Tokom korona krize naštampano je nekoliko hiljada milijardi dolara, globalni dug je povećan za čak 20.000 milijardi dolara i prvi put je premašio ukupnu svetsku proizvodnju. Kamate na nove pozajmice su na istorijskom minimumu, vrte se oko nule, baš kao i globalna inflacija. Mogu li, ipak, globalne cene da porastu? Ima li za inflaciju života i posle smrti?

Bio je ponedeljak. I bio je 8. mart. A ja sam bila treći razred osnovne škole. Sećam se još i da je tata nosio kratku kožnu jaknu, plavi pleteni prsluk ispod nje, i sećam se kako smo se, dok me je držao za ruku, Baćoglavskom ulicom spuštali prema gradu. U centru kuršumlijskog parka bio je crveni kiosk. Umesto viršli, u njemu se prodavalo cveće. I sećam se kako smo dva puta prodavačici odgovorili sa „Ne, hvala". Prvi put kad je pitala hoćemo li ružu, drugi put kad je pitala hoćemo li ukrasni papir. Tražili smo karanfil. Jedan. I tražili smo da nam ga prodavačica zamota u običan beli flis papir. I onda je tata, nakon što je zavukao ruku u unutrašnji džep jakne, prebrojao svežanj novčanica i treći put izgovorio „Ne, hvala".

Sećam se koliko je tog jutra bio dugačak put do kuće i kako smo ćutali i tata i ja. Kod kuršumlijske gimnazije sreli smo rođaka. I znam da sam tada svog ponosnog oca čula da izgovara rečenicu: „Imaš li na zajam?". Pozajmio nam je. Ne sećam se koliko dinara. U kiosk smo stigli na vreme. Pre nego što je karanfil ponovo poskupeo. I sećam se samo kako se tog dana učiteljica Danica Čarapić podjednako obradovala crvenom karanfilu u belom flis papiru, kao i onim drugim buketima na koje su bile okačene raskošne mašne.

I naravno, bila je 1993. godina.

Inflacija je umrla

Pre nekoliko nedelja londonski Ekonomist, sa zaglavljem crvenim kao karanfil, objavio je naslovnu stranu sa slikom Bendžamina Frenklina, jednog od „očeva osnivača" SAD, na novčanici od 100 dolara. Na njoj je osvanulo pitanje: Hoće li se inflacija vratiti?

„Ekonomisti vole da se ne slažu, ali će vam skoro svi danas reći da je inflacija mrtva", početak je Ekonomistovog teksta.  

Na svakoj sahrani uvek ima cveća i patetike. Otuda i ova patetična scena s početka teksta zbog koje se tata i ja i danas zacrvenimo kao karanfil.

Inflacija još od krize 2008. godine u svetu skoro da više nije bila tema, pa su ekonomisti čak smislili novu reč, i sve češće koriste termin lowflation. Što u bukvalnom prevodu sa engleskog znači „niska inflacija". Srbija je dvocifrenu inflaciju poslednji put imala 2011. godine (11 odsto), a od 2014. naovamo inflacija nijednom nije prešla tri odsto.

Hiljade milijardi

Ako smo decenijama od ekonomista slušali da svako štampanje para izaziva inflaciju, kako se dogodilo da se u svetu uspostavi novi ekonomski poredak u kome više ne važi teorija Miltona Fridmana prema kojoj previše novca u sistemu izaziva rast cena? Kako to da uprkos činjenici da je od početka korona krize naštampano nekoliko hiljada milijardi dolara to nije uticalo na ubrzanje inflatorne spirale?

Samo u prvoj polovini prošle godine američke Federalne rezerve (Fed) naštampale su 3.000 milijardi dolara, pa je tako ukupna vrednost bilansa Feda dostigla 7.000 milijardi dolara. Reč je, dakle o naštampanim parama, a koliko je to veliki novac govori podatak da predstavlja skoro trećinu ukupnog američkog bruto domaćeg proizvoda (21.500 milijardi dolara). Uprkos tome, inflacija u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD) na kraju 2020. godine ostala je niska i iznosila svega 0,62 odsto. Što je čak manje nego prethodne 2019. godine, dakle pre štampanja velike količine novca, kada je inflacija iznosila 1,81 odsto.

Uz to, američki Fed naravno nije bila jedina monetarna institucija koja je tokom korona krize vodila ovakvu monetarnu politiku. Kao odgovor ne ekonomsku krizu, to je činila i kineska, ali i Evropska centralna banka (ECB). Rezultat takve politike ECB-a je oko 2.000 milijardi odštampanih evra, i to što je novčana masa u evrozoni prošle godine porasla za nešto više od 10 odsto. A inflacija u evrozoni bila je tek nešto malo veća od nule (0,4 odsto, dok je u Nemačkoj međugodišnja inflacija u januaru sa 0,7 povećana na 1,6 odsto.

I štampanje para je privilegija bogatih

Da ne bude zabune, mogućnost da na ovaj način kreiraju novčanu masu ima svega nekoliko centralnih banaka u svetu. Čak je i štampanje para privilegija bogatih.

U Srbiji, na primer, Narodna banka svako jutro šalje MMF-u saldo sa računa. Fond ima tekući uvid u stanje novca u našoj zemlji. Svaki odštampani dinar mora da ima realnu podlogu u devizama. Primarna novčana masa mora biti potpuno pokrivena deviznim rezervama. Jer, ovakav eksperiment kod nas bi zaista izazvao inflaciju. I to smo videli devedesetih. Teorija Miltona Fridmana u Srbiji i malim ekonomijama širom sveta „radi". Jer, Srbija više uvozi nego što izvozi, proizvodi u dinarima a zadužuje se u evrima, pa bi to stvorilo šok na strani ponude koji izaziva rast cena.

Mnogi ekonomisti čak misle da Zapad i evrozona idu putem Japana koji je devedesetih pao u deflaciju, što znači da je inflacija bila ispod nule i od tada se kreatori monetarne i ekonomske politike u Japanu bore da podignu rast cena. Japanska centralna banka, na primer, namerno slabi svoju valutu, kako bi preko rasta cena pokrenula privredni rast. A Japan je ove krizne godine, naravno, u deflaciji.

Ipak, pitanje je kako ovolika količina viška para koja se pojavila na globalnom nivou nije izazvala rast cena. Jer, novac koji naštampa ECB stiže širom Evrope, pa i u Srbiju. Bilo preko kredita koje nude banke, bilo preko zaduživanja države.

A ceo svet su mere protiv korone prošle godine koštale više od 20.000 milijardi dolara. Toliko je porastao globalni javni dug. Kreatori ekonomske politike su pakete pomoći finansirali novim zaduživanjem ili dodatnim štampanjem novca.

Rezultat je da je ukupan globalni dug dostigao 125 odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda (BDP), odnosno svega što svi građani sveta i sva svetska privreda stvore za godinu dana. I rezultat je, opet, da inflacije nema.

U razvijenim ekonomijama inflacija je prošle godine u proseku iznosila 0,8 odsto, a u zemljama u razvoju oko pet odsto.

Dug na maksimumu, kamate na minimumu

Zašto činjenica da je globalni dug premašio globalnu proizvodnju kreatorima ekonomske politike širom sveta ne bora čelo i ne podiže obrve, i skoro da nikoga ne zabrinjava?

Ceo svet dužan je 277.000 milijardi dolara, što je znatno više od godišnje globalne proizvodnje. A kamate kojima se ovaj dug servisira i dalje su niske. Ovih dana, na primer desetogodišnje dužničke papire, Nemačka emituje po kamati od minus 0,45 odsto, Francuska minus 0,22, Holandija minus 0,38, Švajcarska -0,33 odsto. Po negativnoj kamatnoj stopi (što znači da ne moraju da vrate celu glavnicu) na međunarodnom finansijskom tržištu zadužuju se još i Slovenija (- 0,06), Slovačka (-0,39), Austrija (-0,26). Zanimljivo je i to da se po kamati nešto malo većoj od nule zadužuju zemlje koje i dalje imaju probleme u budžetu, poput Italije (0,50) ili Grčke (0,79 odsto).

Ako su državna dugovanja u mnogim zemljama širom sveta posle kovida na istorijskom maksimumu, kako to da su kamate na minimumu?

I kako to da je prošle godine indeks američke berze dostigao nove maksimume i to baš u vreme kada je više od 100.000 Amerikanaca bilo u kovid bolnicama?

Na sva ova pitanja postoji samo jedan odgovor. Tržište računa na nisku inflaciju.

Njujorška berza je možda najbolji primer za to. Američko tržište kapitala je, kažu analitičari, bilo vrelo jer se u 2021. godini očekuje snažan ekonomski rast. I to bez inflacije. Međunarodni monetarni fond (MMF), na primer, za globalnu privredu ove godine prognozira rast od 5,2 odsto. Istovremeno, cene u celom svetu će ove godine u proseku porasti za 0,9 odsto, očekuje MMF.

Srbi ne veruju u inflatornu smrt

I u Srbiji, u kojoj svako od nas ima svoju inflacionu traumu iz devedesetih godina, tržište takođe računa da inflacije neće biti.

U izveštaju Narodne banke o inflaciji navodi se da su za ovu godinu inflatorni pritisci niski, a tome doprinose niže svetske cene nafte, niski troškovi proizvodnje hrane, stabilnost deviznog kursa. Inflatorna očekivanja ne rastu uprkos činjenici da je NBS svoju kamatnu stopu, koja je neka vrsta dirigentske palice za kamate na kredite komercijalnih banaka, smanjila na minimalnih 1 odsto. To što je novac bio jeftiniji nije povećalo kreditnu aktivnost a samim tim ni ponudu novca.

A državni paket pomoći privredi u Srbiji je dostigao više od 12 odsto BDP-a, što je oko šest milijardi evra. Ovih dana najavljen je novi, treći paket pomoći privredi veći od dve milijarde evra.

Rezultati agencije Ipsos pokazuju da su očekivanja finansijskog sektora da će inflacija ove godine biti na nivou od dva odsto. Za sledeću 2022. godinu NBS predviđa da će inflacija biti bliža stopi od tri odsto, jer u srednjem roku ključni rizici za ostvarenje projekcije zavise od međunarodnog okruženja. Kratkoročna očekivanja privrednika u junu su bila na nivou od 1,5 odsto, dok su se u septembru i oktobru povećala na 1,9 odsto.  

A koliko su u Srbiji duboke inflatorne traume pokazuju očekivanja stanovništva koja su znatno pesimističnija. Njihova je procena da će se inflacija ove godine kretati u rasponu od pet do sedam odsto, navodi se u izveštaju NBS.

„To očekivanje je verovatno bilo pod uticajem neizvesnosti u vezi s trajanjem novoga talasa širenja korona virusa", piše u ovom dokumentu centralne banke.

To znači da Srbi još ne veruju da je inflacija na globalnom nivou umrla. Sve naštampane pare ovog sveta koje su praćene niskim cenama robe i usluga nisu dovoljan argument za narod koji je, recimo, u januaru 1994. godine svedočio mesečnoj inflaciji od 313.563.558 odsto. Tog meseca dinar je na svakih sat gubio 2,03 odsto svoje vrednosti, a pre nego što je na snagu stupio program Dragoslava Avramovića dnevne novine Politika koštale su, recimo, dva miliona dinara. 

Ovo očekivanje građana Srbije nije novo. U izveštajima NBS o inflaciji stanovništvo je uvek pesimističnije od menadžera u bankama i privredi.

I ruže su poskupele

Ali, može li, ipak, inflacija da se povampiri? Novi američki predsednik Džozef Bajden već je najavio novi program kvantitativnih olakšica od 1.900 milijardi dolara, kako ekonomisti stručno nazivaju štampanje para. Uz to, prognozira se i da će do kraja ove godine bilansi Feda dostići čak 10.000 milijardi dolara, a pre kovid krize bili su na nivou od oko 4.000 milijardi dolara. Za ovu godinu prognozira se da će inflacija u SAD iznositi 2,24 odsto. Što je, iako nešto više od inflatornog cilja koji gađa Fed (dva odsto) i dalje manje u odnosu na inflaciju iz 2018. godine od 2,44 odsto. Ali ipak predstavlja neko ubrzanje. Uz to i cena nafte je prvi put poskupela od početka krize i sada dostiže 60 dolara za barel.

Ima ekonomista u Americi koji smatraju da bi Bajdenov finansijski paket mogao da pregreje privredu, pre nego što vakcina omogući uslužnoj industriji da se ponovo otvori. Fed može da dođe u situaciju da pregrejanu američku privredu gasi hladnom vodom. Odnosno povećanjem kamata. A kad Fed poveća kamate, onda se dolarski kapital povlači iz zemalja u razvoju. Jer ulaganje u američke dužničke papire postaje mnogo isplativije.

Tako bivši američki ministar finasija Lari Samers upozorava da ovakve količine para u američku privredu nisu upumpane još od Drugog svetskog rata i da to može da izazove inflatorni pritisak kakav nismo videli za života.

Nobelovac Pol Krugman smatra da Lari Samers nije u pravu. „Da, paket pomoći može da dovede do pregrejavanja privrede, ali šta je loše u tome?", napisao je Krugman na Tviteru i dodao da će to uticati na povećanje privrednog rasta i smanjenje nezaposlenosti. U svojoj kolumni u Njujork tajmsu pre nekoliko dana Krugman navodi i da se opasnost od rasta duga precenjuje, kao i da javni dug nikada, pa ni sada, nije predstavljao pretnju za američku naciju.

Ipak, Olivije Blanšar, nekadašnji glavni ekonomista MMF-a ne misli tako. On čak upozorava da zemlje u razvoju, a Srbija je jedna od njih, ne mogu prihvatljivom granicom javnog duga smatrati nivo od 60 odsto BDP-a, već taj prag mora biti niži. Upravo na tom stanovištu u Srbiji je, na primer, i Pavle Petrović, predsednik Fiskalnog saveta.  

Zanimljivo je još i to da je prošlogodišnji bum za tehničkom opremom izazvao probleme u proizvodnji automobila, računara i pametnih telefona, te da je iznajmljivanje takozvanih „brodova kontejnera" na kojima se roba transportuje, neretko i sklapa, ove godine 180 odsto skuplje nego prošle. 

I da, ruže su ovih dana u Evropi su poskupele. U Britaniji su čak skuplje 10 do 15 odsto. Ali bar za to znamo da je jedini krivac praznik Sveti Valentin.

A da li je sve prethodno pobrojano zapravo signal poslednjih inflatornih trzaja? Ili se inflacija polako budi iz kome?

Jesu li inflatorna očekivanja danas potcenjena? Baš kao i karanfili.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">