Autori "Radio Mileve" napravili su proizvod koji RTS-ov koncept porodične humorističke serije obnavlja i prilagođava novim okolnostima. Ovo je serija koja ne pretenduje na svoje mesto u "Zlatnom dobu televizije", ali jeste istinski vitalan motor gledanosti koji omogućuje da se unutar televizijskog dramskog programa javljaju i neki ekskluzivniji sadržaji

U senci srpskog ulaska u Zlatno doba televizije tzv. Peak TV za sada oličen mahom kroz različite varijacije kriminalističkih serija, pomalo u senci ostaje činjenica da najveću produktivnost u pogledu gledanosti ipak imaju porodične serije, kako one koje su profilisane tako da govore o porodici, tako i ono pravljene za celu porodicu. Proteklih meseci, samo na RTSu izuzetno veliku gledanost ostvarile su Tajna vinove loze i Radio Mileva i uspele da odgovore na izazov koji još od prošle godine postavlja serija Igra sudbine sa Prve televizije koja u kontinuitetu ostvaruje rekordne i pomalo iznenađujuće rezultate.

Izazov Javnom servisu

Uprkos tome što je upravo RTS bio bastion porodičnih serija, TV Prva je formirajući blok sastavljen baš od porodičnih serija kao što su bile Tate i Igra sudbine uspela da izgradi jedan veoma uspešan termin za svoj dramski program. Oba ova programa bila su licencna ili barem koncipirana pod snažnim uticajem stranih formata, Tate frankofonom komedijom koja je kod nas imala već dosta uspeha,  u seriji Andrija i Anđelka a Igra sudbine oslanjanjem na latinoameričke formate telenovele. Inače, zanimljivo je da su Tate zapravo rimejk argentinskog formata preuzetog u više država i da najviše podsećaju na slovačku adaptaciju.

Odmah na početku važno je naglasiti da najpoznatije serije iz tzv. Zlatnog doba televizije uglavnom nisu ni blizu vrha liste gledanosti, prvo jer ne idu na nacionalnim mrežama već na pretplatiničkim kablovskim kanalima, drugo zato što je njihova forma prilagođena drugim gledalačkim navikama.

Najgledanije serije sa nacionalnih mreža su po pravilu žanrovski lako čitljive u svakom minutu svake epizode. Gledalac menjajući kanale može vrlo brzo da utvrdi šta gleda, ko su heroji, ko su protivnici i kakav sadržaj ga čeka. Serije koje se prave za premijum kabl nisu takve i računaju na gledaoce koji su se pretplatili i opredelili za njihov program zato što veruju u njihov izbor i autore koji za njih rade. Zato HBO sebi može da dozvoli slogan da je Više od televizije.

Uključivanje striming servisa i dostupnost svih epizoda odjednom doprinelo je drugačijem gledanju serija pa samim tim i drugačijoj estetici koja sada sebi može da dozvoli još viši nivo serijalizacije na većem broju elemenata u priči itd.

U srpskoj televiziji jedan asimetričan upliv svih tih uticaja jer sada i kod nas postoje serije koje mogu da se strimuju odjednom premijerno, recimo Klan, zatim izmenjeni su formati emitovanja pa nedeljne serije umesto jedne epizode sedmično idu po dve vikendom, a svakako najveću transformaciju doživeli smo pre četvrt veka kada su telenovele sa svojim dnevnim ritmom emitovanja potpuno promenile gledalačke navike naše publike. Takva razonilikost tehnika emitovanja i očekivanja publike pa i samih emitera veoma je iskomplikovala zahteve koji se postavljaju pred autore jednim velikim delom zbog toga što svaka serija, gde god da inicijalno izađe, mora da se pojavi na nacionalnoj frekvenciji i ostvari visoku gledanost.

A ta borba za gledanost u proteklih godinu dana je dobila dve specifične dimenzije. Produkcija se višestruko uvećala a publika je zbog pandemije mnogo više boravila u kući i gledala televiziju, pa su rejtinzi samim tim nešto veći - mada ne onoliko koliko bi se očekivalo.

Javni servis je svakodnevni ritam emitovanja prethodnih sezona uglavnom vezivao za radnu sedmicu i posvećivao reprizama uspešnih starih serija, mahom Siniše Pavića, i one su bile kontinuirano produktivne u pogledu gledanosti. U proteklom periodu međutim i Javni servis je ušao u princip svakodnevnih premijera.

Opšti prelazak srpskih televizija na princip svakodnevnih premijera nije ispraćen u domenu produkcije na sličan način kao u Hrvatskoj. Uprkos pojedinim izuzecima, naše serije pravljene za dnevne premijere u proseku i dalje imaju četrdesetak epizoda po ciklusu. Princip Javnog servisa da gaji autorsku televiziju i da ne radi adaptacije stranih formata dodatno čini ovakvu promenu strategije složenom jer producenti nemaju već potvrđen i pripremljen scenaristički materijal kontinuirano visokog nivoa već ga stvaraju u hodu.

Tajna srpskog sitkoma

Vratimo se ipak priči o dvobojima u prajm-tajmu gde svaka srpska serija dođe pre ili kasnije Nilsenovoj tabeli gledanosti na istinu.

Dok je Tajna vinove loze u izvesnom smislu kombinovala koncept sapunske opere i dramske serije sa kriminalističkim zapletom, nadovezujući se na estetiku koja uspešno već postoji u Hrvatskoj, Radio Mileva je donela authtoni izraz koji se nadovezuje na određene tradicije RTSa ali ih prilagođava novim okolnostima. Obe serije su postigle izuzetno visoku gledanost i plasirale se u sam vrh.

U formalnom pogledu, Radio Mileva je sitkom, ima likove sa nepromenljivim osobinama koji se u svakoj epizodi javljaju sa istim ponašanjem, zabludama i neostvarenim težnjama, čija je transformacija kratkotrajna i na nivou jedne epizode, ima zaplete koji se izlažu i razrešavaju na nivou jedne epizode i veoma labav kontinuitet na nivou sezone koga i ima i nema. Od forme sitkoma odstupa utoliko što se od epizode do epizode menja protagonizam junaka i dominantno mesto dešavanja, kao i u pogledu samog trajanja jer je nešto duža.

Klasičan format sitkoma imao je velikog odjeka kod nas baš na Televiziji Beograd u originalnoj seriji Pozorište u kući, ali pored nekoliko kasnijih uspeha kao što su bila Otvorena vrata i Ljubav, navika, panika, ovaj format ipak nije zaživeo iz više razloga. Otud je čak pokušano da se kroz rimejk Pozorišta u kući u kom bi bili osavremenjeni stari scenariji Novaka Novaka i njegove ekipe ponovi taj uspeh ali se on nije desio u očekivanom obimu.

Jedan od osnovnih razloga je to što naša komediografska tradicija, najpre oličena u Branislavu Nušiću i Dušanu Kovačeviću kao ključnim piscima, gradi likove koji su na ničijoj zemlji između tipskih i razvijenih karaktera. Ako se njihovi komadi analiziraju, u mnogo slučajeva imamo naizgled razvijene i produbljene karaktere koji su u svojoj dubini tipovi i obrnuto. Kao dominantan izraz naše komediografije, pa samim tim i dominantan uticaj na naše glumce, ovaj koncept podrazumeva likove koji u toku priče doživljavaju transformaciju. Otud, recimo naše najuspešnije serije Siniše Pavića imaju upravo takve likove koji su istovremeno i tipovi i karakteri. Naprosto, naša komediografija ni na nivou teksta ni na nivou glumačke igre nema razvijenu tradiciju likova koji nemaju transofrmaciju, pa samim tim i publika na njih nije navikla.

Nedostatak lokalnih uzora, ako izuzmemo neke regionalne kao što su Bitange i princeze dovela je do toga da fanovi sitkoma kao forme uglavnom gledaju najbolje strane serije i da je samim tim jako teško zadovoljiti tu ciljnu grupu bilo kakvim lokalnim produktom. Vremenom, autori sitkoma su se suočili sa time da ih na projektima čekaju teškoće u realizaciji i odbojnost ciljne grupe.

Kada se tome doda da našim televizijskim programom još uvek dominira format kojim se popunjava jedan sat programa a sitkom je ipak više polučasovna forma, onda se javlja još jedan sloj problema koji je mnoge serije opteretio i odveo u propast.

S druge strane, jednostavnost realizacije sitkoma u produkcionom pogledu, ali i činjenica da su oni u globalnim okvirima izuzetno isplativ format, pa su kreatori takvih serija poput Džerija Sajnfelda, Čaka Lorea ili Lerija Dejvida redovno na listama najbogatijih televizijskih autora, nastavila je da motiviše naše autore da se bave ovom formom.

Bez insistiranja

U slučaju Radio Mileve reklo bi se da je pronađen balans i da je nastala serija koja od sitkoma preuzima produkcionu održivost i određene pripovedačke konvencije, ali ne insistira agresivno na formi. Radio Mileva u svojoj suštini jeste sitkom ali na prvi pogled deluje mnogo pre kao tradicionalna srpska humoristička serija koja ne robuje visokom tempu komedije sitkoma već pušta junake da „dišu".

Junaci su isto tako u suštini tipski ali deluju kao da su karakterno produbljeni, baš u skladu sa našom komediografskom tradicijom i taj efekat je postignut time što dijalog nije u visokom tempu dosetki već dopušta sebi digresije koje nisu nužno smešne već dozvoljavaju razradu likova i njihovih osobina izvan samog predmeta sukoba u sceni. Iako u suštini te digresije nemaju značajnu funkciju na nivou celine epizode, one upravo amortizuju ono što je našoj publici nejasno ili odbojno kad je reč o sitkomu.

U praksi pisanja sitkoma, proces postavljanja pripovedačkog osnova koji nije generator smeha, naziva se „vodoinstalaterskim" i ovde je prepoznata potreba da se instalacija prilagodi stanovnicima ciljne grupe te je taj proces koji se inače u sitkomu smatra nužnim zlom izgradnje ekspozicije, zapravo iskorišćen kao izražajno sredstvo.

Sam milje u kom se serija dešava ilustruje raspoloženje ciljne grupe koja upadljivo nije ona okrenuta stranim serijama. Zanimljivo je da sa serijom Slučaj porodice Bošković, Radio Mileva deli lik devojke koja je Jutjub influenserka, ali njene internet nastupe koristi na drugačiji način. Oni u manjoj meri imaju funkciju za iskazivanje lika i rekapitualciju zapleta, a mnogo više služe da pokrenu pojedine događaje u epizodi ali i za prikazivanje opšte društvene situacije kojom se bavi serija.

Od Gige Moravca do gig ekonomije

Dok je Radio Mileva u pogledu delatnosti karaktera prešla put od Gige Moravca do gig ekonomije, sam humor je ipak mentalitetski i bez uvođenja inostranih formi koje našem gledaocu nisu bliske a postaju sve prisutnije u stranom sitkomu kao što su razni prikazi stidljivosti junaka, nesigurnosti, neprijatnosti i anksioznosti. Humor je najvećim delom verbalni, baziran mahom na replikama, manje na glumačkim bravurama gde je jasno određeno koji likovi su koloritni a koji imaju zadatak da ponašaju racionalnije, a znatan deo je i situacioni, uglavnom oslonjen na sukob među junacima a manje recimo na zabunu koja je generalno u stagnaciji jer je ona od pronalaska mobilnog telefona manje prisutna.

Mikrokosmos zgrade u seriji Radio Mileva pokazuje jednu uverljivu sliku Srbije - mladih ljudi ima vrlo malo, dominantnu ulogu u životu zajednice imaju penzioneri - ne samo kao najvitalniji likovi (uostalom naslovna junakinja je penzionisana sekretarica u opštini) u pogledu pokretanja zapleta već i kao finansijska podrška i „siva radna snaga" koja brigom o kuvanju i životnom prostoru omogućuje opstanak mlađih junaka.

Mladi se nalaze ili u državnom sektoru gde imaju platu od koje ne mogu da žive bez pomoći starijih kao Milevina ćerka, ili u finansijskom kao Cvetin neoženjeni sin Mikica ili se bave gig-ekonomijom kao Milevina unuka na Jutjubu. Privatni sektor je prikazan kroz frizerski salon i kafić, dve tipične sitkom lokacije, ali se u njihovom radu takođe oseća da je praktično nemoguć bez nepotizma (vlasnik kafića Dača, inače zanimljiv omaž kultnom beogradsko-milanskom mangupu istog imena, mora da zaposli sina svog advokata a frizerka rođaku službenice koja joj je omogućila državnu pomoć za zapošljavanje) i da je na ivici opstanka. Negde između gig-ekonomije i privatnog sektora nalazi se majstor Moca koji vodi neregistrovanu radionicu u zajedničkim prostorijama i ponajviše podseća na ljude nesigurne budućnosti iz „Crnog talasa".

Državne institucije s druge strane su pod snažnim uticajem stranačkih spletki, kao što vidimo u epizodi kada Mileva pokušava da izradi dozvolu za rad majstoru Moci, ili čiste korupcije koju vidimo u nekoliko drugih prilika. Jedini koji drži do nekakvih principa je upravnih zgrade koji je pak preuzeo taj zadatak samo iz lične patologije jer je prerano penzionisani policajac i naprosto želi da zavodi red i disciplinuje stanare.

Predstavnici visoke kulture prikazani su kao šarlatani ili ličnosti sumnjivog dara potpuno odrođeni od naroda, u liku slikara zavodnika i ocvalog operskog pevača, što zaokružuje sliku društva u kome je centralna junakinja Mileva predstavnik populacije sa kojom se publika identifikuje.

Uprkos tome što je serija evidentno pravljena sa velikim simpatijama prema starijoj publici koja uostalom i predstavlja najstabilniju ciljnu grupu srpske televizije, kroz odnos bake i unuke, i Milevino razumevanje za jutjubing, ako ne na nivou tehnologije a onda svakako na nivou gig-ekonomije, stvara se jedna spona između generacija i čini da ova serija ipak pokrije sve ciljne grupe i funkcioniše za celu porodicu.

Društveno-kritički aspekt serije je evidentan ali je kao i sve ostalo u njoj izložen nepretenciozno i bez insistiranja, što je na kraju i otvorilo mogućnost za ovakav stepen suverzije od osam uveče u najgledanijem terminu.

Motor gledanosti

Kreator serije Nebojša Garić je sa scenaristima Zoricom Cvijetić, Marijanom Čulić-Vićentić i Željkom Hubačem napravio proizvod koji RTS-ov koncept porodične humorističke serije obnavlja i prilagođava novim okolnostima. Ovo je serija koja ne pretenduje na svoje mesto u tom Zlatnom dobu, ali jeste istinski vitalan motor gledanosti televizije koji omogućuje da se unutar dramskog programa javljaju i neki ekskluzivniji sadržaji.

Za razliku od nekih drugih veoma gledanih programa, Radio Mileva jeste promišljena konceptualno i realizacijski, i za sada uspeva da održi nivo koji je postavila u ranim epizodama. Ovo je vrsta programa kom se kod nas odavno nije prilazilo studiozno ni u realizaciji ali ni u gledanju, a Radio Mileva zaista nudi čitav niz zanimljivih detalja iz kojih se može naučiti na koji način se određene teme i stilovi mogu prilagoditi ukusu najšireg televizijskog gledališta.

Što se više ovakvi programi budu promišljali, koliko god oni inicijalno delovali rutinski iako zapravo nisu, toliko će naša publika manje biti prepuštena stihijskim i neosmišljenim pokušajima da se ostvare rejtinzi.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">