Veliki srpski slikar Petar Omčikus uradio je dva portreta Petera Handkea, a veliki pisac je na naslovnu stranu nemačkog izdanja svog romana Veliki pad stavio portret Omčikusa koji je sam naslikao

Kao mladi novinar NIN-a ugledao sam u sobi u kojoj je sedeo majstor fotografije i neverovatni antikvar ljudskih lica Branko Belić dvoje ljudi u sivomaslinastim kabanicama i gumenim čizmama, što je bilo sasvim dovoljno da vispreno zaključim kako je reč o alasima sa Dunava koji su tog jutra izvadili prazne mreže iz hladne reke. Desetak minuta kasnije, smejao sam se sopstvenoj gluposti dok sam uz travaricu sa Korčule pokušavao da odgovorim Petru Omčikusu i Kosi Bokšan kako je moguće da je esej Petera Handkea „Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju", koji je nekoliko nedelja ranije objavio NIN kao podlistak, u Srbiji dobio neuporedivo manje pohvala nego osuda na Zapadu.

Bilo je to čudno vreme - režimski propagandisti su i dalje bili oduševljeni inteletualnom gromadom Danijelom Šiferom a nisu još ni prežalili večitog kandidata za britanskog poslanika Kenedija koji se, izgleda, prezivao Gvozdenović. U godinama kada su se ideje o pravdi ili naciji sudarale sa šleperima cigareta ili cisternama nafte, pojava najvećeg pisca nemačkog jezika koji je sam, bez pratnje i kamera, putovao po Srbiji i upoznavao život ljudi pod sankcijama mora da je delovalo čudno. Kakav je to prijatelj koji ne traži prijem kod predsednika i ne objašnjava kako bi se još više borio za srpsku stvar samo kada bi imao odgovarajuće uslove?

Handke je s nekom lakoćom, osmehom primio stotine napada jer se usudio da u teškom, krvavom sukobu ne ponavlja desetak teza smišljenih u Vašingtonu, Berlinu i Londonu koje su brojni svetski intelektualci i novinari iznosili kao plod sopstvenog dugog istraživanja i razmišljanja. Vremenom su i političari i sasvim obični ljudi iskreno zavoleli Handkea ali je sam pisac pre par godina izjavio da ga u Srbiji svi vole ali ga gotovo niko ne čita. U srpskim listovima je u protekle dve decenije objavljeno stotinak tekstova o zabranama, pokušajima zabrana njegovih predstava u velikim evropskim pozorištima, ali tek kada je sam Handke na to podsetio, neko se u Srbiji zapitao kako je moguće da za ove tri decenije nije izveden nijedan Handkeov pozorišni komad u beogradskim pozorištima.

Blaga krivina

U jednom od retkih autorskih tekstova u kojima priča o slikarstvu i svetu oko njega, Petar Omčikus napisao je da „vidi zemlju u obliku neke blage krivine pod kupolom uspunjenom svetlošću". Možda je upravo ta blaga krivina dovela dvojicu umetnika u isti deo Pariza. Petar i Kosa Bokšan, kao i njihovi najbolji prijatelji iz mladosti Bata i Ljubinka Mihajlović, došli su u Pariz 1952. godine kao mladi, nepoznati umetnici koji su želeli da se oslobode teskobe jednopartijskog socrealizma u kojem su „slavni brkovi dominirali kao tema", kako je jednom primetio Omčikus.

Handke dolazi u Pariz kao proslavljeni pisac, u godini uoči raspada Jugoslavije, kada se već pokazalo da i višepartijska demokratija može imati i svoje teskobe u idejama i širinu u proganjanju svakoga ko nije položio ispit iz političke korektnosti.

Omčikus je zavoleo Handkea i pre nego što su se upoznali, ali na pitanje kako je Handke zavoleo slikarstvo ili ličnost Omčikusa možda postoji sasvim jednostavan odgovor - bilo je dovoljno samo da ga upozna i provede par sati u njegovom društvu. Dečačka radost u očima, antička mudrost u licu, toplina prema ljudima oko sebe i monaška posvećenost prema platnima ispred njega, nisu mogli da ostave ravnodušnim ni Handkea. Kada je posetio Omčikusov atelje u Parizu - koji je kasnije u pismu svom srpskom prijatelju opisao kao „Platonovu špilju u kojoj se u slikama koje taj par stvara može osmotriti odraz celog jednog sveta" - Handke je mogao da vidi i sopstvene odraze.

Kao što Handke voli da u svom malom vrtu u Šavilu ređa jabuke koje su opale po stolovima, daskama ili ispustima za prozore, Omčikus je u svom ateljeu gotovo ritualno stavljao narove, limune ili glavicu kupusa i mesecima posmatrao kako se pretvaraju u mrtvu prirodu koju nikada neće naslikati.

Neko će možda reći da su dva Petra, na prvi pogled, delovali veoma udaljeni kao umetnici - Petar je nošen talasima iz rodne Istre ili Vele Luke, beogradskom košavom kao dete uranjao u slike, a Peter je kontemplativni pisac koji analizira i promišlja svet i ljude oko sebe. Ali negde u dubini upostavljena je neka vrsta stvaralačkog bratstva, koja je dovela do toga da, kao u romanima iz 19. veka, Peter piše pisma Petru iako ih deli petnaestak kilometara, a Petar u dva navrata slika vrhunske portrete Handkea. U jednom od poslednjih susreta, Peter je došao kod Petra da otkupi jedan od portreta koje je Omčikus naslikao i da mu donese primerak svog romana Veliki pad na nemačkom jeziku sa posebnom posvetom. Na naslovnoj strani se nalazio portret Petra Omčikusa. A autor portreta je Handke.  

Svedoci susreta Petra Omčikusa i Petera Handkea kažu da oni nisu pričali o velikim svetskim temama, jer su prećutno ustanovili da tu postoji potpuna saglasnost. Ninko Radosavljević, najbliži Petrov prijatelj u poslednje dve decenije života, kaže da ih je „prvenstveno vezivala njihova ljudskost i prirodnost, pa tek onda intelektualna uzvišenost, produhovljenost".

„Gospodin Handke je razumeo Petrovu superiornost izraženu kroz jednostavnost, opuštenost i uživanje u, rekli bi oni koji drugačije doživljavaju život, sitnim životnim radostima. Petar je sreću nalazio u svemu i svima i gospodin Handke je to prepoznao", opisuje Radosavljević. „Njihovi susreti nikada nisu bili nametljivi, niti opterećeni teškim temama, veoma retko se govorilo o slikarstvu ili književnosti. Dva intelektualna diva, svesna sopstvene vrednosti, spajalo je iskreno prijateljstvo, i njihova druženja bila su protkana bojama i mirisima prirode: šljivama u dvorištu u proleće i jesen, svetlosnim dešavanjima, solanama, Panonijom, mirisima i ukusima riba iz Petrovog kamina i vina koje je uvek bilo gost i svedok tih nezaboravnih susreta."

O toj ležernosti i odsustvu svakog pragmatizma, svedoči čuvena anegdota o kojoj često pričaju Petrovi prijatelji. U periodu kada Omčikusu nije išlo najbolje, njegov prijatelj Bata Mihajlović doveo je svog galeristu Polaka u Petrov atelje da pogleda i kupi neku sliku. Kada je dva dana kasnije Polak došao da uzme sliku koju je rekao da će kupiti, Petar je mu je kroz osmeh rekao da je preko te slike naslikao novu. „Nisam imao nijedno prazno platno, a sa ovom slikom inače sam bio najmanje zadovoljan", rekao je kroz osmeh Omčikus zapanjenom galeristi.

Kada je potpisnik ovog teksta jednom čekao Petra Omčikusa ispred njegovog stana u Zemunu kako bi otišli u jedan od prestižnijih beogradskih restorana, Petar se pojavio sa svežim plavim, zelenim i žutim bojama na belim pantalonama. Na pitanje da li je akvarel u pitanju, kroz osmeh je odgovorio: „Dok sam te čekao, želeo sam da završim jednu sliku koja me dugo muči ali me je više ona naslikala nego ja nju".

Petrov prijatelj Peter je, takođe, na prvom festivalu Kustendorf, kojem su prisustvovali Nikita Mihalkov, Fatih Akin i brojna velika imena svetske kinematografije, posle svakog doručka odlazio u višečasovne šetnje po okolnim selima, prihvatao pozive seljaka da svrati kod njih i pričao o njivama, ovcama, voću, rakiji... Kada je dobio Nobelovu nagradu, koju je verovatno za koju deceniju odložilo Handkeovo putovanje do srpskih reka, izjavio je da se nada da će mu meštani Velike Hoče dozvoliti da provede dve nedelje s njima.

Dobrote i zlo 

Iako je sasvim razumljivo da je prijateljstvo Petra i Petera bilo sazdano na ljudskoj i stvaralačkoj bliskosti ili nečemu što se, izgleda, zove iskrenost u životu i umetnosti, Handke je možda u porodičnim biografijama bračnog para, na stablima porodica Bokšan i Omčikus, najpreciznije video kako su nastajale i nestajale prva i druga Jugoslavija, dve zemlje i jedna ideja za koju je posebno vezan. Možda je Handke u Jugoslaviji video dobrote koje su njeni građani primetili čim su nestale, a u njenom razbijanju grozote o kojima se uglavnom u svetu ćutalo, ali i Petar i Kosa, zbog svojih bogatih porodičnih istorija, kao da su bili modeli onih Srba koji su duboko ponosni na poreklo a uvek otvoreni za život i prijateljstvo s drugima. I zbog toga su platili veću cenu raspada prve i druge Jugoslavije od drugih.

Jedan od Petrovih predaka bio je arhimandrit manastira Krka, Gerasim Omčikus, koji je uspeo da početkom 19. veka odbrani manastir od unijatskog, promletačkog episkopa Venedikta Kraljevića i manastir i Bogosloviju Krka ostavi kao jedno od najvažnijih odredišta srpske crkve. Rođen u Istri, od oca Petra, Srbina iz Knina, i Marijete, Hrvatice sa Korčule, Petar Omčikus pre Drugog svetskog rata dolazi u Beograd gde ga slikarstvo osvaja na izložbama italijanskog portreta 1937. i Save Šumanovića 1939. godine.

Iako su se sklonili od ustaškog progona, Petrovog oca kao levičara odvode u logor Banjica, a Petar sa starijom bratom postaje skojevac i zatim odlazi u partizane sa kojima oslabađa Beograd. Revolucionarni, komunistički zanos nije trajao dugo. Godine 1945. započinje studije na Akademiji likovne umetnosti u klasi profesora i velikog slikara Ivana Tabakovića, ali već 1947. godine, zajedno sa kolegama sa klase Mićom Popovićem, Verom Božičković, Batom Mihajlovićem, Ljubinkom Jovanović i budućom suprugom Kosarom Bokšan, napušta fakultet da bi otišli u Zadar da se sami edukuju i slobodno slikaju. Godine 1952. godine, Kosa i Peter odlaze u Pariz u uverenju da se verovatno neće vratiti u Titovu Jugoslaviju u kojoj su brkovi, kombajni i udarnici bili obavezna tema na platnima.

Zanimljivo je da mladim vatrenim emigrantima koji su pričali kako će se odreći i jugoslovenskog državljanstva, izbegli i osuđeni predratni premijer Dragiša Cvetković po pariskim klubovima govori da se nikada ne smeju odreći ni pasoša, ni svoje zemlje.

Kako je ideološka disciplina u Jugoslaviji popuštala a nostalgija u Parizu jačala, slikari iz pariskog kruga sve češće dolaze u domovinu. Raspad Jugoslavije i stalno medijsko obrađivanje teme Velike Srbije kao da je od Pariza učinilo mesto u kojoj imaju atelje i stan, ali ne i inspiraciju.    

Bokšanovi

Kosa Bokšan potiče iz jedne od najuglednijih vojvođanskih porodica (majka joj je iz čuvene porodice Mušicki), a njen otac Slavko je kao stipendista Srpske velike gimnazije diplomirao elektrotehniku u Berlinu 1913. godine. Široj javnosti je malo poznato da je otac Kose Bokšan kao mlad inženjer u Berlinu 1932. godine objavio knjigu Nikola Tesla i njegovo delo (Nikola Tesla und sein Werk), posle čega je između Tesle i Slavka Bokšana uspostavljena prijateljska korespondencija, a Slavko postao glavni promoter i zagovornik Teslinog dela u Evropi.

„Primio knjige, izrazili ste se snažno, majstorski. Fala Srbine. Radi se na prevodu, pozdrav Nikola Tesla", navodi se u jednom od telegrama koji je najveći srpski naučnik poslao ocu Kose Boškan. Slavko se sa suprugom, Nemicom Helenom Gertrudom Jarius, vraća u zemlju kao prestavnik čuvene kompanije „Simens-Halske", ali ubrzo osniva sopstveno preduzeće koje je podiglo električne centrale u Aranđelovcu, Negotinu, Bitolju, Loznici.

Slom prve Jugoslavije slomio je i porodicu Bokšan. Kada je izbio rat, mađarski fašisti u Somboru ubijaju Slavkovog brata, protu Dimitrija, a 1942. godine ispod dunavskog leda u Novom Sadu stradaju brat Miloš, koji je bio potpredsednik Matice srpske, i sestre Katica i Kosara, po kojoj je Kosa i dobila ime.

U Veloj Luci na Korčuli, mestu koje je pored Pariza i Beograda bila glavna Petrova i Kosina adresa i u kojem je Petar organizovao brojne kulturne manifestacije, Kosi Bokšan je pred kraj života na pritisak jednog lokalnog moćnika otkazana dogovorena izložba - zbog njene srpske nacionalnosti.

U tekstu za katalog Kosine nikada održane izložbe „Solane", Handke podseća da je so, ne samo na Balkanu, izraz gostoprimstva i zaključuje da su Kosine „Solane" jedan pokušaj očuvanja, spasavanja, u smislu Sezanovog izraza: „Treba požuriti pre nego što sve iščezne".