Na današnji dan, 15. marta 1991. umro je Miodrag Bulatović, jedan od najznačajnijih srpskih pisaca druge polovine XX veka, autor romana Đavoli dolaze, Vuk i zvono, Crveni petao leti prema nebu, Heroj na magarcu, Rat je bio bolji, Ljudi sa četiri prsta, Peti prst i Gullo Gullo. Pre nego što je objavio ijednu knjigu, Bulatović je radio kao novinar. Imao je dvadeset tri godine kada je krenuo u Zagreb da za beogradsku „Dugu“ napravi intervju sa svojim najdražim pesnikom Tinom Ujevićem. Intervju je izašao 13. decembra 1953. Tokom razgovora mladog novinara i velikog pesnika u zagrebačkoj kafani Tip-top nastala je danas najpoznatija fotografija Tina Ujevića. Na njoj Tin sedi za kafanskim stolom s bocunom vina ispred sebe i pali cigaretu, a ruka u desnom uglu koja pridržava čašicu je ruka mladog Miodraga Bulatovića. Podsećajući na 30. godišnjicu Bulatovićeve smrti i 130. godišnjicu Tinovog rođenja, objavljujemo ovaj njihov razgovor od pre 70 godina

U prvu krčmu koju sam sreo zakoračio sam i pitao:

„Molim vas, da nije ovde Tin?"

„Koji Tin?"‘, pitali su trezni i podnapiti.

„Tin Ujević, pesnik", rekao sam.

„Da nije to onaj večito pijani?", neko je pitao.

„Naš dragi Tin mi treba. Naš dobri Tin. Kad ste ga poslednji put videli?"

„Bio je i malopre ovde", dobacio je neko pijano.

„A gde ga mogu naći?", pitao sam.

„Idi od krčme do krčme."

Vukle su se magle iznad krovova tog dana na izmaku. I bile su guste te magle zagrebačke toliko da sam s mukom mogao ljudima videti oči i usta. Prolazili su ljudi i žene, momci i devojke, zabrinuti ili veseli, ali svi zamotani prnjama i šalovima mada nije bilo studeni. Iz magle su izvirali tramvaji, prolazili pored mene i opet se nekuda gubili kao plave aveti.

Ušao sam u drugu krčmu

„Tražim Tina", rekao sam pijanom starcu bez dlačice kose na glavi.

„Zar si i ti pesnik?"', prezrivo se nasmejao starac. I taj rastegnuti smeh, pijan i mokar, otkrio mu je škrbave zube.

„Nisam, tatek, pesnik."

„Njega samo pesnici traže... Zašto svi pesnici piju?", pokušava da ustane tatek.

„A zašto piju oni koji nisu pesnici, tatek?', upitao sam ga. „Zašto ti piješ a sigurno znam da nisi pesnik..."

Tatek je zaplitao jezikom i mrmljao za sebe.

„Bum ti odgovoril... Bum ti..."

„Kad si poslednji put video Tina?", pitao sam tateka koji je držao flašu u naručju kao odojče.

„Pre pola sata je bio ovde", rekao je čovek.

„Idi od krčme do krčme", dobacio je neko iz gomile.

Pošao je sa mnom pijani čovek. Nisam ga zvao ali se sam ponudio. Bio je mlad, a već star. Bore oko ustiju, škrbine u vilicama, zadah iz dronjaka, utekle oči i podbulo lice.

„Ja jedini mogu naći Tina", rekao je.

Razminuli smo se sa plavim zagrebačkim tramvajčićem i krenuli uz maglu.

„Ja dobro poznajem Tina", rekao je pijani čovek.

„Vi ste prijatelji?"

„Ne, on je veliki čovek, a ja... Ja ne mogu s njim biti prijatelj, on je pesnik i učen."

Čovekovo lice se za trenutak rastužilo i postalo nabranije.

„Ovo je već peta krčma", rekao sam. „Kad ćemo ga naći?"

„Bumo ga našli", rekao je čovek.

„Kakav je Tin?"

„O, on je veliki čovek", rekao je.

„To znam, ali kako izgleda?"

„Mi ga svi poštivamo, jerbo je on..."

„A pije li još?"

Čovek je klimnuo glavom.

„Ovo je šesta krčma... Kad ćemo naći Tina?"

„Bumo se opet vratili u Tip-top. Bumo ga našli."

„Tip-top"... Tinova rezidencija, ali ne samo njegova. Jedva smo zakoračili. Za sobom smo zatvorili vrata. Dim se talasao iznad vike i ljudskih lobanja. Činilo mi se da su svi pijani sem dugačkog čoveka s naočarima koji je bio prislonjen uz zid. Na njemu su visile rite. Bio je nepomičan kao statua. Čovek što je ušao sa mnom rekao je da je to neki propali umetnik i da se uopšte ne trezni. Dođe tako u krčmu i neće da sedne kao ostali, već dvori.

U uglu je sedeo Tin. Krupan čovek, prosto ljudina, širokih ramena, velike glave. Sedeo je u uglu, a oko njega je bilo još mnogo ljudi koji su pijano pevali i galamili A on je bio miran, kao da se nečega sećao. Gledao je u okruglo crnilo vina što mu je kraj skrštenih ruku mirovalo. Bio je s ljudima, ali sam. Čudno je odudarao od gomile.

Razminuo sam se sa sedom ženom što se jedva držala na nogama. Nešto je zborila, to se videlo, jer su joj se vilice micale. Ali se u stisci i teskobi ne bi čuo ni jauk. Uputila se k meni, izbegao sam susret i seo kraj Tina.

Stegao sam dugu, žutu šaku. I tog trenutka osetio sam neku čudnu blizinu prema pesniku „Ojađenog zvona", „Leleka sebra", „Rukoveti".

Odjednom mi je postala jasna i draga njegova tuga.

Na obrazima mu se video ceo život, svih šezdesetak godina. Tin ima jake vilice, markantan nos, previsoko čelo s brazdama iznad obrva i skamenjena usta. A oči su mu bolesne, porozne, skoro šupljikave Tek kad se nasmeje one sinu i celom licu daju namreškan izraz. Pramenje bele kose zajahalo mu je vrat i okovratnik dotrajalog kaputa.

Dugo nisam znao kako da počnem razgovor s pesnikom čije mnoge stihove znam naizust. Da kažem kako sam uvek silno osećao mrak njegove poezije, pitao sam se? Da mu priznam da još uvek čujem u sebi odjeke njegovog ojađenog zvona? Ali, sve bi to bilo banalno, zaključio sam.

Gledao me prazno, kao da ne postojim.

Setio sam se, ni sam ne znam zašto, njegove uznemirene mladosti s prvim vapajima.

I opet su mi izašli pred oči današnji mladi beogradski pesnici, što kao Tin nekada, provode dane i noći po krčmama čitajući stihove. Pred njima ide Jevrem Brković, momčina duge i prave kose. Ima ih mnogo, ali nijedan od njih, verujem, ne može postati drugi Tin, niti se rastužiti kao on. Jer dna Tinovoj tugi nema.

„Dragi Tine, pozdravili su vas mladi beogradski pesnici."

Pogledao me je začuđeno. U očima mu je nešto sinulo. Tin ćuti, svi kažu da Tin ne voli mnogo da govori. Ponekad klimne glavom ili odmahne. I to je sve.

„Tin ima milione u banci, a puši Dravu", rekao je tatek.

„Zašto se onda bolje ne obuče?"

„Tin sve popije."

Tin se okrenuo iza sebe:

„Umukni!"

Slegla se tišina.

„Tin je za poštivanje."

Zapitao sam ga kad je počeo pisati pesme. Lice mu se iskrivilo, obrazi nabrali. Učinilo mi se da hoće da se nasmeje ili da kine. Oko očiju sjatile su se bore. Suza se zaiskrila iza trepavica. Tako mi je odgovorio.

„A kakve su vam sadašnje pesme, dragi Tine?", pitao sam.

Dugo je ćutao, onda je rekao mračno, načetim glasom:

„Takove da ih nitko ne bi tiskao."

„Tine, kad ćeš mi nastaviti ono predavanje iz astronomije", neko je pitao.

Kelner je doneo drugu flašu vina.

„Na čemu sada radite?", zapitao sam Tina.

„Prevodim Marsela Prusta. Celog ću ga prevesti."

„A još?"

Pogledao je u flašu i svoje poluzgrčene prste.

„Kojeg savremenika najviše cenite?"

„Onoga kojega nema", odgovorio je.

„Tin ima gazdaricu od dvesta oka", rekao je neki tatek.

„Čuli smo da se s njom voli."

A Tin je podigao čašu. Činilo mi se da je toliko zauzet svojim mislima i da nikoga ne sluša.

Pošao sam prema vratima. Ostao je sam u uglu naš veliki i dragi Tin s jadikovkom:

Jer meni treba moćna riječ,
Jer meni treba
odgovor.
I
ljubav il' sveta smrt.

 „Duga", 13. decembar 1953.

                                                                                                      Fotografije: Milan Pavić

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">