"Pikseli, braćo moja, rezovi i optika, a ne blebetanje i glumatanje. Praporce da ne pominjem... To je šifra za ovaj vek čija petina je već prošla", piše Milutin Petrović, reditelj filma i televizijske serije "Nečista krv - Greh predaka" u tekstu o transponovanju literarnog dela na ekran i razlici između književnog jezika i jezika pokretnih slika.

Nasumice otvaram stranicu iz jedne od knjiga Borisava Stankovića. Prepisujem odlomak:

„- Nije, nije to!...
I tako sa svima. Ni u koga nije nalazila ono što je snevala, čitala. A ona je mnogo snevala, mnogo, mnogo! Ti snovi, te noći, ta toplina, draž, tuga, to, to... Noći, noći! ... Zvezde trepte, prozori otvoreni, senke od drveta padaju u sobu. Sve spava..."

Ovaj slučajni uzorak iz pripovetke je Pečal (Sabrana dela Borisava Stankovića, Prosveta/ Slovo Ljubve, knjiga šest, strana 116).

Kada se čitaju ove reči jasno je da se radi o autentičnom, vatrenom književniku, čiji jezik budi u nama niz slika i osećanja. U današnje vreme kada nam se pri čitanju knjiga jave slike (na primer o senkama drveća koje padaju u sobu) i osećanja, onda to obično vezujemo za film, u stvari za naša brojna iskustva gledanja u ekrane. Bioskopske, televizijske, ekrane računara i telefona koji nas okružuju i sa kojih „čitamo" većinu stvari koje uopšte znamo o svetu oko nas. Štaviše, mnogi ljubitelji umetnosti smatraće ovakve rečenice idealnim za ekranizovanje, za pravljenje filmova ili serija koje će ih uzbuditi isto kao kada su čitali knjigu.

Ali pogledajmo ponovo gornji pasus. Tu nema nikakvih slika, pasus se sastoji od raznih slovnih znakova, prvo jedna horizontalna crtica „-", pa neke linijice raspoređene u oblik „N", pa sličan ali drugačiji simbol - „i", pa iskrivljena crtica sa tačkom - „j", onda skoro kao neki krug - „e", zatim neka čudna kukica koju raspoznajemo kao zarez i sve tako dalje. Svaki pismeni čovek ni ne primećuje ovo. Naprosto čita. Čita, misli i oseća prateći ono što mu pisac sugeriše rečima. Mi MISLIMO tako što znamo taj JEZIK, jezik književnosti, govorni jezik zapisan grafičkim znakovima. Taj jezik postoji dugo i postao je deo našeg bića. Sve što opažamo, osećamo, doživljavamo, sve su to elementi JEZIKA koji tako lako podrazumevamo.

„Na početku beše reč", to ustvari znači da bez reči ne bi bilo naše svesti o sopstvenom postojanju. Da nemamo reči kojima su izgovoreni ili zapisani pojmovi, džaba bi nam bile oči, uši i mozak. Mi vidimo, čujemo, mislimo, mi postojimo samo unutar tog čuda koje se zove jezik.

Bora Stanković je primer jednog vanrednog poznavaoca tog pisanog jezika, te veštine koju je iskoristio da bi stvarao PRIČE. Od reči i pojmova koji su dostupni svima, pripovedač po svojoj volji pravi neko sasvim novo, izmaštano postojanje kojeg nije bilo pre nego ih je on izmislio. Tako nastaju pesme, pripovetke, romani. Zato je jezik božanska stvar, zbog toga se smatra da je neko stvorio sve ovo oko nas i nas same, zato što NIŠTA ne postoji ako jezika nema.

Kada se objašnjava struktura atoma, ili kretanje galaksija, to nije „naučna istina", kako naivni vernici današnjice misle, već samo jedna PRIČA, koja ne postoji bez čudnog, zavodljivog, divnog ali izmišljenog jezika koji se zove matematika. U misiji kreiranja „naučne priče", te pitagorejske utopije, „božanstveni" jezik brojeva je naravno pomognutog i pojmovima, dakle rečima već ranije upakovanim u našu svest, rečima koje se sabiraju i množe sve od one prve reči, one koja beše na početku.

OK, evo još jednog jezika:

Na pitanje šta vidite na gornjoj slici, većina homo sapiensa će odgovoriti - glavu čoveka, lice ili tako nešto. Ako pitam šta je ovo u sredini, odgovoriće da je to nos. Međutim sasvim je jasno da je to nekoliko tamnih linija na svetlijoj pozadini. Ta jedna linija za koju kažu da je nos ne postoji ni na jednom licu. Nema nikakve linije ni oko našeg nosa niti na nosu, evo pogledajte se u ogledalu - nema linija. Odgovor svakog čoveka je, međutim, takav zato što mi svi već nekoliko desetina hiljada godina, još od pećinskog slikarstva, ZNAMO taj JEZIK i zato te razne linije u našoj svesti ČITAMO kao pojmove. Možda su one ruke na zidovima pećine bila ona prva, na-početku-beše-reč?

Ključevi medijske pismenosti

Poslednjih stotinak godina u Vavilonskoj kuli pojavio se još jedan jezik - filmski jezik (ne volim taj naziv, volim da ga zovem jezik pokretnih slika, jer šta je onda sa televizijom, reklamama, jutjubom, spotovima...). Bez svesti o tom jeziku, i tečnom čitanju njegovih rečenica praktično je nemoguće snalaziti se u današnjem svetu, toj džungli ekrana sa kojih nas napada novo postojanje. Nema pećine u koju se možeš skloniti od takvih novih predatora.

O tom fenomenu edukuje, istina prilično površno, oblast koju nazivaju „medijska pismenost". Ipak ta pismenost je oblast koja je možda najvažnija „ekologija" savremenog sveta, jer pre će nas ubiti ekrani nego topljenje glečera.

Mislim da već nekoliko generacija kasnimo sa uvođenjem predmeta „jezik pokretnih slika" u niže razrede osnovnih škola. Takozvano likovno obrazovanje bavi se onim linijama kojima se crta nos i glava čoveka, jezikom kojim su ozbiljno ovladali šamani još pre pisane istorije. Ove pokretne slike međutim napadaju svako novorođenče već od prvih meseci života (trenutno u obliku Pepe praseta) i sve govori da teže da te napade umnogostruče.

Jezik pokretnih slika je veoma složen i tradicionalno se sastoji od dve vrste podataka - vizuelnih i zvučnih. Zato se često, na primer u savremenim zakonima, uradci tog jezika nazivaju audio-vizuelnim delima. Daću jedan primer sličan ovima gore.

Kada na ekranu vidite figuraciju osobe sa revolverom koja gleda sleva nadesno i koja otvori usta a čuje se „Hej, Žiko!", te uz odgovarajući zvučni efekat sukne plamen iz cevi oružja u njegovoj ruci, a onda usledi rez pa ugledate figuraciju muškarca koji se okrene i gleda sdesna nalevo, te pada unazad dok mu iz grudi šikne crvena tečnost, mozak svakog današnjeg stanovnika planete Zemlje će procesuirati da je onaj prvi upravo pred našim očima ubio Žiku. A opet, skoro svakom pametnijem čoveku je jasno da nije.

To su naravno dva nezavisno snimljena kadra (na početku beše kadar?) spojena tom novom alatkom ljudskih jezika koji se zove montaža. I tako u beskraj mogu da se daju primeri onoga što podrazumevamo gledajući filmove, kao u slučaju onih linija-slova ili onih linija-noseva... Mi MISLIMO kroz jezik, OSEĆAMO kroz jezik koji „govorimo" i zato ga podrazumevamo, ne shvatavši da ništa ne postoji van tog jezika koji smo NAUČILI.

Mi mislimo da vidimo glumca koji pada pogođen revolverskim zrnom, a u stvari vidimo brzu izmenu raličito osvetljenih piksela grupisanih u figuraciju poprsja čoveka, a promene u rasporedu tih piksela dešavaju se tako brzo da našem očnom aparatu i mozgu promiče činjenica da se ti (inače statični!) vizuelni podaci smenjuju.

Takođe, ono „Žiko!" koje čujemo nije glas glumca nego mešavina raznih zvukova (među kojima je i snimak glasa glumca) koji pomeranjem membrane zvučnika, skrivenog tu negde oko ekrana, uznemire vazduh baš tako da vaše uvo registruje iluziju nečega što jako podseća na glas drugog ljudskog bića.

Ovo možda zvuči kao neko pretenciozno ili sitničavo teoretisanje (mada je bizarno jednostavno za razumeti), ali zaista mi je dosadilo da se o fenomenima koji su konstrukti jezika filma raspravlja isključivo u uskom i uobraženom sokaku akademske teorije književnosti, začinjene amaterskom psihologijom i sociologijom za početnike.

Ono što mogu da pokriju tumačenja eksperata za književnost je samo pitanje figuracije unutar jezika pokretnih slika. To što neka žena sa blagim osmehom sedi ispred prozora sa sklopljenim rukama na krilu veoma površno objašnjava Leonardovu Đokondu. Figuracija golih žena na krevetu ima na hiljade, ali jedinstven je smisao Gojine ili Velaskezove slike. Radi se o drugičijim jezicima i samo u slučaju slika koje su figurativne mi JEDNIM DELOM o njima možemo pričati kroz njihovu tematiku.

Stvar je mnogo komplikovanija i samo ću natuknuti o njenoj složenosti kroz par „zen" misli velikih slikara. Jedan se zove Pablo i on je rekao: „Kada mi nestane plava, uzmem crvenu". Takođe je rekao: „Svako dete može od sunca da napravi žuti krug, ali samo dobar slikar može od žutog kruga da napravi sunce".

Drugi veliki slikar čije je ime Alfred rekao je „teme mojih filmova me zanimaju isto onoliko koliko slikara mrtve prirode zanima da li su jabuke na stolu slatke ili kisele". 

Jezik pokretnih slika

Film nema druge nego da „govori" (tačnije da se „piše") na jeziku pokretnih slika. Taj jezik u sebe naravno uključuje elemente starijih jezika, kao što sve na svetu u sebi nosi „dnk" onoga što mu je predhodilo.

U slučaju filma to su svakako elementi likovnog jezika (format, kompozicija, crtež, linije, senčenje, figuracija, iluzija perspektive...), zatim jezika muzike (u pojmu pokretne, dakle u trajanju, skriveni su ritam i tempo), pa tek onda sastojke preuzete iz govornih i pisanih jezika. Čak i kada se radi o tako očiglednoj važnosti onoga što se (pogrešno) zove dramaturgija (radi se o scenariju, ne drami) i tu su sva starovremenska pravila podređena novom jeziku u kome imamo iluziju da se slike kreću i smenjuju pred našim očima.

Filmski projekat koji polazi od književnog dela, takođe nema drugog puta nego da govori svojim, filmskim jezikom. Taj jezik može biti bolji ili lošiji, ali zasigurno će biti loš ako veruje samo tom drugom, piščevom jeziku ili pokušava da bukvalno prevede njegove pisane rečenice. Opčinjen dubinom i snagom, na primer onih gore navedenih Borinih reči, za učinak će imati dosadno i nemušto parče pokretnih slika. Dobiće žuti krug koji nije sunce. Neka nesretna glumica će iz petnih žila pokušavati da odglumi osećanje od koga je uzdrhtala kada je pročitala da „ni u kome nije nalazila ono što je snevala, čitala".

U toj uzbudljivoj misli izrečenoj književnim jezikom, nema ničega što može biti činilac dobre filmske rečenice. Od slika biće vidljiva samo pretenciozna umišljenost Autora (a u stvari bukvalnog gugl translejtera) da će gledaoci filma osetiti ono što je on osetio kada se suočio sa jezikom pisca.

Zato sada nasumice otvoram neku stranicu scenarija za Nečistu krv, Vojislava Nanovića i prepisujem:

„CRKVA-DAN
Iznenada pred crkvu u punom galopu dojašu dva naoružana turska askera. Besno okreću i zaustavljaju konje. Jedan od njih skida sa unkaša ubijenog šugavog psa, zavitla njime i baca ga na crkveni trem, pravo ispred ulaza. Zatim ponovo obodu konje i vraćaju se pravcem iz koga su došli. Sluge sa trema razbežale su se u stranu. Prosjaci su poskakali sa stepeništa jedan preko drugog."

Osrednja literatura, zar ne? Može se učiniti veoma površnom u odnosu na ono uzbuđenje koje donose prave Borine rečenice. Ali upravo to su rečenice koje su napisane da bi se od njih pravio dobar jezik pokretnih slika. Jasne su kompozicije, još jasniji pokret. Ima tu još mnogo posla ali naziru se figuracije likova, zatim ko na koju stranu ide, gde se ko okreće, gde mogu biti rezovi i šta zvuk treba da uradi vazduhu koji će zabrujati u školjci vašeg uveta.

Ove rečenice je napisao Voja Nanović, čovek koji je razumeo Borine rečenice, ali još više od toga, koji je razumevao jezik pokretnih slika. Nije slučajno što je taj novi jezik blickrigom zavladao celom civilizacijom, preteći da kompletno postojanje prevede u neku novu meta-dimenziju.

Jezik pokretnih slika najsloženiji je za koji do sada znamo i kojim pričamo priče jedni drugima. Uostalom, kojim razumevamo i doživljavamo svet oko sebe.

Za pisanje književnosti pisac mora biti zahvalan jednoj gusci iz čijeg krila je iščupano pero. Par decenija kasnije fabrici penkala „Parker". Još malo kasnije kompaniji „Remington" koja je pravila fantastične mašine za pisanje ...

Da bi se pak pisalo filmskim jezikom, jezikom pokretnih slika, potrebne su mnoge fabrike. „Ari", „Cajs", „Panter", „Rosko", „Mekintoš" i još desetak sličnih tehnoloških giganata. Zatim, potrebni su pomoćnik režije, prvi asistent, drugi asistent, švenker, far majstor, rasvetljivači, garderoberi, šminkerke i još par stotina kvalifikovanih i talentovanih ljudi.

Špica za film Apolo 13 nalikuje spisku svih ljudi koji su radili na letu te rakete. Eto toliko je komplikovano „pero" ovog jezika kojim, na primer, govore artefakti poput serije Nečista krv.

Alhemija, modžo, algoritam, magija, umetnost, zanat, ili kako god zvali tu složenost jezika koji „čitamo" dok buljimo u ekrane, možda konačno zaslužuje da se njime bave oni koji se u njega razumeju a ne zatucani ludisti još od gimnazije zaljubljeni u guščija pera romantičarskih pesnika. A u gimnaziju su išli polovinom prošlog veka.

Takvi ljudi obično misle u kategoriji - jesi li video scenu kad Pera ubija Žiku? To je negde i u redu. Kao i u svakom pričanju priča, važno je da čitaoci zamišljaju senke na plafonu usamljenice, vide golu lepoticu na krevetu, sunce koje sija sa uljane slike, ili glumce koji ubijaju jedan drugog... To znači da su omađijani i da podrazumevaju lakoću kojom čitaju jezik koji koristimo mi sa ove strane knjige, slike, ekrana... Problem je samo da je neobično da mađioničarske trikove analiziraju oni koji misle da je ona lepa asistentkinja stvarno pretesterisana.

Pikseli, braćo moja, rezovi i optika, a ne blebetanje i glumatanje. Praporce da ne pominjem... To je šifra za ovaj vek čija petina je već prošla.