Da ga televizijski lik koga je stvorio nije ubio, Džejms Gandolfini bi 18. septembra napunio 60 godina. Ali pre dvadeset i kusur godina, Dejvid Čejs napisao je pilot za seriju o opasnom mafijašu Toniju Sopranu, koji iznenada počinje da muči muke s napadima panike pošto drage mu patke iz njegovog bazena najednom nekud odlete da se nikada ne vrate. Te 1999. godine, dakle, nekoliko meseci pre nego našim nebom zajezdiše avioni, nosioci tuđih sloboda, počinje emitovanje serije koja sigurno nikada neće imati svoj pandan. Nemamo više vremena za takve poduhvate. Vreme posle te godine teče drugim ritmom. U sećanju nam ostaje Toni, Gandolfini ostaje u zaboravu.

Razne su, i čudne ali i posve obične sile, udesile da serija "Sopranovi" bude remek-delo za sva vremena; delo nenadmašno u svom žanru, neponovljivo, ono koje nas se iz nekih neobjašnjivih razloga tiče i dotiče više nego što smo na to spremni, toliko da nam nisu jasni razlozi zbog čega je to tako. Naprosto, tako je, nema druge - "Sopranovi" nas se zaista tiču više nego što to možemo da objasnimo. 

Pre dvadeset i kusur godina, Dejvid Čejs - idejni tvorac serije - napisao je pilot na temu: opasan mafijaš iz Nju Džerzija, Toni Soprano (Džejms Gandolfini), iznenada počinje da muči muke s napadima panike. Njegov psihički krah nastupa kada "porodica" pataka, koja se nastanila blizu bazena luksuzne kuće ovog harizmatičnog mafijaša, najednom - odleti. 

Toni Soprano doživljava tada svoj prvi psihički kolaps - patke koje je mesecima negovao i voleo, prema kojima je bivao brižan, za koje se vezao nekim nitima dotad njemu nesvojstvenim i nejasnim, patke pred kojima je, sve su prilike, jedino bio u stanju da bude čovek, nestaju; te patke, njemu - tako moćnom - naočigled, svojevoljno lete u nebo, negde daleko od njega, za zauvek.

Ubrzo zatim, draga nam telesina, ta mafijaška grdosija, nedostupna za svaku drugu opasnost osim, ispostavlja se, za ovo neočekivano nestajanje porodice pataka, pataka njegovom dušom opitomljenih, naglo gubi svest - kontrolu nad vlastitim telom i nad "vlastitim sobom" - i pada, modar i bespomoćan. One ptice koje su nesretnom Vuku Isakoviču, hladne, htele da izlete iz tela, kad se zajedno s konjima, u mulju, u Dunavu gušio, Toniju Sopranu su se zaista otele i odletele, ostavljajući njegovo nemoćno, ne-mrtvo telo, pokraj divnog mu bazena.

Tim zapletom počinje i zvanično najbolja serija svih vremena, u produkciji HBO-a, koja će svoje prvo emitovanje na američkim malim ekranima imati te "čarobne" 1999. godine, kada su, te Tonijeve patke odmetnice, prelećući Atlantik, doletele u naše nebo, nešto izmenjenih krila, očvrsle i još više rešene da slobodu koju su za sebe osvojile pronesu i našim svodom. Stigle su relativno brzo, odmah u martu te "čarobne" 1999. godine: nešto više od dva meseca su putovale.

Najhrabrije kukavice sveta

Ono lepo, "umetnički lepo", dopada nam se, kako to bezobrazno osmisli Kant, bezinteresno, i bez pojma. Igra razuma i uobrazilje postaje - kao što vidimo - beskonačna. Te patke, za mene, postaše avioni. Prema ovoj seriji pokazujem toliko dopadanje, da u pomenutim odbeglim patkama iz serije počinje da mi se priviđa stvarna NATO avijacija, što leti nebom iznad Srbije, ostavljajući svakog od nas - "najhrabrijih kukavica sveta" - zaleđenog strahom. Tonijevi napadi panike postaše naša stvar.

Ako se jednom fiktivnom liku - stvarnijem od svakog takvog stvarnog - koji je i samog glumca što ga je tumačio i u njega se unosio, prema glasinama i šuškanjima, stajao najpre ličnosti, a onda i života, desilo to da postane u toj meri stvaran, onda nema razloga da sumnjamo u mogućnost da se ista ta vrsta "realizacije" mogla desiti i sa patkicama: doletele su kao avioni, kod nas, pravac iz Tonijevog bazena, da i u nama potaknu i zauvek "utkaju" nasušnu anksioznost, dominantan osećaj postojanja, kojim počinje jedna sasvim nova epoha.

Teško je na zemlji dugo biti onaj koji je podario život Toniju Sopranu, liku koji je samog glumca što mu je iz najdubljih dubina sebe iznedrio dušu, onaj drski osmeh, i onu još drskiju moć da nas primora da ga volimo i onda kada nam najočitije pokazuje da za njega ne postoji ništa sveto; teško, posebno kada sebe lično radije shvataš kao "Vudi Alena od 130 kilograma", nego kao nekog nabrijanog mafijaša, Tonija Soprana, onog skota koji je i svom najlojalnijem Kristoferu, tek tako, odlučio da uzme život, elegantno i nežno ga gušeći sa dva prsta svoje otekle šake.

Taj takav Toni je nervirao silno i Gandolfinija, glumca koji je privatno - ako je on uopšte ikakvu privatnost uspeo da sačuva za sebe - bio miroljubiv i stidan, nervirao ga je posebno onda kad je ovaj - možda kasno? - shvatio razmere, količinu i besmislenu silinu obožavanja njegovih obožavalaca, širom planete zahvaćene njegovim likom.

Prema njegovim rečima, Gandolfini bi, kada bi video lik Tonija Soprana kao tetovažu na nečijoj mišici, najpre besneo, pa se plašio, i na kraju, ljutio se na svet i na glupane koji tu tetovažu nose i tako pokazuju da ne razlučuju stvarno od odigranog, film od realnosti, dobru glumu koja je tu bila u svrhu lepo skrivene, etičke poruke koja se htela poslati, od "pukih" prizora iz izmišljenog života jednog mafijaša.

Gandolfini kao da je bio neka vrsta "izokrenutog" Dorijana Greja: njegov igrani lik je večno ostao na vrhuncu svojih životnih moći, zapamćen u kolektivnoj, vizuelnoj memoriji svetine, a on kao njegov tumač - prebrzo nas "napustio".

Slika iz krivog ogledala

Ako smo krajem devetnaestog veka - poput Dorijana Greja - bili zaljubljeni u svoje portrete i slikovne odraze, ali smo, ipak, još uvek poznavali razliku, krajem dvadesetog veka stvar je "oterana" do kraja: mi smo postali svoj igrani lik, razlika je iščezla i neka vrsta identitetskog prokletstva se uspostavila: u ne-medijskoj zbilji, postali smo stvarne maskote svojih (medijskih) uloga. Izlišno je pominjati moć koju nad nama imaju naši "profili" na društvenim mrežama. Ta razlika je odavno iščezla.

Gandolfini je prezirao svoje obožavaoce, intervjue, pažnju javnosti. Toni Soprano ugušio ga je lično, posredstvom moći medija koju je imao pod svojom kontrolom. Toni Soprano je, na kraju, dosledno svom karakteru, ubio i samog Džejmsa Gandolfinija, kao što je, bezobzirno, ubijao kroz čitavu seriju - iz pukog hira - terajući nas da nam se sviđa ta njegova crta. Plašeći nas da - ako ga ne volimo - i sami možemo završiti na njegovoj crnoj listi onih koji su ga izneverili. Zacrneli ekran kojim se završava ovo remek delo, svoje puno objašnjenje dobija u ne-filmičnoj zbilji: Gandolfini je mrtav, Toni Soprano je zauvek živ; moć koju je Soprano stekao, morao je okrenuti protiv svog tvorca - Gandolfinija.

Objašnjenja o epilogu serije govore suprotno: da je Tonijev život u tom trenutku zatamnjenja prekinut, ali zbilja nas ipak razuverava: eno Tonija živog i živo prisutnog u sećanju svih nas, Gandolfinija, međutim, nema među živima. Ako je platno na kojem je naslikan Dorijan Grej, ipak propadljivo i nepostojano, filmom ovekovečen naš lik, pruža nam iluzoronu utehu da ćemo, ako ništa, zauvek postojati makar kao ta vrsta zapisa. Naravno, nikada se nećemo zapitati da li je to dobro. Stvar se, čini mi se, podrazumeva. Pa ipak, Gandolfinija nema, a tragediju svog realnog iščeznuća, kao da je osećao još za života, onda kada je sve što on jeste, pojeo taj njegov lik - nemilosrdni Toni Soprano.

Iste 1999. godine, dakle, nekoliko meseci pre nego našim nebom zajezdiše avioni, nosioci tuđih sloboda - one patkice iz "Sopranovih" - počinje emitovanje serije koja sigurno nikada neće imati svoj pandan. Nemamo više vremena za takve poduhvate. Vreme posle te godine "teče" drugim ritmom. U sećanju nam ostaje Toni, Gandolfini ostaje u zaboravu.

Kada zamislim uporedo dva čoveka - Gandolfinija koji u ulozi Tonija u neverici, skrhan, gleda za patkama koje mu zauvek odleću, i mog tragično nastradalog porodičnog prijatelja iz Velike Remete, Jana Grabana, koji, te godine, kao tridesetogodišnjak, netremice gleda u naše nebo, zauzet nišanjenjem bombardera - moram odati jednu tajnu: Graban je bio strastan lovac na divlje patke.

Graban je stradao u Nato bombardovanju tadašnje SR Jugoslavije.

Gandolfini je deceniju i kusur kasnije stradao od sopstvenog srca. Ništa zajedničko nisu imali ova dva čoveka osim stvarnog i glumljenog pogleda u nebo, odnosa prema patkama i datuma rođenja. Puka slučajnost, kuriozum, trivija. Blah!

Nego, kakvim očima vi gledate u nebo?

 

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">