Marijana Macukato pokušava da promeni nešto fundamentalno: način na koji društvo razmišlja o ekonomskoj vrednosti. Ona postavlja pitanja o kapitalizmu koje smo davno prestali da postavljamo, a odgovori koje nudi bi mogli da olakšaju suočavanje sa najtežim izazovima našeg vremena.

Ekonomsko razmišljanje Marijane Macukato je u suprotnosti sa savremenom konvencionalnom mudrošću da je vlada tu samo da bude korektor tržišnih neravnoteža, te da bi trebalo da ostavi prostor privatnom sektoru da vodi inovacije. Po njoj, upravo je takvo poimanje stvari i dovelo do finansijske krize 2007-2008, posledično štetnog talasa štednje (posebno u Evropi), te do nespremnosti za tekuću pandemiju. Ona misli suprotno: vlada treba da postavi osnovne velike ciljeve i definiše misije neophodne za njihovo postizanje, posebno kada je u pitanju podsticanje i ulaganje u inovacije.

Ipak, njena platforma je daleko složenija nego jednostavno podsticanje javnih ulaganja. Predlaže da vlade (i investicioni subjekti koje podržava država) „socijalizuju i rizike i koristi". Smatra da država ima pravo na povrat (zaradu) od javnih ulaganja putem autorskih prava ili udela u kapitalu. U njenoj (revolucionarnoj) viziji, vlade bi učinile ono što su im mnogi tradicionalni ekonomisti dugo govorili da izbegavaju: prihvatile neizvesnost i preuzele velike rizike, te stvorile i oblikovale nova tržišta (kreirajujući i potražnju za novim proizvodima putem javnih nabavki).

Marijana Macukato pokušava da promeni nešto fundamentalno: način na koji društvo razmišlja o ekonomskoj vrednosti. Ona postavlja pitanja o kapitalizmu koje smo davno prestali da postavljamo, a odgovori koje ona nudi bi mogli da olakšaju suočavanje sa najtežim izazovima našeg vremena. Iako su i mnoge njene kolege u poslednje vreme kritikovale kapitalizam, ona je, u pokušaju da ga suštinski transformiše, ponovo osmislila njegove osnovne premise odgovorajući na pitanja: Odakle dolazi rast? Šta je izvor inovacija? Kako državni i privatni sektor mogu zajedno raditi na stvaranju dinamičnih ekonomija?

Ekonomska zvezda

Njene ideje nailaze na prijemčivu publiku širom sveta, posebno progresivne, odnosno levo orijentisane javnosti. Po njoj, levica gubi širom sveta jer se previše fokusira na preraspodelu, a nedovoljno na stvaranje bogatstva. Ta, među mnogim drugim porukama Marijane, dopala se i mnogim američkim političarima. Bivši predsedničkim kandidatat Elizabeta Voren je uvrstila njena razmišljanja u nekoliko svojih predloga za vođenje politike (posebno oko povraćaja vladinih ulaganja u farmaceutsku industriju). Kongresmenka Alekandrija Okasio-Kortez je konsultovala Macukato o načinima na koje bi aktivnija industrijska politika mogla da pomogne novi zeleni dogovor.

Macukato savetuje kreatore politike širom sveta o državnim investicijama i inovacijama, o održivom i inkluzivnom rastu, „zelenoj tranziciji" i industrijskoj politici. Poslednjih godina ona je svoj pristup „orijentisan na misiju" dovela u središte ekonomske politike.

Macukato je savetovala vodeće kreatore politike EU; pored ostalog bila je član dve radne grupe EU (o inovacijama i pametnom, održivom ekonomskom rastu). Savetodavno je pomogla osnivanje Nacionalne investicione banke u Škotskoj, te kreiranje industrijske politike Britanije. Radi kao savetnik za veliki broj vlada i organizacija širom sveta, uključujući italijanskog premijera, predsednika Južne Afrike, Svetski ekonomski forum, OECD, dok se Komitetu OUN za razvojnu politiku pridružila 2019. Bila je članica Saveta ekonomskih savetnika britanske Laburističke partije 2015-2016. (u vreme dok je lider Laburista bio izrazito levo orijentisani Džeremi Korbin), zajedno sa Nobelovcem Džozefom Štiglicem Tomasom Piketijem, piscem svetskog ekonomskog bestselera Kapital u 21. veku. Kuriozitet je da je postala prva žena koja je učestvovala na „Raul Prebiš predavanjima", organizovanim od strane Ekonomske komisije OUN za Latinsku Ameriku i Karibe u Santijagu, aprila 2016.

Njena glavna poruka je da vlade širom sveta moraju da iskoriste svoju moć da ubrzaju inovacije za boljitak čovečanstva. Sada je angažovana u primeni svojih ideja kao predsedavajući Saveta Svetske zdravstvene organizacije za ekonomiju zdravlja za sve, čija je uloga rešavanje međusobno povezanih ekonomskih i zdravstvenih izazova, sa akcentom na krizu izazvanu pandemijom Kovida-19, koju ona vidi kao priliku za preispitivanje uloge države. 

Italijanka u Londonu, školovana u Americi 

Marijana Macukato (Mariana Mazzucato) je Italijanka, rođena 1967. u Rimu. Petočlana porodica Macukato se 1972. preselila u Nju Džerzi, budući da je otac, fizičar, dobio profesuru na Prinstonu. Majka, koja je predavala kulinarske umetnosti, zbog relativno slabog engleskog posvetila se kućnim poslovima. Marijana, koja je od majke naučila italijansko kuvanje, veći deo svog ranog života provela je u SAD, a onda se kao predavač vratila u Evropu, tačnije Britaniju. Diplomirala je na Univerzitetu Tafts u Masačusetsu, a doktorirala ekonomiju na njujorškoj New School for Social Research. Od 1995. je vanredni profesor ekonomije na Njujorškom univerzitetu, dve godine kasnije prelazi na Univerzitet u Denveru da bi 1999. postala predavač na "Open University", najvećem univerzitetu u Velikoj Britaniji, gde postaje redovni profesor 2005.

Posle kontinuiranog uspeha u karijeri, od 2017. postaje profesor ekonomije inovacija i javne vrednosti na University College u Londonu (UCL), gde je osnivač Instituta za inovacije i javne svrhe, fokusiranog na preispitivanje uloge države i njene interakcije sa drugim stvaraocima vrednosti, kako bi se podstakao ekonomski rast koji je inkluzivniji i održiviji. Macukato ima tim od 30 naučnika koji razvija program magistra javne uprave sa fokusom na inovacije, javnu politiku i javnu vrednost. Ona ima za cilj da obuči državne službenike da primenjuju svoje ideje u vladi. Sa budžetom ostvarenim od prihoda od nastave, bespovratnim sredstvima za istraživanje i političkim konsultacijama, institut je već pomogao Škotskoj da osnuje nacionalnu investicionu banku, EU da usvoji politiku istraživanja i inovacija zasnovanu na misiji, a Britaniji da razvije inovacije i industriju strategija.

Profesorka Macukato koristi svoje izvanredne komunikacione veštine ne samo u poslu već i u porodičnom životu. U domu u Londonu, gde svih šest članova porodice govore mešavinu italijanskog i engleskog, zajednički obrok posle koga slede rasprave o školi, poslu, filmovima i ekonomiji je neka vrsta obaveze. Karlo Kresto-Dina, njen suprug, inače italijanski režiser, čovek je sa kojim ova ekonomska zvezda u usponu ima čak četvoro tinejdžera u dobi između 14 i 20 godina.

Marijana je izvesno veoma hrabra žena, spremna da se suoči sa moćnim ekonomskim establišmentom koji je nastavio da zagovara tržišni fundamentalizam uprkos krizama s kojima se svet suočava od 2007. Ona se ističe u profesiji u kojoj su žene odavno nedovoljno zastupljene i mnogi je vide kao odličan uzor šta žena može da postigne. 

Prduzetniča država 

Rad Marijane Macukato o odnosu između inovacija i pravca ekonomskog rasta ima globalni uticaj. Quartz vidi Macukato kao jednog od najuticajnijih svetskih ekonomista „na misiji da spasi kapitalizam od sebe samog". Po Adamu Tuzu, trenutno jednom od najuticajnijih svetskih istoričara, Marijana Macukato ne traži ništa manje od potpunog preispitivanja našeg sistema ekonomskih vrednosti. Po Papi Franji, Marijana nas tera da se suočimo sa dugogodišnjim uverenjima o tome kako zaista funkcionišu ekonomije.

Za njenu najuticajniju knjigu Preduzetnička država, vodeći kolumnista Fajnenšel tajmsa Martin Volf, kaže da nudi „kontroverznu tezu, koja je osnovi tačna", i upozorava da bi „nepriznavanje uloge vlade u podsticanju inovacija mogla biti najveća pretnja rastu".

The New Republic ju je proglasilo jednim od „3 najvažnija mislioca o inovacijama", Fast Company je smatra jednim od 50 najkreativnijih ljudi u biznisu, dok je prema Wiredu ona jedan od 25 lidera koji oblikuju budućnost kapitalizma.

Dobitnica je brojnih međunarodnih priznanja, uključujući „John von Neumann Award" za 2020, Nagradu „Madame de Stael" za sve evropske akademije 2019. i Leontijefovu nagradu za unapređenje granica ekonomske misli za 2018. Konstantno je prisutna na britanskim televizijama, a često i na američkim, poput CNN-a ili PBS-a. Kolumnista je Fajnenšel tajmsa i Gardijana, dok praktično svi vodeći mediji sveta uzimaju njeno mišljenje kao relevantno. Održala je predavanja za popularni TED 2019 i 2020. 

Autorka je tri visoko hvaljene i uticajne knjige: Preduzetnička država: razotkrivanje mitova o javnom nasuprot privatnog sektora (2013), Vrednost svega: stvaranje i uzimanje u globalnoj ekonomiji (2018) i Ekonomija misije: "Moonshot" vodič za promenu kapitalizma (2021).

Argument za preispitivanje uloge vlade iznela je u svojoj knjizi Preduzetnička država, posle koje se ubraja među najuticajnije ekonomiste na planeti. Na toj knjizi počela je da radi na nakon finansijske krize 2008, kada su vlade širom Evrope počele da uvode politike štednje u ime podsticanja inovacija - obrazloženje koje je ona smatrala ekonomski destruktivnim. U ovoj monografiji tvrdi da se veliki deo privatnih inovacija u zdravstvu, tehnologiji i drugde oslanja na istraživanja finansirana od strane država u koja privatna preduzeća ne mogu ili neće da ulože.

Macukato posebno ukazuje na ulogu američke vlade u finansiranju visoko-rizičnih investicija (pre nego što se uključi privatni sektor). Pored navođenja ulaganja u biotehnologije i nanotehnologije, potencira finansiranje farmaceutskih istraživanja koja pomažu proizvođačima lekova, kao i udeo države u kreiranju sofisticiranih tehnologija koje stoje iza Eplovog ajfona i srodnih proizvoda. U poglavlju o ajfonu ona opisuje kako su sve tehnologije koje ga čine „pametnim"- internet, GPS, ekran osetljiv na dodir i glasovno aktivirana siri - finansirala vlada. Knjigu zaključuje tvrdnjom da su u svim ovim primerima rizici socijalizovani dok su nagrade privatizovane, i razmatra kako proizvesti „inkluzivniji rast".

Vrednost svega i Ekonomija misije

Godein 2018. Objavila je novu, veomu uticajnu knjigu Vrednost svega (za koju tvrdi da ju je napisala jer su se ideje iz Preduzetničke države zaista ukorenile i dovele do stvarnih promena politika u mnogo zemalja).

U ovoj knjizi ona podrobno opisuje kako se finansijske kompanije ponašaju kao tražitelji rente umesto da same stvaraju vrednost, i da zakonodavstvo podstiče tu vrstu ponašanja. Po njoj, problem nije samo u tome što su globalne kompanije sve više vođene kratkoročnim prinosima i maksimiziranjem vrednosti akcionara (financijalizacija), već i u načinu na koji su finansijske aktivnosti usmerene na izvlačenje vrednosti nagrađene u odnosu na aktivnosti usmerene na stvaranje vrednosti - što često dovodi do uništavanja vrednosti.

Macukato objašnjava da činjenica da su poslovi medicinskih sestara (i bolničara) kao i vozača-dostavljača među najniže plaćenim, nije ništa drugo nego posledica računovodstvene distorzije u ekonomiji. Naime, proračuni BDP-a računaju finansijske usluge jer generišu naknade iako ne stvaraju ništa novo, ali je teško dati vrednost sistemu javnog zdravlja ili javnog obrazovanja (stoga se BDP obračunava prema platama uposlenih). Macukato potencira i opšte poznatu tezu da, iako se američka ekonomija utrostručila od 1980, plate prilagođene inflaciji nisu se pomerile, osim za 10% najbolje plaćenih.

U knjizi Ekonomija misije uzima inspiraciju iz programa „Moonshot" 1960-ih, u okviru koga su uspešno koordinisane aktivnosti javnog i privatnog sektora su dovele do spuštanja čoveka na Mesec te otvaranja talasa inovacija u velikom broju oblasti, i poziva da se isti nivo smelosti i eksperimentiranja primeni na najveće probleme našeg vremena.

Navodi da je i pre pandemije 2020. kapitalizam bio u dubokoj krizi nemajući odgovore na niz problema, uključujući nejednakost, podelu digitalnih sfera, bolesti, te ekološku krizu. Kroz čitavu monografiju ona sagledava velike izazove sa kojima se suočavamo na radikalno nov način, tvrdeći da moramo preispitati kapacitete i ulogu vlade u ekonomiji i društvu, a pre svega vratiti osećaj javne svrhe. 

Kritičari 

Ipak, mnogima teze Marijane Macukato previše zvuče kao centralno planirana industrijska politika, za koju tvrdi da neće uspeti jer vlada sama po sebi nije u stanju da podstakne inovacije. Najoštriji kritičar Macukato, donekle paradoksalno, je njen zemljak Alberto Mingardi sa instituta „Kato", koji ju je nazvao „najvećim svetskim predstavnikom današnjeg rasipništva".

Ovaj profesor na Univerzitetu IULM u Milanu, istoričar političke misli, 2015. je objavio kritiku Preduzetničke države. On smatra da je su njene teze „klimave" i da ona „ne uspeva da dokaže da su posebne vladine intervencije koje ona smatra korisnim bile namerno usmerene na postizanje konkretnog ishoda". Kada Marijana Macukato potencira da su vojne investicije u tehnologiju imale pozitivne efekte na civilnu ekonomiju ona tvrdi da to nije samo pozitivni spilover, već su rezultat usmerenih politika, što Mingardi (čini se uspešno) osporava.

Macukato pak (indirektno) odgovara da se zanemaruju podaci o podršci vlada novim tehnologijama u rizičnim ranim fazama, navodeći da su i Stiv Džobs i Bil Gejts sami prepoznali da rade na unapređenju nečega što već finansira vlada. Ona akctentuje ulogu Agencije američke vlade za odbrambene napredne istraživačke projekte, osnovane poznih 1950-ih radi preuzimanja rizika, čije je istraživanje postavilo temelje za većinu današnje informacione tehnologije i interneta (s tim povezano, Marijana se pita kako objasniti to da su SAD trošile milijarde dolara na uspostavljanje GPS sistema, koji je ključan za tržišni uspeh UBER-a).

Macukato kaže i da nije za centralno planiranje, već za to da građani imaju koristi od investicija države u inovacije. Smatra da patenti ne smeju biti zloupotrebljavani i da npr. cene lekova moraju biti formirane uzimajući u obzir javne investicije koje su prethodile njihovom patentiranju. 

Teorija i praksa

Istraživanje Marijane Macukato se fokusira na odnos između finansijskih tržišta, inovacija i ekonomskog rasta - na nivou kompanija, industrijskih grana i čitave ekonomije. Njen glavni doprinos je isticanje nepovezanosti između vrednosti i cene i ponovno povezivanje teorije i prakse politike kroz rad sa vladama. Macukato se protivi dugo prihvaćenoj binarnosti „agilnog" privatnog sektora i „neefikasne" države. Pozivajući se na tržišta i tehnologije poput interneta, ajfona i čiste energije - koji su u ključnim fazama finansirani javnim dolarima - ona ​​kaže da je država potcenjeni pokretač rasta i inovacija.

Macukato od 2014. razvija koncept uloge države u ekonomiji (Ekonomija misije) u „stvaranju i oblikovanju novih tržišta" (kroz usmerena privatna i javna ulaganja), a ne samo njihovog korektora. Po njoj, takvo gledište može omogućiti novo razumevanje „zelene ekonomije" u naporima za preusmeravanje celokupne ekonomije ka ekološki održivoj.

Njeni argumenti izgledaju jednostavni i očigledni, ali su u stvari revolucionarni u impliciranju sasvim novu ulogu vlada. Naime, implementacija Ekonomije misije mogla bi dovesti do toga da moćne vlade pokrenu i koordiniraju svaku fazu inovacija za rešavanje pitanja od raka do klimatskih promena (dok su mogućnosti privatnog sektora za tako nešto ograničene, pored ostalog zbog visokog rizika od neisplativosti pojedinačnih projekata).

Tezu neoliberala da smanjenje javnih budžeta podstiče ekonomski rast, ona smatra opasnom jer je takvo (uvreženo) ekonomsko razmišljanje proizvelo pogrešne politike. Macukato osporava mnoga načela neoklasične ekonomske teorije koja se predaje na većini akademskih odseka: od pretpostavke da sile ponude i potražnje vode do tržišne ravnoteže, izjednačivanja cene sa vrednošću, te posmatranja države kao investitora u krajnjoj nuždi (čiji je zadatak da popravi tržišne anomalije). Ona obraća pažnju i na jezik korišćen u ekonomiji, odnosno „diskurzivni oklop" neoliberalne doktrine. Npr. pojam „potroši" umesto „uloži" se, po njoj, koristi za podrivanje privlačnosti države kao dinamičnog ekonomskog aktera.

Posebno je važno njeno insistiranje na suprotnosti između načina na koji se vrednost stvara i načina na koji se vrednost „izvlači" u savremenom kapitalizmu. Ona jasno potencira neravnotežu između „kolektivne" raspodele preuzimanja rizika u procesu inovacija i uske raspodele nagrada. Dok standardna teorija pretpostavlja da do stvaranja vrednosti dolazi u biznisu, a da ga javni akteri samo marginalno pomažu, Macukato tvrdi da se vrednost stvara kolektivno, uključujući i direktnim ulaganjima državnih institucija.

Iz toga proističe ključno pitanje: ako se vrednost stvara kolektivno, da li se ona takođe može i deliti na taj način. Jasno je da je Marijana Macukato „pomerila" debatu o ulozi vlade, potencirajući da vlada može i mora biti deo rešenja (tzv. „investitor u krajnjoj nuždi"), kao glavni akter u pokretanju rasta zasnovanog na inovacijama.