Milišić je bio dubrovački trubadur, trubadur u smislu starostavnom. Dok su se ostali pesnici obraćali samo svojoj naciji i duhu svoje nacije, on je govorio urbi et orbi, gradu i svetu. Poginuo je u kući u kojoj se rodio, 5. oktobra 1991, od jedne od prvih granata ispaljenih s položaja JNA na staro gradsko jezgro Dubrovnika.

Postoje sudbine koje deluju preliterarno, kao da ih je smislio pisac preterano opsednut simbolikom. U Drugom svetskom ratu, u Jugoslaviji, takva je sudbina Ivana Gorana Kovačića (1913-1943). Pesnik „Jame", pesnik koji se skoro metafizički uživeo sa usudom nevinih žrtava ustaških krvnika, sam će izgubiti život od četničkog noža. Imao je trideset godina. Rodio se godinu dana uoči jednog rata da pogine u trećoj godini drugog.

Milan Milišić (1941-1991), pesnik čija sudbina savršeno personifikuje tragediju ratnog raspada Jugoslavije, onako kako Kovačićeva sudbina otelovljuje tragediju krvavog bratoubilačkog sukoba unutar širih globalnih kulisa Drugog svetskog rata, rodio se u julu mesecu 1941. godine, u Dubrovniku, koji je tada pripadao tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Živeo je pedeset godina, najviše u Dubrovniku, Londonu i Beogradu. Poginuo je u kući u kojoj se i rodio, petog oktobra 1991, od jedne od prvih granata ispaljenih na staro gradsko jezgro Dubrovnika. Rodio se u prvoj godini jednog, da pogine u prvoj godini drugog rata.

U prvom ratu je nastala federalna Jugoslavija, u drugoj je nestala, kao što je nestala i svaka realna politička ideja o bratstvu Srba i Hrvata. Verovatno nijedan grad nije toliko bio simbol tog bratstva kao Dubrovnik, verovatno nijedan grad nije dao toliko pesnika koji legitimno pripadaju i srpskoj i hrvatskoj književnosti kao Dubrovnik. Verovatno nijedan moderni pesnik nije toliko bio srpskohrvatski kao Milišić.

Odlukom Gradskog veća Dubrovnika, na njegovoj rodnoj kući, upravo ovih dana, o tridesetoj godišnjici njegove smrti postavljena je spomen ploča na kojoj stoji: „U ovoj kući se rodio i u napadu srpsko-crnogorskih agresora na Dubrovnik 05. 10. 1991. poginuo Milan Milišić."

Koga nema

Milišićeva književna baština je tako velika i toliko raznolika da može delovati kao da ju je stvaralo petoro veoma različitih ljudi. Naravno, najpre tu je pesnik Milišić: od „Volele su me dve sestre, skupa" do „Treperenja". Tu je zatim dečiji pesnik Milišić: od „Tumarala" do „Nastrane vrane". Postoji i Milišić fenomenalni književni prevodilac: od Tolkinovog „Hobita" do izabranih pesama Roberta Frosta. Pa Milišić romansijer, Milišić putopisac, Milišić iz književnih anegdota, i tako dalje, i tako dalje...

Nije pogrešno reći da svi Milišići izviru iz Milišića-pesnika. A opet, ni Milišić pesnik (čak i ako izuzmemo dečiju poeziju) nije pesnik jednog registra i tona. U svojoj prvoj knjizi, „Volele su me dve sestre, skupa", koju su 1970. objavili „Vidici", Milišić peva: „Devojke Osake/ pijte vaš sake" i nagoveštava jednu od svojih opsesivnih tehnika: potenciranje dubljih duhovitih poenti kroz zvučne igre reči. Valjda i dvadesetak godina kasnije, napisaće onu pesmu gde famozni holivudski glumac iz „Prohujalo sa vihorom" postaje „Klark Gebels".

Samo dve godine kasnije, knjiga „Koga nema" u izdanju „Prosvete" predstavlja vidno zrelijeg Milišića. U toj knjizi već možemo tragati za pesmama koje naknadno zvuče proročanski. Jedan naslov odmah privlači pažnju: „Mi i oni". U toj je pesmi prvi stih: „Iz istog uspaljenog topa". Godinama kasnije, Milišić piše pesmu „Nešto na brzinu" koju nam valja citirati u celini:

Porođaj, pobačaj, preporod
Projektilom srušen
Rekord
Prijetnja u snack-baru
Hidraulična dizalica koja podiže džinovski
kargo u džinovski avion

Pa onda ona pesma gde je igra reči višejezična, pesma pod naslovom „Ljetna ponuda" u kojoj se fetivi Dubrovčanin narugao turističkom bontonu Grada u kojem su i kultni kulturni festivali samo pozadina za banalnije i svakodnevnije ugostiteljske užitke:

Hamburger
Ham sandwich
Hamlet.

Napisao je Milišić pred kraj života i jedan nenaslovljen katren koji završava stihom „Trudim se ne smetati životu pred sobom". Ima u tom stihu nečeg od Milišićeve poetike, jednako životne kao i književne. 

Kao prvo, budi drvo

Kao što se zna desiti, Milišić se dečijoj poziciji okreće zbog vlastite dece, zbog sinova Olega i Romana. Ima neke čudne simbolike i u njihovim sudbinama. Oleg je bio dugogodišnji portparol sarajevskog Ureda visokog predstavnika (OHR), dok se u Romanovim biografijama često potencira njegova saradnja sa Lejdi Gagom.

Meni lično najdraža dečija Milišićeva pesma mi je takođe i jedna od najdražih pesama uopšte. Teško mi je pronaći bolju i kraću varijantu Ars Poetike, primenjive praktično svuda. Zove se „Kako da narasteš velik kao veliko stablo" i ide ovako:

Kao prvo
Budi drvo

Kao drugo
Čekaj dugo

Kao treće
Imaj sreće.

Prvo je, dakle, nužan talenat. (Da budeš stablo, moraš biti drvo). Zatim upornost, ono što Beket zove fail better. I naposletku, naravno, sreća. Bez sreće nema ničega.

Milišića romansijera nam je otkrila „Geopoetika" kad je 2011. objavila „Oficirevu kći". Ovih dana, deset godina kasnije, „Geopoetika" objavljuje i „Otoke", putopisnu zbirku koju je još 1997. premijerno objavila (u međuvremenu ugašena) sarajevska izdavačka kuća „Bosanska knjiga". U njoj se, nakon tekstova o jadranskim otocima, o Lastovu, Hvaru, Visu, Lopudu, nalazi i tekst o Menhetnu. Ovim putopisom knjiga završava, a sam putopis završava Milišićevim opisom jedne svoje posete Josifu Brodskom. Predivan je taj opis jedne partije šaha između Milišića i Brodskog i prepun je finih literarnih opservacija. Milišić, recimo, kaže: "Odjeven je (Brodski) ležerno u jeans od somota i džemper. Vrlo često naslanja laktove na koljena; radi to dok igra šah, razgovara, telefonira, čita, tako da je somot na koljenima iskrzan." Ovaj esej napisan je pre prvog objavljivanja „Vodenog žiga" (koji svakako izlazi tek nakon Milišićeve smrti) te u tom kontekstu gotovo da ispada pomalo proročanski. Milišić će, naime, jedanput primetiti da je Venecija grad iz kojeg Brodski nastupa prema Evropi, iz kojeg misli Evropu.

Prevodilac Milišić je sjajno preveo, primera radi, Roberta Frosta, pa i onu pesmu koja spada među najvažnije američke literarne artefakte dvadesetog veka:

Priroda zeleno zlati,
Nemoćna to zadržati.
Njen rani list je cvat;
Al i to samo sat.
Tad list preko lista klone.
Tako Raj u muku tone,
Od osvita dan nastaje.
Ništa zlatno ne opstaje. 

Takođe, upravo je Milišić Srbima i ostalim Južnim Slovenima otkrio Tolkina prevodom „Hobita", knjigom koja je objavljena kao prva u tada novopokrenutoj Nolitovoj bibilioteci „Raspust".

Kiš i Slamnig

Kad je o Milišiću iz anegdota reč, zanimljivi su tekstovi, primera radi, Predraga Čudića i Marka Vešovića. Obojica, kao i mnogi drugi, potenciraju Milišićevo prijateljstvo sa Danilom Kišom. Jedva dve godine uoči sopstvene smrti, Milišić je pisao nekrolog Kišu. Tekst je počinjao ovako:

„U književnom životu sreo sam dvojicu čije su norme obavezivale i strašile, čije je ludilo bilo opojan program i lijek duši; zračili su skromnost i detinjsku vedrinu; ali i gordost, nekakvu mračnu brigu za tekst koja u njih bješe uvijek nešto više od brige za literaturu; obojica su me grdili i nasmijavali ostavljajući mi da sam tumačim nježnost grdnje i grkost smijeha. Obojica sa istim imenom starozavjetnog proroka; ne pomišljam da će ovaj, koji je sad mrtav, ubuduće biti manje sa mnom."

Jedan je, naravno, Danilo Kiš, a drugi Danijel Dragojević. Oko jednog drugog hrvatskog pesnika, između Milišića i Kiša je postojao trajni nesporazum. Ivana Slamniga je Milišić smatrao „velikim meštrom", dok Kiš nije delio njegovo oduševljenje. Ipak, taj nesporazum je bio nadahnuće na jednu sjajnu Kišovu pesmu, kojom on skoro nehotice odaje priznanje i Slamnigovom majstorstvu: 

Natura morte
           Za Milana M. 

A l'horizon jedna ptica,
a u tanjuru hladna pizza.

Sunce zalazi, sjedim u shadow,
takvoj se sreći nisam nado;

takvoj se nisam nadao sreći
(evo stiže i batak pileći)

Uskoro ću, Herren und Damen,
prileći
zauvijek
pod ciklame(n).

Amen.
             Jean Slamni

Čudić se voleo prisetiti načina na koji je upoznao pesnika: „Milišića sam upoznao na jednoj studentskoj ekskurziji, u vozu koji je tutnjao divljom ibarskom dolinom, stajali smo kraj prozora, pušio je držeći svoju luksuznu, za ono vreme nepojmljivo luksuznu cigaretu marke rothmans na njegov karakterističan način, pri samom korenu kažiprsta i velikog prsta, zgrčene šake, kao da se plaši da će mu je neko ukrasti ili da će ga neko zateći kako puši (opreznost ta, možda, beše đačka). I onda mi je iznenada rekao: Hajde, da popijemo nešto u bifeu. Taj poziv sam shvatio kao izraz njegove posebne naklonosti, jer u njegovim gestovima ništa nije bilo formalno, on je sve činio iz dubine svoje neobično složene prirode."

Vešović je pamtio Milišićevo kibicovanje šahovskih partija sarajevskih pesnika, uz opasku da je Milišić jedan od retkih za koje se bez zazora može reći da je posedovao ono što je Valter Benjamin nazivao mikrofilološkim čulom.

Župskom ulicom

Katalogizacija Narodne biblioteke Srbije tvrdi da su posthumno objavljene Milišićeve knjige pisane hrvatskim jezikom. Jednoj od svojih poslednjih pesama, Milišić je dao naslov „(Nacija)". Ona ide ovako:

Opijeni
Dubokim nerazumijevanjem
Svojih mrtvih pjesnika
Gordi na mrak u svom podrumu
.

Nije on tu mislio na bilo koju konkretnu naciju, mada je poneka uvek gordija od drugih zbog sopstvenog podrumskog mraka.

Milišić je bio dubrovački trubadur, trubadur u smislu starostavnom. Dok su se ostali pesnici obraćali samo svojoj naciji i duhu svoje nacije, on je govorio urbi et orbi, gradu i svetu.

Ima nečeg starinskog u tome da se čovek rodi i umre u istoj kući, ali Milišić nije samo umro, umro prirodnom smrću, sa onih starozavetnih sedamdeset godina ili više, nego je ubijen na pragu zrelog doba. I tu se vraćamo na tekst sa spomen ploče na njegovoj rodnoj kući: „U ovoj kući se rodio i u napadu srpsko-crnogorskih agresora na Dubrovnik 05. 10. 1991. poginuo Milan Milišić".

Ovi „srpsko-crnogorski agresori" su me vratili u rane devedesete podsetivši me na zvanični ondašnji medijski jezik iz Zagreba i Sarajeva, mada je, barem mi se čini, u Sarajevu preferirana verzija „srbo-crnogorski agresor". Od silnog ponavljanja fraza je izgubila svaki sadržaj te smo je mi, ondašnji tinejdžeri, podrugljivo skraćivali u SCA.

Šta ovde zapravo tačno znači „srpsko-crnogorski agresori", šta to govori putniku namerniku koji prođe Župskom ulicom? Nekom neutralnom i neupućenom to bi najpre konotiralo tzv. „bjelaše", potomke pristalica bezuslovnog ujedinjenja Srbije i Crne Gore, odnosno ljudi koji su regionalno Crnogorci, a etnički se smatraju Srbima. Među onima koji su napadali Dubrovnik sigurno je bilo i takvih, ali sumnjam da su sastavljači teksta mislili na to. Ideja je, naravno, da su Srbija i Crna Gora kao nezavisne države izvršile agresiju na Hrvatsku kao nezavisnu državu.

U oktobru 1991, međutim, Hrvatsku kao nezavisnu državu nije priznavala apsolutno nijedna druga nezavisna država. Prvo takvo priznanje je priznanje Ukrajine koje je stiglo 11. decembra, dok tek osam dana kasnije na scenu stupaju Genšer i Danke Dojčland. Istorijski mnogo tačnije, a simbolički mnogo tragičnije, bilo bi napisati istinu: Milišić je ubijen u napadu Jugoslovenske narodne armije na Dubrovnik. Kao što uostalom ni sarajevsku Narodnu i univerzitetsku biblioteku nisu spalili „srpski zločinci", nego je izgorela nakon što je granatirana sa položaja Vojske Republike Srpske.

Vlasti socijalističke Jugoslavije Milišiću su uzimale pasoš, a nakon što mu je pasoš vraćen napisao je jednu od svojih najlepših pesama. Milišić je nakon završenog fakulteta završio u Londonu ponajviše jer je bežao od obaveznog služenja vojnog roka. U zemlji u kojoj se nije govorilo da se mora samo umreti i platiti porez, nego da se mora samo umreti i otići u vojsku, Milišić je uspeo da izbegne odlazak u vojsku. Nekadašnjeg optuženika pred splitskim Vojnim sudom, ubila je ista ta JNA, koja u tom trenutku nije bila isto ono što je bila pre, koja je bila u procesu raspada i transformacije kao i cela Jugoslavija, ali je još uvek postojala i još uvek je bila to što je bila.

Da je ovakva spomen ploča podignuta 1991, odmah nakon Milišićeve smrti, pa čak i 1996, o petoj godišnjici, možda i 2001, o desetoj, to bi i imalo nekog smisla jer bi takav tekst bio spomenik i Milišiću i vremenu u kojem mu je odavana počast. Danas, trideset godina kasnije, to se radi da bi se od njega napravio pesnik koji nikad nije napisao: „Trudim se ne smetati životu pred sobom", pesnik koji nikad nije napisao „Stihove za pomirenje" te da bi se jednom polusloženicom („srpsko-crnogorski") izbrisala činjenica da je Milišić pisao jezikom koji tobože ne postoji i tobože nije ni postojao, jezikom koji se zove  (i) polusloženicom („srpsko-hrvatski"). 

Da se trideset godina posle njegove smrti još jednom potvrdi da su mrtvi i kultura i književnost kojima je pripadao.