Kada je postao ministar kulture, Tasovac je u intervjuu za Politiku izgovorio rečenicu koju mu „kulturna elita dvojke“ nikada neće oprostiti: „U srpskoj kulturi ima više para nego ideja.“ Uživao je da provocira usedeličku, apatičnu elitu koja se probudi i silovito aktivira nekoliko dana pre usvajanja budžeta ili imenovanja a onda vrati u san, duboko ožalošćena što mora da živi u takvoj primitivnoj sredini „koja nema osećaja za pravu kulturu“. Jer Tasa je bio drugačiji.

Jednog od onih ponedeljaka, kada razmišljate zašto novine moraju da izlaze svakog dana ili svake nedelje, na telefonu se pojavilo ime „Tasa" a ispod poruka: „Druže, ostavi mi jednu stranu, imam neverovatnu ekskluzivu za NIN."

Kada smo se čuli, objasnio mi je da je reč zapravo o oglasu koji će Filharmonija da objavi samo u NIN-u, pod uslovom da ubedim kolege da oglas damo besplatno. „Možeš ti da se smeješ, ali o oglasu će čitava kulturna javnost da priča nedeljama." I zaista je pričala. 

Ispod slike orkestra u sali Filharmonije i poruke „Otkrijte zašto više nismo tamo" stajao je tekst sledeće sadržine:

O ovom oglasu je napisano na desetine tekstova u domaćoj štampi, bio je glavna tema u najtiražnijem hrvatskom listu, a jedan od najvećih svetskih dirigenata Zubin Mehta napisao je otvoreno pismo tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću. Te 2009. godine Tasovac je od Filharmonije, čiju je obnovu počeo tako što je pred novinarskim ekipama uzeo kramp i počeo da ruši zid stare dotrajale zgrade, već napravio najbolji orkestar u regionu, sa novom salom i instrumentima, ali svejedno nije dozvolio da u republičkom budžetu bude manje novca - samo zato što je neko procenio da Filharmonija ili Tasovac mogu sami da obezbede dovoljno sredstava. 

Borio se za Filharmoniju kao da je porodični dom, što je u suštini i bila. Ponašao se kao da je i sam jedan razbarušeni hodajući koncert koji će ljudi čuti samo ako uđu u zgradu. 

Kada je već postao veliko ime na kulturnoj sceni Srbije, prijateljima je u šali govorio da je u njegovoj porodici jedina problematična tačka - otac mu je bio prvak Narodnog pozorišta, majka profesorka klavira, a brat doktorirao lingvistiku na Harvardu. Od njega ste mogli da čujete kako ima jedan mladi violinista Nemanja Radulović koji će napraviti čudo, da ga vidite kako se druži i sa reperima iz Beogradskog sindikata i sa legendom Dorćola Džejom, „koji će za 100 godina postati deo opšte kulture". 

Jurovski na Kolarcu

U jednom kafanskom razgovoru, u kojem je pričao o svojim studijama na Muzičkoj akademiji „Čajkovski" u Rusiji, navodno sam rekao da se tom narodu svaki kulturan čovek na svetu mora diviti jer, dok su Nemci bili na par desetina kilometara od Moskve, na minus 30 stepeni hiljade ljudi na ulici slušalo je prenos Šostakovičevog koncerta preko razglasa pošto nisu mogli da uđu u salu koja je već bila prepuna. A sam Šostakavič nije bio siguran da li će ga Staljin streljati ili odlikovati.

Prošlo je sedam, osam godina, a Tasa me je pozvao i rekao: „Nećeš verovati, ali sada sam slušao dirigenta koji je kao dete sa Šostakovičem svirao klavir u četiri ruke, prekosutra će imati koncert, a ja idem Studentskim trgom kao da lebdim, toliko me ovaj čovek oduševio."

Maestro Mihail Jurovski, kojem je deda bio dirigent, otac kompozitor, a sinovi takođe dirigenti, izašao je na scenu Kolarca sa štakama zbog čega je polovina slušalaca pomislila da će pasti tokom koncerta. Ali je tokom te dvočasovne magije uglavnom lebdeo nad orkestrom, publikom,  Mocartom i Šostakovičem, koji je, dok je Staljin izjavljivao „jedna smrt je tragedija ali sto je već statistika", u domu stalno ponavljao Jurovskom: „I ovo ćemo preživeti".

Posle koncerta, mladi muzičari prilazili su umornom dirigentu da mu kažu da su za nekoliko dana od njega naučili više nego na godinama studija, a Tasovac je s dečačkom radošću pričao o čudesnom koncertu. 

Lice Beograda

Na desetine poznatih, duboko uvažavanih kulturnih izaslanika vodili su mrzovoljno, melanholično ali uporno, razne ustanove i institucije duže nego Erdogan Tursku, ali im se u očima nikada nije pojavila razigranost koju je Tasovac pokazivao uoči svake nove ideje, sezone, koncerta. Sa ponosom je pričao kako je dovodio velika svetska imena u Beograd i činio sve da ih Beograd i ljudi u njemu zavedu.

Posmatrao sam kako je jedan od najvećih svetskih dirigenata, sasvim aristokratskog držanja, šokirano gledao kako ga Tasovac upoznaje sa čuvenim Ljupčetom, bosonogim vlasnikom splava u bermudama i majici sa natpisom „Sedam sekretara Znoja". Dva sata kasnije maestro je rekao da tek sada vidi koliko je Beograd divan grad i kakve ljude ima.

Sa slavnim Mehtom odlazio je u zemunsku kafanu „Naja" koja je imala najbolji roštilj u gradu, otkrivao mu i grad i ljude i kulturu na način koji je samo Tasovac umeo.  I zbog kojeg je Mehta postao dobri duh Filharmonije.  

„Dva puta sam zaplakao od tuge, dva puta od radosti, a sinoć sam pustio suzu od ponosa. Je li to moguće, šta li kažu psiholozi", napisao je u poruci zajednički prijatelj koji je na Dubrovačkim letnjim igrama prisustvovao koncertu Beogradske filharmonije koju je predvodio jedan od najvećih svetskih dirigenata Zubin Mehta. „Bio sam ponosniji nego kada je Novak osvojio Vimbldon, došlo mi je da uzmem neku stolicu i usred koncerta, sednem pored tih divnih muzičara", dodao je.  

Pare i ideje

Kada je postao ministar kulture, Tasovac  je u intervjuu za Politiku izgovorio rečenicu koju mu „kulturna elita dvojke" nikada neće oprostiti: „U srpskoj kulturi ima više para nego ideja."

Sve i da je uspeo da iz groba dovede Fon Karajana ili Rubinštajna da njegov orkestar zadivi čitavu Evropu, to svetogrđe nije nikada zaboravljeno. I ranije je uživao da provocira usedeličku, apatičnu elitu koja se probudi i silovito aktivira nekoliko dana pre usvajanja budžeta ili imenovanja a onda vrati u san, duboko ožalošćena što mora da živi u takvoj primitivnoj sredini „koja nema osećaja za pravu kulturu".

Odgovarajući na kritike ili ogovaranja kako u programu Filharmonije nema domaće muzike, Tasovac je raspisao nagradni konkurs za najlepši literarni rad na temu „Zašto ne volim domaću muziku", uz dodatno obrazloženje: „Zašto ne idem na koncerte srpske savremene umetničke muzike osim u slučajevima kada su njeni autori ja, moj rođak, blizak prijatelj ili imam radnu obavezu a nisam u mogućnosti da otvorim bolovanje? Pravo učešća na konkursu imali su samo članovi Udruženja komppozitora Srbije i profesori Fakulteta muzičke umetnosti."

Kada ga je tadašnja pomoćnica ministra kulture, inače kompozitorka, pitala zašto provocira kompozitore i zašto onda nije raspisao sličan konkurs i za muzičare, zahvalio joj se na sugestiji i obećao da će raspisati i takav konkurs ako se slaže da se navede de je konkurs raspisan na njenu molbu ili sugestiju.  

Sevap i inat

Sve je to bilo na nivou anegdota koje su unosile živost i duhovitost u uspavani, abonentski duh kulturne elite, koja je ispade ili provokacije opraštala vagabundu koji je pored ekscentrične frizure želeo da ima i takav pogled na kulturu, muziku, zemlju u kojoj živi.

Kada je odlučio da uđe u politiku, postane ministar i podrži Vučića, čitava armija dojučerašnjih obožavalaca iznenada se pretvorila u sudsko veće na čije se presude nije moguće žaliti.

Kao što stotine intelektualaca u Beogradu cene Kusturicu, ali samo dok je radio sa Sidranom (čitaj živeo u Sarajevu), tako su isti ljudi počeli da ganutim glasom ponavljaju kako su obožavali Tasovca sve dok nije postao ministar i prodao se njima. Na tu uglađenu ali precizno usmerenu mržnju, odgovarao je duhovitim provokacijama, konstatacijama koje su razarale  kulturni kvaziporedak, poput one da ne razume zašto svako mesto u Srbiji koje ima autobusku stanicu mora da ima festival kulture ili dodeljuje književnu nagradu.

Od „ličnosti godine" (nedeljnik Vreme 2011), nagrade „Doprinos godine Evropi", postao je omiljena meta kulturnih udarnika, ali je kod Tasovca to samo stvaralo novu energiju. Kao da je sledio čuvenu rečenicu jednog političara sa kraja 19. veka da su Srbi narod sevapa i inata. 

Oni koji su voleli klasičnu muziku kod Tasovca su osetili sevap, a oni koji ga nisu voleli inat.

„Baš je nezgodno kada stalno dobijaš nove ideje, samo se plašim da će od mog entuzijazma ljudi dobiti trajne promene na licu",  govorio je kroz osmeh, pričajući o koncertima za decu, široke mase, novoj zgradi.

Dok je bio ministar, saznao sam od prijatelja da mu je pozlilo i da je završio na VMA. Pozvao sam ga sutradan i čuo sasvim radostan glas: „Nešto sam se onesvestio, kada sam došao sebi video sam starijeg kolegu iz vlade u roze pidžami kako stoji pored kreveta i očinski mi se osmehuje. Pomislio sam: Taso ti si umro. U stvari, ako ako baš mora da se ode, za nekih 50, 60 godina, nije loše da te tamo sačeka neki osmeh, neko prijateljsko lice."

Nekoliko poslednjih nedelja ili meseci Tasovac nije radovao pristalice niti užasavao protivnike.  Ljudi iz kulture govorili su da sigurno sprema neki događaj o kojem će se dugo pričati. A onda je sam postao veliki kulturni događaj.