Trećeg septembra 1939. beogradske novine su na naslovnim stranama objavile početak Drugog svetskog rata, a na unutrašnjim najavile da će se tog dana održati dva događaja - auto-trke oko Kalemegdana i otvaranje izložbe Save Šumanovića. Čovek ne može a da se ne upita da li se te septembarske nedelje rulanje moćnih motora sportskih automobila koji jure stazom što prolazi na tek nekoliko stotina metara od zdanja gde u narušenoj tišini stoji preko četiri stotine Šumanovićevih dela, osećalo kao stezanje omče oko vrata?!

„Beograd ovih dana liči na pravo automobilsko logorište, a trkačka staza oko Kalemegdana na opsednut grad u kome fantastičnim brzinama jure neka ogromna čudovišta koja je stvorila moderna tehnika. U toku jučerašnjeg treninga najpopularniji vozač na svetu 'leteći Italijan' Nuvolari vozio je pored Nebojšine kule preko 200 kilometara prosečno na sat, a Lang, Miler i Braunhič postigli su tu prosečnu brzinu još u toku prošlih treninga."

Redovi kojima „Politika" najavljuje početak velike auto-trke oko Kalemegdana sasvim su dovoljni da svi ljubitelji lakih nota privatne istorije izumrlih društvenih zajednica osete svima dobropoznatu i pomalo egzotičnu atmosferu crno-belih filmskih žurnala koji svedoče o tome kako se nekada živelo i bolje i lepše.

Ali, kada pročitamo da je trkački cirkus tadašnjeg formata Formule 1 kroz glavni grad Kraljevine Jugoslavije prohujao u nedelju 3. septembra 1939. godine, shvatićemo da se i nad ovaj sitni, bezazleni pop-događaj iz naše ne tako daleke prošlosti nadvija neumitna senka one velike, svetske istorije. Jer, dok su se Beograđani spremali da gledaju „33 automobila, četiri svetska šampiona, 66 motocikla u 9 uzbudljivih trka", Drugi svetski rat je ulazio u svoj treći dan.

„Predsednik Poljske Republike g. Mošćicki proglasio je ratno stanje. U zvaničnim krugovima izjavljuje se da se radi o unutrašnjoj političkoj meri a ne o objavi rata... Nemačka Vrhovna komanda izdala je večeras ovaj izveštaj sa bojišta: Napredovanje nemačkih trupa na svim frontovima donelo je danas brze uspehe. Južna grupa u gornješleskom industrijskom basenu približava se Bakli pošto je zauzela Ples. Severno od toga probijena je poljska linija... Rojters javlja: Poljska ambasada u Londonu sopštava da je nemačko vazduhoplovstvo jutros ponovo bombardovalo neutvrđene gradove. Bombardovanje je prouzrokovalo mnogo žrtava među civilnim stanovništvom..."

Ovo su samo neke od agencijskih vesti koje je tog 3. septembra „Politika" objavila na svojim prvim stranicama. Već sutradan, listovi širom sveta objaviće vest da su Francuska i Velika Britanija objavile rat Nemačkoj.

I dok su se ratne mašinerije svetskih sila tek zagrevale a motocikli i automobili već uveliko i sve brže jurili oko Kalemegdana, na današnjem Studentskom trgu, u zgradi u kojoj se danas nalazi Filološki fakultetet sve je bilo spremno za svečano otvaranje velike izložbe Save Šumanovića.

Mrtva priroda s mirisom benzina i kiki bombonama sa ukusom kajsije

O ovom je, na sedamnaestoj strani, između vesti o jednom zagonetnom ubistvu u Zagrebu i najave konjskih trka i izložbe ždrebadi u Nišu, pisala i „Politika":

 „Danas pre podne u 11 časova, u sedam dvorana Novog univerziteta na Kraljevom trgu, biće otvorena izložba slika gospodina Save Šumanovića. Na izložbi biće izloženo preko četiri stotine aktova, pejzaža, mrtvih priroda, kompozicija... Prilikom otvaranja izložbe g. Save Šumanoviće govoriće g. Todor Manojlović, književnik, o slikarstvu izlagača... Izložba g. Šumanovića, koja se danas otvara, trajaće do 22. septembra."

Malo više prostora otvaranju Šumanovićeve izložbe daje list „Vreme":

„Za sve ovo vreme dok nije izlagao, Sava Šumanović je preživljavao tešku duševnu krizu, gigantsku borbu čoveka sa samim sobom. Ali nije bio neaktivan. Šumanović nikad nije prestao da slika, jer je slikarstvo bilo njegov unutrašnji imperativ... Kroz slikarstvo on je neprestano manifestovao žilavu volju da sebe održi na okupu, da savlada bolesnu osetljivost nerava i egzaltiranost; on se slikajući borio protiv obolelog organizma i možda samo zahvaljujući slikarstvu uspeo da ozdravi i da se sada, na najveću radost svojih prijatelja i poštovalaca, najzad pojavi sa kolektivnom izložbom... Od danas će ljubitelji slikarske umetnosti moći da se dive monumentalnim Šumanovićevim kompozicijama, izvanrednim aktovima i toplim sremskim pejzažima, počev od onih obasjanih ranim jutarnjim suncem, pa sve do mekim sumrakom obavijenih žitnih polja i laganih šumskih prevoja... Posetioci njegove izložbe naći će ni manje ni više no deset velikih kompozicija 'golih', pored 'Žene u fotelji', 'Žene sa jastučićem', 'Žene kraj krpare', 'Violetnog jastuka', 'Zelenog jastuka', itd., kao i desetak slika iz doba akademskog, fovističkog manira, za koje sâm umetnik veli da su plod mučnog života, kroz koji je prošao... Zajedno sa tim slikama, izložba obuhvata ravno 401 uljano platno i to: velike kompozicije, aktove, pejzaže, mrtve prirode i portree..."

„Vreme" donosi i Šumanovićevu izjavu.

„'Bilo bi mnogo više da nisam bio bolestan' - kao izvinjavajući se, kaže nam umetnik. Ovako, za sada je dosta i ovo. Glavno je da me ljudi ne zaborave potpuno, da znaju da sam živ i da slikam."

U „Politici" je tog 3. septembra, pored najnovijih izveštaja sa prvih frontova Drugog svetskog rata, najava početka velikih auto-trka oko Kalemegdana, priprema za proslavu rođendana kralja Petra Drugog i početka Velikog jesenjeg sajma, objavljena i ovakva reklama:

Pa ipak, mimo ove bizarnosti, dugotrajnu gorčinu u ustima današnjeg čitaoca tadašnje štampe ostavlja upravo ta gotovo kobna podudarnost otvaranja poslednje izložbe možda i najvećeg srpskog slikara sa otvaranjem svetske klanice u kojoj će krajem avgusta 1942. nastradati i sam Šumanović.

Čovek ne može a da se ne upita da li se te septembarske nedelje rulanje moćnih motora sportskih automobila koji jure stazom što prolazi na tek nekoliko stotina metara od zdanja gde u narušenoj tišini stoji preko četiri stotine Šumanovićevih dela osećalo kao stezanje omče oko vrata?! 

„Hoću da Vam opišem kako sam radio slike"

Iz izveštaja o oba događaja objavljenih u „Politici" narednog dana, uprkos novim vestima sa evropskih ratištậ, sve i dalje podseća na mirnodopsku atmosferu vremena sporta i razonode. U romanima „Lagum" Svetlane Velmar Janković i „Grešnik" Dobrice Ćosića, nastalim u godinama koje su prethodile raspadu SFRJ, i auto-trke oko Kalemegdana i otvaranje Šumanovićeve izložbe uveliko predstavljaju metaforu gotovo opipljive slutnje dramatičnih događaja koji će još jednom surovo uticati na sudbine pojedinaca, celih naroda i čovečanstva uopšte.

Junakinja „Laguma" priseća se tog dana kao prividno mirnodopske i prividno smirene nedelje, koja je, u stvari, bila „prvi pravi dan Drugog svetskog rata", a Ćosić glas radijskog reportera koji slušaocima prenosi tok auto-trke upliće u tok dramatičnog sastanka pripadnika ilegalne ćelije KPJ.

„Nad Beogradom u ovom času više nema ptica u vazduhu. Neviđeno! Sad su miš i mačka u istoj rupi od ove apokaliptične grmljavine. Urlaju mašine, lete čudovišta, tišinom nebesa nad našim rekama grmi buduća apokalipsa... Povijaju se jablanovi i topole iskićene decom. Obznanjuje se veličanstvena, strašna budućnost - dvesta, trista, pet stotina, hiljadu kilometara na čas! Čovek će i telom dosegnuti brzinu svoje misli... Nečuveno!"

I dok četvorica najslavnijih vozača na svetu, Herman Lang, Manfred fon Braunhič, Miler i Nuvolari obilaze Boška Markovića, jedinog domaćeg takmičara u glavnoj trci, a slikar i teniser Ivan Radović pokušava da taj prizor prenese na slikarsko platno, Todor Manojlović govori na otvaranju izložbe Save Šumanovića.

Književnik, književni i likovni kritičar, teoretičar i dramski pisac, Todor Manojlović se ubraja među najveće evropejce srpske moderne kulture. Šumanović ga je izabrao za govornika jer je Manojlović svojim likovnim kritikama na neki način i odredio suštinske tokove i promene, etape i preokrete u slikarevom radu, pišući i o njegovoj izložbi održanoj u septembru 1928. godine. O izložbi koju je otvorio 3. septembra 1939. godine, Todor Manojlović će pisati u dva maha. Prvi put sažetije u časopisu „Telegram", a potom opširno, na stranicama „Srpskog književnog glasnika":

 „Sava Šumanović je jedan od onih najosobenijih, najizvornijih i najsmelijih modernih slikara, kod kojeg su ti sjajni kvaliteti uz to spojeni sa jednom stvaralačkom moći, jednom plodnošću koja već i sama za sebe zadivljuje... U svojoj velikoj kolektivnoj izložbi koju smo jesenas mogli da razmatramo u prostranim belim dvoranama Novog univerziteta, on je sabrao bio ne manje od četiri stotine deset platnâ... Sava Šumanović je panteista, umetnik čija se čulnost i duhovnost spajaju, slivaju u jednu jedinu plamteću emociju, u jedan jedini neodoljivi polet ka lepoti - koja se čarobno ostvaruje u njegovim svetlim, vizionarskim slikama."

Posetiocima izložbe bio je dostupan katalog, gde je objavljen i Šumanovićev tekst naslovljen „Umesto predgovora", u kome slikar ostavlja potresno svedočanstvo o istoriji svoje bolesti koja je suštinski uticala na prirodu njegove umetnosti.

„Hoću da Vam opišem kako sam radio slike, koje izlažem i u kakvim prilikama sam živeo za to vreme. Posle moje potpuno rasprodane izložbe, koja je bila septembra meseca 1928. u Beogradu, krenuo sam natrag za Pariz iako teško duševno bolestan. U Parizu sam živeo od 1925, gde sam imao svoj atelje, sve do moga obolenja u mesecu februaru 1928. Tada je zimska pariska groznica, učinila, da sam poludeo, a preduslovi za moju bolest bili su, slaba dohranjenost, duhovna premorenost i neuspeh u životu... Čitav moj život u Parizu od 1925. bila je oštra borba u sebi samom, protiv žalosti, sentimentalizma, te sam radio slike u vedrom tonu, sa veselim koloritom. Ali sve to nije pomoglo, preživot je bio toliko ružan, toliko ogavan i žalostan, da je dostajala jedna jaka groznica, pa da svu moju „odbranu" sruši... Kada je u 1930. godini januara meseca kriza novčana, postala neobično oštra, a moje duhovno stanje sve gore, morao sam da napustim Pariz... Dobrotom gospođice Tereze Trez, koja je preuzela moj atelje, isplativši mi troškove instalacije, uredio sam svoje stvari i vratio se iz Pariza u Šid, žestoko mučen kao i svo vreme svojom bolešću... Nakon dva meseca provedena kod kuće, morao sam otići u bolnicu u Beograd. Lečio me je u toj mojoj bolesti gospodin Dr Andra Nikolić, a stanovao sam na klinici gospodina Dr Radenka Stankovića... Lekar me je smatrao najtežim bolesnikom, ali potpuno bezopasnim za svoju okolinu, jer sam bio dobrog odgoja, pa sam i u bolesti bio dobra vladanja... U bolnici sam počeo raditi nanovo i to akvarele sa Voždovca. Kada sam se vratio kući posle tri meseca provedena u bolnici, onda su počele moje prave muke... Moj otac bio je odavna bolestan (kamen u mokraćnom mehuru) ali inače čovek prilično održan mirnim životom. To je bio kraj moje matere moj najizdašniji mecena, koji je samo na moj drugi boravak u Parizu, potrošio više od 250.000 din. (a ja sam na toj izložbi u Beogradu dobio za sve moje prodane slike 48.000 din.)... Zato sam i ja hteo da prinesem svoju umetnost, da tako kažem, na žrtvu mome ocu. Hteo sam da radim što jeftinije, da sačuvam novaca za potrebe njegove bolesti, jer su se prihodi našeg malog imetka naglo smanjili..."

Tako se arlaukanju snažnih motora sportskih automobila sa obližnje trkačke piste pridružuju potresni ton Šumanovićeve ispovesti i tihi, neobavezni žamor ljudi koji su umesto na Kalemegdan, tog nedeljnog prepodneva došli na Novi univerzitet.

Savina sestra od strica 

Beogradska štampa ne beleži imena zvanica koje su prisustvovale svečanom otvaranju Šumanovićeve izložbe. Svetlana Velmar Janković u svome romanu, pored izmišljenih likova, kao jednog od prisutnih pominje arhitektu Aleksandra Deroka. Iz Šumanovićeve prepiske o kojoj je već bilo reči na ovome sajtu znamo da je te nedelje izložbu posetila njegova zemljakinja i poznanica, profesorka Julijana Julkica Bošković. Pretpostavljamo da je na otvaranje izložbe došla i slikareva sestra od strica Krista Đorđević, koja je u to vreme, između ostalog, bila i predsednica Udruženja „Cvijeta Zuzorić".

Rođena 1892. godine u Zagrebu, Krista Đorđević je studirala jezike u Beču, da bi se posle završetka Prvog svetskog rata udala za lekara Đuricu Đorđevića, sa kojim je prvih godina braka obilazila mnoga mesta u Srbiji i pomagala u pružanju pomoći bolesnim i ratom unesrećenim ljudima. Doktor Đorđević je bio jedan od osnivača i prvih profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Bračni par je pomagao mlade darovite umetnike, među kojima je najpoznatiji bio vajar Sreten Stojanović, brat doktora Mladena Stojanovića.

Pre nego što je postala predsednica uprave Društva prijatelja umetnosti „Cvijeta Zuzorić", institucije koja je izrasla u centralnu umetničku ustanovu u Beogradu, Krista Đorđević je učestvovala u finansiranju izgradnje umetničkog paviljona na Malom Kalemegdanu.

Posle smrti svog supruga 1935. godine, nastavila je da pomaže siromašne studente, a poznanstvo sa Ivom Lolom Ribarom ju je dovelo u dodir i sa Josipom Brozom Titom i Rodoljubom Čolakovićem. Pored poznanstva sa komunistima, Krista Đorđević se, između ostalih, družila sa Sretenom Stojanovićem, Milošem Crnjanskim, Milanom Rakićem, Petrom Konjovićem, Jovanom Bijelićem, Ivanom Ribarom i njegovom suprugom Tonicom, Slobodanom Jovanovićem, generalom Dušanom Simovićem, Milanom Grolom, Momčilom Ninčićem i kneginjom Olgom.

Beogradska štampa nije zabeležila susret Save Šumanovića sa sestrom od strica, ali su u „Politici" u nekoliko navrata objavljivani članci o velikom uspehu izložbe. Šumanović je prvo nameravao da skrati trajanje izložbe, da bi naposletku, njegovi radovi ostali dostupni brojnim posetiocima do ranije zacrtanog datuma. Međutim, ni tog 22. septembra, a ni u danima koji su usledili, novine se više nisu bavile uspehom izložbe.

Od „onog nesretnog Haga" do Malog Kalemegdana

A tačno dva meseca pre nego što je Šumanović počeo da skida svoje radove sa zidova dvorana Novog univerziteta, „Politika" je izveštavala o otvaranju izložbe naših slikara u Hagu, kojoj je prisustvao i pesnik Sibe Miličić, tadašnji generalni konzul Kraljevine Jugoslavije u Roterdamu.

„Izložba u Hagu održana je u prostoru Kunstzaal na adresi Prins Mauritsplein 21-22 od 17. juna do 7. jula 1939. godine. Na izložbi je svoje radove izložilo sedamanest naših umetnika, među kojima su bili i Milena Pavlović Barili, Oton Gliha, Peđa Milosavljević, Petar Lubarda, Ljubica Cuca Sokić i Bogdan Šuput."

Cuca Sokić (1914-2009) prisetila se ove izložbe u svom poslednjem velikom intervjuu:

 „Bilo je to u ovom nesretnom Hagu, gde sada muče naše ljude. Baš kada smo tamo izlagali, počeo je Drugi svetski rat. Hitler je napao Poljsku. Jedva su se slike vratile... Iz Pariza sam se vratila uoči samog rata. Već je bio sav zamračen. Sve je bilo ‘obučeno' u nekakve plave hartije. Nije bilo osvetljenja..."

Rođen 1914. godine u Sisku, Bogdan Šuput je od svoje devete godine živeo u Novom Sadu. Tu je završio gimnaziju, da bi potom upisao Kraljevsku umetničku školu u Beogradu, gde su mu njegovi profesori 1937. godine, nakon osnivanja Akademije likovnih umetnosti, nudili mesto asistenta. Šuput je, međutim, hteo ponovo da ode u Pariz, gde je prvi put bio o trošku Matice srpske, koja ga je poslala na Parisku međunarodnu izložbu kao mladog talentovanog umetnika. Po ponovnom dolasku u svetsku prestonicu slikarstva, Šuput 1938. godine učestvuje u osnivanju Udruženja jugoslovenskih likovnih umetnika koji žive u Parizu.

Šuput je iz grada svetlosti koji se polako „oblačio" u već pominjanu plavu hartiju zauvek otišao uveče 20. juna 1939. godine, da bi u Novi Sad stigao četiri dana kasnije.

Već u novembru, njegova tri rada izložena su na Dvanaestoj jesenjoj izložbi slikarskih i vajarskih radova beogradskih umetnika u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić". Krajem godine, na inicijativu Ivana Tabakovića a zahvaljujući angažovanju Jurice Ribara, došlo je do okupljanja mladih umetnika. Brat Ive Lole je u početku nameravao da ta grupa ima socijalni karakter i da radi u duhu socijalističkog realizma.

Ova ideja ubrzo je sasvim odbačena, ali je nastala grupa „Desetorica", čiji su članovi bili: Cuca Sokić, Jurica Ribar, Aleksa Čelebonović, Bogdan Šuput, Danica Antić, Dušan Vlajić, Nikola Graovac, Milivoj Nikolajević, Bora Grujić i Stojan Trumić.

Prvi zadatak grupe bilo je organizovanje zajedničke izložbe, i to baš u umetničkom paviljonu kojim je rukovodila Krista Đorđević.

Izložba je otvorena 25. februara 1940. godine, a zbog velikog interesovanja publike, umesto do 7, trajala je do 9. marta. Svečanom otvaranju prisustvovala je i kneginja Olga, supruga kneza Pavla i prijateljica Kriste Đorđević. Kneginju je kroz paviljon proveo upravo Šuput, čije je radove u svome prikazu izložbe istakao Pjer Križanić:

„Bogdan Šuput je nesumnjivo najizrazitiji talenat na ovoj izložbi. On je po svome stavu i najsamostaniji, odajući manje nego drugi tragove uticaja. Osećanje stvarnosti koje on uobličava sredstvima solidnog poznavanja zanata daje njegovim slikama draž doživljenosti. Sposobnost izrazite karakterizacije... Dobar crtež, upotpunjen diferenciranim tonovima i bojama, naročito u mrtvoj prirodi 'Lobanje' i u fino izatkanom kolorističkom ćilimu predela 'Srem' daje utisak kondenzovanosti i čvrstine, način rada na pomenutom pejsažu pokazuje da Šuput ima dovoljno daha da svoju umetničku zamisao provede do kraja... Iskrena opojenost prirodnim lepotama bez izveštačenog artizanstva čini nam ovoga slikara bliskim."

„Putevi istorije su takovi..."

Sremski pejzaž, nije teško pogoditi, Šuputa čini bliskim i Savi Šumanoviću, koji se nakon završetka svoje velike izložbe vratio u Šid, odakle je sa gospođicom Julkicom Bošković razmenjivao već pominjana pisma, u kojima je slikanje tamošnjih vinograda česta tema.

U svom poslednjem pismu svojoj poznanici sa poslednje izložbe, pisanom u aprilu 1940. godine, Šumanović govori o svom viđenju pejzaža zaraćenog sveta, koji sve više podseća na njegovu sliku „Pijani brod":

Šumanović je u svojim predviđanjima mnogo toga promašio, ali se njegova crna vizija pokoravanja pravoslavnih Srba sve brže pretvarala u stvarnost. Ali, dok je on nastavljao da slika u Šidu i čeka svoju strašnu sudbinu, Bogdan Šuput se ka svome tragičnom kraju neprestano kretao.

Nakon druge zajedničke izložbe „Desetorice", koja je s velikim uspehom održana u Zagrebu u septembru 1940. godine, Šuput je u novembru otišao na odsluženje vojnog roka u Sarajevo. Tu ga je zatekao napad Nemačke na Jugoslaviju, posle čije kapitulacije je zarobljen i poslat u vojni zarobljenički logor u Nemačku.

Nakon mnogih intervencija svojih prijatelja i poznanika, uspeo je da izdejstvuje puštanje na „slobodu". Stigao je u Novi Sad nakon jedanaest dana puta, slab i iscrpljen. Njegova poslednja slika „Topole u Dunavskoj ulici" nastala je u njegovom novosadskom stanu, odakle je sa prozora slikao ono što vidi. Ubijen je sa svojom majkom i tetkom tokom „ledenih dana" Novosadske racije januara 1942, kada su mađarski fašisti streljali i pod dunavski led bacili preko tri hiljade Srba i Jevreja.

Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine, Savu Šumanovića su sa sa još 150 Srba iz Šida uhapsile ustaše i odvele u Sremsku Mitrovicu. Svi su posle mučenja streljani, najverovatnije tri dana kasnije. Sahranjeni su u masovnu grobnicu.

Krista Đorđević je preživela Drugi svetski rat, a šta je sve tokom okupacije i po oslbođenju uradila, jednostavno ne može da stane na sậm kraj jednog teksta.

Treba, ipak, znati, da je po povratku u Beograd uspela da ispod ruševina svoje u šestoaprilskom bombardovanju pogođene kuće pronađe deo zlata koje joj je u februaru 1941. godine na čuvanje poverio Tito. Bila je izabrana za prvu predsednicu Antifašističkog fronta žena Srbije, radila je pri našoj misiji u Ujedinjenim nacijama. Narodnom muzeju u Beogradu je 1973. godine poklonila sve slike svog brata od strica Save Šumanovića, kao i druga umetnička dela iz svog doma, među kojima su bile slike i skulpture prikupljene poklonima samih autora - Sretena Stojanovića, Mila Milunovića, Peđe Milosavljevića, Marka Čelebonovića, Ivana Tabakovića, Miće Popovića i drugih.

Krug koji je svojim burnim životom opisala ova, kako je Dobrica Ćosić rekao, „u ratu ilegalska i partizanska saradnica, u miru pomajka, a svagda Gospođa", za nas bi i danas trebalo da budu daleko značajniji od tragova kočenja koje su te ipak strašne nedelje 3. septembra 1939. godine, jureći oko Kalemegdana, za sobom ostavili sportski automobili.

Ipak, kada vas put nanese pored zgrade Filološkog fakuleteta, pokušajte da čujete arlaukanje svih tih predratnih sportskih bolida. Potom prošetajte do „Cvijete" na Malom Kalemegdanu, nije preko sveta. Dok koračate, prisetite se činjenice kako tom šetnjom povezujete mesta na kojima su dva velika srpska slikara održali svoje poslednje izložbe u Beogradu.