo je tajna najpre i došla do javnosti - 1990. godine.

Jedna od obaveznih fusnota u Ganzerovim radovima na tu temu je upravo - "Searchlight".

Kula od karata

U jednom od retkih intervjua o literaturi, Lašon je izjavio kako je pisanje fikcije lako, dok je mnogo teže napisati tekst od 500 reči gde svaki podatak mora da bude proveren i tačan. Pišući Milenijum sigurno da je puštao i mašti na volju. Međutim, kao što potvrđuje Eva Gabrijelson, mnogo toga u knjigama je autentična dokumentarna građa.

U trećoj knjizi trilogije Kula od karata najviše je referenci na Palmeovo ubistvo, tajnu policiju i "Stay Behind" (Gladio) strukturu.

Na jednom mestu Mikael Blumkvist pokušava da pronikne u način rada i strukturu tajne policije i uviđa da uopšte ne postoji jasan pregled delatnosti koje je švedska tajna policija obavljala.

"To je s jedne strane bilo razumljivo s obzirom na to da su mnoge akcije nosile pečat državne tajne pa je stoga o njima bilo teško pisati, ali činilo se da ne postoji nijedna institucija, nijedan istraživač ili medijska kuća koji su ikada kritički proverili DB", zaključuje Blumkvist, a čovek ne može da se otme utisku da bi isto zaključio i sam Lašon.

Stoklasu je takođe kopkalo šta bi iz Milenijuma moglo da bude zasnovano na stvarnosti, i posle istraživanja ustanovio je da je toga "mnogo više nego što sam mislio". Čak ni likovi iz Sekcije za specijalnu analizu, koja je mikroorganizacija unutar Sapoa, nisu plod mašte.

"P. G. Vinge je ime bivšeg šefa Sapoa i u knjizi i u stvarnosti", piše Stoklasa. "Šef Sekcije imenovan je kao Evert Gulberj, što je fiktivno ime. Stvarna osoba koja odgovara opisu Everta Gulberja je Ture Foršberg, šef kontraobaveštajne službe u godinama u kojima se knjiga odigrava."

Šta je od ostalog fikcija, a šta možda i nije, na čitaocima je da prosude. 

Švedske demokrate

Iz tekstova objavljenih u magazinu "Ekspo" evidentno je da se Lašon od kraja devedesetih gotovo opsesivno bavio "Švedskim demokratama", organizacijom rođenom 1979. u rasističkom andergraundu, koja je od kraja osamdesetih počela da zaodeva rasizam u novo ruho. Kada su Švedske demokrate na izborima 1998. godine iskoračile do 20 hiljada glasova (sa 13 hiljada koliko su imali 1994), za Lašona je to bio znak za alarm. Njegove strepnje mnogi su tada smatrali preteranim.

Lašon nije doživeo da na javi posvedoči noćnoj mori na koju je upozoravao. Švedske demokrate će 2010. godine ući u parlament sa 5,7 odsto osvojenih glasova, a na izborima 2018. stigli su do skoro 18 odsto glasova. Po broju poslanika treća su po snazi parlamentarna stranka. Rejting im je stabilan na oko 18-20 posto biračkog tela.

Svojim rastom i veličinom, a pre svega svojom prirodom, Švedske demokrate su srušile dugogodišnji ekvilibrijum u švedskoj politici. Najpre niko sa njima nije hteo otvoreno da sarađuje i držani su u nekoj vrsti karantina. Ali, pošto se pokazalo da nisu prolazna pojava i da bez njih konzervativci i hrišćanske demokrate ne mogu do većine, počeli su da ih legitmizuju i normalizuju. U tome su im se zatim pridružili i liberali. Mediji tome asistiraju, pre svih glasnik kapitala "Dagens industri".

Kada su godinu dana posle atentata kretali u traganje za onima koji su emitovali mržnju i netrpeljivost prema Palmeu, Stig Lašon, Hokan Hermanson i Lase Venander bili su vizionarski jednostavni pretpostavljajući "da se ubistvo Ulofa Palmea može posmatrati kao logična posledica promena koje su se postepeno dešavale u Zapadnom svetu i Švedskoj."

Nezavisno od rezultata švedskih izbora sledeće godine, jasno je da kapital preferira "stabilnost" sa izraslinom iz semena fašizma, u odnosu na bilo kakav uticaj "levog". Slično važi i na globalu. Društvo solidarnosti, socijalne pravde, ravnopravnosti, jednakih šansi, za kakvo je Palme položio život, mi više nismo u stanju ni da zamišljamo. Što reče neko, lakše je zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma. Jer... živimo u najboljoj mogućoj stvarnosti, zar ne?