Šesnaesti mart

Šesnaestog marta 1978, na rimskoj ulici Via Fani, kidnapovan je najsposobniji i najprepoznatljiviji italijanski političar druge polovine dvadesetog veka, Aldo Moro. Pripadnici Crvenih brigada nasilno su zaustavili njegovo vozilo, kao i vozilo obezbeđenja, pa su ubili pet Morovih telohranitelja, dok su njega oteli.

Osim što je u dva mandata bio premijer, Moro je bivao i ministar obrazovanja, spoljnih poslova i pravosuđa. Za njegovu spoljnu politiku, kad je reč o pitanjima Bliskog istoka, bio je karakterističan proarapski stav, te posvećen i iskren rad na prijateljskim odnosima sa susednom Jugoslavijom.

Najbolji simbol potonjeg je Ozimski sporazum koji su za trajanja njegovog drugog premijerskog mandata, 10. novembra 1975, potpisali Marijano Rumor i Miloš Minić, kao šefovi diplomatija Italije i Jugoslavije. Sporazumom je napokon rešeno tri decenije sporno pitanje Slobodne teritorije Trsta tako što je „Zona A" (sam grad i uski obalni pojas ka severozapadu") pripala Italiji, dok je „Zona B" (celokupno slovenačko primorje sa gradovima Koper, Izola, Piran i Portorož te veliki deo Istre sa gradovima Savudrija, Umag, Grožnjan i Novigrad) pripala Jugoslaviji. Deo italijanske javnosti ovo je smatrao veleizdajom.

Pošto italijanska Vlada nije htela da pregovara sa Crvenim brigadama, otmičari su manje od dva meseca nakon otmice priredili „narodno suđenje" na kojem je Moro osuđen na smrt. Nakon toga, poslali su poslednji zahtev da se pusti šesnaest njihovih pripadnika koji su bili na robiji. Kad se vlast oglušila, Moro je ubijen, a leš mu je ostavljen u gepeku crvenog Renoa 4, parkiranog u ulici Mikelanđela Kajetanija, prozvanoj tako po liberalnom italijanskom političaru i guverneru Rima iz devetnaestog veka, nedaleko od rimskog Geta i obale Tibra. Bio je deveti maj.

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">