Kako se svetski poznati ekonomista, koji ekonomski svet boji u više boja i koji liberalnom kapitalizmu suprotstavlja politički kapitalizam, a liberalnoj demokratiji oponira izbornom autokratijom, zaglavio u ćorsokaku srpskog crno-belog sveta, u kome postoje samo oni koji su za ili protiv Vučića.

Neka cveta hiljadu cvetova, neka cvetaju autokratija i korupcija - to je recept za bolji život i veći privredni rast. Ovako, otprilike, izgleda recenzija najnovije knjige svetski poznatog ekonomiste Branka Milanovića Kapitalizam, sasvim sam (Capitalism Alone), koju su minulih nedelja u gnevu napisali korisnici srpskih društvenih mreža.

Naime, pre izvesnog vremena Milanović je objavio tekst pod naslovom „Da li je je korupcija dobra za privredni rast?", a nedavno je, u intervjuu za dnevni list „Danas", naslovljenom „Srbija menja deo demokratije za veći privredni rast", izjavio sledeće: „Ja vidim demokratiju kao sredstvo za postizanje boljeg načina života. Nisam ubeđen, kao na primer Džon Rols, da je demokratija primarno dobro. Prema njegovom poretku demokratija je prva, privredni rast je drugi, nejednakost treća. Ja mislim da u stvarnosti mnogi narodi prave trejdof, zamenu, manje demokratije za više ekonomskog rasta. Kad pogledamo Kinu koja je u ekonomskom pogledu najuspešnija u poslednje dve generacije nema sumnje da je taj model državnog upravljanja privredom i vlade koja je posvećena investicijama, rastu, zaposlenosti postoji, mada je Kina specifična i nije lako taj model preneti. Takođe, ako to uporedimo sa gubitkom ljudskih prava, vlasničkih prava i nedostatkom vladavine prava, taj trejdof postoji. Mislim i da je Srbija ušla u taj trejdof, gde veći ekonomski rast ide sa smanjenjem određenih prava i većom arbitrarnošću u ponašanju države nego ranije..."

Dok ozbiljne recenzije za Milanovićeve knjige piše prva svetska ekonomska liga, autor Kapitala u XXI veku Toma Piketi i Nobelovac Džozef Stiglic, najcitiraniji ekonomista sa područja bivše Jugoslavije ovim se zamerio delu srpskog javnog mnjenja i pojedinim intelektualcima.

Tako novinar Mijat Lakićević u svojoj kritici na „Peščaniku" piše kako je Branko Milanović pogrešio kad tvrdi da Srbija ima rast i da je zapravo naseo na propagandu ovdašnje vlasti. Isto misli i profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić, jer je prosečan rast Srbije tokom protekle decenije bio svega dva odsto, što je, smatra on, u odnosu na zemlje regiona najniži rezultat. „Sve i da je Milanović Nobelovac, morao je prethodno da proveri podatke za svoju tvrdnju", kaže Arsić.

Branko Milanović o polemici

Nakon emitovanja OKO magazina na RTS-u sredu uveče 21. jula, posvećenog polemici koju je pokrenuo njegov intervju u „Danasu", Branko Milanović se na svom nalogu na Tviteru osvrnuo na optužbe koje su mu oponenti upućivali:

„Jedna rečenica mog intervjua u 'Danasu' da Srbija (do korone) 'menja neke elemente demokratije za brzi ekonomski rast' izazvala je veliku polemiku. (Uzgred, Srbija se nigde ne pominje ni u Capitalism Alone niti u Globalnoj nejednakosti.)

Imao sam u vidu da su, s jedne strane, nezavisne institucije u Srbiji značajno oslabljene u poslednjih desetak godina, ali da je, u isto vreme, ekonomski rast bio zadovoljavajući. On još nije na nivou na kome bi idealno trebalo da bude, ali jeste zadovoljajući. I ne samo ekonomski rast, već i drugi ekonomski pokazatelji: inflacija, porast izvoza, GDP, smanjenje budžetskog deficita, smanjenje nezaposlenosti itd.

Ali najveća polemika je nastala oko stope raste, što je čudno, jer je to prilično lako izračunati i uporediti.

Grafikon prikazuje prosečnu stopu rasta Srbije u periodu 2012-2019 u poređenju sa ostalim bivšim jugoslovenskim republikama. Podaci su izrazeni u konstantnim PPP dolarima za sve zemlje (podaci Svetske banke i MMF-a).

Prosečna stopa rasta po stanovniku je bila oko 3%, što je nešto iznad stopa rasta Slovenije i Hrvatske. Ta stopa bila je niža nego što je bio rast Bugarske (3,6%) ili Rumunije (čak 4,9%).

Cilj Srbije bi, po mom mišljenju, trebalo da bude da ima stopu rasta od oko 5% per capita.

Na taj način bi bilo moguće, u toku dve generacije, približiti se razvijenim zemljama. U poslednje dve godine pre korone, srpski rast je bio 4,7% što je veoma blizu tom „cilju".

Pored toga, nezaposlenost (pre kovida) je značajno pala, a labor force participation (zaposleni + oni koji aktivno traže posao) porasla je i za žene i za muškarce za oko 5 poena. (Iz izveštaja MMF-a).

To su podaci.

Interpretacija podataka i naročito kontrafakti ('šta bi se moglo desiti da je politika bila drugačija') su pitanja za raspravu, ali činjenice to ne bi trebalo da budu", zaključuje Milanović.

Greške pri čitanju

Jesmo li mi loše čitali Milanovića ili je naš ekonomista svetskog glasa loše pročitao nas?

Jelena Žarković, profesorka Ekonomskog fakulteta koja je pročitala sve Milanovićeve knjige, a za jednu od njih, Globalna nejednakost, pisala je i recenziju, kaže da su reakcije javnosti u Srbiji bile burne jer je pogrešno protumačeno da američki ekonomista srpskog porekla tvrdi da su korupcija, ali i autokratija, sistem koji je daleko od liberalne demokratije, dobri za ekonomski rast. „Ali on to uopšte nije tvrdio, kao što to ne tvrdi ni u svojoj knjizi, već samo preispituje tezu da li su institucije ključne za ekonomski rast", smatra Jelena Žarković.

Marko Babić, profesor na Univerzitetu u Varšavi smatra da se Milanović u svojim tekstovima uopšte nije ni obraćao nama, već da je njegova poruka pre svega upućena zapadnim ekonomskim i političkim faktorima koji zemljama u razvoju nameću svoju viziju ekonomskog poretka.

Kineski slučaj

Branko Milanović već godinama pokušava da otkrije tajni recept kineskog rasta i to u trenutku kada MMF predviđa da će Kina i prema ukupnom bruto domaćem proizvodu (BDP) prestići Ameriku 2027. godine i postati svetska ekonomka sila broj jedan. U foto finišu ove ekonomske trke dva titana, najbolja američka ekonomska pamet i dalje tvrdi kako su demokratija, vladavina prava, institucije i borba protiv korupcije prvi i neophodan uslov za privredni rast.

Neće biti, odgovara Branko Milanović. Sve to jeste dobro i poželjno, ali to nije prvi i neophodan uslov za rast, smatra on, jer Kina je jednopartijska država, a raste brže od ostatka sveta.

U knjizi Kapitalizam, sasvim sam Milanović je objavio podatak da je prosečan rast Kine od početka devedesetih pa do 2016. godine, dakle, tokom 25 godina, iznosio čak osam osto. Tokom istog tog perioda svet je rastao dva odsto godišnje.

O značaju institucija za privredni rast dosta su u svetskoj naučnoj javnosti pisali ekonomisti Daren Acemoglu i Džejms Robinson i to naročito kroz kritiku knjige Tome Piketija Kapitalizam u XXI veku. Njih dvojica su u kritici Piketijeve knjige, na primer, napisali da ovaj francuski ekonomista, kada piše o nejednakosti u Francuskoj ili Sjedinjenim Američkim Državama, potpuno prenebregava značaj institucija. Tada je Branko Milanović, koji važi za jednog od najvećih stručnjaka na svetu kada je o nejednakosti reč, javno branio svog recenzenta Tomu Piketija. U jednom svom tekstu napisao je kako Acemoglu i Robinson, kritikujući Piketija polaze od pretpostavke da je on isto što i Karl Marks, koji u svojoj teoriji nije mario mnogo za institucije. Milanović piše da ta pretpostavka nije tačna jer su promene koje su u SAD i Francuskoj dovele do povećanja nejednakosti - upravo institucionalne prirode.

U svakom slučaju, Branko Milanović vodećim svetskim ekonomistima već godinama poručuje da treba da preispitaju svoju tezu, jer dve trećine sveta napreduje uprkos tome što nema razvijenu demokratiju i demokratske institucije, a istovremen nalaze i na drugoj polovini svetske liste koja meri korupciju. I to posebno naglašava kroz primer Kine, ali i još nekoliko država.

Politički kapitalizam

U knjizi Kapitalizam, sasvim sam Milanović piše o takozvanom političkom kapitalizmu i navodi primer nekoliko zemalja, u kojima je decenijama na vlasti bila jedna partija, a gde je ekonomski rast bio veći od svetskog proseka. U periodu od 1990. do 2016. godine prosečna stopa rasta globalne privrede bila je dva odsto, dok je Vijetnam u istom periodu u proseku rastao po stopi od 5,3 odsto, Malezija 3,7 odsto, Laos 4,8 odsto, Singapur 3,4 odsto, Tanzanija 3,5 odsto, Bocvana 2,8 odsto, Etiopija 4,1 odsto i Ruanda 2,6 odsto.

Branko Milanović je nedavno objavio i tekst pod naslovom „Može li korupcija biti dobra za privredni rast" u kome zapravo polemiše sa tezom kinesko-američke ekonomistkinje Juan Juan Ang, koja je u svojoj knjizi Pozlaćeno doba Kine ustanovila da postoji nekoliko vrsta korupcija, a da od jedne od njih ekonomija može imati koristi. Pojednostavljeno rečeno, reč je o elitnoj korupciji u kojoj biznismeni u direktnom kontaktu sa političarima preskaču birokratske procedure. Milanović je i u svojoj novoj knjizi temi korupcije posvetio celo poglavlje, poseban akcenat stavljajući na hipokriziju bogatih ekonomija. Njegova teza je da razvijene privrede, koje zbog korupcije vrlo često kritikuju zemlje u razvoju, zapravo preko poreskih rajeva, na primer, pružaju utočište kapitalu koji je vrlo često nelegalno stečen. On u knjizi navodi primer Mauricijusa koji je nominalno najveći strani investitor u Indiji, iako je tu reč o indijskom kapitalu koji je samo našao utočište u mauricijuskom poreskom raju i vratio se nazad u „zemlju porekla".

„Treba da priznamo da smo licemerni i prestanemo da držimo moralne lekcije o korupciji siromašnim zemljama. Mnogi pojedinci u razvijenim ekonomijama profitiraju zahvaljući korupciji, a globalizacija kakvu živimo to čini neizbežnim", piše Branko Milanović u svojoj knjizi.

Alibi korupcije

Mogu li njegove teze da borba protiv korupcije i institucije nisu važne da posluže kao alibi za kreatore ekonomske politike zemalja u razvoju? Pogotovo ako, kako kaže profesor Milojko Arsić, postoje empirijska istraživanja koja pokazuju da je neto efekat korupcije na privredni rast negativan i da ona obara privedni rast u proseku za petinu.

Negativan uticaj korupcije na privredni rast u Srbiji merio je Fiskalni savet. Njihova analiza pokazuje da korupcija godišnje Srbiji pojede jedan odsto BDP-a. Iako se taj procenat čini zanemarljivim, prevedeno u pare, to je oko 450 miliona evra godišnje. To samo znači da su neke zemlje uspele da se razviju uprkos korupciji, a ne zahvaljujući njoj.

A kada je o Srbiji reč, Milanović je nedavno objavio i tabelu takozvanih izbornih autokratija u koje, osim naše zemlje, ubraja i Mađarsku, Poljsku i Tursku. Dok je svet tokom protekle decenije u proseku rastao 1,8 odsto, ove ekonomije rasle su brže. Ipak, kada se pogledaju zemlje centralne i jugoistočne Evrope Srbija je sa dva odsto u proseku bila na začelju regiona.

Da li je Milanović pogrešio što, kada je o Srbiji reč, i ovu činjenicu nije naglasio? Ili možda greši uzavrela srpska javnost koja svaku izjavu koja je u etru propušta kroz prizmu ide li u prilog predsedniku Aleksandru Vučiću ili ne? Kroz tog toplog zeca prošao je i Branko Milanović. Ovaj svetski poznati ekonomista, koji ekonomski svet boji u više boja i liberalnom kapitalizmu suprotstavlja politički kapitalizam, a liberalnoj demokratiji oponira izbornom autokratijom, empirijski se zaglavio u ćorsokaku našeg srpskog crno-belog sveta, u kome postoje samo oni koji su za ili protiv Vučića.

Milanovićeva poruka nije alibi za kreatore ekonomske politike zemalja u razvoju da ne smanjuju korupciju jer ona može da doda gas privrednoj aktvnosti. Kada Milanović govori o korupciji on se ne obraća političarima siromašne zemlje u kojoj je rođen i u kojoj se školovao, već kritikuje vlasti bogate zemlje u kojoj živi i radi.