Ovo je priča o dugačkom putu Aleksandra Vertinskog, pesnika, glumca i tužnog Pjeroa ruske šansone koji je uoči Oktobarske revolucije najpre pevao o bespomoćnima na mokrim bulevarima Moskve, pa se onda četvrt veka potucao po Carigradu, Kišinjevu, Varšavi, Palestini, Parizu, Berlinu, Beogradu, Njujorku i Šangaju pevajući o samoćama, ljubavima, smrtima i neizlečivim čežnjama "raseljenih lica", tuđih ljudi u tuđim zemljama. Po povratku iz izgnanstva 1943. u svoju zemlju, trudbenicima izgradnje socijalizma od Sahalina do Donbasa otvarao je prozor u romantični svet snova i iluzija. Stih "Ne znam zašto i kome to treba" je pevao 1917, 1918, 1920, pevao se i 1990, a peva ga poneko i sada. Jer pesme, kao i osvete i nesreće, uvek sačekaju svoje vreme.

Kako lake note bolje od trotomnih istorija govore o duhu vremena, kako smutnog tako „praznog i dosadnog", govori priča o dugačkom putu Aleksandra Vertinskog čije su „arijetke" preživele dva svetska rata i dve revolucije.

Pesmu Dorogoй dlinnoю (Dugačkim putem), sa stihovima Konstantina Podrevskog i muzikom Borisa Fomina, autora najpopularnijih ruskih romansi 1920-ih, Vertinski je čuo u nekom restoranu ruskih izgnanika u Parizu i prvi put je otpevao 1926. godine, deleći s izbegličkom publikom nostalgiju za srećnim danima tamo u Rusiji zavejanoj mećavom.

Četrdeset godina kasnije, kultne 1968, Meri Hopkin je na istu melodiju i sa stihovima Džina Raskina snimila pesmu o veselom sećanju na bolja vremena Those Were the Days (To su bili dani). Pol Makartni iz Bitlsa čuo je neku verziju Raskinove pesme u londonskom restoranu „Blue Angel" i odlučio je da bude producent. Pesma je postala planetarni hit, a njen naslov nezaobilazna rečenica pri susretu starih prijatelja.

Kod nas su je u prepevima pevali Zdenka VučkovićNena IvoševićRadmila KaraklajićSanjalice...

Neke lake note traju duže od imperija i ideologija, talasa mode i senzibiliteta epohe. Dve verzije iste pesme nastale u razmaku od četiri decenije, sa sličnom melodijom a veoma različitom intonacijom, simbolički reflektuju dva pogleda na život.

U novijoj se uz mnogo la-la-la, koketira sa sećanjem generacije bejbi bumera na slatko piće mladosti, uz naivnu poruku onih koji su se „borili i nikada nisu izgubili". U originalnoj verziji je stegnuta srca teško zaboraviti trojke s praporcima prošlosti koje će jednog dana okrenuti ka groblju. I ne prisetiti se sudbine njenog prvog pevača, Aleksandra Nikolejeviča Vertinskog. 

Tuđe dete

Prvi čin odiseje Aleksandra Vertinskog, tužnog Pjeroa ruske šansone, njegovo detinjstvo i rana mladost, liči na neku pedagošku poemu o besprizornima.

Njegov otac Nikolaj Petrovič Vertinski bio je advokat i novinar. Pošto se nije razveo od svoje prve žene, nije mogao da se oženi njegovom majkom, Evgenijom Stepanovnom Skolatskom, devojkom plemićkog porekla, „najmlađom, najnežnijom i najkrotkijom od četiri sestre Skolatski, koja je, prolivši mnogo suza, za svoju prvu i poslednju ljubav platila izgonom iz porodice", kako će kasnije zapisati njen sin.

Aleksandar se rodio u Kijevu 21. marta 1889. Imao je dve godine kada mu je otac umro od pijančenja, a godinu dana kasnije ostaće i bez majke. Njega i njegovu stariju sestru Nadeždu uzeli su različiti rođaci iz majčine familije i brutalno ih razdvojili - Aleksandru su rekli da mu je sestra umrla, a Nadeždi da joj je umro brat.

Aleksandar je odrastao i školovao se u Kijevu. U Prvoj kijevskoj gimnaziji na početku je imao odlične ocene, ali je posle dve godine izbačen zbog lošeg uspeha i vladanja i prebačen u lakšu Četvrtu kijevsku gimnaziju, ali je ubrzo izbačen i iz nje.

Januara 1905. izbija prva od ruskih revolucija. Kod Jevrejskog bazara u Kijevu pucano je u gomilu i pobunjene vojnike, bilo je mnogo ranjenih i mrtvih. Revolucionarna groznica uhvatila je i omladinu. Atmosfera je, sećao se Vertinski kasnije, bila takva da ako bi, na primer, neki učenik petog razreda umro od šarlaha, svi iz gimnazije išli bi za kovčegom i pevali: „Vi padoste žrtvom u borbi sudbonosnoj" („Vы žertvoю pali v borьbe rokovoй!").

Tetka je bila besna zbog njegove „revolucionarnosti": „Ne samo da si skitnica, izbačen iz svih gimnazija, želiš li da svi budemo pohapšeni zbog tebe?" Na kraju ga je izbacila iz kuće, verovatno ne zbog revolucionarne delatnosti. Vertinski se našao na ulici. 

Ovog perioda života na dnu Aleksandar Vertinski se sećao s mešavinom kajanja i gađenja. U svojim uspomenama pisao je kako su on i njegovi kompanjoni zimi „prelazili" u Kijevsko-pečersku lavru, u čijoj manastirskoj trpezariji su besplatno dobijali boršč i crni hleb.

Od jutra do mraka u lavru su iz udaljenih krajeva dolazili seljaci sa decom, starci i starice, bogalji, bogomoljke, beskućnici i lutalice. Ispred manastira su sedeli slepi ukrajinski pevači-kobzari, od kojih su većina bili simulanti, svirali na kobzama, starim narodnim žičanim instrumentima, i srceparajućim histeričnim glasovima pevali lakovernima neverovatne priče o žitijima svetaca i mučenika, presecajući svoje arije visokim fermatom „O, Lazar je živ" i pod nos im podmetali drvene posude za milostinju.

Ispod lavre nalazile su se katakombe s telima mučenika. Tuneli su se duboko pod zemljom prostirali čak ispod korita Dnjepra, a Aleksandar i njegovi drugari su se u njima gurali kroz gomilu „mnogostradalnih Jova" koji su dolazili na poklonjenje, i pretvarajući se da i sami celivaju mošti svetaca, ustima bi vešto dohvatali bakarne novčiće koje su hodočasnici prilagali, a zatim bi ih ispljunuli u ruku i trpali u džepove.

Bedni pesnik u salonu Sofije Nikolajevne Zelinske u Kijevu 1912. 

Mladi Aleksandar Vertinski je u Kijevu zarađivao za život kao prodavac razglednica, utovarivač, lektor u štampariji i računovođa u hotelu „Evropljanin", odakle je otpušten „zbog nesposobnosti".

Privlačila ga je pozornica. Još kao gimnazijalac, u pozorištu „Solovcov" dobio je priliku da statira u jednoj predstavi. Tri dana je vežbao kako da u uniformi gardiste pre ulaska Napoleona na scenu izgovori prvu reč u predstavi: „Imperator!" Problem mu je bila njegova govorna mana - zbog „nemačkog r" na sceni je zakričao: „Imperjatorj". Oterali su ga iz pozorišta, ali ne zbog „r", već zato što je „otkinuo" pozorišni dvogled u nameri da ga proda - jer je bio gladan, kako se pravdao.

U kijevskom „Klubu farmaceuta" izašao je na pozornicu da otpeva jednu romansu, ali kada je otvorio usta grč uzbuđenja mu je oduzeo dah - „zaэkal, zamэkal" i posramljen se povukao. Ali već sledeće subote pojavio se na istoj pozornici kao pripovedač jevrejskih anegdota i skečeva, koji su, kaže, bili rezultat njegovog uličnog iskustva i posmatranja sugrađana.

U časopisu „Kijevska nedelja" 1912. godine objavio je prvu priču „Moja nevesta", „napisanu u tada modernom dekadentnom maniru", kako je priznao, zatim još nekoliko, i skrenuo pažnju na sebe.

Sofija Nikolajevna Zelinska, profesorka u kijevskoj gimnaziji iz koje je bio izbačen, inteligentna i obrazovana žena sa suptilnim književnim ukusom, primila ga je u svoju kuću. Uveče se kod nje okupljalo učeno društvo, na stolu je kuvao samovar, uz čaj su služeni sendviči sa hladnim ćuftama i kobasicama, i pričalo se o umetnosti.

U predvečerje Prvog svetskog rata u kući Sofije Nikolajevne okupljao se šaroliki krug kijevskih intelektualaca, od kojih će neki ostaviti veliki trag u svetskoj kulturi, kao filozof Nikolaj Berđajev i slikari Kazimir Maljevič i Mark Šagal... Muž Sofije Nikolajevne je, inače, bio Nikolaj Vasiljevič Lunačarski, rođeni brat Anatolija Lunačarskog, marksiste i revolucionara, potonjeg sovjetskog narodnog komesara za prosvetu.

U memoarima pod naslovom Dugim putem, koji su istovremeno sociološka studija nekoliko smutnih epoha, svedočanstvo o tugi izbeglištva i pregled istorije umetnosti prve polovine 20. veka, Vertinski je napisao da mu je upravo Sofija Nikolajevna pomogla da razvije ukus za pravu poeziju, kao i za njega posebno važan osećaj za meru, sprečivši ga da se preterano oduševi prvim jeftinim uspesima, ali i da ne odustane od ambicije da se posveti umetnosti.

U Moskvu, u Moskvu, među futuriste 1913. 

Nadajući se da će napraviti književnu karijeru, Vertinski se 1913. preselio u Moskvu. Tamo ulazi u krug futurista o kojima će napisati da su tada „šokirali buržuje pišući mutne pesme, izlažući očigledno podrugljiva platna i pretvarajući se da su geniji".

„To je bio", kaže on, „odličan način za nas, mlade i nepriznate, da skrenemo pažnju na sebe: nosili smo cilindre i žute jakne sa crnim širokim prugama i drvenim kašikama umesto dugmadi, mazali smo lica kao Indijanci, šetali oko Kuznjeckog mosta, okupljali se u restoranima, kafićima i kabareima i tamo čitali naše mutne pesme, slamajući i razbijajući sve dotadašnje ukuse i koncepte koji su se razvijali vekovima".

U Moskvi, u bučnoj i prometnoj Tverskoj ulici preko puta Hotela „Luks" (za koji naš čitalac zna iz jedne druge biografije), nalazio se udoban, topao i elegantan kafe „Bom", čiji je vlasnik bio Mečislav Antonovič Stanjevski, Bom iz čuvenog klovnovskog dueta Radunski-Stanjevski „Bim i Bom".

Pod staklom na stolovima kafea i po zidovima bili su izloženi crteži, pesme i autogrami mladih umetnika koji su se tu okupljali, među njima Alekseja Tolstoja, Ilje Erenburga, Anatolija Kamenskog, Pjotra Končalovskog...

Među tom „futurističkom mladeži" često su se mogle videti i tadašnje poznate manekenke Nastja i Šurka-Monahova, kao i „luda Dinka", grofica Rotermund, „još uvek veoma lepa, sa velikim žutim dijamantima koji su joj čupali uši, ali već uvenula od opijuma i kokaina", kako je opisuje Vertinski. I on se, dvadesetčetvorogodišnjak, navukao na kokain, tada popularni nemački „mark", koji su glumice nosile u pudrijerama. 

U Moskvi je Vertinski upoznao i Vladimira Majakovskog, najmarkantniju figuru među ruskim futuristima čijem se talentu divio, uprkos njegovom karakteru. „Bio je neumoljiv i nemilosrdan u svojim sudovima, ohol do krajnosti... U njegovom držanju, u figuri i gestovima, osećao se neopisiv prezir prema drugima i jasan izazov društvu."

Za Vertinskog je „elemenat koji oblikuje svet", međutim, bila poezija Brjusova, Belog, Ahmatove, a najviše od svih Aleksandra Bloka: „U moskovskom boemskom svetu svako se razmetao nategnutom originalnošću pogleda i nepopustljivošću kritičkih ocena. A iznad svega toga duvao je opojni vetar Blokove poezije, trujući srca snovima o Lepoj dami, Neznanki."

Vertinski piše pesme pod uticajem Blokovog ciklusa Maske, i pokušava da se uključi u moskovsku pozorišnu scenu spremajući postavku Blokove Lutkarske predstave. 

Družeći se s glumcima, Vertinski se jednom zatekao u bašti Pozorišta minijatura, gde ga je primetila vlasnica Marija Aleksandrovna Artsibuševa i ponudila mu angažman. Na pitanje koliki će honorar za to dobiti, nasmejala se: „Jesi li poludeo? Bolje pitaj koliko ću ti naplatiti što sam te učinila čovekom! U tri sata popodne ručamo, uvek imamo boršč i kotlete. Možeš da ručaš sa nama."

Na sceni ovog pozorišta Vertinski je postavio predstavu Tango, zasnovanu na argentinskom plesu koji je tada bio „poslednji krik mode". U predstavi balerina i njen partner su u spektakularnim kostimima plesali na pozornici, dok je Vertinski u fraku stajao sa strane i govorio svoje ironične stihovane „komentare".

Tanjir boršča je bio njegov prvi glumački honorar. Ali zaradio je i nešto značajnije - jedan red u recenziji uticajne „Ruske reči": „Duhovit i simpatičan Aleksandar Vertinski".

„To je bilo dovoljno da podignem nos", priznao je Vertinski. Na kraju meseca ipak je, pored boršča i kotleta, dobio i pravi honorar od 25 rubalja, koji je potrošio - na kokain.

Na ispitu kod Stanislavskog

Septembra 1913. u Moskovskom hudoženstvenom teatru, čuvenom MHAT-u, raspisan je konkurs za prijem novih glumaca. Prijavilo se pet stotina mladih, gladnih i žednih kandidata, među njima i Vertinski. Od njih petsto, petoro je moglo da uđe u uži izbor, da bi svega dvoje ili troje bilo primljeno.

Ispit je počeo u svečanoj atmosferi, sećao se Vertinski. Za dugačkim stolom prekrivenim platnom sedele su, kaže „sve boje moskovskog teatra", pored ostalih Čehovljeva udovica Olga Čehova Kniper, i osnivači MHAT-a, reditelj Vladimir Nemirovič-Dančenko i teoretičar psihologije, etike i tehnike glume Konstantin Stanislavski.

Vertinski je na ispitu govorio stihove mladih pesnika iz svog kruga, za koje žiri nikada nije čuo, pa je usledilo pitanje:

„A Puškina, čitate?"

„Ne."

„Zašto? Ne volite ga?"

„Volim, naravno. Kako da ne volim Puškina!"

„Pa kako to da volite, a ne čitate?"

„Oskar Vajld je rekao da su klasici pisci koje treba pažljivo proučiti - i odmah zaboraviti."

Na kraju ispita, Stanislavski, razmenjujući poglede sa Nemirovičem i okrećući olovku u ruci, iznenada ga je upitao: „Ne izgovarate dobro slovo 'r', šta mislite da radite s tim nedostatkom?"

Drhtavim glasom Vertinski je odgovorio: „Proučiću i popraviti".

„Dovoljno. Hvala vam."

Drugovi su mu čestitali, uvereni da je prošao na ispitu. Sutradan, kada je stigao u pozorište, odjurio je do table sa listom primljenih. Njegovog imenima tamo nije bilo. 

Anđeo u snegu u Jasnoj Poljani 1914. 

Ilja Lvovič Tolstoj, sin Lava Tolstoja i „kao dve kapi vode sličan ocu", u zimu 1914. snimao je film po priči svog oca „Kako ljudi žive" i tražio glumca za ulogu anđela, koji po scenariju pada s neba pravo u sneg, potpuno go, samo s krilima na leđima. Pošto ulogu niko nije hteo da prihvati, ponudio ju je Vertinskom. On je pristao, iz čistog mladalačkog hira, kako je rekao, iako su mu prijatelji govorili da je lud i da će dobiti upalu pluća.

„Koliko želite za ovu ulogu?", upitao ga je Tolstoj.

„Sto rubalja!", prošaputao je Vertinski.

Suma je bila ogromna, ali na opšte čuđenje Tolstoj je odmah pristao. „U to vreme anđeli su bili retka roba", piše Vertinski.

Nekoliko dana kasnije, njih dvojica su seli u večernji voz i ujutru izašli na maloj stanici u Jasnoj Poljani. Iza stanice čekale su ih sanke prekrivene medveđom kožom koje su ih odvezle do kuće, gde mu je Iljina majka Sofija Andrejevna dala čaj s đevrecima, a onda su ga u kočiji odvezli na snimanje.

Vertinski se skinuo do gola, stavio krila na leđa, popio gutljaj konjaka iz čuturice koju mu je dao Ilja Lvovič, popeo se na krov, skočio u sneg i po snegu, ne osvrćući se, odšetao u daljinu, tačno kako je scenarijem i bilo predviđeno.

Posle snimanja su ga, zaleđenog i utrnulog, umotali u ovčije kožuhe, stavili u kočiju i vratili u selo, gde su ga trljali snegom, dali mu još konjaka, i on je, već pijan, ubrzo blaženo zaspao kraj peći ispod planine bundi. Dok je tonuo san, sećao se, neka starica je jecala, misleći da su ga ukućani pronašli napolju polumrtvog, opljačkanog i bačenog u sneg.

Po povratku u Moskvu sačekali su ga novinari i raspitivali se o filmu, njegovoj ulozi i boravku u Tolstojevoj kući. Na pitanje koliko je dobio za ulogu anđela, Vertinski je odgovorio: „Sto rubalja! Malo sam uzeo - kakva sam ispao budala!" 

Brat Pjero u sanitetskom vozu broj 68. 

U leto 1914. počeo je Veliki rat. Vertinski se, iz nekog razloga pod imenom „Pjero", prijavio u dobrovoljce da pomaže u zbrinjavanju ranjenika u sanitetskom vozu sa dvadeset pet sivih vagona treće klase koji je organizovala Marija Savišna, ćerka trgovca Morozova, i čiji je načelnik bio grof Nikita Tolstoj. Voz je saobraćao od Moskve do fronta, preuzimao ranjenike i vraćao ih u prestonicu.

U tom sanitetskom vozu broj 68 Vertinski je proveo drugu polovinu 1914. i skoro celu 1915. godinu, pomažući pri previjanju i zbrinjavanju oko 35.000 ranjenika, kako je navedeno u evidenciji. Ponekad je Brat Pjero, kako se predstavljao, ranjenicima čitao pesme, ponekom od njih pisao je pisma kući, zabavljao ih duhovitim stihovima i u slobodnim časovima svirao gitaru, recitovao i pevao ciganske i romanse.

Svedočanstva s fronta koja je slušao bila su dramatična, „Nesposobna komanda je gubila rat, vojnici su gunđali, nisu verovali vlastima, drskim oficirima su se rugali, a ponekad im pucali u leđa tokom bitke", pisao je Vertinski. „Na prestolu je sedeo lukavi mužik Raspućin i vrteo slabog suverena kako je hteo. Svuda su otvoreno govorili o izdaji i predaji."

Početkom 1916. sanitetski voz je rasformiran i Vertinski se vratio moskovskoj boemiji.

„Sa fronta su i dalje dovodili i dovodili nove ešalone bogalja - bez nogu, ruku, slepih, osakaćenih nemačkim gelerima i eksplozijama. Presto se tresao i nije imao ko da ga pridrži. Zemljom su kružile monstruozne glasine o Raspućinovim avanturama, o izdaji generala na komandnim položajima, o pogibijama slabo naoružanih i polugolih vojnika, o snabdevanju vojske trulom robom, o mitu i korupciji. Zemlja je drhtala kao u groznici, sagorevajući iznutra vatrom. Rusija je bila bolesna... Februarska revolucija mnoge je obradovala, mnoge uznemirila, ali svakog je pogodila i izbacila iz koloseka."

„Kokainetka" na mokrim bulevarima Moskve 

Kad se vratio u moskovsku boemiju, Vertinski je nastavio da nastupa u Pozorištu minijatura, ali ovoga puta u liku tužnog Pjeroa, s licem prekrivenim „jako belim olovom" i s jarko crvenim ustima, u posebno skrojenom belom kostimu. Za nastup pod maskom, što tada nije predstavljalo retkost, odlučio se, kako kaže, da bi sakrio stid i strah od publike.

„Impresivan i pohlepan za romantikom, ženski pol me je dočekao preterano oduševljeno, bacajući cveće na mene", sećao se. „Muškarci su se mrštili i prezrivo gunđali:

'Kokainista!'

'Neki ludak!'

'Šta ste našli u njemu?', pitali su svoje žene u nedoumici.

Nisam znao ni sam. Nisam umeo da pevam, bio sam prilično skroman pesnik, a kompozitor utoliko naivniji! Nisam znao ni note, pa je uvek neko morao da zapiše moje melodije umesto mene. Umesto lica, imao sam masku. Šta ih je toliko dirnulo?"

Pošto je bio na koncertu carskog tenora Leonida Sobinova, razmišljao je: „Evo slavuja ruske operske scene, ali o čemu on peva? Opet o nekakvim ružama. Te pesme ne govore ništa ni umu ni srcu..."

On je odlučio da krene težim putem, pevajući „arijetke", ali tako da „na zasenčenoj pozadini melodije ostanu stihovi". Izvodio je sopstvene, ali i pesme poeta i poetesa ruskog „srebrnog veka" - Bloka, Ahmatove, Gumiljova, Anenskog, Severjanina... Marina Cvetajeva se, kažu, ljutila što je neke njene stihove za po neki slog skratio da bi ih lakše pevao.

Vertinski je stvarao sopstveni žanr koji do tada nije postojao na ruskoj sceni, pevajući pod maskom Pjeroa pesme o usamljenima, nehvaćenima i bespomoćnima. I njegove pesme našle su put do publike.

„Počeo sam da pišem pesme-priče, u kojima je pre svega bio važan siže, sadržaj... U pesmi Beznoga (Beznoženьki) pevao sam o devojci bogalju kojoj dok spava na groblju 'ljubazni i blagi bog' u snu zalepi noge - 'velike i nove'. U Gospodskom balu (Bal Gospodenь) pevao sam o ženi koja živi u prašnjavom gradiću i čitav život sanja o Versaju, princu i balovima, a onda jednog dana dobije divnu haljinu iz Pariza, koju, avaj, nije imala gde ni kad da obuče, i u koju su je obukli kada je umrla!"

U pesmi Kokainetka pevao je o napuštenoj devojci sa mokrih bulevara Moskve:

Razapeta kokainom po mokrim bulevarima Moskve!
Bolje zategni žoržetu oko svog plavog vrata
I idi tamo gde te niko neće pitati ko si!

Kada je u Kijevu na koncertu izvodio ovu pesmu, neki učitelj je skočio na binu i viknuo: „Omladino! Ne slušaj ga! On poziva na samoubistvo!"

Omladina ga je uz smeh odvukla od bine.

A iza Kokainetke mora da je stajalo i njegovo lično iskustvo dostojno antičke drame.

Naime, jednog dana, dok je još bio u vozu 68, jedna od medicinskih sestara, koja ga je malo bolje poznavala, rekla mu je:

„Pjeroša, kažu da ti je sestra mrtva!"

„Umrla? Gde?"

„U Moskvi. U nekom hotelu. Otišla u krevet, zatvorila vrata i uzela nekoliko grama kokaina..."

Da njegova sestra Nadežda nije umrla u ranom detinjstvu, kako su mu rekli, saznao je pošto je po dolasku u Moskvu u časopisu „Teatar i umetnost" pročitao tekst potpisan sa N.N. Vertinskaja, pa je na adresu pozorišta poslao pismo autorki u kome je stajalo: „Draga, nepoznata N.N. Vertinskaja, ja se isto prezivam kao ti. Imao sam jednom sestru Nađu. Umrla je mlada. Da je živa, bila bi i ona N.N. - Nadežda Nikolajevna..."

Tako su se on i sestra ponovo sreli i jedno vreme su živeli zajedno, da bi ih rat rastavio. A sada su mu ponovo saopštili da je umrla. Nije saznao ni gde je umrla, ni gde je sahranjena. „Bez obzira koliko sam tražio taj hotel, ma koliko se raspitivao, ništa..." 

Benefis A. Vertinskog u Moskvi 25. oktobra 1917.

Za prvi veliki teatarski nastup koji je spremao u Moskvi, Vertinski je napisao nekoliko novih pesama i naručio novi kostim za Pjeroa, crni umesto dotadašnjeg belog, novi cilindar i beli šal. Moskva je bila oblepljena plakatima s natpisom „Benefis Vertinskogo", pozivajući na predstavu zakazanu za 25. oktobar (7. novembar) 1917. - na dan početka Oktobarske revolucije.

Ulaznice za nastup su rasprodate za jedan sat.

„Moskva mi se bukvalno poklonila!", zapisaće u svojoj knjizi o svom moskovskom trijumfu. „Ceo foaje bio je napunjen cvećem i poklonima - velikim stonim lampama sa porcelanskim figurama Pjeroa, bronzanim setovima za pisanje, srebrnim lovorovima vencima, parfemima, prstenjem sa opalima i safirima, vezenim jastucima za sofu, gravirama, slikama, svilenim pidžamama, šalovima, srebrnim tabakerama... Pokloni su odneti u pozorišnu kancelariju, a cveće ostavljeno u foajeu na podu, tako da publika nije imala nogom gde da stane."

Posle „Benefisa", u jedan sat ujutru ostavio je poklone u pozorištu i pošao kući, ponevši sa sobom - na tri fijakera - samo cveće spakovano u kutijama: đurđevke, zumbule, ruže, jorgovane.

Na putu kući čula se pucnjava.

Fijakeristi su zastali, nešto se sašaptavali i rekli mu:

„Siđite, gospodine! Nećemo dalje. Pucaju."

Razmislivši šta mu je činiti, naredio je fijakeristima da kutije sa cvećem odnesu i ostave kod spomenika Puškinu, i otišao peške kući.

Neki istoričari kažu da „Benefis Vertinskogo" nije održan 25. nego 27. oktobra i da je Vertinski u svojoj knjizi malo dopravljao prošlost zarad efekta, ali svejedno, memoari su memoari.

Revolucija je počela i lice Moskve se promenilo.

„Na svim mestima bili su novi, nepoznati ljudi, 'boljševici', koje niko ranije nije video: direktni i nametljivi, grubi i prosti, dolazili su iz fabrika, pogona, rudnika i čvrsto držali svoja mesta, koja, po svemu sudeći, neće nikome ustupiti", svedoči Vertinski. 

„Gde su nestali učtivi, elegantni sagovornici - pomoćnici advokata, veseli, ljubazni službenici iz čuvenih Čičkinovih mlekara? Gde su nestali snishodljivo liberalni moskovski barini (u predrevolucionarnoj Rusiji, ljudi iz privilegovanih klasa), zemci i javne ličnosti? Sakrili su se i čekaju. Moskva je ućutala."

Vertinski je nastavio da nastupa u teatru Marije Nikolajevne i piše nove pesme, ali je uskoro, zbog gladi, zime i pritiska revolucionarnog terora, počelo masovno iseljavanje iz velikih gradova, naročito pripadnika plemstva i srednjeg staleža, i to uglavnom ka manje revolucionarnom jugu zemlje.

Vertinski je u sećanjima opisao svoj prvi susret s revolucijom. Pod utiskom pogibije tri stotine moskovskih kadeta u revolucionarnim danima ispevao je tužbalicu Šta imam da kažem: 

Ja ne znam zašto i kome to treba,
Ko ih je nepokolebljivom rukom poslao u smrt,
Tek tako, nemilosrdno, tako zlo i nepotrebno...

Kad ga je o toj pesmi ispitivala čuvena ČEKA, Vertinski se branio: „To je samo pesma, ne možete mi zabraniti da ih žalim!" Odgovor je glasio: „Nado budet, i dыšatь zapretim!" - „Moraćemo, i disanje ćemo zabraniti!"

Kao i glumci Hudežestvenog teatra, i Vertinski je krenuo sa svojom publikom na jug, gde će u gradovima koji su uglavnom bili pod kontrolom belih vojski - u rodnom Kijevu, Rostovu, Odesi, Harkovu, Jekatarinoslavu - nastupati sledeće skoro dve godine.

Pisac i publicista Konstantin Paustovski u knjizi Početak nepoznatog doba piše da je pesmu Šta imam da kažem čuo na koncertu 1918. i da je u njoj Vertinski pevao o masakru kadeta u selu Borščagovka kod Kijeva, poslatim u sigurnu smrt protiv snaga ozloglašenog ukrajinskog atamana Simona Petljure.

Paustovski piše da kada je Vertinski završio pesmu o mladićima poslatim u sigurnu smrt i sklopio svoje tanke prste u bolu, salom se prolomio aplauz. Onda je jedan pijani oficir uzviknuo: „Pevaj Bože čuvaj cara!", na šta mu je neki starac doviknuo: „Tebi je mesto na frontu protiv boljševika, a ne ovde. Restorannый šarkun!" Oficir je tada dohvatio flašu, poskakali su i ostali, žene su zavrištale, a Vertinski je snažno udario po dirkama klavira, podigao ruku i, kad je galama utihnula, rekao jasno i nadmeno:

„Gospodo! To je jednostavno - glupo!"

Okrenuo se i polako otišao sa scene.

Sahrana Vere Holodne u Odesi 1919. 

Februara 1919. Vertinski se zatekao u Rostovu na Donu, kada je u njegovu hotelsku sobu stigao telegram iz Odese: „Vera Holodna je umrla."

Dvadesetpetogodišnju rusku filmsku divu snenih zelenih očiju u Odesi je uhvatila „španjolka", kako se tada zvao grip. „Izgorela je kao sveća za dva-tri dana", piše Vertinski.

U svojim memoarima tvrdi da je on bio taj koji je prvi „u skromnoj, nepoznatoj i veoma lepoj ženi zastavnika Holodnog uočio demonsku lepotu i otkrio njen glumački talenat", a zatim joj pokazao joj put ka filmu čija je ona postala velika zvezda.

Vertinski je mnoge pesme njoj posvetio. Jedna od njih bila je Tvoji prsti mirišu na tamjan (Vaši palьcы pahnut ladanom), sa stihovima:

Tvoji prsti mirišu na tamjan
I tuga spava u tvojim trepavicama.

Kada joj je pročitao pesmu spremnu za štampanje, uz posvetu „Kraljici ekrana Veri Holodnoj", ona je uzrujano počela da viče mašući rukama:

„Šta si učinio! Nemoj! Nemoj! Ne želim! Da ležim u kovčegu? Nikad! To je smrt! Ukloni posvetu odmah!"

„Bilo je nečeg tragičnog u svemu tome. Definitivno je predosećala svoju smrt," napisao je Vertinski u memoarima. „Pred štampanje pesme, uklonio sam posvetu".

Sačuvan je snimak sahrane Vere Holodne u Odesi februara 1919. Bilo je u štampi mnogo senzacionalističkih tekstova bez činjenične osnove u kojima je njen posthumni život produžavan, pisalo se da nije umrla od „španjolke" nego da ju je ubio neki ljubomorni beli oficir, da su je streljali boljševici, da ju je otrovao francuski ljubavnik ili da tu ima prstiju i samog Franšea Deperea... 

Žutozube petersburške dame, siromašne ali ponosne, u Odesi 1920. 

Kada je 1919. Vertinski stigao u Odesu, njenim ulicama su mirno šetali i Crnci, Alžirci i Marokanci, koje su tu doveli francuski intervencionisti. Bili su ravnodušni i bezbrižni, jer su slabo shvatali u čemu je stvar i zašto su tu uopšte dovedeni. Građani Odese su njihovim izgledom isprva bili uplašeni, a onda su se smirili, uverivši se da „nisu nimalo strašni i da ne ujedaju". U Odesi je tada bilo relativno mirno. Crveni su bili negde drugde.

Vertinski je dobio angažman u kabareu Doma umetnika u kome je nastupao i Žan Gulesko, čuveni rumunski violinista i miljenik petersburške publike. Kabare je bio atrakcija Odese, a glavna je bila kockarnica u njegovom sastavu, u kojoj su svako veče pukovski beli oficiri igrali bakaru, večerali, pili i nazdravljali za Cara, Rusiju, i onako...

„Stare, žutozube petersburške dame u muškim mekintošima i sa turbanima na glavama, vadile su iz torbi poslednje kraljevske poklone s dijamantskim orlovima, zalagale ih ili prodavale odeskom zlataru, osiromašene ali s ponosnim izrazom lica", piše Vertinski. Mladi oficiri husarskih i dragonskih pukova lepo su živeli prateći odeske dame.

U kafani kod Robina sedeli su prosperitetni špekulanti i prodavali kolače, kokosovo ulje i šećer. U baštenskim restoranima, služio se sveže ulovljeni iverak. Prosjaci su skakali na kočije u prolazu i uslužno javljali najnovije vesti sa fronta. 

Poziv generala Slaščova na čašu vina u tri sata ujutru 

Jednom su Vertinskog u tri ujutru probudila dva napeta elegantna ađutanta generala Jakova Aleksandroviča Slaščova-Krimskog, „heroja sa Pjerekopa". Ljubazno, ali uporno su ponavljali: „Njegova ekselencija vas moli da dođete u njegov vagon na čašu vina..."

„U ogromnom 'Pulmanovom' vagonu, jako osvetljenom, oko stola je sedelo deset ili dvanaest ljudi", opisuje Vertinski ovaj susret. „Prljavi tanjiri, flaše i cveće... Visoki Slaščov brzo i bučno ustaje, pruža mi ogromnu ruku i kaže:

'Pevate o mnogim stvarima koje nas sve muče. Hoćete kokain?'"

Slaščov je devet puta ranjavan i bolove je ublažavao najpre morfijumom, a onda je prešao na kokain.

Traži da Vertinski peva „ono... O dečacima... Ne znam zašto...'"

Dok je Vertinski pevao, visoke sveće u flašama osvetljavale su Slaščovljevo lice nalik na gipsanu masku. Znoj mu je curio niz čelo. Ugrizao se za usne i malo zaljuljao, pa kad je Vertinski završio, upitao ga je:

„Zar se ne bojiš?"

„Čega?"

„Da, svi ti mladi životi... u kanalizaciju! Za neko kopile..."

Gosti su ćutali.

„Umoran si?", tiho upita Slaščov.

„Da, malo..."

Dao je znak ađutantima.

„Ne ljuti se", rekao je, smešeći se. „Kuda ćeš odavde?"

„U Sevastopolj." 

„Zvižduk lokomotive je zvučao histerično i žalosno, kao da neko tuguje", opisao je Vertinski polazak iz Odese za Sevastopolj, povlačeći se sa svojim koncertima „zajedno s vojskom sivih frontovskih oficira, slabo obučenih, umornih i raščupanih. Vojska belih se raspadala i topila. Već je predat Rostov, Novočerkask, Taganrog. Otmeni štabni oficiri nestali su sa horizonta."

U Jalti, koja je bila prazna, izložena jesenjem vetru i prepuštena špekulantima, nikome više nije bilo do njegove muzike. Sve je bilo tiho. Čekao se dolazak Crvenih.

„U Sevastopolju su lutali dezerteri s fronta. Raščupani, prljavi i mršavi, noću su spavali na bulevarskim klupama i po trotoarima. U komandama vojni činovnici, promukli i pomahnitali, tumarali su sa papirima pod miškom i uzimali mito od živih i od mrtvih. Svi su tražili vize. Gde god! Čak i nakraj sveta!" 

U Konstantinopolju, na selamliku kod sultana bez moći 1920. 

Na parobrodu „Veliki knez Aleksandar Mihajlovič", na kome baron Vrangel sa svojom pratnjom novembru 1920. odlazi sa Krima u Carigrad, nalazio se i Aleksandar Vertinski.

Po dolasku u Istanbul Vertinski se smestio u hotelu „Pera palas", ispeglao svoju čuvenu glumačku „ormaricu" koju je oblačio kad treba da dobije aranžman, zabio karanfil u rupicu na reveru i izašao na ulicu Grand Rue de Pera. Po njoj je popriličan broj ranije pristiglih njegovih sunarodnika već šetao tamo-amo, podizao kape u znak pozdrava i čavrljao, baš kao da su negde kod kuće.

„Jeste li već večerali? Ne? Pa, idemo li negde?"

„U 'Ugolok'! Tamo su Rusi!"

U „Ugoloku" su služile dame, mlade, pametne, koketne i nespretne, kojima su ošamućeni, pripiti gosti ostavljali za čaj više nego što je vredela cela večera... Uskoro su ruske izbeglice, međutim, počele da posećuju mnogo jeftinije turske kafane.

„Na ulicama je bio pravi karneval", piše Vertinski, „stotine oficira i vojnika u najegzotičnijim uniformama ispunili su grad. Škoti u kiltovima s gajdama, crnci s fesovima, Italijani sa petlovim perjem na šeširima, Francuzi s plavim i zlatnim kapama, Amerikanci s belim šapkama, Englezi s naočarima u rukama, Grci, Česi, Srbi, Rumuni..."

U Carigradu svi ruski iseljenici su isprva bili puni nade „Neki trgovac iz stare moskovske porodice čak je prihvatio opkladu da će do Nove godine biti u Moskvi. 'Englezi će se iskrcati...' „Ali već jednom su se bili iskrcali.'"

U Ulici Pera bljesnulo je na desetine ruskih natpisa: restorani, kabarei, prodavnice, lekari, advokati, apoteke, pekare... 

U to vreme u Anadoliji je sedeo Kemal-paša, budući tvorac nove Turske, koji je, kaže Vertinski, rikao kao lav i nije se obazirao na pretnje saveznika. Američki i britanski brodovi blokirali su anadolsku obalu - nije im se ratovalo.

Turskog sultana, nekada moćnog istočnog vladara, Evropljani su ostavili samo za ukras, izolovanog, bez vlasti i ikakvog značaja. U njegovoj palati „Ildiz-Kiosk" i dalje su održavani prijemi petkom kojima je prisustvovao ceo diplomatski kor, ali i turisti, ako bi preko poznanika za novac dobili pozivnicu. Jednom je na sutanov prijem bio pozvan i Vertinski sa svojim orkestrom.

Sultan Mehmed VI u sjajnoj uniformi izvezenoj zlatom, sa trakom preko grudi i okićen ordenima, pojavio se u kočiji koju je vuklo šest belih konja i oko koje su trčali njegovi ministri. Najpre je po protokolu otišao u obližnju džamiju, a onda u palatu na prijem, tokom koga je Vertinski pevao i posle od sultana na poklon dobio kutiju cigareta od turskog duvana, s dugim kartonskim muštiklicama ukrašenim sultanovim grbom. 

U Istanbulu je Vertinski nastupao kabareu „Crna ruža", ali nije pevao svoje pesme, koje stranci nisu razumeli, već uglavnom ciganske uz koje su se oni smešno ljuljali i pljeskali. Gotovo svake večeri u „Crnoj ruži" je sedeo i Visoki komesar svih okupacionih snaga, američki admiral Mark Bristol sa ženom i pratnjom, pio šampanjac, trošio i naručivao Husarsku pesmu („Svetlucajući oružjem na suncu...").  

Bristolovi ratni dnevnici puni su razgovora koje je vodio sa poslovnim ljudima svih vrsta, uključujući ljude iz kompanije ‎„Standard oil", brodarske agente, trgovce i oni koji traže poslovne prilike u Turskoj. Za Visokog komesara oni su u to vreme bili važniji od zločina nad Grcima i Jermenima koje su kemalisti upravo činili.

Strancima se, kaže Vertinski, dopadalo sve rusko, „počevši od Ruskinja, hirovitih i razmaženih, koje su zahtevale veliku pažnju i velike troškove. Prostodušni i grubi Amerikanci, suvoparni i snobovski Englezi, vatreni i ljubomorni Italijani, veseli i samouvereni Francuzi - svi su se potpuno promenili pod 'blagotvornim' uticajem Ruskinja."

Omladina iz belih armija se na Krimu, u Rostovu i Jekaterinodaru „iz straha" ženila mladim devojkama i sada su ih poveli sa sobom. Devojke su se, kao po dogovoru, sve predstavljale kao ćerke generala, pukovnika, guvernera i milionera. Stranci su ih slušali otvorenih usta. Muževi su bili ljubomorni, ali su, piše Vertinski, to mirno podnosili, čitave dane  provodeći u bilijarskim salama i dosađujući se. 

Aljoše Karamazovi u logoru na Galipolju 1921. 

A junkerima u kadetskoj školi na Galipolju držana su predavanja: „Rusija je živa. I moramo joj služiti. Nije važno gde, ovde ili u Africi." Oficiri su ih za svaku sitnicu kažnjavali, pokušavajući da po svaku cenu sačuvaju srce „bele ideje". Ali ta ideja, kaže Vertinski, nestala je, zamrla tamo u Rusiji.

Sudbina razoružane i nemoćne vojske „belih Rusa" saveznike nije zanimala. Osim konzervi i nešto odeće, od saveznika se nije moglo ništa očekivati. „Naravno, svi ovi beli momci, svi ovi Aljoše Karamazovi iskreno su i sveto verovali u svoj beli podvig. Žudeli su za domovinom. U Carigradu se osam oficira ustrelilo zbog nostalgije." 

Nakon „Crne ruže", Vertinski je nastupao u „Steli", čiji je vlasnik bio poznati ruski crnac Fjodor Fjodorovič Tomas, bivši vlasnik moskovskog „Maksima".

U njoj se jedne večeri ponovo pojavio general Slaščov. On više nije bio „pjerekopski junak", već tužan, umoran i naglo ostareli čovek.

Ponudio je Vertinskom vino i rekao: „I ti si pogrešio, kao i ja. Svi smo napravili grešku, strašnu, nepopravljivu, neoprostivu... Nemamo pravo da živimo!" I dodao: „Poslušaj moj savet: vrati se u Rusiju!"

Nedugo potom Vertinski je saznao da se Slaščov vratio u SSSR. Moskovska „Pravda" je 13. januara 1929. objavila da je „u svom stanu ubijen Ja. A. Slaščov, bivši komandant jedne od vrangelovskih armija i sadašnji predavač na streljačko-taktičkim kursevima usavršavanja komandnog sastava Crvene armije". Sovjetska „Izvestija" je dva dana kasnije pisala da je ubica po imenu Kolenberg, star 24 godine, rekao da je zločin počinio iz osvete za svog brata, koji je pogubljen po Slaščovljevom naređenju tokom građanskog rata. Vertinski piše da je taj momak bio obešen u Džankoju na severu Krima gde je Slaščov držao štab pre konačnog prodora Crvenih preko Pjerekopa i raspada i evakuacije belih. 

U stepi moldavskoj 

Na ostrvu Prinkipo kod Istanbula siromašne ruske izbeglice su sedele kao u koncentracionom logoru. Polugladni, kartali su se gubeći jedni od drugih svoje jedine obroke, engleske konzerve s govedinom. Iz očajanja su odvrtali bakarne kvake na vratima i prodavali ih na buvljaku da bi mogli puše i piju tursku votku. 

Oni koji su potrošili svu ušteđevinu i rasprodali porodične dragulje, počeli su ponovo da jure za vize, jer je Turska krenula da ograničava slobodu emigranata. Inteligencija je težila evropskim centrima - Parizu, Berlinu, Londonu ili Argentini.

Profesore, pisce, novinare prihvatali su Česi. Bogatiji su otišli u Francusku. Kozaci su navalili u Argentinu. Mladi su tražili da odu u Ameriku, Brazil, bilo gde...

I Vertinski je decembra 1921. od jednog ruskog Grka za sto turskih lira kupio lažni pasoš na ime grčkog državljanina Aleksandra Vertidisa, rođenog u Kijevu od grčkog oca i ukrajinske majke. Popušio je poslednju sultanovu cigaretu i otplovio za Konstancu.

Obilazeći Besarabiju, Vertinski je nastupao u jeftinim noćnim klubovima. Na njegovim koncertima među ruskom publikom sedeli su i rumunski detektivi, bezbednjaci, špijuni, koji su pažljivo posmatrali umetnika i okupljene, pokušavajući da shvate tajno značenje pesme U moldavskoj stepi koja kod Rusa izaziva takvu buru emocija:

...I tužno gleda na put
Hristos raspet kod bunara.

„Šta peva? Zahtevam da mi se objasni šta on peva? Zašto su svi ovde ludi? On nema nikakav glas. O čemu se ovde radi?", besno je na rumunskom viknuo komandant Akermana, današnjeg Bilgoroda Dnjistrovskog, a onda skočio s mesta u prvom redu i udario mačem o pod.

Neki su mu prilazili i pokušavali da objasne.

„To nije tačno! On je boljševik! Drži miting!"

Na osnovu bezbedonosne procene da njegove pesme među ruskim stanovništvom podstiču antirumunska osećanja, Vertinski je proteran iz Besarabije.  

Nacista s pištoljem u direkciji Parlafona 

Godine 1923. Vertinski se obreo u Poljskoj. Piše da su ga tamo lepo dočekali, uprkos nedavno završenom Sovjetsko-poljskom ratu. Ali ubrzo, uoči posete rumunskog kralja Varšavi, ljubazno su mu savetovali da napusti zemlju i ode u Dancing odakle će lakše preći u Nemačku.

U Kenigsbergu, Dancigu, Drezdenu, Minhenu i Berlinu bilo je dvadesetih godina oko 400.000 Rusa. Emigrantski list „Rulj", koji je uređivao i izdavao bivši poslanik Državne dume Vladimir Dmitrijevič Nabokov, tešio je njime ruske izbeglice i grdio boljševike, ali je ubrzo zamro - reklame za boršč, pite i knedle nisu donosile mnogo, a bilo je malo i čitalaca i pisaca. U tom listu svoje prve pesme objavio je izdavačev sin Vladimir Vladimirovič Nabokov, čitaocu verovatno poznat po romanu Lolita.

U vajmarskom Berlinu, kako Vertinski piše, Nemci su posle ratnog poraza i kajzerovog bekstva, „hodali kao na prstima, trudeći se da ne prave buku, kao u kući u kojoj je neko upravo umro". Pošto su osiromašili, čak im se i običan, skroman život stranaca poput njegovog činio sumanutim luksuzom i ekstravagancijom.

Vertinski se seća da je njegova gazdarica napisala prijavu policiji da on svakog dana kupuje četvrt funte šunke za večeru. „Verfluchter Auslander!", „Prokleti i stranci!", moglo se u Vajmarskoj Nemačkoj čuti na svakom koraku, u tramvajima, autobusima i radnjama.

Ruski emigranti koji su imali novca otvarali su kafiće, modne i krznene salone, restorane, ali se nisu dugo zadržavali u Nemačkoj. I Vertinski je, kao i mnogi, nastavio dalje na Zapad, u Pariz „kome su ruska srca dugo težila".

Kada je krajem 1932. Vertinski ponovo došao u Berlin da po ugovoru sa koncernom „Karl Lindstrem" snimi gramofonske ploče za „Odeon" i „Parlofon", Hitler je upravo dolazio na vlast. Stigavši na dogovoreni sastanak, u kancelariji direktora zatekao je nacistu sa revolverom, koji je treskajući nogama u novim lakovanim čizmama i prezrivo žmireći, rekao da Nemačkoj ne trebaju strani umetnici jer imaju dovoljno svojih i sumnjičavo upitao Vertinskog da li je, kojim slučajem, Jevrejin. 

Kazbek, Ermitraž i Kazanova u Parizu 1930-ih

U Parizu je Vertinski nastupao na Monmartru u „Kazbeku", udobnom restoranu sa venecijanskim staklima, svetlećim stolovima i akvarijumom. Vlasnik lokala je na police duž zidova prekrivenih tepisima poređao srebrne pehare, čaše i zdele sa utisnutim ruskim orlovima, predstavljajući ih kao carsko srebro, iako je polovina toga bila napravljena na Pigalu.

Kada bi u „Kazbek" ušao Veliki knez Boris Vladimirovič sa svojom ženom i svitom, svi bi, poštujući bonton, ustajali i čekali da on sedne.

Osoblje u „Kazbeku" su činili bivši gardijski oficiri, lepi, vitki i visoki, koji su odlično govorili francuski i engleski, obučeni u plave kozačke uniforme. Preduzimljivi vlasnik kluba je na „ruskom štimungu" dobro zarađivao.

Drugi lokal u kome je Vertinski pevao bio je „Kazanova", a među njegovim gostima su mogli da se zateknu Gustav od Švedske, Alfons od Španije, princ od Velsa i Kerol od Rumunije, kao i Vanderbiltovi, Rotšildi i Morganovi koji su voleli da se mešaju se evropskom aristokratijom.

Dolazile su tu i zvezde velikog ekrana Meri Pikford, Marlen Ditrih i Greta Garbo, s tamnim naočarima da je ne bi prepoznali. Čarli Čaplin je jednom „po ruski" razbio skupu čašu, pa su mu objasnili da se tako ipak ne mora.

Monmartr je dvadesetih i tridesetih bio pun Rusa. Jedni su služili kao garsoni u restoranima, drugi su našli zaposlenje kao maître d'hôtel, treći su prali suđe u kuhinjama. Uglavnom na račun stranaca, tu su živele ruske plesačice, elegantno obučeni „žigolo" mladići koji su služili za zabavu starih Amerikanki, umetnici, pevači, muzičari, baletani, igrači, cvećari, nosači, vozači.

Bilo je tu i pripadnika političkih međusobno zaraćenih struja, od monarhista, republikanaca i anarhista do ukrajinskih nacionalista koji su votku zamenili kalvadosom i pratili svog vođu Simona Vasiljoviča Petljuru koji je u Parizu, piše Vertinski, „živeo svoje dane menjajući zlatne karbovanete opljačkane tokom svog ukrajinskog atamanstva".

Petljura je bio predvodnik borbe za nezavisnu Ukrajinu nakon ruske revolucije 1917. i predsednik Ukrajine od 1918. do 1920, kada je izbegao u Pariz.

Petljuru je, kaže Vertinski, na Bulevaru San Mišel 1926. iz osvete ubio „mali, slabašni krojač ili časovničar iz Vinice ili Berdičeva".

To je zapravo, učinio anarhista i jevrejski pesnik Samuil Švarcbud, kao osvetu zbog pogroma ukrajinskih Jevreja u vreme Petljurine vlasti 1918-1920. Švarcbudov čin je branio čitav tadašnji intelektualni svet: Anri Bergson, Mark Šagal, Romen Rolan, Maksim Gorki, Albert Ajnštajn, pa i Aleksandar Kerenski, predsednik ruske privremene vlade posle Februarske revolucije.

Osvete, kao i pesme čekaju svoj trenutak.

Ruski štim 

U Parizu je tada nastupao i Jura Morfesi, pevač ciganskih romansi i nekada velika zvezda u Sankt Peterburgu. Ali on nikako nije mogao da izađe iz ćorsokaka prošlosti sa repertoarom pesama tipa Vozi, kočijašu!, Pesma kočijaša!, Hej trojko!, Hej, kočijašu, vozi u Jar!...

Vertinski je svom prijatelju rekao: „Jura, siđi, zaboga, sa tih trojki! Odavno ih nema na vidiku. Svuda okolo je asfalt. A i sneg u Moskvi čiste automobili..." Nije hteo ni da čuje.

„Ruski emigranti u Parizu rastvorili kao kap u okeanu", piše Vertinski. Govorili su francuski, radili sa Francuzima i pokušavali da ih imitiraju na mnogo načina, ali su zadržali i svoj način života: svoje crkve, klubove, biblioteke, pozorišta.

Pokušavajući da zadrži korak s vremenom, Vertinski je tokom boravka u Francuskoj napisao i komponovao mnogo pesama novog senzibiliteta, drugačijeg od uobičajenog „ruskog klišea". Među njima su i neke od najboljih koje je ostavio za sobom: U plavom i dalekom okeanu, Koncert Sarasate, Madam, lišće već opada, Magnolija tango...

Važno mesto u umetničkom životu Pariza zauzimao je balet. Vodeća je bila trupa Baleta Monte Karla sa Leonidom MjasinomŽoržom Balančinom i Margaritom Froman, koja je prethodno dugo nastupala u Kraljevskom pozorištu u Beogradu.

U Parizu su tridesetih s vremena na vreme nastupale i baletske i pozorišne trupe iz SSSR-a, tako da su i izbegli Rusi mogli da se upoznaju sa najnovijim sovjetskim komadima, poput Bulgakovljevih Dana Turbinih, ili Tolstojeve Zavere carice

U pozorištu na Šanzelizeu pevao je Fjodor Ivanovič Šaljapin, koji će jednom u restoranu zaplakati kad mu je Vertinski otpevao Jesenjinovu pesmu Zbogom, prijatelju, zbogom!, napisanu te, 1925. godine.

Matilda Kšesinska, primabalerina petrogradskog Marijinskog teatra o kojoj se pričalo da je bila u romantičnoj vezi s Nikolajem Romanovim, svoju poslednju predstavu održala je u Petrogradu u vreme Februarske revolucije 1917, a u egzilu je obučavala mlade plesače i balerine.

Kada je njena učenica Tatjana Rjabušinska, „lagana, bestelesna, nezemaljska, kao neka vrsta božjeg duha, a ne balerina", završila ples Na lepom plavom Dunavu, Kšesinska je plakala pokrivajući usta maramicom, dok su joj se ramena tresla:

„Oh, dragi Vertinski... Ovo je ples moje mladosti! Moj život. Moje prošle godine... Sve što sam znala kako i šta nisam mogla, uložila sam u ovu devojku..."

„U pravu si, dušo! Ali moraš živeti, ne moraš da se sećaš!"

U Parizu su sa svojim trupama često nastupale Ana PavlovaTamara KarsavinaMihail FokinAleksandar Klotilda Saharov i drugi. 

Anu Pavlovu Vertinski je sreo u „Ermitažu", posle nastupa u pozorištu na Šanzelizeu. Nije bila onakva kakvu je pamtio iz domovine, bila je ostarela, premorena, njena figura je izgubila svoju prozračnost i uzvišenost, a telo elastičnost; više je ličila na asketsku figuru monahinje koja muči svoje telo nego na balerinu. Činilo se da je samo podučavala kako se igra, ali sama nije plesala.

Večerali su i pričali o modernim plesovima, za koje je Pavlova rekla da ih ne razume i da ne zna kako da ih pleše. Onda su sišli na parket da joj pokaže kako se igra tango. Vertinski je  počeo da se smeje: „Čudno mi je što ja učim Anu Pavlovu da pleše." Ona je stajala pred njim kao mlada balerina i vredno ponavljala njegove pokrete.

Posle je pričala o Engleskoj, o svojoj kući u Londonu, o svom parku, jezeru sa labudovima, o travnjaku koji šišaju dva puta nedeljno. I odjednom je ućutala.

„Da li žudite za Rusijom?", upitao ju je.

„Strašno, prijatelju, strašno! Do nesanice, do suza, do glavobolja, do očaja. Čežnja! Smrzavam se u ovoj hladnoj i tuđoj zemlji", odgovorila je tiho. 

Sledećeg dana je otišla u Englesku. Ubrzo nakon toga došla je vest o njenoj smrti koja ju je zatekla tokom turneje u Hagu 1931. Sahranjena je u Londonu, a shodno zaveštanju njen zemni prah je 2001. prenet u Moskvu. 

Kad je u „Ermitažu" Tamari Karsavini, koja je još bila lepa, otpevao pesmu na stihove Georgija Ivanova Izašao je mesec nad ružičastim morem, slavnoj balerini su suze potekle niz lice na kome su lutanja ostavila trag.

„Šta misliš, Saša, hoćemo li se ikada vratiti kući?"

On sam, čija su tada već dva zahteva da se vrati bila odbijena, nije u to verovao, ali joj je rekao:

„Ako to zaslužimo..."

Tuđi gradovi, tamo preko okeana 1934.

U jesen 1934. Vertinski je napustio Pariz i otplovio za Ameriku parobrodom „Lafajet" na kome je bilo nekoliko francuskih umetnika pozvanih u Holivud i mnogo američkih turista koji se vraćaju u zemlju. Na brodu su bila i tri čikaška gangstera sa svojim devojkama, koje su na večeru izlazile sa svežim orhidejama svaki put u boji večernjih haljina iz najboljih pariskih kuća. Na tom putovanju, Vertinski je napisao pesmu O nas i o rodine (O nama i otadžbini):

Plovimo okeanima
Brazdamo kontinente
I nosimo u tuđe zemlje
Osećaj ruske tuge

Na prvom koncertu Vertinskog u Njujorku okupilo se mnogo ruskih umetnika koji su zaglavili u Americi, među njima Rahmanjinov, Šaljapin, Nikita Balijev, kao i mnogo američkih pevača, među kojima i Bing Krozbi, koji ništa nije razumeo, ali mu je rečeno da treba da odsluša Vertinskog jer je reč o „ruskom kruneru" (crooner, neko ko peva u pola glasa i deklamuje).

Najbolniju strunu u srcima Rusa u Americi probudila je pesma koju je te večeri Vertinski prvi put izveo: Tuđi gradovi (Čužie goroda):

Bilo je... Bilo i nestalo je...
Ovde žive stranci
I tuđa radost i nesreća.
A mi smo za njih stranci zauvek...

Rus u Holivudu

Iz Njujorka Vertinski se uputio u San Francisko, gde je nastupao u čuvenom holivudskom „Brekfest klubu", gde su se okupljali milioneri.

Rusi su bili tada u velikoj modi u Holivudu, naročito u vreme nemog filma. Među holivudskim Rusima većina su bili statisti, kostimografi, snimatelji ili šminkeri.

„Koga sve nisam sreo ovde u Holivudu! Bivši admiral, bivši novinar, bivši tužilac, bivši milioner, bivši ministar, bivši pisac. General sada vodi restoran, admiral foto-radnju, tužilac je švercer, novinar radi kao kuvar, a milioner je pustio crnu bradu i u kavkaskom čerkeskom kaputu s bodežima stoji na vratima restorana i otvara vrata gostima", piše Vertinski.

„Zašto su ovi ljudi došli u Holivud? Šta su tražili u njemu? Koji vetar ih je doneo ovde, na kraj sveta? Kojim putem su prošli svi ovi Moskovljani, Rostovci, Novorosijci pre nego što su ovamo stigli?

Rus koji je izgubio domovinu više ne oseća daljine. Ako nismo kod kuće, da li je zaista važno gde živimo? Setio sam se reči Marine Cvetajeve: Baš me briga - Gde - Potpuno sama!"

Vertinskom je ponuđeno da glumi u Holivudu, na engleskom, ali on, koji je tečno govorio nemački i francuski, engleski nije podnosio, kako je priznao Marleni Ditrih, koju je poznavao još iz Pariza. Ona mu je savetovala da prevaziđe gađenje i pribere se, što mu nije pošlo za rukom.

U Holivudu je odseo u njenoj luksuznoj vili na Beverli Hilsu, a u julu 1935. joj posvetio pesmu Marlen, koja liči na neko ruganje na nemačkom i završava se stihovima:

...Polako povući oroz
I reći ljubavi: Zbogom!
Gud baj.

Na pariskom talasu u Šangaju 1935.

Vertinski iz San Franciska 1935. isplovljava dalje na zapad, preko još jednog okeana. Odlazi najpre u Mandžuriju, u Harbin, a odatle u Šangaj, o kome se u to vreme govorilo kao o „Holivudu Istoka".

Šangaj je tridesetih bio destinacija dekadentnih Evropljana, kineskih gangstera, špijuna svake vrste i velikana svetske umetničke scene. Na nastupe je ovde dolazio i Fjodor Šaljapin, koji je u vreme Velike depresije u Americi izgubio veliki novac, pa sada, već star i umoran, više nije birao mesta gde će nastupati kako bi izdržavao veliku porodicu.

U delu Šangaja koji je bio poznat kao „Mala Rusija" nalazile su se ruske draguljarnice, prodavnice uvozne odeće, biblioteke, apoteke, foto-studija, prodavnice hrane, nameštaja, fabrike votke, bakalnice...

U memoarima Vertinski ovako opisuje atmosferu koju je zatekao u Šangaju:

„Rusi su potpuno poludeli. Svi su zauzeti spekulacijama. Čitavo bogatstvo se stvara munjevito i isto tako brzo se topi zbog samo jedne neuspešne kombinacije ili hirova razmene. Šangaj je pun lopova. Neko radi za kontraobaveštajnu službu, neko s Japancima, neko samo pretura po džepovima."

Ruske porodice u Šangaju su većinom zavisile od supruga ili ćerki, koje su radile kao učiteljice, medicinske sestre, profesorke muzike, plesa ili francuskog jezika, a one siromašnije kao šnajderke, prodavačice, frizerke, stenografkinje, kelnerice, devojke u barovima. Barovi, kabarei, pušionice opijuma, javne kuće, balske dvorane, noćni klubovi, kockarnice, kazina, bili su svake večeri puni Rusa.

Rusi su imali i svoj orkestar i dramski teatar, zbog koga se govorilo o „pariskom talasu u Šangaju". U šangajskim balskim dvoranama svirao je Oleg Leonidovič Lundstrem koga su nazivali „kraljem džeza Dalekog istoka". 

Vertinski opisuje kako su jednom nedeljno u klubu „Renesansa" održavane večeri nazvane „HLAM" (što na ruskom znači „smeće", a ustvari je akronim od reči Hudožniki, Literatorы, Artistы i Muzыkantы - umetnici, pisci, artisti i muzičari), tokom kojih su lokalni pesnici čitali pesme, a dame pevale ciganske romanse kao Sneg te zavejao Rusijo...

„Duša" ovih večeri bio je izvesni Gvadalkivirov, pozorišni parazit, koji je 1930. godine stigao s jednom baletskom trupom najpre u Harbin i odatle preduzimao svakojake pozorišne poduhvate na kojima je zarađivao znatan novac, a umetnicima je obično plaćao malo ili ništa.

Vertinski je u Šangaju nastupao u kabareu u letnjoj bašti „Arkadije" i u kafeu „Mari-Rouz", ali mu nastupi nisu donosili velike honorare.

Sebe iz tog vremena ironično opisuje kao „zauvek mladog dedu", koji ima dva obožavaoca - „unuka", kako ih naziva. „Obojica su klošari. Svi ih se boje, a niko se ne usuđuje da ih dira. Obojica su zgodni. Mlađi je Gruzijac i svira gitaru, stariji je Rus i bavi se samo sportom. Oni obožavaju svog 'dedu', i prate ga kao hrtovi..."  

Dok deda peva, unuci sede za njegovim stolom i piju. Ako neko od gostiju ne sluša ili zvecka priborom, stariji će ga ljubazno pozvati da izađe u hodnik. Ako ovaj kaže da je došao na večeru, a ne da sluša pesme, on će mu izneti ponudu: „Uzmi svoju večeru i idi s njom u toalet. A počneš li da zveckaš dok Deda peva, začepiću ti grlo tom tvojom šniclom!" Mnogi zaziru od Vertinskovljevih „unuka", prijatelji se smeju.

Maja 1942. Vertinski se oženio dvadesetogodišnjom Gruzijkom Lidijom Vladimirovnom Cirgvavom, od koje je bio 34 godine stariji. Ubrzo im se rodila prva ćerka Marijana.

Kada su Japanci okupirali Šangaj, finansijska situacija naglo se pogoršala, pa je Vertinski morao da drži po dva koncerta dnevno kako bi prehranio porodicu. Pre svakog nastupa otkupljivao je frak iz zalagaonice, a posle nastupa ga ponovo zalagao. 

Povratak u Moskvu 1943. 

O tadašnjoj atmosferi među šangajskim Rusima govore i stihovi koje je Vertinski tada napisao:

Proklinjali. Plakali. Vikali.
Recitovali: „Naša mati".
U kafanama pili za preporod,
Ujutru opet proklinjali.

U ratno doba Vertinski je počeo i da iskazuje lojalnost sovjetskoj vladi, objavljujući u šangajskom sovjetskom listu Novaja žiznj, iako je većina Rusa u Šangaju bila antisovjeski razpoložena, a bilo je i grupa ruskih fašista.

Kao što sinolog Radosav Pušić piše u eseju „Ruski emigranti u Šangaju", pre revolucije tu su živeli trgovci, činovnici transportnih kompanija i Rusko-azijske banke, a posle Oktobarske revolucije u Harbin i Šangaj slivaju se izbegli kozaci iz Orenburga, Jenisenska, Irkutska, ostaci belih divizija iz Omska, Tomska, Irkutska ili Tobolska, seljaci iz Samare, Ufe i Perma. Nakon toga stižu i sovjetske diplomate.

Februara 1943, u vreme završetka Staljingradske bitke, Vertinski u Šangaju piše:

Na snežnim putevima Rusije,
Kao čopori gladnih vukova
Nečujne kolone lutaju
Zarobljenih nemačkih pukova.

Krajem marta 1943. uputio je pismo ministru spoljnih poslova Vječeslavu Molotovu: „Dvadeset godina živim bez otadžbine. Emigracija je velika i teška kazna. Ali svaka kazna ima granicu... Živeti daleko od otadžbine sada kada ona proliva krv, i biti nemoćan da joj pomogneš, to je najgore. Molim vas, Vjačeslave Mihajloviču, da mi dozvolite da svoje snage, koje još imam dovoljno, i ako je potrebno svoj život - darujem svojoj domovini."

Dobio je dozvolu da se vrati. Sa suprugom i ćerkom stigao je u Moskvu novembra 1943, nastanivši se u Ulici Gorkog (bivša Tverska).

Pomenuće to u otvorenom „pismu zagraničnim prijateljima", objavljenom u listu Ruski glas 1. avgusta 1949, demantujući tvrdnje emigrantske štampe koja ga je bar tri puta sahranila, navodeći da je streljan na prvoj stanici kad se iz Kine vratio u SSSR, da je umro u koncentracionom logoru od iscrpljujućeg rada negde u Magadanu, da je izvršio samoubistvo u Moskvi, da gladuje i prodaje novine u Moskvi...

Svoje „zagranične prijatelje" tada je pozvao da se sete njegove Stepe moldavske, ili Tuđih gradova, ili O nama i o otadžbini, i da njegovo „skromno ime ne koriste kao materijal za podlu antisovjetsku propagandu".

Dok je bio u emigraciji, ploče Vertinskog u SSSR-u nisu bile zabranjene, ali su bile nepoželjne: jedan inženjer, optužen za špijunažu i sabotaže, morao je da prizna da je od neke gospođe iz Londona koju je poznavao kupio 15 Vertinskovljevih ploča ...

Kad se vratio u zemlju i počeo da nastupa, na svakom koncertu je bio prisutan i cenzor. Od više od stotinu pesama koje je inače izvodio bilo mu je dozvoljeno da izvede tridesetak, među njima i O nama i otadžbiniNaša tugaU snegovima Rusije...

Kada je pevao u Čiti, 800 kilometara istočno od Irkutska, nekad poznatoj kao grad prognanika na transsisibirskoj železnici, Aleksandar Vertinski je bio iznenađen kad je shvatio da čak i tamo publika zna njegove pesme.

Pevao je i pesme sovjetskih autora, a 1945. napisao je i pesmu On posvećenu Staljinu... 

"Da li je Iv Montan važniji od mene?" 

Godinu dana pre smrti, Vertinski je 1956. pisao zameniku sovjetskog ministra kulture:

„Tamo negde... na vrhu, i dalje se prave da se nisam vratio. Ne pišu o meni, ne govore ni reč, kao da nisam u zemlji. Novine i novinari kažu 'nema signala'. Verovatno ga neće ni biti. Međutim mene ima! Veoma me ima! I narod me voli! (Oprostite mi na ovoj hrabrosti.)

Proputovao sam našu zemlju, četvrti i peti put. Pevao sam svuda - i na Sahalinu, i u centralnoj Aziji, i na Arktiku, i u Sibiru, i na Uralu, i u Donbasu, o gradovima da i ne govorim. Završavam svoju treću hiljadu koncerata. Tamo gde crnim ugljem natopljeni ljudi izlaze iz rudnika, posle nastupa mi prosti radnici prilaze, stisnu mi ruku i kažu: 'Hvala što ste došli!'

Zašto ne mogu da pevam na radiju? Da li je Iv Montan, čiji jezik niko ne razume, bliži publici i potrebniji od mene?"

Setili su ga se, ali ne kao pevača, već kao glumca. Godine 1951. dobio je Staljinovu nagradu za ulogu kardinala Birča u filmu Zavera osuđenih. Bio je to redak slučaj da državnu nagradu dobije glumac koji igra negativca. Zapažena je bila i njegova uloga mletačkog dužda u filmu Veliki ratnik Albanije Skenderbeg iz 1953, kada su Sovjeti sa Enverom Hodžom bili "druzjami".

Nakon lenjingradskog koncerta 1957, u sobi Hotela „Astorija" stalo je srce Aleksandra Vertinskog.

Kad je Marlena Ditrih jednom dolazila u Moskvu, kažu da je odnela cveće na njegov grob na Novodevičjem groblju u Moskvi.

Naslednik Vertinskog na Boljšom karetnom

Prošle godine je na TV Rusija 1 snimljena i emitovana serija posvećena životu Aleksandra Vertinskog. Oživljavanje sećanja na „tužnog Pjeroa ruske šansone" pokazuje da se u Rusiji i pesmama miri sećanje na sovjetsko doba i na predrevolucionarnu Rusiju.

I Ukrajinci su svojevremeno negovali uspomenu na Vartinskog, podigavši mu u Kijevu spomenik, u kostimu Pjeroa.

Stih „Ne znam zašto i kome to treba" iz pesme Šta imam da kažem masovno je pevan u SSSR-u 1990-ih i asocirao je na žrtve sovjetskog ratnog pohoda na Avganistan. Peva ga, možda, neko i sada.

Uticaj Vertinskog se u SSSR-u osećao u šansonama Bulata Okudžave i Vladimira Visockog, čije ploče takođe nisu objavljivane, ali su ih svi znali. Od Visockog je u današnjoj Rusiji, kažu istraživanja, popularniji samo kosmonaut Jurij Gagarin.

U TV seriji iz 1969. Mesto susreta ne treba izmeniti (Mesto vstreči izmenitь nelьzя) Visocki u ulozi policijskog detektiva Žeglova - fiktivnog lika koji je devedesetih u anketama figurirao kao model za izbor poželjnog predsednika - seda za klavir i peva pesmu Vertinskog Lilovый negr:

Gde si sada, ko ti sada ljubi ruke?
Gde je otišao tvoj Kinez Li?
Ti si, izgleda, potom volela Portugalca,
Ili si možda otišla sa Malajcem?

Isti ton preovlađuje u ispovednoj pesmi Visockog Na Bolьšom karetnom, o ulici u moskovskom Tverskom reonu na kojoj je proveo mladost, nazvanoj tako po prodavnici kočija:

Gde je tvojih sedamnaest godina?
Na Boljšom karetnom...
Gde te danas više nema?
Na Boljšom karetnom.