Gledanje crtanog filma u sedam i petnaest bila je nezaobilazna stavka u dnevnom rasporedu Branka Ćopića. Voleo je da šeta, često je išao do Kalemegdana sa Ivom Andrićem, ali je morao da se vrati kući do sedam i petnaest, ne bi li se i sȃm vratio u detinjstvo. Ili je, ipak, i tada radio?

Navalilo ti na mene, moj Nidžo, usred ove bjelosvjetske zarazetine da se Jovo nanovo piskara o mome, kako se to valjda još uvijek stručno kaže, životu i djelu, kao da sam, ko biva, i danas tamo neki važan književnički faktor. I hajd da se radi o nekom okruglom datumu, ko što se, ono 2015. digla kulturno-prosvjetna kuka i motika da mi još jednom po tim njihovim okruglim stolovima pokaže koliko je Brankiša i dalje... kako ono turiše u reklami za onaj roman o meni... e, da... kaže: najvoljeniji pisac... nego uzelo usred ovog dibidus nokdauna da me se prisjeća na sto i sedmi rođendan! Tako mi mačkove smrti, vi ko da ste primili vakcinu koju je od rakijetine smućko onaj moj benasti stric Nidžo, pa nemate pametnija posla nego da opet raspredate o onom istom Branku Ćopiću koji je na najobičnijoj ceduljici marta mjeseca 1984. godine lijepo napisao i ostavio je u ladici svog pisaćeg stola:

Sam je kriv za svoju smrt. Vadili su ga iz govana mnogi dobri drugovi pa nije pomoglo. Bio je to Hektor, ambasador Meksika, sada je u Turskoj, i Selim Numić i Ratko Novaković, i Cica, bog je ubio dabogda! I njegovi brojni čitaoci, ali ništa nije pomoglo. Pomozite joj da preživi ovu moju bruku i sramotu, ako je ikako moguće.

    Zbogom, lijepi i strašni živote!

Zafrkantska sumnja u biografiju

Ovako nekako bi, izmišljamo, Branko Ćopić reagovao na ideju da se i na ovom taze digitalnom mestu „svečano i radno" obeleži upravo stotinu i sedma godišnjica njegovog rođenja. A sem neokruglosti godišnjice, naš najvoljeniji pisac bi sigurno ukazao i na krajnju nepouzdanost i nesumnjivu klimavost podatka o 1. januaru 1915. kao datumu svog rođenja. Možda bi ga sumnja u biografiju podstakla da u svome zafrkantskom, podgrmečko-gogoljevsko-servantesovskom stilu počne da dokazuje kako se taj Branko Ćopić, ako ćemo pravo, nikada nije ni rodio, pa bi za argument ponovo potegnuo onu priču o tome kako ga je baba, nakon krštenja u seoskoj crkvi, zaboravila u seoskoj birtiji, gde beše svratila da trgne jednu ljutu, pa kad se vratila po bebu i nakon što je trgnula još jednu ljutu počela da tvrdi kako dete koje spava na klupi, odmah do usijane bubnjare, nije njen unuk, jer je njen Brančilo i veći i lepši od tog čeljadeta.

Ćopić nam sigurno neće zameriti što ćemo ga, makar u ovome pasusu, konačno ostaviti na miru i prisetiti se velikog a uveliko zaboravljenog srpskog humorističkog pisca i komičara Brane Cvetkovića, koji je u jednom svom autobiografskom zapisu posegnuo za sličnim motivom, prisetivši se kako su njegovi roditelji, tokom prelaska iz Makedonije u Srbiju, naprosto zaboravili da ga ponesu nakon jedne pauze, i kako on ne prestaje da sumnja kako nasmešena beba koju su po uspaničenom povratku zatekli u snegu uopšte nije bio on.

Od Podgrmečja ka Mesecu

Ispada, možda bi ovu digresijicu iskoristio Ćopić, da vi, braćo moja i sestrice, onda danas obilježavate stotinu i sedmu godišnjicu zbrke i bruke, te da je sve ono šta sam ja škrabao, a vi kao još uvijek čitate, djelo nekog bog te pita kog baje, a da je pravi Brančilo još istog dana kad ga je baba ostavila u birtiji iz Hašana poslat u, recimo, Ameriku, ili još bolje u Rusiju, u njene nepregledne stepe, đe je cijeli život proveo u bašti sljezove boje, daleko od onih crnih konja i crnih konjanika, noćnih i dnevnih vampira iz moga pisma mome dragom Ziji Dizdareviću.

Ili se po završetku priče „Put na Mjesec" ipak dokopao Zemljinog pratioca i tamo, sem junaka istoimenog Melijesovog filma, zatekao Tomija Li Džonsa odenutog u austronautsku odeždu koju je ovaj glumac nosio u poslednjem kadru filma Svemirski kauboji Klinta Istvuda i Duška Dugouška, kako gricka džinovske šargarepe...

Gde god da je na svoj stotinu i sedmi rođendan, Branko Ćopić je vazda u detinjstvu svakog od desetine miliona njegovih čitalaca koji su se, makar na trenutak-dva našli u njegovim Hašanima.

Plavet u daljini

Ja sam rodno selo našeg najomiljenijeg pisca posetio pre tri godine, što će reći tek nakon što sam napisao i objavio roman Republika Ćopić.

Bio je septembar, dan sunčan, i sve, ali baš sve kao u nekoj Ćopićevoj priči. Bila je tu i škola, i šume, i livade, i rečica Japra što teče podno temelja „rodne kuće u izgradnji" (čujem da je rodna kuća i dovršena!), i Grmeč koji se plavi u daljini... Sve je bilo onako kako sam zamišljao dok sam čitao Ćopićeve priče, romane i intervjue i onako kako sam zamišljao dok sam pisao roman o Ćopiću i njegovim pričama, romanima i intervjuima. Ceo jedan svet sazdan od jezika kojim se do u večnost nastavlja Detinjstvo.

Republika Ćopić, taj „narodnooslobodilački roman u devet ofanziva" nije ni zamišljen ni napisan kao tipična fikcionalizovana biografija, već je najpre reč o pokušaju da se izmišljanjem ćopićevskog pripovedačkog jezika makar na tren (d)oživi osećanje sveta umetnika čiju veličinu naša kultura do današnjeg dana nije uspela da do kraja prihvati i razume.

Istina, knjiga se može čitati i kao priča o Ćopićevom životu, od njegovog najranijeg podgrmečkog detinjstva, pa sve do te tragične i nikad prežaljene smrti, u knjizi ima politike, ideologije, represije i depresije, ali svi oni (a ima ih mašala) koji su mi se javljali nakon što su je pročitali nisu prestajali da pričaju o svome detinjstvu.

Pionirski pogled     

Tako mi se, preko Velje Pavlovića, nakon što sam gostovao u njegovoj emisiji „Nivo 23", javio i Predrag Ristić, poznatiji kao Peđa Isus, koji mi je ispričao kako je Ćopića upoznao oktobra 1944. godine, u prvim danima po oslobođenju Beograda i ulasku partizana i crvenoarmejaca u grad. Ćopićev ratni zadatak je bio da osmisli prvi pionirski list u Novoj Jugoslaviji i počne sa njegovim izdavanjem i trebao mu je i ilustrator, pa je Peđu Isusa, tada trinaestogodišnjeg dečkića u redakciju časopisa doveo njegov ujak. „Trebalo je da mu nacrtam stanje na frontu, gde su Švabe, gde su Rusi, gde partizani", rekao je Peđa Isus, obećao da će mi poslati te crteže, a onda dodao kao Ćopića nije čitao jer je ovaj „bio komunista!"

Poslednji u nizu onih koji su se, sećajući se Ćopića, setili svoga detinjstva bio je glumac Peđa Bjelac, koga svi znaju po tome što je glumio u jednom od filmova o Hariju Poteru. Vozili smo se auto-putem ka Vrnjačkoj Banji i Peđa je svojoj ženi i meni pričao kako je kao dečak često odlazio u piščev stan, jer mu je Ćopićeva supruga Cica bila tetka. Peđa je, kaže, voleo da ide u goste kod tetke i teče (ili ipak tetka), jer ga je Ćopić odvodio u svoju radnu sobu, postavljao ga za onaj isti radni sto u čijoj ladici će ostaviti oproštajnu poruku, i davao mu da čita tada popularni šaljivi časopis „Čik".

Potkazuju li crtaći život

Nisam stigao da pitam Peđu da li su, možda, nekada zajedno gledali crtane filmove koji su u vreme SFRJ bili na TV programu svake večeri, tačno u sedam i petnaest, pre Dnevnika. O Ćopićevoj pasiji prema crtaćima pisao sam i u romanu. Gledanje crtanog filma u sedam i petnaest bila je nezaobilazna stavka u njegovom dnevnom rasporedu. Voleo je da šeta, često je išao do Kalemegdana sa Ivom Andrićem, ali je morao da se vrati kući do sedam i petnaest, ne bi li se i sȃm vratio u detinjstvo.

Ili je, ipak, i tada radio?!

Ne možemo da znamo kada je pisac Doživljaja mačka Toše i Ježeve kućice prvi put video crtani film, ali možemo da pretpostavimo da je to bio neki od crtaća Volta Diznija koji bi, da je čitao Ćopića, sigurno poželeo da nacrta ono što se oseti kada se stigne u Hašane.

Ali, Ćopić nije diznijevast samo onda kada pripoveda o detinjstvu. Najbolji primer za to su dve priče iz njegove zbirke Priče partizanke, prvi put objavljene još 1944. godine.

U Priči iz Bihaća, u „samici tvrde bihaćke kule", zatočenom starom obućaru iz grada „koga su opužili da je noću, tajno, iznosio iz Bihaća cigarete i obuću narodnim borcima - partizanima" društvo pravi „jedan malen siv miš", kome se kasnije pridružuje i „jedna svijetlocrna okretna lasta".

Za vas ne znam, ali mogu da zamislim Nikoletinu kako sa Jovicom Ježom sedi na tvrdoj klupi i sa ostalim borcima iz brigade gleda ovaj crtać na čijem kraju partizani oslobađaju grad i staroga obućara, a miš izlazi iz svoje rupe, zatiče praznu ćeliju i „mudro zaključi":

- Nešto se neobično dogodilo, zaista.

Na samome kraju priče Ko dobija bitke, u kojoj živu i demokratsku diskusiju na temu kome pripada najveća zasluga za pobede vodi partizansko oružje i oruđe, opet se pojavljuje možda baš onaj isti miš koji bi lako mogao da bude i Miki Maus i Džeri, ali i Brzi Gonzales!

Dedino dete

„A kad se nad tamnom gorom pokaza blistav mjesečev rog, svi su već uveliko spavali. Haubica tako glasno hrkala, da se jedan brkat šumski miš prenu iz sna, pažljivo onjuši gvozdene točkove i u strahu promrmlja:

- Kakvo li je sad ovo gvozdeno čudovište, sigurno neka vrsta gvozdenih medvjeda? Tako mi mačkove smrti, još će uskoro početi padati mačke zajedno s kišom i - eto ti - propade ovaj lijepi mišiji svijet.

I zabrinuto se uvuče u nečiju tuđu rupu."

Ne treba dva puta pročitati ove redove ne bi li se, sem ozarenosti i blagosti osetila i potreba da se naizgled detinje, naivno i nevino kaže mnogo toga zbog čega je u tim i kasnijim vremenima sa ramena letela glava. Ove lične i umetničke hrabrosti Branko Ćopić se nije odrekao do poslednjih zapisa koje je ostavio u svesci pohranjenoj, kao deo njegove bogate rukopisne zaostavštine, u Arhivu SANU i zavedenoj pod brojem 256.

„Ja sam za sebe izmislio svoj život, kakav bi mi najbolje odgovarao."

„Bio sam uplašeno dete, udovičko, bez oca."

„U literaturi sam se 'zafiksirao' za djeda, jer sam tada bio potpuno zaštićen. Uvijek se njemu vraćam, jer u ovome svetu nemaš više nigdje takve sigurnosti kao nekad uz djeda."

Takvu sigurnost će osetiti svako ko bude čitao Ćopića.