Ako književnost treba da bude pamćenje sveta, koščica dinosaurusa iz koje je moguće rekonstruisati genotip svetske književnosti, treba nam Borhes. Ako pak književnost treba da bude punokrvna priča, jedinstvena i originalna, ako tražimo jedan veličanstven fenotip svetske književnosti, onda nam treba Markes.

Ima dana kad mi se učini da bi u slučaju da je za budućnost moguće sačuvati opus samo jednog pisca dvadesetog veka taj pisac trebao biti Gabrijel Garsija Markes. Ima takođe dana kad, naravno, pomislim da bi to trebao biti Horhe Luis Borhes. To prvenstveno zavisi od osećanja šta književnost uopšte treba da bude. Ako treba da bude pamćenje sveta, koščica dinosaurusa iz koje je moguće izvući DNK, pa uz pomoć DNK eventualno rekonstruisati genotip svetske književnosti, treba nam Borhes. Ako pak književnost treba da bude punokrvna priča, jedinstvena i originalna, različita od svake druge, koliko god im u nekim aspektima bila slična, ako drugim rečima tražimo jedan veličanstven fenotip svetske književnosti, onda nam treba Markes.

Vredelo bi napisati opširniju studiju o recepciji Markesa u Srbiji i Jugoslaviji. Ima tu mnogo anegdota, kao i mnogo vrlo konkretnih podataka, ali ne znam da su sakupljeni na jednom mestu. Ono što je sigurno već na impresionističkom nivou jeste da Markes kod nas ima mnogo čitalaca. Prevedene su i objavljene, i to uglavnom u većem broju izdanja, praktično sve njegove knjige, i važne i manje važne, a postoje i prevodi različitih dela o Markesu.

Na tu policu odnedavno je stigla i knjiga „Samoća i društvo" sa dugačkim i neobičnim podnaslovom „Istinita priča o životu Gabrijela Garsije Markesa ispričana uz pomoć njegovih prijatelja, članova porodice, obožavalaca, sagovornika, kolega šaljivdžija, pijanaca i nekoliko uglednih ljudi", koju potpisuje Silvana Paternostro. Knjigu je sa engleskog preveo Vladimir D. Nikolić, a objavljena je kod Vulkan izdavaštva. Originalno izdanje („Solitude & Company") je sedam godina staro; objavljeno je, dakle, 2014, u godini Markesove smrti (Markes je rođen 6. marta 1927, a umro je 17. aprila 2014).

Autorka je kolumbijskog porekla, ali živi u Njujorku gde radi kao novinarka i urednica te piše (uglavnom) na engleskom jeziku.  U tom smislu je njena pozicija zahvalna i skoro jedinstvena: ima tu zavičajnu sentimentalnost i skoro ponos velikim zemljakom, a ima i perspektivu pogleda sa strane i upućenosti na kulturu i tržište preko koga je Markes, nakon što mu je veličina u hispanoameričkom svetu neupitno priznata, proširio područje borbe na ceo svet. Takođe, davni embrion ove knjige je jedan stari novinski tekst, što se opet, imajući u vidu Markesovu doživotnu novinarsku strast, čini sasvim odgovarajućim.

Množina perspektiva

Biografske knjige su u angosaksonskom svetu izuzetno popularne već decenijama, a ta moda kao da se, makar i dosta sporo, počela ukazivati i na našim stranama. U tom smislu, u moru biografija, počela je bivati važna i formalna originalnost. Do nje je na jedan način išao, recimo, Mark Tompson, biograf Danila Kiša, a na drugi Silvana Paternostro, autorka ove Markesove biografije. Tompson će kao osnovu svoje knjige jedan uzeti vrlo kratak i nekonvencionalan Kišov biografski tekst, a Paternostrova će od iskaza raznih ljudi koji su bolje ili lošije poznavali Markesa u raznim periodima njegovog života sklopiti fascinantnu i sugestivnu rašomonijadu.

Neki biografi ciljaju na dubinu, dok Silvana Paternostro igra na množinu perspektiva. U predgovoru za svoju knjigu, ona stoga piše: „Da bi uživao u ovoj knjizi, čitalac mora da ostavi po strani ideju da sve u životu ima samo jednu jedinu istinu. Usmena istorija jedne osobe ume da bude u suprotnosti sa svim i svačim. Ali to je deo njenog šarma".

Knjiga je formalno podeljena na dva dela: pre i posle „Sto godina samoće". U prvom delu, Markes je marginalac i parija, u drugom selebriti i svetska zvezda. A sve vreme to je isti čovek.

Pre i posle samoće

Knjiga počinje iscrtavanjem Markesovog porodičnog konteksta. Navođenje naslova prvog poglavlja je uvek indikativno: „Odgojili su ga baba i deda". Tu saznajemo da je Garsija Markes do svoje osme godine živeo u Arakataki. Slede zanimljive anegdote o njegovoj porodici i sa očeve i sa majčine strane. Dobrim poznavaocima njegovog opusa biće posebno zanimljivo prepoznavati kolike je dokumentarne detalje uz poslovični dodatak mašte ovaj pisac posejao po praktično svim svojim knjigama, čak i onim koje deluju posve fantastično.

Iako priča u teoriji teče hronološki, u svakom poglavlju, maltene skoro u svakom pasusu, govornici skaču iz jednog vremena u drugo, skoro kao u ilustraciji onih glasovitih Eliotovih stihova iz „Četiri kvarteta". Osim detalja iz života čuvenog književnika, ovdašnji čitalac će otkriti i kako su izvesne legende o tobože jedinstvenom mentalitetu neopterećenosti svetskom slavom u najmanju ruku prenaduvane.

Do dana današnjeg se, istini za volju uz različite interpretacije, prepričava kako su posle Nobelove nagrade sarajevski mangupi na ulici pozdravljali Ivu Andrića rečima: „Pisac, napiše li se šta?" Za neke je to dokaz šarmantne nebrige za autoritete, a za druge varvarsko ponižavanje kulturnih vrednosti. Šta god da je, očito nije jedinstveno; stari prijatelj Garsije Markesa, Ektor Rohaz Eraza, navodi kako su ljudi u Barankilji reagovali nakon što je njihov sugrađanin dobio Nobelovu nagradu - pozdravljali su ga, naime, rečenicom „Hej, gospodine Nagrado".

Dva Markesa

I većina sagovornika iz knjige beži od mitologizacije pisca. Pamte da je kao mladić „bio loše odeven i pušio cigaru za cigarom". Kako to obično biva, najviše mu se dive oni koji ga posmatraju ponešto iz daljine, poput velikog pisca Vilijama Stajrona.

U središtu knjige je nastanak remek-dela „Sto godina samoće". Sve oko te knjige je od početka mirisalo na legendu, od fame koja je narastala još u toku pisanja do prvih reakcija. Nekoliko sagovornika iz knjige pamte detalje o tome kad su kupili svoj primerak kao što se pamte istorijski događaji. Santijago Mutis za „Sto godina samoće" kaže: „To je Biblija. Prepričava život od početka do kraja. Verzija ljudskih bića ispričana istinom ljudi koji su veoma kolumbijski, što je ono što se živi ovde..."

Od jednog iz palete latinoameričkih pisaca, Gabo (piščev nadimak) postaje „pridev, imenica, glagol". Emanuel Karbaljo veli: „Postoje dvojica Garsije Markesa: onaj pre 'Sto godina samoće' je bio obična normalna osoba, onaj posle 'Sto godina samoće' postao je neka druga osoba..."

Hronika najavljene slave

Možda je njegov život zaista postao različit nakon velikog uspeha, ali je ova knjiga za čitaoca podjednako zanimljiva o bilo kom periodu piščevog života da govori. Ljubiteljima „selebriti kulture" će se drugi deo verovatno i više dopasti, pošto se dosta bavi Gabovim odnosima sa političarima: od Fidela Kastra do Bila Klintona. Čini se da je Klinton postao slab prema ovom piscu zato što su se njegova dela naročito dopala njegovoj ćerki.

U ovom delu knjige je i poglavlje „Ne želim da u Stokholmu budem sam" koje se bavi samom ceremonijom dodele Nobelove nagrade. Te godine se o tome naširoko pisalo po celom svetu. Nije slučajno Giljermo Angulo, veliki Markesov prijatelj, fotograf, pisac i uzgajivač orhideja, primetio da nikada u svetskoj istoriji nije postojao Kolumbijac slavan kao Garsija Markes dodavši: „U Kini verovatno nikad nisu čuli za Bolivara, ali jesu za Gaba".

Gotovo usput se komentariše i majstorstvo u davanju naslova, pošto gotovo da nema pisca čiji su naslovi postali praktično opšte dobro, ne samo „Sto godina samoće", nego i „Jesen patrijarha" te „Hronika najavljene smrti"; kako reče Markesov prevodilac Gregori Rabasa: „Sad sve živo nazivaju hronikom najavljenog toga i toga".

Zaslužen prostor u knjizi dobila je možda i najtračerskija epizoda iz biografije Garsije Markesa: buran prekid prijateljstva sa Mariom Vargasom Ljosom. Poglavlje se, prigodno, zove „Nokaut". Naposletku, u poslednja dva poglavlja se govori „detaljima genijalnosti" te o smrti Gabrijela Garsije Markesa.

Živeo Gabo!

Ljudi koji su ga poznavali još iz detinjstva koren njegove kreativnosti pronalaze u čudesnom pamćenju, a po jednoj američkoj književnici, tajna njegovog stila je u tom što piše prozu - novinarski: „Zbog načina na koji piše, sve izgleda kao vest iz novina, čak i kad se ljudi vaznesu na nebo." Stoga ima smisla i da sami kraj knjige bude višeglasan, a da svi ti glasovi, govoreći o Markesovoj smrti, kliču: „Živeo Gabo!"

Treba dodati da se u dodatku na kraju nalaze i vrlo kratke biografije svih sagovornika sa naznačenom relacijom prema Gabrijelu Garsiji Markesu kao i da je knjiga opremljena sa dvadesetak zanimljivih i efektnih fotografija.

Govoreći o drugima, čovek uvek govori i o sebi. Ta stvar se, dakako, može i obrnuti. Na tom tragu je Borislav Mihajlović Mihiz svojoj čuvenoj knjizi dao još čuveniji naslov: „Autobiografija o drugima". Silvana Paternostro kao da je za inspiraciju imala naličje tog naslova. Ovdje drugi, razni drugi, mnogi drugi govore o - autoru.

Markes je napisao autobiografiju „Živeti da bi se pripovedalo". Džerald Martin je proveo sedamnaest godina pišući „klasičnu" Markesovu biografiju. „Samoća i društvo" uz svest o postojanju obe ove knjige Markesovom životu pristupa - markesovski, praveći od njega, naposletku, književni lik. Sasvim je, dakle, prirodno da priča o životu pisca koji je napisao da književnosti nedostaje nova književna vrsta koja bi se zvala fikcija fikcije, pisca koji je priču uzdizao na pijedestal, bude ispisana u žanru polifonije.