Sve do nedavno vladao je mit, posebno snažan u zemljama EU, da su njihove centralne banke nezavisne od politike. Smatralo se da je mali tim posvećenih eksperata pozvaniji od izabranih političara za donošenje ključnih odluka o kamatnim stopama, novcu i kreditima. Kontradikcija, koja se ogledala u tome da političku odgovornost za donesene odluke, često u korist neke klase ili interesne grupe, na kraju snose političari na izborima, nije se često pominjala.

Helmut Kol, nekadašnji kancelar Nemačke, izvršio je snažan politički pritisak na Bundesbanku - prvo da se "dojč" marka menja po nerealnom kursu za "ostmarku" pri ponovnom ujedinjenju Nemačke, a potom da ista prihvati ukidanje nezavisne valute radi kreiranja evrozone, koja je bila svojevrsni ustupak Francuskoj povezan s podrškom za reintegraciju Istočne Nemačke. Sa aspekta nemačke Centralne banke (CB) to su bili neracionalni potezi, ali je volja političara, koji su kao vrhunski interes videli ujedinjenje zemlje, nadvladala tehnokrate u Bundesbanci.

Ovo je indikativno jer je godinama uspeh nemačke CB da relativno brzo stabilizuje finansije nakon ratne katastrofe države 1945, postavio upravo nju kao rodonačelnika modela nezavisne centralne banke. Oni koji su promovisali tehnokrate na čelu CB, pozivali su se, pored ostalog, i na američke Federalne rezerve koje su pobedile inflaciju od 1979. (iako je cena koja je plaćena u naredne četiri decenije, kroz ogromnu redistribuciju u korist bogatih te visoke fiskalne i platnobilasne deficite).

Generalno, sve do nedavno vladao je mit, posebno snažan u zemljama EU, da su njihove centralne banke nezavisne. Smatralo se da je mali tim posvećenih eksperata pozvaniji od izabranih političara za donošenje ključnih odluka o kamatnim stopama, novcu i kreditima. Kontradikcija, koja se ogledala u tome da političku odgovornost za donesene odluke, često u korist neke klase ili interesne grupe, na kraju snose političari na izborima, nije se često pominjala.

Teorija o nezavisnim centralnim bankama kaže da će njima upravljati "mudri i nepristrasni" ljudi, koji veoma dobro razumeju ekonomiju znajući kada da povećaju obim kredita, a kada da ga smanje promenom kamatnih stopa, sve to zadržavajući inflaciju na oko 2%. Sumnju kod nekih je izazivalo to što su ovi "pronicljivi ljudi'', odnosno centralni bankari, bili obično imenovani od strane onih koji imaju političku težinu: predsednika, premijera ili ministara finansija. 

Teorija o nezavisnosti

Teza o potrebi za nezavisnošću centralne banke izgrađena je na dva pogrešna teoretska postulata, prvi da je problem inflacije posledica ponašanja vlada koje su sklone prevelikoj potrošnji, te da je nezavisnost CB rešenje tog problema. Suprotno od ovoga, nezavisnost CB je proizvod neoliberalne ekonomije i ima za cilj da institucionalizuje neoliberalne interese. Mit je misliti da vlada može postaviti ciljeve za CB, a zatim joj prepustiti da te ciljeve nepristrasno i neutralno operacionalizuje, budući da je i sama odluka o CB politička, sa ne-neutralnim ekonomskim i političkim posledicama.

Dodatno, centralne banke ne mogu biti nezavisne od vlade jer je fiskalna politika ta koja garantuje vrednost novca. Naime, sve akcije monetarne politike imaju fiskalne posledice: na primer, povećanje kamatnih stopa pomera bogatstvo iz zemalja sa većim dugom ka zemljama sa manjim. Na kraju, odlukom predsednika Evropske centralne banke (ECB) Marija Dragija na vrhuncu krize u Evrozoni 2012. "da uradi sve što je neophodno" da spase finansijsku stabilnost, stavila je ECB u izvesnoj meri u fiskalnu ulogu, kroz kupovinu državnih dugova perifernih zemalja Evrozone na ivici bankrota, čime su troškovi zaduživanja održani na podnošljivom nivou i ove države spasene od bankrotstava.

Generalno, tumačenja da su CB nezavisne i da donose mudre odluke koje su dobre za privrede i tržišta, blago reći su naivna. Na primer, u autoritarnom režimu, vladar će direktno kontrolisati CB, dok će u demokratiji politički proces zahtevati promene odluka ili kadrova tamo gde postojeće politike postaju previše štetne za radna mesta ili neosetljive na političke prioritete.

Inače, potreba za nezavisnošću CB i održavanjem jako niskog rasta cena često je vešto pravdana eskternim primerima zemalja sa visokom inflacijom kao što su Venecuela, Turska i Argentina, gde su se obezvređivanje valute, hiper-ekspanzija (često pogrešno usmerenih) kredita i ignorisanje finansijske discipline od strane banaka pokazali pogubnim i za stanovništvo i za investitore.

Konačno, suprotno očekivanjima da će CB voditi razborite politike, tokom 2008. ekonomije su bile teško pogođene bankarskim bumom i krahom. Upravo su CB lošom regulativom dozvolile komercijalnim bankama da snažno povećaju kreditiranje naduvavajući vrednost imovine, da bi ih potom restriktivnom politikom prenaglo zaustavile 2008. izazivajući kolaps banaka, pokrenuvši drastičan pad na tržištima i Veliku recesiju. 

Vidljivo jačanje političkog uticaja 

I u zlatnim godinama tzv. nezavisnih centralnih banaka (od kraja 1970-ih do 2008.) pokazivalo se da njihova nezavisnost traje sve dok centralna banka preferira datu vladu, i dok nijedno drugo važnije političko pitanje nema prioritet. Kako tvrdi Redvord, u suštini ne postoji takva stvar kao što je nezavisna CB i sve one su instrument države koja ih faktički poseduje. I zaista, i za one koji su mislili drugačije, koronavirus do te mere menja stvarnost i retoriku budući da centralne banke i trezori rade zajedno (što je pozitivno), vodeći do sada neviđeno ekspanzivne monetarne i fiskalne politike, kako bi smanjili ekonomske štete lokdauna, odnosno pandemije.

Dakle, iako se decenijama (pogrešno) monetarna politika posmatrala kao stvar struke, Velika recesija, a posebno Kovid 19 je definitivno pokopao taj mit

Naime, kao što je finansijski šok uzrokovanom pandemijom, kao i recesijom 2008-09.  potvrdio, CB su bile prvi i najvažniji instrument ekonomske politike držeći uzde globalne ekonomije. Dok su fiskalne politike ograničene budžetima izglasanim u parlamentima, moć CB je skoro neograničena od 2008, te posebno od početka 2020. dramatično proširena  - novac koji stvaraju CB pojavljuje se samo u njihovim bilansima, a ne kao državni dug, pa CB ne moraju da povećavaju poreze ili pronalaze kupce za svoje dužničke obveznice.  

Treba dodati da je ogroman spektar intervencija koje trenutno sprovode svetske CB u naporima da spreče ekonomsku i socijalnu katastrofu, ne čekajući odobrenje politike, odnosno parlamenata (na sreću!), omogućen odsustvom značajnijeg inflatornog rizika.

Poslednjih godina se može uočiti trend eksplicitnog uticaja vlada. Turski predsednik Erdogan promenio je svoja ovlašćenja da bi mogao da imenuje guvernera centralne banke; Narodna banka Kine ne krije u svim svojim izjavama da svoj zadatak vidi u sprovođenju ideja i politike predsednika Si Đinpinga i Komunističke partije; Meksiko je dobio novog šefa CB iz redova vlade; ECB je čuvar projekta EU i uvek će uzeti u obzir šta je potrebno za jačanje i unapređenje ekonomske, monetarne i političke unije.

FED već dugo ima dvostruki mandat - da zadrži inflaciju i da obezbedi pristojan rast, obično slušajući stavove administracije (npr. Bajden je počeo je da preuređuje FED, koristeći svoja ovlašćenja da imenuje članove odbora, sa novoimenovanim potpredsednikom koji želi da FED približi agendi Demokrata, uključujući i neto nulte emisije ugljen-dioksida i socijalnu inkluziju). Dakle, jasno je da tržišta treba da se prilagode centralnim bankama koje su sve više politički obojene i čak da se uvere da svaka CB dobro sarađuje sa svojom vladom. 

Evolucija jednog mita

Ideja tzv. nezavisne (od politike) centralne banke pojavila se u 20. veku. Analogija je bila sa sudijama kojima je, u obavljanju dužnosti deljenja pravde, data nezavisnost od izvršne i zakonodavne vlasti u klasičnoj tripartitnoj podeli. Pošto je vrednost novca „otkačena" od zlata nakon kolapsa Breton-Vudskog sistema ranih 1970-ih, nezavisne CB postale su čuvari stabilnosti cena (ova kvazi-ustavna pozicija ciljana je da odvrati "nepromišljene" političare od rasipničke fiskalne i monetarne politike). Ideja je bila da postoji kauzalnost između inflacije i nezaposlenosti.

Forsiranje te politike je svojevrsni paradoks jer bi se inače i birači i političari pre opredelili za nisku nezaposlenost po cenu veće inflacije (ipak, negativno iskustvo iz 1970-ih, kada je rast cena u SAD dostizao i 10% godišnje, davalo je za pravo promoterima niske inflacije, odnosno nezavisnosti CB). Model je počivao na nizu problematičnih pretpostavki o ekonomiji (da postoji snažna korelacija između niže nezaposlenosti i više inflacije), o globalnim finansijskim tržištima (koja su imala su moć da kažnjavaju iracionalne tržišne aktere), politike (prekomerna potrošnja se posmatrala kao laka strategija za dobijanje glasova), te o društvu u celini (u kontekstu precenjivanja snage levičarskih pokreta i sindikata, koje su se zalagale za visoku zaposlenost bez obzira na inflaciju). 

Na primer, indikativno je da je do značajnijeg rasta cena u toku 2021. borba protiv inflacije izgledala kao dobijena, što je pokopalo Filipsovu krivu, odnosno osnovnu organizacionu ideju o korelaciji inflacije i nezaposlenosti. Dodatno, CB se bore da izbegnu deflaciju (mada FED trenutno ima, verovatno prolazni, problem sa nešto višim rastom cena, a u manjoj meri i ECB). Ovaj model nije bio opis stvarnosti koliko sredstvo za unapređenje tržišne discipline, što je moguće dalje od izabranih političara i sindikata, a u korist vlasnika kapitala

Dodatna uloga za centralne banke?

Jedna od mnogih grešaka CB na Zapadu bila je i njihova zaokupljenost finansijskom nestabilnošću, kako su finansijska tržišta (za koja se pretpostavljalo da su disciplineri ekonomije) pokazivala neodgovornost kroz sklonost ka panici, dubokoj nestabilnosti, odnosno mehurima, bumovima i krahovima. Umesto da pokušavaju da regulišu izvore nestabilnosti, CB su dejstvovale kao sveobuhvatni zaštitni mehanizam finansijskog sistema (obezbeđivanjem likvidnosti kojim su praktično trajno, putem refinasiranja, podržavale ceo finansijski sistem) - posebno tokom 2008, te danas u neviđenim razmerama kao odgovor na pandemiju.

Operacije podrške budžetima, ali i privatnom biznisu, dešavaju se na tržištu državnog duga ali i kroz ultrajeftino posredno (re)finasiranje korporacija (kupovina državnih i čak privatnih obveznica uz ogroman iznos kreditnih linija CB ka poslovnim bankama) da bi se kamate održale veštački niskim i mnoge države sprečile da bankrotiraju - primer je funkcionisanja ovog modela u praksi. Tako su bilansi stanja CB postali dramatično naduvani, dok su cene (izuzimajući akcije i nekretnine, koje divljaju) ostale niske (mada, tokom 2021. inflacija raste, dostižući 6,8% u SAD, te 4,1% u Evrozoni).

Nažalost, odnos između centralnih banaka i finansijskog sistema ima tendenciju da podstakne opasne špekulacije od strane samo-obogaćujuće elite. U međuvremenu, spor privredni rast, visok javni dug, nejednakost i nezaposlenost su manifestacije socijalno-ekonomskih problema sadašnjice. Svet se suočava i sa fundamentalnim ekološkim pitanjima, koja su snažan izazov za održiv razvoj u narednim decenijama, gde će možda uloga CB biti presudna.