Sedamnaestog aprila navršava se sto godina od smrti Milorada M. Petrovića Seljančice. Nazivali su ga u svoje vreme „basnoslovno netalentovanim čovekom koji je s polićem u ruci i prljavim gaćama ušao u literaturu“. Od njega su nam ostale pesme koje se i danas pevaju, među kojima i „Igrale se delije na sred zemlje Srbije“

„Ružo moja, umreću ti za tačno dve nedelje", rekao je 3. aprila 1921. godine teško oboleli srpski učitelj i pesnik Milorad M. Petrović svojoj odanoj supruzi, koja mu je bila i medicinska i duhovna sestra, navikla na njegove bunovne i buntovne uzlete, a i na ponorna strmoglavljivanja. Sutradan je, iz duše već kao katran tamne, iznedrio sledeći katren:

„Umreću kada rađaju se ruže,
poslednji dah njin ću popit' prvi
i odneću ga u grobnicu mračnu
da se s njim slade akrepi i crvi."

U Gradskom parku u Mladenovcu 12. jula 2013. godine svečano je otkrivena spomen-bista pesnika rođenog u Velikoj Ivanči 26. jula 1875, pesnika koji je zaista, baš kako je predvideo narečenog ranoprolećnog jutra, sa ovog sveta otišao 17. aprila 1921. godine. Kao i mnogi umetnici, ostao je upamćen po možda i gdegde trivijalnijim biserima iz svoje zaostavštine, jer bilo je u opusu Milorada M. Petrovića, poznatog po nadimku Seljančica, i boljih i lepših komada od glasovitih „Igrale se delije nasred zemlje Srbije" i „Jesen stiže, dunjo moja". A malo li je i to.

Grumen rodne grude

U Velikoj Ivanči Petrović je završio osnovnu školu, kao gimnazijalac upoznao je potmulu svetlost tad još nevelegradski profilisanog Beograda, da bi potom, preselivši se privremeno na jug kao samotna lasta, upisao Učiteljsku školu u rudarskom gradiću Aleksincu. Drugari, a i oni koji ga nisu baš mnogo mirisali, znali su ga po šumadijskoj narodnoj nošnji koju je rado oblačio; oni iz bližeg kruga znali su da ispod košulje nosi jedinstvenu amajliju, platnenu vrećicu s grumenom podkosmajske zemlje iz rodne Ivanče.

Književno putešestvije Milorada Petrovića počinje poslednjih godina 19. veka, u vreme kad je na životnom zalasku bio još mladi velikan naše proze Svetolik Ranković. Petrović tih godina sarađuje sa časopisima „Zvezda", „Nova iskra", „Brankovo kolo", „Bosanska vila", „Zora", „Budućnost"... Pažnju je privukao pesmama posvećenim Ruži Knežević, kćerki Koste Kneževića, radikalskog narodnog poslanika, streljanog, inače, zbog angažmana u Timočkoj buni. Poezija je urodila plodom: Ruža je na Miloradove stihove procvetala, ubrzo su se uzeli, pa su onda zajedno, kao učitelji, radili po školama, seljakajući se od sela do sela.

Lane moje

Osim pisanja poezije, Petrović je već u tom periodu počeo da prevodi pesme i prozu za decu sa raznih jezika. Spisak deluje impresivno, i ukazuje nam na raskošan galsko-slovensko-turkijski spektar Petrovićevog jezikotvornog svetonazora: prevodio je sa francuskog, ruskog, poljskog, češkog, slovačkog, slovenačkog i bugarskog jezika.

Već donekle poznat po svojim lirskim uzdasima („lane moje", „devojče, vraže"), Petrović je svoj pravi književni debi imao 1902. godine, kad je u Beogradu objavio prvu zbirku pesama, pod proročansko-samoodređujućim naslovom „Seljančice". Trideset četiri pesme sabrao je u knjižici koja je naišla na veoma različite reakcije; jedni su ga hvalili zbog lepog ritma, zbog pitoresknog iskaza, zbog toga što je usred jedne od bezbrojnih srpskih tranzicija između ovoga i onoga uspeo stihom da iskaže jednostavnost i toplinu, dok su ga drugi kudili što, umesto na pravu poeziju, hartiju troši na domaćinske, vezene slogane tipa „puna kuća voća, slada, / al' najslađa žena mlada".

Već naredne, 1903. godine, ekspanzivni Petrović, okićen nadimkom Seljančica, objavljuje drugo, prošireno izdanje istoimene zbirke, u kojoj sad ima svih sedamdeset pesama. Ubrzo se našao na klasičnoj srpskoj stvaralačkoj vetrometini: takozvani modernisti prebacivali su mu da je staromodan i konzervativan, dok su ga takozvani konzervativci odbacivali zbog drskih novotarija i modernizma.

Njegove pesme izvođene su uz muziku, po kafanama, slavama, svadbama. Odmah su krenuli da mu spočitavaju kako to nije umetnost, jer „umetnost pripada odabranima, eliti", kako je poentirao Milan Ćurčin. Umesto odgovora, Seljančica se dohvatio Ćurčinove pesme „U bečkoj šumi", adaptirao je na polzu svenarodnog ushićenja, pa je i ona, kao kolo, izvođena i pevana po Srbiji.

Knjižica ljupka kao seljančica

Pesnička tvrđava Seljančica tek će morati da se navikne na napade i opsade. U „Književnoj nedelji" godine 1904. na njega se ostrvio niko drugi do znameniti Sima Pandurović, za koga bismo, ne samo na osnovu „Svetkovine", mogli zaključiti da je bio pesnik nepreglednog obzora i beskrajne saosećajnosti. Pandurović je tad o Petroviću pisao kao o „bezosećajnoj neznalici" i „šarlatanu koji zapisuje sve što čuje po seoskim mehanama, sokacima i poljima".

Nešto više blagonaklonosti prema Petrovićevom pesništvu pokazao je rigorozni Jovan Skerlić, ali ni on nije smogao dovoljno srca da ne potceni domet mladog Šumadinca:

„... iz doba Laze Kostića ostao je onaj idiotski alkoholni patriotizam, gde se rodoljublje meri prema jačini alkohola i za najdostojnijeg potomka Marka i Dušana smatra se onaj koji se poslednji otkotrlja pod sto. Tako g. Petrović pada u oduševljenje pevajući da će sve donde trajati, i slave i Srbina, dokle god bude imalo vina. Zato nam tako lepo i ide! Knjižica g. Petrovića je sveža, vedra, prijatna - prava lepuškasta seljančica. Ali ona je monotona kao obzorje i život seoski, jednostrana motivima, preterano optimistična po onome što pisac vidi na selu i što drži za dostojno da se u stihove stavi. Ta oskudica nadahnuća, ta skučenost horizonta glavna je mana cele naše mlade poezije, cele, bez i jednoga izuzetka. 'Seljančice‘ se daju čitati, to je knjižica od vrednosti, ali koliko je sve to daleko od prave poezije!"

Ovako je pisao Skerlić, koga potonja istorija srpske književnosti nužno locira kao neretko kratkovidog, a i nemilosrdnog u svojoj uskogrudosti. Učitelj Seljančica, koga je veliki mag Joca diskretno, učiteljski ponizio zbog alkoholnih zanosa, nije mogao biti samo neodgovoran i lakomislen kad je učestvovao u oba balkanska rata, borio se kod Kumanova i Jedrena, a potom i u Prvom svetskom ratu, kad je na megdan zavojevačima izlazio na Suvoboru i Kolubari. A ni kad se u jesen 1915, u vreme velikog povlačenja preko Crne Gore i Albanije, razboleo od tifusa, pa ostao kod Ružine rodbine u Aleksincu, odakle su ga bugarske okupacione vlasti proterale kao „skitnicu", te je pobegao u Beograd.

Ali, to je već bila završna etapa Petrovićevog ovozemaljskog puta, poslednja deonica, na kojoj je slobodu dočekao kao jektičavi veteran koji je, iz dana u dan, naočigled bližnjih, venuo od tuberkuloze.

U to vreme nastala je i njegova najpoznatija pesma, „Igrale se delije nasred zemlje Srbije", koju je napisao tumarajući po Kalemegdanu. Pre toga mu je kompozitor Božidar Joksimović poverio da mu nedostaje upečatljiva završnica za svitu „Mladost". Prijateljima će Seljančica naknadno objasniti da je nadahnuće za stihove „Igrale se delije nasred zemlje Srbije, sitno kolo do kola čulo se do Stambola" pronašao u sećanju na svoje saborce iz danâ kad su držali Jedrene pod opsadom. Srpskim vojnicima tad je bilo žao što u svom pobedničkom pohodu ne mogu da stignu sve do Stambola, „carskog grada ohola". Kasnije će ova pesma - uz „Jesen stiže, dunjo moja" zacelo najpoznatija iz Petrovićevog opusa - biti uvrštena u Antologiju srpskih svečanih pesama.

Nije to našem poeti bilo prvi put da sarađuje s kompozitorima. Mnogo ranije, 22. septembra 1907. godine, u Narodnom pozorištu u Beogradu održana je premijera njegove „Čučuk Stane", pozorišnog komada s pevanjem. Muziku je za prestoničku premijeru komponovao Stevan Hristić, a kasnije, kad je predstava izvođena u Novom Sadu, novu muzičku viziju Petrovićevog teksta dao je ništa manje slavni Isidor Bajić.

Dok je tvoga blagog oka

Interesantna činjenica iz životno-stvaralačke odiseje Milorada M. Petrovića svakako je to da je on punu književnu afirmaciju stekao pre nego što će se doseliti u glavni grad.

Sa ženom i decom u Beograd je došao 1910. godine. Kao učitelj i upravnik škole radio je u Žarkovu i na Čukarici. Mesto ga uglavnom nije držalo, a nemire je pokušavao da zauzda sedeći po beogradskim kafanama. Tu je i upoznao mnogu svoju sabraću po peru, a rado se družio i s glumcima. Često je sedeo s Borom Stankovićem, Vladislavom Petkovićem Disom, Čiča-Ilijom Stanojevićem...

Kafansko predanje kaže da je jednom puna tri dana i noći zaglavio bio u „Tri šešira", a društvo su mu pravili Stanković zvani „Koštana" i pesnik Vlada Stanimirović. Zabrinuta za voljenu skitaru, Ruža je, posle duže potrage, došla do čuvene skadarlijske kafane, da bi joj Milorad objasnio kako nipošto nije u mogućnosti odmah da krene kući, jer, navodno, gazda neće da ga pusti dok ne plati sve što je popio i pojeo. I tako se Ruža kući vratila sama, ali ne pre nego što joj je muž posvetio pesmu „Sve dok je tvoga blagog oka", koju je napisao na licu mesta.

Da, čak i skerlićevska koka umela je da nabode pokoje zrno: Seljančica jeste voleo piće, i nisu mu bili strani alkoholni letovi i sunovrati. Mamurluke je prevazilazio radeći: objavio je zbirku rodoljubivih pesama „Vaskrsenje", kao i zabavnik za školsku omladinu „Riznica", a osim pesama pisao je i pripovetke, udžbenike, knjige za decu, libreta za opere. Trebalo je izdržavati brojno potomstvo; Ruža i Milorad imali su četvoro dece, dva sina i dve kćerke. Često se kuburilo s parama, ali Milorada pesnička zvezda nije napuštala ni u trenucima očaja.

Desilo se jednom da je, upavši u bulu, krenuo do Gece Kona, velikog beogradskog izdavača, da ga zamoli za avans. Kon samo slegnuo ramenima i diskretno pokazao Petroviću vrata. Ovaj izašao pa krenuo u turobnu šetnju Knez-Mihailovom, i tu ga ugleda znameniti prestonički optičar Šajneson. Ponudi on Seljančici da mu ovaj napiše reklamu za optičarsku radnju, a da reklama bude prigodna i za objavljivanje u novinama. U maniru rasnog stihotvorca, Petrović odmah ispali stih: „Oči kvari Geca Kon, a popravlja Šajneson!" I za to ga optičar nagradi velikodušno: za svaku reč Seljančica je dobio po jedan dukat.

Pesnik koga je jedan od nadobudnih pseudokritičara, gledavši da sačuva anonimnost, nazvao „basnoslovno netalentovanim čovekom koji je s polićem u ruci i prljavim gaćama ušao u literaturu" („Pravda", 1907), iz života je izašao, takoreći, i bez rakije i bez gaća.

Poslednje godine života proveo je smucajući se od Kruševca do Beograda, a neko vreme živeo je odvojen od Ruže i dece. Pa ipak, i tih, poslednjih godina Ruža mu je bila jedino uporište. Generacija koja se spremala da u poratnoj pustoši pronađe Itaku, Toskanu i Sumatru nije imala ni snage ni vremena da pamti predratne dragulje srpske književnosti.

Petrović je tonuo u zaborav, a umro je u bodlerovskom uzrastu, u 46. godini, u nemaštini. Sahranjen je na Topčiderskom groblju, o državnom trošku, bez nadgrobnog spomenika. Danas ima pomenutu bistu u Mladenovcu, rad profesora Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu Zorana Kuzmanovića, a mi, osim narečenih, imamo i druge pesme čiji su stihovi lepo pretakani u muziku i pevani po birtijama: „Moj dilbere, rođo moja", „Po gradini mesečina", „Ne luduj, Lelo", „Zarudela šljiva ranka".

 

 

div id="adoceanrsvdcfhklggd">