Kreatori srpske fiskalne politike dobili su ovih dana neočekivane pouke sa neočekivanog mesta – iz Indije. Iako Olivije Blanšar, bivši glavni ekonomista MMF-a, u svom predavanju studentima Univerziteta „Ašoka“ uopšte nije spomenuo Srbiju, dve pouke za zemlje u razvoju mogu da se primene i na nas. A obe pokazuju da ne postoji magična brojka ispod koje smo u bezbednoj zoni zaduženosti.

Srpski ministar finansija Siniša Mali sasvim sigurno ovih dana nije imao prilike da prelista beleške studenata indijskog Univerziteta „Ašoka". A i kako bi kad je ovaj univerzitet vazdušnom linijom od Beograda udaljen više od 5.000 kilometara. Ali u jednom predavanju, dugom sat i po vremena, koje je pre nekoliko nedelja studentima ovog univerziteta održao nekadašnji glavni ekonomista Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) Olivije Blanšar, kriju se najmanje dve pouke za kreatore srpske ekonomske politike.

Prva je: dug od 60 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) je iluzija. To je rekao Blanšar indijskim studentima na predavanju koje je moglo da se prati i onlajn, a i sada je dostupno na internetu, a uveliko ga citira i prepričava svetska štampa.

Druga je: ekonomije u razvoju, a Srbija je jedna od njih, treba da budu mnogo opreznije od razvijenih zemalja. Zato Blanšar dodaje da prag javnog duga za takve ekonomije mora biti niži.

Srbija se, posle tri paketa pomoći privredi, koji su budžet koštali nešto više od osam milijardi evra, približava granici javnog duga od 60 odsto. A ministar Siniša Mali je u nekoliko navrata rekao da dug neće preći taj prag. Taj prag se, i prema Mastriht kriterijumima Evropske unije, smatra prihvatljivim.

Država 10 godina u zakonskom prekršaju

Ali gotovo zaboravljeno je u ovdašnjoj stručnoj javnosti da srpsko zakonodavstvo predviđa niži nivo javnog duga. Po Zakonu o budžetskom sistemu, javni dug ne može biti veći od 45 odsto BDP-a, ali taj nivo duga Srbija je, prema tadašnjem obračunu BDP-a, probila još u oktobru 2011. godine, za vreme vlade na čijem je čelu bio premijer Mirko Cvetković. I to samo nekoliko meseci nakon što je ovo fiskalno pravilo uneto u zakon. Dakle, skoro 10 godina je Srbija u zakonskom prekršaju, kada je o javnom dugu reč.

Ipak, Olivije Blanšar poručio je da je „svet previše komplikovan da bismo ga sveli na jednostavna pravila". I zato su te aritmetičke granice iluzija. Od njih je mnogo važnije da li je dug održiv. Odnosno, po kojoj kamati se zemlje zadužuju, koliki je ekonomski rast, kao i koliki je minus u budžetu. I još važnije - koliko iznosi manjak u državnoj kasi, umanjen za troškove kamata. To je ono što ekonomisti zovu primarni deficit.

Mnogi ekonomisti, poput Nobelovca Pola Krugmana, danas smatraju da dug ne predstavlja nikakvu „nacionalnu pretnju", jer kamate na novo zaduživanje nikad nisu bile niže. Bez obzira na to što je globalni dug dostigao 277.000 milijardi dolara, što je više od ukupne godišnje svetske proizvodnje, pare nikad nisu bile jeftinije. Mnoge zemlje širom sveta zadužuju se čak po negativnoj kamati. Što znači da ne moraju da vrate čak ni celu glavnicu. Prema najnovijim podacima sa tržišta, po negativnoj kamatnoj stopi u Evropi se trenutno zadužuju Nemačka (0,3 odsto), Danska (0,13 odsto), Finska i Francuska (0,06 odsto), Holandija (0,24 odsto), Švajcarska (0,20 odsto), Slovačka (0,02 odsto), Austrija (0,07 odsto) i Belgija (0,01 odsto).

Novi svet, nove i formule

Ipak, Blanšar upozorava da se svet promenio i da u njemu više ne važe stara ekonomska pravila.

Nije toliko važna ni granica javnog duga, ni kamata po kojoj se država zadužuje, već u jednačinu treba uneti još nekoliko nepoznatih. U dobrim vremenima je lako - pametnim zaduživanjem smatra se onaj dug čija je kamata niža od stope ekonomskog rasta.

Ali u krizi to nije slučaj. Koliko god da su kamate prošle godine bile niske i koliko god da su se zemlje zaduživale i po negativnoj kamatnoj stopi, pad ekonomske aktivnosti, zbog krize izazvane kovidom, bio je veći. I u Srbiji je to bio slučaj. Primera radi, Srbija je prošle godine dva puta izašla na međunarodno finansijsko tržište i emitovala evroobveznice. Jednom je (15. maja) emitovala sedmogodišnje obveznice uz kamatu od 3,37 odsto, a drugi put (1. decembra) desetogodišnje obveznice uz kamatu od 2,35 odsto.

Za naše uslove to se može smatrati povoljnim pozajmicama, jer su se tokom protekle decenije kamate za evroobveznice, različite ročnosti, kretale u rasponu od 1,25 do 7,5 odsto.

Ali, sudeći prema Blanšarovoj formuli nisu. Jer je Srbija prošle godine imala (iako najmanji u regionu) pad privredne aktivnosti od oko jedan odsto. Da bi ovaj zajam bio povoljan, od udela duga u BDP-u mnogo je važnije da li država ima primarni suficit. Odnosno, da li je budžet u plusu, ako se ne računaju izdaci za kamate. Međutim, prošle godine nije bio, jer je primarni deficit iznosio šest odsto.

Računica na klackalici

Ako se Blanšarova formula primeni na ovu godinu, situacija je znatno bolja. Srbija se pre nekoliko dana zadužila po kamatnoj stopi od 1,92 odsto, što je znatno manje od očekivane stope rasta od šest odsto, koliko računa Ministarstvo finansija. To praktično znači da je realna stopa po kojoj se naša zemlja zadužila negativna i iznosi minus 4,08 odsto. Ako se pogleda budžetski plan za ovu godinu, primarni deficit nešto je veći od jedan odsto, što znači da je dug prema Blanšarovoj formuli održiv. Situaciju međutim komplikuje to što je već sada jasno da će zbog paketa pomoći privredi minus biti veći od planiranog, a primarni deficit može da dostigne i oko dva do 2,5 odsto. A kad se tome dodaju i izdaci za kamate, ukupan deficit dostiže oko četiri odsto. Znači, računica za ovu godinu je održiva, ali je blizu klackalice.

Uz to, Fiskalni savet za ovu godinu očekuje stopu rasta od četiri odsto i smatra da je procena od šest odsto na kojoj je budžet skrojen optimistična. Dakle, ukoliko makroekonomske brojke tokom godine krenu u ovom pesimističnijem pravcu kada je o javnom dugu reč, paliće se crvene lampice. I to je nešto što ministar finansija Srbije mora imati na umu. I to ne na kratak rok, već tokom narednih 12 godina otplate ovog zajma.

Kada su pre nekoliko dana na međunarodnom finansijskom tržištu emitovane dvanestogodišnje evroobveznice po kamati od 1,92 odsto, ministar finansija Siniša Mali rekao je da je postignut izvanredan uspeh i da je potražnja bila vredna 3,5 milijardi evra. Novac će, kako je istakao, biti iskorišćen za vraćanje nekih starih skupih dugova i naveo da u septembru dospeva 700 miliona dolara duga čija je kamatna stopa 7,25 odsto.

Hrvatska se zadužila jeftinije

Ipak, istog dana susedna Hrvatska je međunarodnom finansijskom tržištu ponudila isti proizvod kao Srbija - dvanaestogodišnje evroobveznice u iznosu od milijardu evra. I dobila je bolju cenu. Zadužila se po kamati od 1,257, a tražnja za ovim dužničkim papirima bila je veća nego za našim evroobveznicama (6,4 milijardi evra).

Da li je onda u pravu Dušan Nikezić, predsednik Resornog odbora za privredu i finansije Stranke slobode i pravde kad kaže da je najnovije zaduživanje skupo, navodeći primer Slovenije koja se zadužuje po negativnoj stopi (0,096 odsto), što je, prema njegovim rečima, potvrda da smo jedna od najgorih ekonomija regiona.

Istina je da se Slovenija i Hrvatska, iako imaju veći javni dug od našeg, zadužuju po povoljnijim kamatama od nas, ali je Dušan Nikezić možda poslednji koji najnovijem zaduživanju Srbije treba da prigovara da je skupo. Jer, u vreme dok je on bio državni sekretar u Ministarstvu finansija, za vreme mandata Mirka Cvetkovića, i praktično operativno vodio ministarstvo, država Srbija je prvi put izašla na međunarodno finansijsko tržište. Desetogodišnje dolarske obveznice u iznosu od 700 miliona dolara emitovane su krajem septembra 2011. godine, uz kamatu od 7,5 odsto. Taj dug dospeva na naplatu u septembru ove godine. To su ubedljivo najskuplje obveznice od ukupno osam emisija koje je Srbija u protekloj deceniji imala na međunarodnom finansijskom tržištu. 

Stari dugovi bili su skuplji

Istina je i da su okolnosti na tržištu tada bile drugačije i da je zaduživanje za sve zemlje bilo skuplje. Recimo, u to vreme se Grčka, koja je bila pred bankrotom, zaduživala po kamati od čak 22,08 odsto. Ali i tada su se neke zemlje regiona zaduživale po boljim uslovima od nas. Tako je susedna Hrvatska, prodajom desetogodišnjih obveznica u dolarima tada uspela da dobije nešto povoljniju kamatnu stopu od 6,38 odsto. Još bolje je prošla Turska čiji su dužnički papiri, sa istim rokom otplate, prodati uz interes od 5,63 procenata. U grupi zemalja sa rejtingom sličnim našim nalazila se tada i Indonezija, ali je vlada ove države godišnje za svoje dužničke papire investitorima plaćala kamatu od 4,86 odsto. U grupi zemalja koje su tada imale kreditni rejting sličan našem, najpovoljnije su se, čini se, zadužili Filipini, jer je stopa na tamošnje obveznice iznosila svega 4 procenta. A i u to vreme, kad se svet još oporavljao od ekonomske krize, bilo je zemalja za koje su pozajmice bile jeftine, poput Japana (0,99 procenata) ili Švajcarske (0,89 odsto).

A zašto je nivo duga od 60 odsto iluzija najbolje pokazuje primer Japana. I tada i sada ukupan javni dug ove zemlje bio je veći od 200 odsto BDP-a. Japan se i tada (0,99 odsto) i sada (0,16 odsto) zaduživao po povoljnim kamatama. Pre svega, jer se zemlja zadužuje u svojoj valuti, a uz to je i izvozno orijentisana.

Ministar finansija Siniša Mali je najnoviju izjavu Dušana Nikezića opisao kao „laži ekonomskog neznalice".

Stara formula ostala u Starom dvoru

Ali nije Nikezić jedini koji je podatke o javnom dugu koristio za dnevno-političke obračune. Svojevremeno je to činio i Siniša Mali, ali dok je bio gradonačelnik Beograda. Kada je preuzeo poziciju gradonačelnika od Dragana Đilasa, aktuelnog lidera Stranke sloboda i pravda, Siniša Mali je tvrdio je da je dug Beograda iznosio više od milijardu evra. Prema međunarodno priznatoj metodologiji, na kraju 2013. godine dug Beograda bio je tačno 412 miliona evra. To su potvrdili i Fiskalni savet i tadašnji ministar finansija Dušan Vujović, koji Siniši Malom nisu osporavali da je u 2016. godini značajno oborio putanju prestoničkog duga i sveo ga na 356 miliona evra.

Siniša Mali je u vreme dok je bio gradonačelnik Beograda isticao da ga ne interesuju metodologije, jer sa kamatama i obavezama javnih preduzeća i ostalim docnjama dug prestonice je znatno veći. I prema njegovoj metodologiji iznosi više od milijardu evra.

Međutim, tu istu metodologiju nije koristio kada je krajem maja 2018. godine postao ministar finansija. Jer da jeste, republički dug bi sa tadašnjih 24 milijarde evra u jednom danu skočio na oko 40 milijardi evra. Toliko bi, u trenutku preuzimanja mandata ministra finansija, iznosio javni dug kad bi se u računicu uključili rashodi za kamate, koji su u tom trenutku bili oko pet milijardi, obaveze javnih preduzeća od 5,7 milijardi, i na sve to dodao i dug državnih firmi od tri milijarde, ali i docnje na lokalu. Po toj metodologiji, oko koje je Mali kao gradonačelnik vodio stručnu polemiku sa Fiskalnim savetom i bivšim gradonačelnikom Draganom Đilasom, udeo javnog duga u bruto domaćem proizvodu (BDP) u leto 2018. ne bi iznosio 59 već 105 odsto BDP-a. Dobro je da tu metodologiju Mali nije primenio kao ministar finansija. Jer, naravno da se tako ne računa javni dug i naravno da to nije međunarodno priznat obračun.

Upravljanje dugom kao vožnja Titanika

Javni dug nije uporediv ako se gleda samo apsolutni iznos. Tako su predstavnici opozicije vrlo često isticali kako je za vreme vlasti Aleksandra Vučića javni dug značajno povećan, jer je na kraju 2012. godine iznosio 17,7 milijardi evra, da bi na kraju 2016. godine dostigao 24,8 milijardi evra. Gledano u parama to je tačno, kao što je tačno i to da je tokom naredne dve godine javni dug pao na nešto više od 23 milijarde evra, da bi prošle „korona godine" stigao do 26,66 milijardi evra.

Ali, to ne znači mnogo. Jer, u međunarodno priznatoj metodologiji javni dug se posmatra kao udeo u BDP-u. Tako gledano, javni dug je rastao sve do 2015 godine. Sa 52,9 odsto na kraju 2012. stigao je na 70 odsto BDP-a 2015. godine, da bi trend bio preokrenut sledeće, 2016. godine.

Takođe, istina je i da se trend rasta javnog duga ne okreće preko noći. Na to je, recimo, Fiskalni savet upozoravao i 2011. i 2012. godine. Tako je Nikola Altiparmakov u to vreme govorio da je okretanje putanje javnog duga isto kao okretanje velikog broda. Kad Titanik ugleda santu leda već je kasno, tako je i sa javnim dugom - mere moraju ranije da se primene da bi putanja javnog duga počela da se okreće u sigurnom pravcu.

Dakle, dobar deo rasta javnog duga naprednjaci su po dolasku na vlast nasledili, jer se kod javnog duga nasleđuje i trend, baš zato što ga je nemoguće oboriti preko noći. Ali je isto tako i činjenica da mere fiskalne konsolidacije nisu usvojene odmah po smeni vlasti, već se sa fiskalnom konsolidacijom čekalo dve godine. Toliko vremena su nove vlasti izgubile, pa je javni dug rastao i zato što nisu odmah primenjene preporučene mere.

A one su bile teške, i u to vreme podrazumevale su „zamrzavanje" plata i penzija. Dve godine kasnije zamrzavanje više nije bilo dovoljno za obaranje nivoa javnog duga. Teške mere smanjenja plata i penzija usvojene su u novembru 2014. godine, kada je Narodna skupština i usvojila Zakon o budžetu za 2015. godinu, koji je predložio tadašnji ministar Dušan Vujović. I upravo ta 2015. godina je dokaz da se trend javnog duga ne obara preko noći. Uprkos činjenici da su primenjene teške mere, da su plate i penzije smanjene, javni dug je te godine nastavio da raste (sa 66,2 na 70 odsto BDP-a).

Dakle, što bi rekao Olivije Blanšar, nivo od 60 odsto nije magična brojka. Niti je bilo koja druga brojka magična.

Jedan podatak o javnom dugu bez dublje analize zaista je samo iluzija. Tako izolovana brojka, iako tačna, idealna je žrtva za dnevno-političke obračune i različite vrste spinovanja. Jednom izolovanom brojkom o javnom dugu može se dokazati bilo koja teza - i teza vlasti da je situacija u javnim finansijama spektakularna, ali i teza opozicije da je situacija katastrofalna.

A istina o javnom dugu komplikovana je baš kao što je komplikovan i današnji svet. Ili, Blanšarovim rečnikom rečeno, upravljanje javnim dugom ne bi bilo tako teško da je to samo jednostavna fiskalna aritmetika. Ko ne veruje nek pita studente Ašoka univerziteta.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">