„Bio sam potpuno fasciniran. Mislim da je to najkompleksniji i najosetljiviji pristup istoriji ovog naroda i ove sredine, celokupnom tom propadanju, iznutra“, rekao je Miloš Radivojević o scenariju Vojislava Nanovića za televizijsku seriju prema delima Bore Stankovića koji je imao prilike da pročita. Godinama se smatralo da je ovaj Nanovićev scenario izgubljen, a onda ga je u Arhivi RTS-a, uz pomoć Bojane Andrić, pronašao Milutin Petrović i po njemu snimio igrani film i desetodelnu televizijsku seriju čije emitovanje na RTS-u uskoro počinje. Uz to, RTS izdavaštvo je objavilo i knjigu "TV serija Nečista krv" sa originalnim scenarijem Vojislava Nanovića, iz koje donosimo odlomak.

Reditelji tzv. novog jugoslovenskog filma (poznatijeg kao „crni talas"), iz šezdesetih godina prošlog veka, silovitom promocijom dobili su povlašćeni položaj u odnosu na koncept reditelja koji su im prethodili. Međutim, nakon prolaska talasa, novi pogled na rani period posleratnog srpskog filma pruža kompleksnu sliku jednog grubo prekinutog razvoja. Ugašeni žanrovski rukavci (osim ratnog i omladinskog filma) i zanemarene autorske poetike tužan su rezime generacijskog prevrata. Pravu nadu ipak pružaju revalorizacijski ciklusi koji, poput normiranog zahteva, obuhvataju stalna preispitivanja i nova vrednovanja filmske istorije.

Ciklična kretanja društvenih formacija koje trijumfalno proslavljaju „kraj istorije" malo su važeće u oblasti istorije filma. Poenta revalorizacijskih napora nije pronalaženje nove dominante koja će imati arbitražnu ulogu, već obuhvatanje što šireg spektra relevantnih filmskih ostvarenja. 

Poslednji pionir

Kao stanica na tom revalorizacijskom pregnuću bila je monografija „Vojislav Nanović: poslednji pionir" (priređivači: Nebojša Pajkić, Miloje Radaković i Bogdan Zlatić) iz 1993. godine. U toj knjizi o reditelju Vojislavu Nanoviću (1922-1983), između ostalog, navedeno je da se među njegovim nerealizovanim scenarijima nalaze dve verzije scenarija za seriju „Nečista krv".

Svedočenja Nanovićevih kolega objavljena u knjizi dodatno su zaintrigirala čitaoce. Nanović je beleške za taj scenario, pod radnim naslovom „Tašana", pisao dok je boravio u SAD.

Živojin Pavlović je naveo da mu je Televizija Beograd ponudila pojekat pod nazivom „Nečista krv". „Scenario je bio potpisan od strane Voje Nanovića. Moram reći da je to bio jedan od najboljih tekstova rađenih prema literaturi koje sam pročitao. On je uspeo da od svih tvorevina Bore Stankovića ispreplete dramatičnu, vrlo uzbudljivu porodičnu hroniku, koja se prostire kroz vreme od pola veka", rekao je Pavlović.

Sredinom osamdesetih godina prošlog veka taj scenario dospeo je do Miloša Radivojevića. „Nekoliko dana pre našeg poslednjeg susreta sam potpuno slučajno došao u posed njegovog scenarija za televizijsku seriju prema delima Bore Stankovića", kaže Miloš Radivojević. „Naziv je bio 'Nečista krv'. Stigavši kući negde u dva sata posle pola noći, počeo sam da čitam prvu epizodu, kao veliki ljubitelj Bore Stankovića, sa idejom samo da vidim šta je to Voja od njega pokušao da napravi... I ostao sam čitajući do sutra, do pola četiri popodne. Bio sam potpuno fasciniran. Mislim da je to najkompleksniji i najosetljiviji pristup istoriji ovog naroda i ove sredine, celokupnom tom propadanju, iznutra."

Ove kratke note ostale su kao klica umetničke misterije i jedino javno sećanje na scenario Vojislava Nanovića „Nečista krv".

Greh predaka

Kao jedan od koautora knjige „Vojislav Nanović: poslednji pionir", reditelj Milutin Petrović povremeno se iz čitalačke radoznalosti raspitivao o tom scenariju i, najzad, u kasno proleće 2017. godine, uspeo je, uz ključnu pomoć dramaturškinje Bojane Andrić, da dođe do Nanovićevog scenarija koji je tavorio u nekom zakutku Arhiva RTS-a.

Zamajac koji je nakon tog „pronalaska" usledio doveo je do ubrzane aktivnosti koja je rezultirala filmom Milutina Petrovića „Nečista krv: greh predaka" (2021) i televizijskom serijom „Nečista krv", sastavljenom od deset epizoda, koja će biti premijerno prikazana na Prvom programu RTS-a.

Vojislav Nanović je u scenariju za seriju „Nečista krv" epsku strukturu vezanu za porodicu čiji je rodonačelnik Hadži Trifun, a tragični izdanak Sofka - izgradio na kombinovanju pripovedaka, drama i romana Bore Stankovića. O Sofkinim precima Stanković je u kratkim crtama pisao na prvim stranicama „Nečiste krvi", a Nanović je u svom scenariju njima dao veliki prostor i oni dominiraju u početnim epizodama. Narativni osnov u Nanovićevom tekstu dodatno je razvijen i obogaćen preuzimanjima iz drugih Stankovićevih dela, među kojima su najupečatljivije pripovedne linije iz „Tašane", „Jovče" i „Koštane".

Novo čitanje

Izdavanjem knjige scenarija Vojislava Nanovića za TV seriju „Nečista krv", ispunjava se kulturno-istorijski zadatak. Vremenska vertikala koja je spajala Boru Stankovića, začetnika modernog romana u Srbiji, i Vojislava Nanovića, reditelja prvog srpskog igranog filma posle Drugog svetskog rata („Besmrtna mladost", 1948), nastavljena je novim čitanjem romana/scenarija i realizacijom serije „Nečista krv" (reditelja Milutina Petrovića i Gorana Stankovića) u današnjem vremenu.

Na taj način je dokazana vitalnost priče o Vranju iz druge polovine 19. veka, iskazana kroz fatalistički vrtlog strasti, prikrivanja istine, političkih i nacionalnih turbulencija, kao i sunovrat jedne klase u sudaru sa novim vremenima. A sintetički duh koji je Nanović pokazao stvarajući univerzum sačinjen od Stankovićeve književnosti, ovim naknadnim otkrićem, ekranizacijom i objavljivanjem scenarija, ostaće kao inspiracija za nova traganja i poduhvate u srpskoj kulturi.

("TV serija Nečista krv") 

 

Odlomak iz scenarija za „Nečistu krv" 

I deo: Hadži-Trifun 

Radnja se odigrava u Vranju i okolini, oko 1850. godine. 

EXT (eksterijer) CRKVA DAN

Crkva široka, na stubovima, sa tremom oko sebe, starim krovom, starim direcima nagorelim od mnogih sveća, patosana širokim ispucanim pločama i sa mračnim, na svod gvozdenim prozorčićima, poređanim do ispod samog krova - izgleda kao skamenjena. Na krajevima njenih širokih stepenica načičkali se prosjaci i bogalji. Na tremu, gvireći unutra, stoje sluge i sluškinje, a pod tremom konjovodci držeći za uzde po nekoliko bogato osedlanih, uhranjenih i sjajno istimarenih konja.

Odjednom odjeknuše zvona duboko, preteći. Svi se krste.

ENT (enterijer) CRKVA DAN

Unutra ispod niskih svodova sa počađavelim tamnim slikama, sve iz Strašnog suda, pred sjajnim dverima načičkanim kandilima, među kojima se ističe Hadži-Trifunovo, najveće od samog žeženog zlata, činodejstvuju dva sveštenika u sjajnim odeždama i đakon.

Desno od oltara, na dva stepenika uzdignutom mramornom postolju, pozlaćeni presto u kome sedi Vladika sa kamilavkom. Još mlad, naočit čovek, sa negovanom bradom i blagim očima. Odmah do vladike sedi on, Hadži-Trifun. Sedi široko, malo pognut, na njemu svojstven način snishodljivo povijene glave, dok mu ispod čela samo pokatkad sevne oštar, britki pogled. Odmah do njega, na somotskom jastuku bogato opšivenom gajtanima, kleči njegova sestra Cona. Kleči nekako uspravno, sa izazovno isturenim oblim prsima, samo ovlaš pognute glave. Uprkos poodmaklih tridesetih godina, lice joj sveže, negovano, usne pune, senzualne, teške trepavice spuštene. Iza nje, malo raskoračen, težak, uspravan kao proštac, na čijem vrhu visi, kao prelomljena mrka glava koja se bradom oslanja na prsa, stoji nepomičan Hadži-Trifunov srednji sin, bata Jovča.

Ispod njih u prvim redovima, viđenije varoške gazde; porodični ljudi sa familijama nadesno, levo samci, neženje. Ovi drugi, na levoj strani, kao da ne prate službu božiju, već su im pogledi prikovani za Conu, vrebaju svaki njen pokret, udišu svaki njen dah. Ona samo s vremena na vreme podigne teške trepavice i, ne dižući glavu, baci krajičkom oka brz pogled preko njihovih glava, preko sveg tog sveta koji se iza njih tiska i gura u zgusnutom polumraku teških crkvenih svodova. U tim retkim trenucima, nastaju na toj, levoj strani, nekontrolisani uzdasi, premeštanja s noge na nogu, a neki se i podgurkuju.

Međutim, ti Conini pogledi upućeni su prema pevnici, za kojom stoji novi učitelj Nikolča. Stasit, lep kao sveci na ikonama, uspravan i treperav kao jablan. On odgovara na jektenija. Glas mu zvonak, prodoran i posle svakog Coninog pogleda, sve silniji, čini se razbija se o svodove.

HADžI-TRIFUN: (MRMLjA KAO ZA SEBE) Mnogo silan glas.

VLADIKA: (UZDIŠE) Aferim, silan. Ma mnogo svetovan i čudesan glas! 

EXT CRKVA DAN

Iznenada pred crkvu u punom galopu dojašu dva naoružana turska askera. Besno okreću i zaustavljaju konje. Jedan od njih skida sa unkaša ubijenog šugavog psa, zavitla njime i baca ga na crkveni trem, pravo ispred ulaza. Zatim ponovo obodu konje i vraćaju se pravcem iz koga su došli. Sluge sa trema razbežali su se u stranu. Prosjaci su poskakali sa stepeništa jedan preko drugog. Svi se uplašeno krste i metanišu pred ovim svetogrđem. Napravi se gužva, čak se i konji uznemirili, ržu i propinju se. Konjovodci ih jedva obuzdavaju.

ENT CRKVA DAN

U crkvi nasta komešanje. Tihi žagor od vrata prenosi se kao bujica prema oltaru, narastajući u zgražavanje. Čak je i Cona podigla trepavice prateći ispod oka sav taj suzdržavani metež, ali joj pogled svaki čas skreće prema pevnici. Najzad jedan od crkvenjaka na prstima priđe bata Jovči i nešto mu došapne. Ovaj se tek tada prvi put pokrenu i naže prema Hadži-Trifunu. Hadžijin pogled preteći sevnu prema nekome napolju, izvan crkve, pa se i on prikloni prema Vladici. Pošto ga sasluša, Vladika mirno dade znak sveštenicima, koji odmah zatim završiše službu.

Vladika ustaje, skida sa grudi teški, zlatni krst, navlači epitrahilj koji mu prinosi crkvenjak, i sa visoko uzdignutim krstom praćen sveštenicima, đakonom i dijacima, pođe prema izlazu. Za njim Hadži-Trifun, Cona, bata Jovča i ostali prema redu i starešinstvu. 

EXT CRKVA DAN

Pred crknutom životinjom Vladika zastaje. Mirno, s puno dostojanstva samo reče:

VLADIKA: Sklonite ovo...

Jedan od prosjaka, stojeći sa strane pored stepenica, ispruži svoj dugi, čvornovati štap s gvozdenom kukom na kraju i njome zakači omču vezanu oko noge crkotine. Povuče je niz stepenice i otrča nekud iza crkve, dižući oblak prašine za sobom.

Cona je iskoristila metež i pozvala jednu od svojih sluškinja. Pošto je saslušala nalog, sluškinja se probija natrag u crkvu, krčeći put kroz zgusnutu gomilu na vratima. 

ENT CRKVA DAN

U polumraku sluškinja nalazi Nikolču i saopštava mu poruku. On ne može da sakrije radost i ushićenje.

NIKOLČA: Ja sam najsrećniji... Poruči joj: najsrećniji čovek na svetu!

EXT CRKVA DAN

Dotle Vladika na tremu počinje da sveti vodicu uz činodejstvovanje oba sveštenika i đakona.

Iz gomile prosjaka izdvoji se jedan maloumni i baci se na zemlju ispred stepenica. Metanišući i krsteći se široko, levom rukom poče da grabi zemlju i trpa je u usta mrmljajući:

PARAPUTA: Svi smo mi zemlja, od zemlje smo postali u zemlju ćemo otići...

Utom Vladika, služeći izgovara:

VLADIKA: Spasi, gospodi, raba tvojega...

Iznenada se obrati prosjaku, izmenjenim svetovnim glasom, mirnim i sugestivnim:

VLADIKA: Nije sad vreme, Paraputo, odlazi!

Paraputa zastane. Na njegovom bezazlenom licu kao neki izraz čuđenja. Oči uprte u Vladiku. Ovaj mirno ponovi:

VLADIKA: Odlazi, Paraputo!

Prosjak poslušno odbaulja natraške među gomilu odrpanih bogalja, koji počinju da ga guraju i tuku. Iznad svega nadvisuje se duboki đakonov bariton:

ĐAKON: Gospodi pomiluj, gospodi pomiluj... 

EXT TRG PRED SUDNICOM DAN

Pred sudnicu, muselimovo sedište, stižu varoški begovi očito uzbuđeni, užurbanim korakom. Iza njih sluge sa dugačkim čibucima i boščama. Jedan nosi male nargile.

Sejmen na ulazu duboko se nakloni s rukom na grudima, ali ga oni skoro odgurnu prolazeći u žurbi.

ENT SUDNICA (HODNIK) DAN

Pred jednim teškim vratima begovi zbacuju cipele i bez kucanja, sva trojica banu unutra, dok sluge ostaju pred vratima.

ENT SUDNICA (KANCELARIJA) DAN

Muselim, Džafer-beg, sedi zavaljen na minderluku odbijajući guste dimove iz velikih nargila. Pored njega, na jastuku, sa niskom klupom i velikim guščim perom za uvetom, sedi njegov pisar. Obojica, prekinuti u poslu, nemo posmatraju pridošlice, koji se duboko klanjaju.

REŠID-BEG: (ODMAH S VRATA) Tako ti alaha, Džafer-beže, šta učiniše tvoji askeri?

AHMED-BEG: (DODADE) Čuli smo sve i odmah pohitali...

DžAFER-BEG: (MIRNO) Sedite, prijatelji, predahnite. Ti naredi da se donese kafa.

Pisar ponizno ustaje i izlazi. Lep dan danas. Đul nikada nije tako mirisao.

JUSUF-BEG: (KAO NAJSTARIJI POČE) Zabrazdio si duboko, Džafer-beže, suviše duboko. Kauri ti neće oprostiti. Hadži-Trifun i Vladika...

MUSELIM: (PREKIDE GA) Kakav Hadži-Trifun, kakav Vladika? Bundžije i pezevenci. Nateraću ja njih da slušaju, da se pokoravaju. Ja sam ovde sultanova vlast, ferman imam, to je moje pravo.

JUSUF-BEG: (RAZLOŽNO) Ferman imaš, ama drugi ferman može drugog muselima da dovede. Ti ćeš da odeš, a mi treba da ostanemo da živimo s ovim narodom. Sve što imamo - ovde je. Tu smo se rodili, tu hoćemo da umremo. Ne zaboravi jedno: moćan je i bogat Hadži-Trifun...

MUSELIM: (POVIŠENIM GLASOM) Gde se on obogatio, gde je stekao moć? Ovde, u turskoj carevini, trgujući sa Solunom i Stambolom. Svetlom sultanu ima da zahvali za svoje bogatstvo i moć, je l' tako?

Potvrdiše begovi u glasu:

- Tako je.

MUSELIM: (NASTAVLjA) Onda nek dreši kesu, nek plaća carski ajluk.

JUSUF-BEG: (MIRNO) Plaća ga. Plaća redovno do poslednjeg marjaša.

Ulazi pisar sa služavkom, Turkinjom, koja nosi ibrik sa fildžanima za kafu. Ne obraćajući pažnju na njihov ulazak, Džaferbeg nastavlja:

MUSELIM: Ima da plaća još: Meni treba mnogo više, dvostruko više. Granica srpska je tu, nadohvat ruke. Treba je štititi, utvrditi, jer kauri ne miruju. Oterali bi oni nas do Stambola, seme bi nam zatrli. Zato nek Hadži-Trifun dreši kesu. I on i druge gazde, a ne da dižu svoje crkve i groblja. 

EXT CRKVA DAN

Osvećenje oskrnavljenog mesta je završeno. Narod počinje da se razilazi.

Hadži-Trifun ljubi Vladiku u ruku i prima naforu, zatim njegova sestra Cona, za njom bata Jovča, pa ostale gazde po starešinstvu kako dolikuje.

Cona se penje u sedlo preko leđa svojih slugu, koji su povijeni napravili neku vrstu stepenica. Seda postrance i uzdignute glave, ne pogledavši nikoga, prihvati od sluge dva pištolja, zatakne ih za pojas i obode konja. Sluge s obe strane, držeći ruke na konjskim sapima, prate je. Za njima jašu četvorica naoružanih slugu, a na kraju sluškinje sa boščama.

Ostale gazde, kako prime naforu i daruju prosjake, prilaze Hadži-Trifunu i okupljaju se oko njega. Čuje se samo njihovo:

GAZDE: Hristos voskrese, Hadžijo.

I njegovi odgovori, prigušeni kroz zube:

HADžI-TRIFUN: Vaistinu voskrese.

On kao da nikog ne gleda, čeka namrgođen, ljut. Svi ćute. Najzad se gazda Stavra nakašlja:

STAVRA: Pa, braćo, na ovaj blag i sveti dan red je da čovek domaćin sedi kod kuće i u miru, sa svojom porodicom slavi gospoda Boga i Hristovo vaskrsenije. Velim: red je, ali mira u srcu nemam. Džafer-begov zulum džigericu mi izjede.

Proprati ga uzdržani žamor:

- I meni. I meni...

STAVRA: Onda da ručamo, braćo i da se odmorimo, kao što adet nalaže, pa da se skupimo na većanje.

HADžI-TRIFUN: (DODAJE) Svi da ste kod mene u smiraj sunca. I ti da dođeš.

Kaže Jovči kratko i odsečno, gledajući preko njegove glave prema crkvi. 

ENT TAŠANINA KUĆA (GOSTINSKA SOBA) DAN

Soba velika, prostrana, ali sa navučenim zavesama kroz koje jedva prodire svetlost. Po rafovima skupoceni sahani i drugo posuđe od srebra i zlata. Na zidovima obešeno oružje: jatagani, puške, pištolji, razni bičevi i kamdžije. U dnu dva široka, pokretna prozora, kroz koja se izlazi na doksat i kroz koja se vidi celo dvorište patosano kaldrmom, pa i sama kućna kapija, dvokrilna, na svod, kao i ostale zgrade oko nje: kujne, ambari, štale. Vidi se čak i preko kapije, suprotna strana ulice sa poređanim kućama i baštama. Po dvorištu s vremena na vreme prolaze sluge i sluškinje.

U tamnom uglu pred ikonama gore kandila. Ispod njih dve sveće, između njih srebrna činija sa koljivom. Pred ikonama, na niskoj prostranoj sofri, zastrtoj bogatim čaršavom, dve sluškinje ređaju darove što će se poneti na groblje: tepsije sa pitama žutim kao dukat, poskurice, kolače, veliku srebrnu činiju sa farbanim uskršnjim jajima, flaše s rakijom i bokale s vinom. Stana, najstarija sluškinja, sve to nadgleda i kontroliše. Onda kaže:

STANA: Gde je koljivo, tamjan, kadionica, bosiok?

Mlada sluškinja potrči ka doksatu:

STANA: Sad ću ja...

Iz spavaće sobe izlazi Tašana. Kao svaka rano udata i uredno negovana žena, tek sada, posle muževljeve smrti, puna sazrele lepote. Očešljana sa povezanom šamijom, još raskopčanom košuljom, tek malo, ovlaš zakopčanim mintanom iz kojega joj se otimaju prsa, gojna pleća. Korača klonulo, bezvoljno. Stana joj priskoči i počne da zakopčava, doteruje.

TAŠANA: (TEK DA NEŠTO KAŽE) Sve je spremno za groblje, Stano?

STANA: Sve je spremno, snaške, još tebe da doteram dok dođe tvoj svekar Hadži-Trifun. Služba u crkvi biće da je već završena.

Iz daljine se čuju zvona. Utrčava mlada sluškinja sa koljivom, kandilom i bosiokom. Stana završava doterivanje Tašanino, dohvata češalj da joj popravi kosu.

TAŠANA: Ostavi to, Stano.

STANA: Hoću da mi budeš lepa, snaške, kao što si uvek bila.

TAŠANA: (SA UZDAHOM) Za koga da se doterujem, Stano? Evo već druga godina od kako sklopi oči pokojni Đorđe, ja beli svet ne vidoh, samo među ova četiri zida...

STANA: (UPORNO) Proći će brzo još ta jedna godina, snaške. Treba da se neguješ i paziš, da budeš još lepša kad među svet izađeš. 

EXT TAŠANINA KUĆA (DVORIŠTE I ULICA) DAN

Sa ulice ulaze u dvorište: Hadži-Trifun, Vladika i gazda Mladen, Tašanin otac. Sluškinje istrčavaju iz kujne i duboko im se klanjaju. Oni se penju stepenicama na doksat.

ENT TAŠANINA KUĆA (GOSTINSKA SOBA) DAN

Tašana i Stana se užurbaše.

TAŠANA: Izvedi decu, Stano. Požuri.

Stana otrči prema dečijoj sobi. Gosti ulaze. Izveštačeno veselo uzvikuju u glas:

- Hristos voskres, Tašano.

TAŠANA: (SMERNO) Vaistinu voskrese.

Prilazi da ih poljubi u ruku.

HADžI-TRIFUN: Srećan ti praznik, kćeri, živa i zdrava bila na još mnogo godina.

Stana uvodi decu, dva dečaka od dve i četiri godine, uredno obučena i začešljana. Za njima ide sluškinja, dadilja. Ugledavši decu, Hadži-Trifun im pođe u susret:

HADžI-TRIFUN: Evo i mojih unuka. Da ih deda daruje za ovaj svetao praznik.

Za njim polazi i gazda Mladen, vadeći ćemer iz pojasa. Vladika ostane da stoji naspram Tašane i odatle uputi blagoslov deci. Stariji dečak promrsi naučenu lekciju:

TOMA: Hlistos voskles, dedo Hadžija i dedo Mladene.

Tašana koristi priliku da razgovara sa Vladikom.

TAŠANA: Zvala sam te toliko puta, dedo Vladiko, a tebe nema. I ti si digao ruke od mene.

VLADIKA: Nisam, Tašano, čedo, nego uvek neki poslovi, vremena su nemirna. Da je bilo nešto ozbiljno, ti mi ne bi slala samo poruke.

Ona obema rukama pritiskuje rebra ispod dojki.

TAŠANA: Oh, mnogo sam bolna, dedo Vladiko. Tu mi se steglo, ne mogu više, Stojane. Praštaj što te nazvah kao nekad, Vladiko, al' samo mi ti možeš pomoći...

U Vladikinom pogledu zabrinutost, spušta joj ruku na rame.

VLADIKA: Hajde da te ispovedim, Tašano.

Hadži-Trifun je čuo njegove reči. Kaže prilazeći:

HADžI-TRIFUN: Drugi put, Vladiko, sad moramo da požurimo.

VLADIKA: Idite vi samo, ja ću za vama.

Pokuša on da se usprotivi, ali ga Hadžija neumoljivo povlači za rukav.

HADžI-TRIFUN: Nas dvojica treba ozbiljne stvari da prečistimo pre nego što ljudi dođu, Vladiko.

TAŠANA: Sad će posluženje da stigne, svekre. Zar nećeš da pogledaš ni šta smo za groblje spremili? Da li je sve po tvojoj volji?

Pokušava ona da ih zadrži, ali Hadži-Trifun neumoljivo vuče Vladiku ka doksatu. Za njima ide gazda Mladen. 

EXT PUT PREMA SOBINI DAN

Prečicom kroz vinograde grabi konjanik.

Spušta se kosom i izbija na okuku puta kod malog mostića. Prepoznajemo u konjaniku učitelja Nikolču.

Razlokanim putem nailazi mali Conin karavan.

Stižu do okuke sa mostićem, gde ih na proplanku očekuje Nikolča. Stavivši ruku na srce, on se duboko pokloni Coni.

Ona mu upućuje suzdržan osmeh i lakim pokretom glave daje mu znak da im se priruži. Nikolča sačeka da ona sa svojom pratnjom pređe preko mosta, pa obode konja za njima. 

EXT ULICA PREMA HADžI-TRIFUNOVOJ KUĆI DAN

Ulicom prema Hadži-Trifunovoj kući koračaju Hadži-Trifun i Vladika. Prolaznici i komšije sklanjaju im se sa puta, pozdravljajući ih s poštovanjem. Oni slabo obraćaju pažnju na te pozdrave. Hadži-Trifun nastavlja započet razgovor:

HADžI-TRIFUN: A zato što te nisam ostavio da razgovaraš sa Tašanom, nemaš prava da se ljutiš, Vladiko. Ima prečih stvari, a za nju ćeš uvek naći vremena.

VLADIKA: Ama, baš je bila zgodna prilika, Hadžijo.

HADžI-TRIFUN: Zato što smo tu bili i ja i njen otac, pa da svet ne bi pričao kako ti zbog nje, zbog Tašane dolaziš.

VLADIKA: Što je bilo u mladosti, Hadžijo, prošlo je. Sada sam ja samo kaluđer, božji sluga.

HADžI-TRIFUN: Niko tebi ne može da zameri, Vladiko. A vidiš kako je sad dobro što si makar zbog nje u kaluđere otišao, pa sad imamo svog pouzdanog čoveka za crkvenog starešinu.

Utom su stigli pred Hadži-Trifunovu kuću. 

EXT HADžI-TRIFUNOVA KUĆA (DVORIŠTE) DAN

Sluga što večito sedi na kamenom banku kod kapije, kao straža sa ulice, priskače i otvara vrata. Hadži-Trifun i Vladika ulaze. Kuća velika, stara, sa novom kapijom na svod, jakom kao grad, iza koje su u dvorištu i danju i noću stražarila dvojica naoružanih momaka.

Kako uđoše, momci im se stadoše klanjati, a sluškinje istrčaše iz kujne da ih pozdrave. Na doksatu ih dočeka Hadži-Trifunova žena Kata, stara i zbrčkana, poljubi ih u ruku i uvede u gostinsku sobu. 

ENT HADžI-TRIFUNOVA KUĆA (GOSTINSKA SOBA) DAN

Soba je prostrana, raskošno iskićena najskupocenijim ćilimima i starim, skupim slikama iz Peći, Svete Gore i Rila; po rafovima poređani sahani od srebra i zarfovi od zlata. U uglu pred ikonom svetog Đurđa upaljeno zlatno kandilo, iste izrade kao ono u crkvi, samo manje.

Pošto ih posluži rakijom i stavi pred njih meze, Kata se nečujno izvuče iz sobe. Još sa vrata, Hadži-Trifun počinje da govori. Izlaže svoje misli prilazeći sofi i podižući čašu s rakijom, kucne se sa Vladikom i istrese je na iskap, dok Vladika samo srkne. Nastavlja dok puni usta sirom i suvom pršutom:

HADžI-TRIFUN: Jeste da si ti mlad, Stanko, otac bi mogao da ti budem, ali učen si čovek, pa možeš i mene da poučiš. Kaži ti meni je l' to smak sveta dolazi, šta li je, kad se sve okreće tumbe. Ja stalno po putevima, po trgovini i kad god se vratim sve crnje. O sinu mom, Jovči, posle ćemo, ali najmlađi, efendi Mita, još se ne oženi. Jednako po tom Stambolu, čujem čak i u njihove hareme zalazi...

VLADIKA: (OSMEHNE SE) Mladost, Hadžijo, kod žene veru ne traži.

HADžI-TRIFUN: Znam, i ja nekad bejah mlad. Ali eto mu čivluci i u njima seljanke, čivčike. Šta će mu Turkinje? Kod njih, bula, pošto po četiri njih samo jednog muža imaju, to im je vrela i meka krv. Piju one čoveka. Zato je bled, suv i tanak; više žensko no muško.

ENT CONINA KUĆA U SOBINI (GOSTINSKA SOBA) POPODNE

U bogato nameštenoj sobi, na niskim minderlucima, ututkanim jastucima, Cona i Nikolča završavaju ručak. Peru prste u srebrnim činijicama mlakom vodom i brišu usta svilenim peškirima. Na Coninom licu dubok smešak, oči ne skida sa Nikolče, dok sluškinje neprestano prinose i sklanjaju činije i tanjire s jelima.

Nikolča otpije vino iz svoje čaše, dohvati mandolinu, zavali se u jastuke i zapeva tiho, pa postepeno iz punog glasa, setnu ljubavnu pesmu.

Cona ga sluša gotovo pobožno, unoseći se sva u pesmu grudi joj se sve dublje nadimaju, a onaj njen osmeh nikako joj ne silazi s lica. 

EXT CONINA KUĆA U SOBINI (DVORIŠTE) POPODNE

Pesma se preliva kroz otvorene prozore, milujući ruže na doksatu, da se izgubi u vrhovima treperavih jablanova.

Na doksatu pred vratima, Đurđa, najstarija sluškinja, zaneseno sluša pesmu. Iz kujne odozgo, dve devojke sa slatkišima i voćem ustrčavaju uz stepenice. Đurđa im daje znak da idu tiše i zadržava ih kod vrata. Sve one slušaju pesmu. Mlada služavka se usudi da upita Đurđu šapatom:

MLADA SLUŠKINjA: Koji joj je sad ovaj? Niko od tih „njenih" nije imao ovako silan glas.

ĐURĐA: To je novi učitelj iz varoši. Puka neka sirotinja, kažu, kad je došao ni konja nije imao.

Čim se pesma završila, Đurđa pušta devojke unutra. 

ENT CONINA KUĆA U SOBINI (GOSTINSKA SOBA) POPODNE

Cona uzima prstima parče pite, primakne se po minderluku Nikolči i prinosi mu kolač ustima.

CONA: Probaj od ovih, da li su slađi od tvog glasa?

Nikolča odgrize pola, mljacne ustima i kaže:

NIKOLČA: Iz tvoje ruke i smrt bi bila slatka.

Cona mu pruži ostatak. On otvori usta i brzo usnama uhvati njene prste. Cona cikne i istrgne ruku, pripretivši mu vragolasto. 

EXT HADžI-TRIFUNOVA KUĆA (DVORIŠTE) VEČE

U prvi smiraj sunca počeše da stižu ljudi u Hadži-Trifunovu kuću. Prvi beše gazda Mladen, tast Hadži-Trifunov, sa gazda Svetozarem i gazda Milutinom iz Gornje male.

Samo što se oni ispeli na doksat, stiže i bata Jovča. On požuri za njima, ali čim je otvorio vrata i stupio u sobu, Hadži-Trifun ga preseče:

HADžI-TRIFUN: Ti, Jovčo, dole da čekaš, dok mi obavimo posao. Ama tu da budeš, da ne šaljem sluge da te traže po mehanama.

Neprijatno pogođen, Jovča gužva šubaru i silazi.

Na kapiji se pojavljuju gazda Stavra i stari Nikodim. 

ENT HADžI-TRIFUNOVA KUĆA (KUHINjA) VEČE

Jovča ulazi u kujnu, ljubi majku u ruku i široko, nekako razbacan, seda za sto. Služavke posluju po kujni, istrčavaju napolje sa posluženjem za goste. Majka dohvati bocu rakije i čašu za Jovču, pa pre nego što ih stavi na sto, zapita:

KATA: Jovčo, sine, hoćeš li da naredim da se za tebe napolju postavi?

JOVČA: Nemoj. Dobro je za mene i ovde.

Uzima flašu iz majčinih ruku, nalije punu čašu i sruči je u grlo. Preko njegovih leđa vidimo kako na kapiju ulazi zakasneli deda Mitar. 

ENT TAŠANINA KUĆA (GOSTINSKA SOBA) VEČE

Tašana pali sveće u svećnjacima i razmešta ih po sobi. Doterana je, užurbana, živnula.

Obučena je samo u jelek i providnu košulju od prizrenske svile, ali je sada stavila minđuše i nisku bisera oko vrata.

Prilazi ogledalu ispod koga na stolici leže prebačena dva mintana, jedan od tamnocrvenog, drugi od tamnoplavog somota.

Proba prvo jedan, pa drugi. Onda se ponovo vrati na prvi. Ogleda se sa svih strana.

Spolja se čuje otvaranje kapije i brzi koraci uz stepenice. Tašana odskoči od ogledala i promeni držanje. Odjednom iz nje iščili sva pređašnja svežina, klonu i opusti se kao uveli cvet.

Ulazi Stana i još će s vrata:

STANA: Nabavila sam, snaške, sve kao što si naredila.

TAŠANA: Jesu sasvim mladi, sisančići?

STANA: Jagnješca još, nema im ni četiri nedelje. Načekala sam se kod Stavre kasapina dok ih je uredio.

TAŠANA: E, sad vatru stalno da održavaš, ni jaku ni slabu, nego onako osrednju, pa čim Vladika dođe, džigericu za njega da ispečeš. On to voli, dedica naš.

STANA: (ŠERETSKI) A volela bi ti i njega, Vladikicu našeg.

Tašana joj priskoči sa strahom.

TAŠANA: Ju, bezobraznice nijedna. Kako se usuđuješ i da pomisliš? Bog će te kazniti. Pogan ti jezik bio.

STANA: (NAMIGNE ŠERETSKI) A za koga si te anadolske minđuše i taj đerdan stavila? Zna se da je on zbog tebe u kaluđere otišao, a znam ja kako je teško bez muškog milovanja.

Tašana prestane da se pretvara. Predala se.

TAŠANA: Jezik pregrizla, dabogda. Nego dok još nije došao, reci mi koji mintan da obučem. Ovaj crveni ili plavi.

Pritom ona brzo promeni mintane i počne se zagledati pred ogledalom. Stana je znalački odmerava, zatim presudi:

STANA: Pravo da kažem, lepše ti stoji crveni, ali taj plavi više odgovara za žalost, da se Vladika ne naljuti. 

ENT CONINA KUĆA U SOBINI (GOSTINSKA SOBA) ZALAZAK SUNCA

Conina soba je neosvetljena. Mesečina bije direktno u prozor.

Laki povetarac njiše muslinske zavese. Nikolča sa mandolinom stoji kod prozora zagledan u mesečinu i tiho peva poslednji refren neke setne pesme.

Iz susedne sobe, bosa, sa raspuštenom kosom, samo u svilenoj košulji dugoj do zemlje, prilazi mu Cona i staje iza njega. Drži obema rukama plitki srebrni pehar. Obrati mu se tiho:

CONA: Zar se još nisi napevao?

Nikolča se naglo okrete i zastane zanesen njenom lepotom. Otrgne mu se prigušeno:

NIKOLČA: Lepa li si, Cono! Za tebe bih dušu svoju do poslednje kapi ispevao.

Ona otpije gutljaj iz pehara i pruži ga prema njemu:

CONA: Na, pij.

Nikolča prihvati pehar, pritiskajući na njemu svojim šakama Conine prste, pa ga ispije do dna. Zatim joj se zagleda u oči.

Poče je privlačiti sebi, nesigurno, još ne verujući. Ona mu se predaje zabacivši glavu i zatvorivši oči. Nikolča poče da je ljubi, prvo nesigurno, zatim sve strasnije. Ona ga obgrli oko vrata, a Nikolča u zanosu, poče da je nosi i okreće po sobi.

Pehar ispada iz Coninih ruku, podskakuje i dugo se kotrlja po debelom tepihu. (CAJTLUPA).

...