Njen glas je zaista bio od negde drugde, „stariji" od nje same. Sve je u Vasilijinoj pojavi javljalo i dojavljivalo vreme prošlo, starostavno, i jedan prepoznatljiv dah srbijanske kulture čiji je najčistiji deo otelovljavala. U tome najlepši trenutak je njeno izvođenje besmrtne, od dvostruke ljubavi zauvek otrovane pesme „Dimitrijo, sine Mitre" - remek-dela koje je spevala trajno enigmatska Stana Avramović Karaminga

Još sedamdesetih godina, a od tad je prošlo preko četrdeset (!) godina, zvučala je već kao pevačica drugog, prošlog vremena i ere. Glas u diskrepanciji s našom stvarnošću u bilo kojem trenutku, i sada i tada, asocirao je uvek na davno vreme - na misteriozne, retko čuvene predratne snimke Radio Beograda, iz doba Kraljevine. Glas koji je kao retko koji utelovljavao ono kulturno posredovano „sećanje-pre-sećanja".

To je delom naravno bila i iluzija, prevara mašte, učitavanje, jer Vasilija je, ako išta, bila „tranzicijski pevač" - pripadnik generacije koja se još držala starog repertoara, ali i već naznačavala prelazak na novodolazeći stil - na novokomponovanu muziku koja će većinu starih pesama zadugo razbacati van magistralnog puta.

Ipak, teško poreciva činjenica je da je njen glas zaista bio od drugde, „stariji" od nje same. Sa svojim starinskim imenom, starogrčko-ruskom izvedenicom, sve je u njoj javljalo i dojavljivalo vreme prošlo, starostavno, jedan prepoznatljiv dah srbijanske kulture čiji je najčistiji deo otelovljavala. Ali i deo koji je, zbog svoje inherentne uzbudljivosti i beskraja mogućih aluzija, dobacivao u jednom trenu u svaki od krajeva pod tada jednim krovom.

Zato, kad je u nekom trenu i ispala iz javnosti i nastavila da boravi u čudnom limbu kao i, nek se oprosti, svi „isluženi" pevači - bio je to prvi od njenih nestanaka. Onaj fizički i definitivni otud je bio samo još jedan odlazak nekoga za koga se, kad se bolje pogleda, u široj javnosti skoro nije znalo „postoji li uopšte" (ko je od nas znao išta o njoj?), ali koji će, baš zato što je tako visoko apstraktno zračio, ostati prisutan, gotovo kao bestelesna pojava, nefizička, mnogo duže od mnogih, i kad sve ostalo prođe.

Kada bi se ponekad pojavila, samim svojim tonom podsetila bi da ne možemo biti, da nas nema ako ostajemo samo u svom vremenu, u prezentu; da nam bez sećanja na nedoživljeno, artikulisanog ovde kroz muziku, najapstraktniju od umetnosti, nema pune svesti o svom vremenu, kao što ni bez projektovanja u prošlost nema imaginacije. Tako, upozorivši na to svaki put one osetljivije koji su znali da čuju taj svet iza vremena, opet bi nestajala. Sve se menjalo, nagore, a samo su te arhaične pesme koje je pevala isplivavale tu i tamo, da nas podsete na sebe i svet odakle su došle.

Odenuvši svaki put pesmu kao kaput (anteriju?), stajala je u tom vremenu-pored-vremena i interpretirala je kao glumac koji tumači klasičnu ulogu, iznutra, iz pesme, u raznolikosti likova i atmosfera, da bi posle, pretpostavlja se, izašla iz nje, u svoju privatnost i život.

Pevajući uvek iz prvoga lica, ponekad iz dva lika, menjajući perspektivu ako je tekst tako nalagao, nije slučajno ostala pri pesmama koje nisu standardne žensko-devojačke, što je zadugo bila prva i glavna rola pevačica. Nije igrala uloge likova zamišljenih zaljubljenih devojaka s njihovim „draganima", nego češće i komplikovanije - pevala role majki što kore razmetne sinove ašigdžije i raspikuće, stankovićevski, ili iz tačke zapostavljenih žena, pa i iz muškoga lika, kako se čini, kao u večno izmičućoj, nikad dokraja otključanoj Ajde Jano, koju je ranije pevala i danas neobjašnjiva Mara Đorđević - pesmi koja živi jer dira u vrlo tanak nerv, u nesvesno, gde se, duboko traumatski, kosovsko, srpsko i albansko sazvučje i muzičke fraze mešaju kao retko gde.

Briljantne tehnike, uz Profesora Gojkovića najbolje, pevajući bez obzira uvek odmereno (uzgred, šta je to s tim Šumadincima, od Vasilije, Cuneta, preko Tozovca do Miroslava i obe Gordane, da su svi tako smerni, nevičući, decentni pevači?), Vasilija je svojim kao zvono čistim, belim glasom, kristalnim sopranom timbra ponekad kao u devojčice, čak i u starijoj dobi, ispevavala i duge linije lako, čega se mnogi inteligentni pevači klone jer se takve note mogu u času pokvariti, zaprljati, pogotovo ako je pevač (a koji nije?) sklon duvanu. Za razliku od danas, kad je preko Amerikanaca to postao stil i izbor sofisticirane publike, takve „prljave" note nekada su bile greh i zato su ih solisti pokušavali izbeći ili približiti vlastitom glasu i tehnici - kraćenjem fraza i drugim trikovima zanata.

Čistoća nota naime bila je sve, a čistijega tona od Vasilijinog teško da je bilo. Uz to su išli i primereni tonaliteti - ona je po tome bila suprotnost recimo Lepoj Lukić, koja je, osim raznih mangupskih osobina, delila sa Frenkom Sinatrom svojstvo koje je on skoro pa izmislio: pevanje kao govor, gde je visina tona prirodna kao govorni jezik, što u trenu pridonosi intimnosti između izvođača i slušatelja.

Budući visoko impostirana i divnog tananog, bleštavog a stabilnog tona, lako modulirajući, ležale su joj južnosrpske pesme koje su stapale u sebe makedonski, „tračanski" stil, u rubatu, dugih nota. 

U tome najlepši trenutak je izvedba besmrtne, od dvostruke, ambivalentne ljubavi zauvek otrovane pesme „Dimitrijo, sine Mitre" - remek-dela o ženskoj ljubavnoj prevari koju je spevala trajno enigmatska Stana Avramović Karaminga, vranjanska pevačica, „pesmopojka", sastavivši tu dursku tužbalicu, bez ritma, golemu, široku, ubitačnu, taj roman u tri prekratke strofe, navodno po ličnom porodičnom istorijatu.

Pevala je Vasilija duge linije ove pesme lako, ne krateći fraze, pevala skoro veselo tu razarujuću pesmu o lepoti svesnog samouništenja, kontrastom koji je pojačavao efekat.

Ko može da izdrži kad Vasilija intonira prvo:

„pet godine, sine Mitre,
nesi me pitaja,
zašto, majke, legnaš?"

Pa dok nas ne dotuče do kraja drugom strofom, gde, sasvim lično, sećanje beži i ide u trenu na jednog od najpoznatijih glumaca naših, ali ne na sceni, nego privatno, za stolom, kad kod pesme izokrene usta i stisne zube gorko, na drugu strofu - na „majkino" strašno pitanje:

zar ne vidiš, sine Mitre, da te žena vara?",

...i kad spuca čašu o pod na otpevan sinovljev odgovor, na inat i poraz, odgovor kakav nema svetska poezija:

„Ako, ako majke -
makar je ubava!"

Čitavo vreme dok ovo peva, Vasilija ne zvuči tragično, ne tumači s tragikom, nego joj u tonu treperi primetljiv osmeh; svesna potpune samouništavajuće psihologije teksta, te anarhičnosti duha koji opevava, tako se distancira, uvek na večnoj, jedva vidljivoj razdaljini. A moguće, sasvim moguće, i nešto mnogo očitije - da je taj osmeh nezaustavljiv znak koliko uživa dok peva, kolika radost i privilegija je imati takav glas i tehniku. I biti svestan toga.

Kao i kod Danice Obrenić, pevanje Vasilijino zaista je interpretacija - jasno pokazuje da se ne govori nego peva, tumači, a slušalac ne može da ne primeti sam čin pevanja. Dakle, ne peva se samo o „nečemu", nego je slušalac prisiljen da makar nesvesno primeti da prisustvuje i samom aktu izvođenja. Pesma dakle, a ne jedino život.

Jedna starinska i dobra - ne može se reći drugačije - konzervativnost zračila je iz nje i iz stila. Jer dok neki pevači stvaraju osećaj intime sa slušaocima, poveravaju nam se, pričaju nam, Vasiliji se nikad nismo mogli suviše približiti. I o čemu god pevala, vladala su pravila i naročita decentnost - kao da bismo se uz nju metaforički morali malo uspraviti u držanju. Čak i pesme koje su joj najbolje išle, vranjanske, niške, redom gradske, gde je sve od nemira i prikrivenog erosa južnih letnjih noći, gde se ne spava dal' od uspaljenih čula dal' od jala i jada majčinskih - Vasilija je dočaravala sasvim diskretno, prigušujući tu muziku, izraz raspomamljenih čula.

Pošto je pevala s takvom decentnošću, to nije imalo onaj, ovde tražen, „karasevdah" sastojak. Zvučala je uvek malo distancirano, „civilizovanije" od nekih koji su svojim primerom pokazivali da emotivno i sami učestvuju u pesmi i njenom svetu kao otisku i vlastitih života. Kod Vasilije to je bilo kao u dramskom komadu: jeste emocija, jeste i dubina, ali neprekidno i svest o meri, jer pevač nije deo sveta koji portretiše, niti se suviše identifikuje s njim - to bi bilo po uzusima njene etike nepristojno. Pevač je samo onaj koji nosi, dočarava, slika. Portretista.

Svi volimo one koji žive to što pevaju - Toma, Bili Holidej, Šaban Bajramović  - ali su nam silno potrebni i oni koji stoje kod zavese na pozornici i kao spoljni svevideći narator umesto autorefleksije daju čitavu sliku, odnosno što je više moguće od nje. Posmatrači. Pogotovo kad se radi o svetu koji smo znali samo kao daleki eho.

Jedna golema sposobnost davanja takvog uvida kroz pesmu nestala je s Vasilijom. Da se ne pronađe ponovo.

 

NAJVEĆI PEVAČI NARODNE MUZIKE (7): Predrag Živković Tozovac

NAJVEĆI PEVAČI NARODNE MUZIKE (6): Staniša Stošić

NAJVEĆI PEVAČI NARODNE MUZIKE (5): Šaban Šaulić

NAJVEĆI PEVAČI NARODNE MUZIKE (4): Lepa Lukić

NAJVEĆI PEVAČI NARODNE MUZIKE (3): Cune Gojković

NAJVEĆI PEVAČI NARODNE MUZIKE (2): Jordan Nikolić

NAJVEĆI PEVAČI NARODNE MUZIKE (1): Sofka Nikolić, Vule Jevtić, Danica Obrenić   

div id="adoceanrsvdcfhklggd">