Kada se pojavio na velikom platnu, Žan Pol Belmondo bio je tipičan predstavnik poratne generacije koja je svom silinom svoje mladosti uletela u svet mogućnosti koji se pred njom otvarao. Pariz im je pripadao, njegove ulice, bulevari, kafei i džez klubovi na Sen Žermenu i Monparnasu, iz kojih se noć nastavljala u zadimljenim stanovima u kojima se do jutra raspravljalo o tome kako promeniti svet. Film koji je obeležio njegov život i karijeru bio je Godarov „Do poslednjeg daha“. U njemu je postao onaj kul tip iz francuskog filma o kome su svi maštali ispred postera sa njegovim likom, kako je jednom rekao Kventin Tarantino.

„To je priča o tipu koji je zaljubljen u devojku, koji ukrade kola da bi se našao s njom i usput ubije policajca. Na kraju umire ili ubija devojku, videćemo".

Tako je dvadesetosmogodišnji Žan Lik Godar 1959. godine opisao tri godine mlađem Žan Pol Belmondu radnju svog prvog igranog filma koji se spremao da snimi, ponudivši mu glavnu ulogu.

Belmondo, koji tek što se vratio iz vojske, nakon nekoliko meseci provedenih u Alžiru gde je u toku bio rat, bio je mladi glumac koji je voleo da provodi vreme u kafeima na Sen Žermen de Preu, kao i Alen Delon koji će postati njegov prijatelj i kasnije rival na velikom ekranu. Svež, šarmantan, s neverovatnom energijom, bio je kao stvoren za burleske, pisali su u to vreme o Belmondu kritičari koji su ga primetili na pozorišnim scenama prestonice.

Odrastao je u umetničkoj porodici u bogatom predgrađu Pariza. Otac mu je bio vajar, tako da je Belmondo veći deo rane mladosti proveo u umetničkim ateljeima. Od malena je voleo da izigrava klovna i zabavlja porodicu. Prvo ushićenje scenskim nastupom je doživeo kada je video klovna u cirkusu, a prvi film koji je na njega ostavio utisak je film Deca raja Marsela Karnea. „Svaki glumac u tom filmu je bio neverovatan", rekao je jednom sećajući se tog iskustva.

Roditelji su mu preneli odnos prema životu koji nije opterećen materijalnim vrednostima; od njih je naučio da fikcija može da bude poželjna zamena za neprijatnu realnost. „Kada je realnost neprijatna, fikcija je idealan izlaz. Realnost se stvara kao što moj otac oblikuje skulpture; sreća je realnost koju smo izmislili i u koju mora iskreno da se veruje", govorio je o lekcijama koje je poneo iz detinjstva.

Sećanja na detinjstvo i životni i glumački put sabrao je pred kraj života u dve autobiografije - Belmondo od Belmonda i Hiljade života vrede više od jednog.

Glumac slomljenog nosa

U pozorištu je počeo da igra kada mu je bilo samo deset godina, i postepeno se izgradio kao glumac. Jedno vreme razmišljao je i da postane bokser. Ozbiljno je trenirao i borio se u mečevima, što objašnjava njegovu fizionomiju boksera sa slomljenim nosom i snažnu figuru kojom je kasnije plenio na ekranu.

Školu je napustio da bi se bavio glumom, ali je dva puta odbijen na konkursu za glumačku akademiju pri Komedi fransez, vodećoj pozorišnoj instituciji u Francuskoj, pre nego što je primljen. U glumačkoj školi nisu prepoznali njegov talenat. Otac ga je bodrio: „Ne smeš da se obeshrabriš". Njegov profesor Pjer Diks mu je savetovao da se bavi nečim drugim, ali i primetio da ga sa takvom fizionomijom neće hteti nijedna žena. Mnogo kasnije je sreo Diksa dok se šetao sa ženom sa kojom je tada živeo, Ursulom Andres. „Snalazim se nekako", nije propustio da kaže vivšem profesoru.

Za drugove sa klase bio je idol. Među njima su bili budući veliki glumci, Žan Pjer Marijel, Žan Rošfor, Brino Kremer, Fransoaz Fabijan, Pjer Vernije, Ani Žirardo, Gi Bedos, sa kojima je ostao blizak do kraja života. Na kraju studija su ga poneli na leđima kao boksera, dok je pokazivao srednji prst žiriju koji nije nagradio njegovo izvođenje na završnom ispitu uprkos odobravanju publike. Njegova harizma, njegov „joie de vivre", nastup mangupa i razoružavajući osmeh privlačili su sve koji bi se našli u njegovom društvu. 

Susret s Godarom

U jednoj od šetnji Sen Žermen de Preom, kvartom koji je pedesetih i šezdesetih godina bio centar pariskog kulturnog života, Belmondo je ispred kafea „Bonapata" naleteo na Godara. Njih dvojica su bili dva sveta - Belmondo je bio oličenje životne energije i virilnosti, a Godar smušeni filmofil koji iritira svojom pojavom, neobrijan, sa tamnim naočarima.

Belmondo nije najbolje razumeo njegovu ideju o filmu koji on želi da snimi u svojoj sobi i za koji mu je nudio glavnu ulogu. Sve ga je kod ovog neobičnog tipa odbijalo; pitao se da nije možda perverzni homoseksualac. Na nagovor njegove tadašnje devojke Elodi, koja će mu kasnije postati žena, ipak je prihvatio ulogu u kratkometražnom filmu Šarlota i njen momak, za honorar koji je bio značajan za mladog glumca. „Ako nešto pokuša, ti ga nokautiraj", rekla mu je devojka.

U ovom kratkom filmu koji je Godar zamislio kao omaž Žanu Koktou, Belmondo, rediteljev alter-ego, izgovara monolog devojci koja ga je ostavila, a koju igra je tadašnja Godarova devojka An Kolet. Film je snimljen u malom stanu u kome je Godar tada živeo, bez zvuka koji je reditelj naknadno nasnimio, dublirajući Belmonda koji je u to vreme bio u vojsci.

U ovom trinaestominutnom filmu najavljuju se teme i likovi koji će se narednih decenija ispunjavati Godarov filmski svet. U pismu koje koje je Belmondo u to vreme dobio od Godara mladi reditelj mu obećava: „Jednog dana ću snimiti veliki film i tebe ću uzeti za glumca".

Volite li omladinu? 

Žan Lik Godar je pripadao generaciji mladih filmskih kritičara okupljenih u Filmskim sveskama (Cahiers du cinéma) koji su sanjali o tome da i sami prave filmove, ali je krajem pedesetih bio u zaostatku za svojim kolegama.

Klod Šabrol je već snimio dva filma, Lepi Serž i Rođaci, a Fransoa Trifo Četiri stotine udaraca. Novi talas je zahvatao francusku kinematografiju, izbacujući na površinu reditelje koji su snimali filmove na potpuno nov način, van studija, robusnih produkcija i ustaljenih konvencija. Među njima su pored Šabrola i Trifoa bili i Alen Rene, Žan Ruš, Anjes Varda, Žan Pjer Melvil, Rože Vadim.

„Lice francuskog filma se promenilo. Danas smo mi odneli pobedu", napisao je Godar o proboju nove generacije na festivalu u Kanu 1959. godine. Zvanični početak francuskog Novog talasa označilo je prikazivanje Četiri stotine udaraca u glavnom festivalskom programu.

Osa kroz koju sve prolazi

Pre nego što je počeo da se koristi za autore koji su uneli revoluciju u francuski film, izraz „novi talas" označavao je generaciju dvadesetogodišnjaka koja je pedesetih menjala kulturne kodove francuskog društva , neopterećena nasleđem rata i predratnim konvencijama svojih roditelja. List Ekspres je 3. oktobra 1957. godine na naslovnoj strani objavio fotografiju nasmejane devojke uz naslov: „Novi talas dolazi!", i s citatom iz eseja Šarla Pegija „Naša mladost": „Sa dvadeset godina mi smo centar i srce, osa kroz koju sve prolazi, sat prema kome se određuje vreme".

U isto vreme pojavila se i sociološka studija „Novi talas: portret omladine", urađena na osnovu ankete sprovedene među mladima. Godar se u filmu Do poslednjeg daha sa ironijom osvrće na ovu sociološku literaturu u sceni u kojoj devojci koja anketira prolaznike na temu „Volite li omladinu?", Belmondo odbrusi: „Ne, ja volim matorce".

Mladi glumac bio je tipičan predstavnik generacije koja je svom silinom svoje mladosti uletela u svet mogućnosti koji se pred njom otvarao. Pariz im je pripadao, njegove ulice, bulevari, kafei i džez klubovi na Sen Žermenu i Monparnasu iz kojih se noć nastavljala u zadimljenim stanovima u kojima se do jutra raspravljalo kako promeniti svet.

Bio je to početak „slavnih trideset godina" u kojima je Francuska doživela ekonomski i društveni procvat.

Do poslednjeg kadra

„Postati besmrtan i onda umreti", to je bio odgovor američkog pisca koga u filmu Do poslednjeg daha glumi Žan Pjer Melvil na pitanje šta je njegova najveća ambicija u životu, a koje mu postavlja Patrisija Fransini, mlada Amerikanka u Parizu u koju se zaljubio Mišel Poikar, koga tumači Belmondo. Godar, Belmondo i njegova partnerka u filmu Džin Siberg, koja igra Patrisiju, sa ovim filmom su postali besmrtni. Redak je slučaj da neki reditelj uđe u istoriju prvim filmom, a upravo je to pošlo za rukom Godaru.

Ništa, međutim, nije nagoveštavalo da će film postići takvu slavu, iako je scenario pisao Trifo, a Šabrol, kao iskusniji, davao savete Godaru. Prvog dana snimanja, 17. avgusta 1959. godine, Godar je u šest ujutru okupio ekipu na terasi kafea „Notrdam". Trebalo je da snime scenu u kojoj glavni lik dolazi iz Marseja u Pariz, poziva devojku, naruči kafu, pogleda novine, obriše njima cipele i ode a da nije platio. Dva sata kasnije Godar im je saopštio: „Gotovo je za danas, nemam više ideja".

Slične situacije nastavile su se tokom čitavog snimanja - Godar je u prve dve nedelje snimao samo osam dana, često je snimanje skraćivao a jednom je otkazao glumcima u poslednji čas, izgovarajući se da je pojeo picu koja mu nije prijala, da bi ga potom producent zatekao u kafeu kako doručkuje.

Ekipa se teško privikavala na ovakav način rada. Belmondo, koji je poznavao Godara, nije verovao da će film ugledati svetlost dana. Njegov agent ga je upozorio: „Ako ovaj film ikada bude prikazan, uništiće ti karijeru".

Naročito je bila uzdrmana Džin Siberg, koja je pre toga igrala manje uloge u filmovima holivudskog reditelja Oto Premingera koji nisu promakli Godaru, naročito njena pojava u filmu Dobar dan tugo, po romanu Fransoaz Sagan. Nije joj bilo jasno kako Godar može ujutru u kafeu da piše scenu koja će se igrati tog dana.

Mladi reditelj, sklon improvizaciji, stalno je menjao i prilagođavao ideje tokom snimanja. Glumcima je objašnjavao šta treba da rade neposredno pre snimanja, oni su ponavljali ono što im je rekao, igrajući bez prethodne pripreme, što im je davalo veliku slobodu. Bez šminke, sa prirodnim svetlom, sa glumom u kojoj se gubi granica između glumca i lika koji interpretira, Godarov pristup koji je raskrstio sa uobičajenim filmskim kodovima postepeno je dobijao formu.

Belmondo je mogao da radi šta je hteo, da mokri u lavabou, da puši u krevetu bez majice pokazujući svoj savršeno izvajani torzo, da vodi ljubav pod čaršavima, da se predaje brzoj vožnji, što je naročito voleo, da psuje gledaoce: „Ako ne volite more, ako ne volite planinu, ako ne volite grad, nosite se!"

Godarovski junaci

„U početku sam igrao samo u komedijama. Nisam verovao da mogu da igram nešto drugo, dok to nisam otkrio u filmu Do poslednjeg daha", rekao je Belmondo jednom prilikom. „Godar mi je dao neverovatnu slobodu da budem ko sam. Imam moć da se izrazim na autentičan način koji kamera može da uhvati bez ograničenja."

Lik Poikara koji je tumačio odgovarao je njegovom rableovskom duhu. Godar je u njega ugradio nešto od negativaca kakve su igrali Hemfri Bogart i Žan Gaben u filmovima koje je voleo, njihove gestove i detalje - nakrivljen šešir i široko odelo koje ležerno pada, način na koji govori kroz zube sa cigaretom u uglu usana, pokret palcem preko gornje usne a la Bogart, igra zavođenja sa ženom u koju je zaljubljen i u kojoj se smenjuju ironija i strast.

Poikar je tipičan godarovski romantik koji svoju ljubav boji ironijom i prebacuje ženama da su nepouzdane i sklone prevari, kao što je Patrisija tipična godarovska junakinja čija privlačnost leži u njenoj nezavisnosti i spontanosti, ali je u tome i opasnost koja preti glavnom liku: dok pokušava da je ubedi da krene s njim ona ga izdaje i odvlači u smrt.

Na dan premijere, 16. marta 1960. godine, Belmondo je trenirao boks sa svojim najboljim prijateljem, glumcem Šarlom Žerarom. Popodne se uputio na Šanzelize, u salu „Balzak", jednu od četiri bioskopske sale u kojima je film bio na programu. Pred ulazom u bioskop bila je gužva. Belmondo je zatečen. „Do poslednjeg daha je uzdrmao Šanzelize. Za mene je to bio okidač. Moja žena se vratila sa premijere i rekla mi je: ‘Ne možeš da zamisliš kakav trijumf'. Nisam mogao da verujem", prepričavao je kasnije utiske toga dana.

Umeće smeha

Belmondo je postao onaj „kul" tip francuskog filma o kome su svi maštali ispred postera sa njegovim likom, kako je rekao Kventin Tarantino prilikom gostovanja na festivalu u Lionu 2013. godine.

„Verujem da postoji razlog zbog koga smo na zemlji. Za mene je to da budem glumac", rekao je Belmondo jednom prilikom. Pripadao je generaciji koja je utvrdila prestiž francuskog i evropskog filma, sa zvezdama poput Alena Delona, Katrin Denev i Ani Žirardo.

Kada su ga na kraju života pitali šta je za njega dobar glumac, odgovorio je: „Dobar glumac ne znači da budete prirodni, to svi mogu. Morate da imate nešto više, a to je dobro raspoloženje. Čak i u teškim ulogama sam nalazio način da se smejem".

Žan Pol Belmondo je snimio stotine filmova koje je videlo više od 150 miliona gledalaca. U svojoj glumačkoj karijeri ukrštao je rad na autorskim filmovima Godara, Trifoa i Pitera Bruka sa popularnim gangsterskim pričama. Među njegovim najpoznatijim ostvarenjima su Žena je žena, Čovek iz RijaMajmun zimiSirena sa MisisipijaBorsalino (sa kojim je došao u Beograd na prvi Fest 1971. godine), VeličanstveniModerato kantabileLudi PjerStrah nad gradomProfesionalac. Ali film sa kojim je ušao u legendu ostaje Do poslednjeg daha.

Na kraju Do poslednjeg daha Belmondov lik, smrtno pogođen u leđa, pokušava da pobegne. Pokreti mu se u samrtnoj agoniji usporavaju i pre nego što padne na zemlju izgovora čuvenu repliku: „To je stvarno odvratno". Jedni su poslednje Poikarove reči interpretirali kao poruku upućenu devojci koja ga je izdala, a drugi kao komentar koji se odnosi na život.

Pre nego što je snimio ovu scenu, Godar mu je prethodno šapnuo na uvo šta treba da radi: „Pogodi te metak u leđa, ti pokušavaš da pobegneš, a kad ne možeš više, padaš". Belmondo je trčao do kraja ulice usporavajući pre pada kako ne bi ušao u bulevar i izložio se opasnosti da ga pregaze kola. Ovo ustezanje na ekranu dobija dublje značenje, kao i to što i ne pokušava da se spase.

„Žan Pol Belmondo je jedan od retkih glumaca koji znaju kako se umire", objasnio je jednom prilikom Godar.

Njegov odlazak u 88. godini je samo potvrdio njegovu besmrtnost.