Dve nedavne posete Olafa Šolca i Analene Berbok Poljskoj desile su se u vreme kada ledeni vetrovi duvaju na relaciji Varšava–Berlin i Varšava–Brisel, potresajući temelje Evropske unije. Od načina na koji će se razrešiti spor između evropskog i nacionalnog prava oko nadležnosti i prevlasti zavisiće ne samo priroda evropske zajednice, nego i njena sudbina. Varšava je, pored ostalog, podsetila novog nemačkog kancelara Olafa Šolca na pitanje ratnih reparacija za razaranja i zločine u Drugom svetskom ratu. Licitira se s brojkom od 740 milijardi evra.

Nikad se, zaista, nije dogodilo da se u Varšavi, dan za danom i u odvojenim posetama, nađu prve ličnosti nemačke spoljne politike: kancelar i šefica diplomatije. Poljska jeste visoko među prioritetima Berlina, ali nije, nije bar bila, u ravni tradicionalno „prve adrese" - Pariza. Kada je u pitanju Francuska, ta tradicija, istina, nije ni ovaj put preskočena. Jeste, međutim, u najmanju ruku neobično to što je nemački dvojac, ne predahnuvši, odmah zatim posetio i prvi istočni komšiluk.

Ta upadljiva i demonstrativna „ofanziva šarma", gotovo diplomatski „desant" i (pre)jako doziranje politike, nisu bili slučajni. U politici, posebno spoljnoj, ništa nije slučajno.

U odgonetanju te govorljive hitnje prve nemačke državničke garniture, prevagu, naravno, imaju spoljnopolitički razlozi, iako ne treba isključiti ni one unutrašnje prirode. U novoj, trobojnoj vladajućoj koaliciji, različitih programskih prioriteta i personalnih ambicija, u toku je, očigledno od samog starta, sondaža pozicija, prevashodno u spoljnoj politici.

Uzdržani i iskusni Olaf Šolc je, nimalo slučajno, poručio da će se nemačka spoljna politika voditi iz vladinog kancelarskog ureda i ministarstva spoljnih poslova, naporedo.  To je moglo, i trebalo, da deluje umirujuće za domaću, a pogotovo za međunarodnu javnost, s obzirom na pitanja koja su se i na jednoj i na drugoj strani minulih dana rojila: koliko će naglašeno ambiciozna zelena Analena Berbok, u spoljnoj politici još „zelena", nemačku spoljnu politiku obeležiti, i obeležavati, reskim stranačkim rukopisom iz izborne kampanje, a koliko će u toj politici, uprkos svemu, prevladavati ono što se označava kao real politika, nadstranački nemački državni rezon.  

Mraz koji usijava političku atmosferu

U svakom slučaju, poseta Poljskoj, učinjena u naglašenoj hitnji, ma koliko delovala protokolarno bila je, posebno po onome kako je u oba slučaja protekla, najmanje protokolarna. Okolnosti u kojoj su se ove dve sinhronizovane posete desile nisu to dozvoljavale: ledeni, mrazni vetrovi koji duvaju na relaciji Varšava-Berlin i još olujnije na liniji Varšava-Brisel, usijavaju političku atmosferu koja sve više, i sve dramatičnije, potresa same temelje evropske kuće.

Front koji je otvoren unutar Evropske unije između jednog broja zemalja s naglašenim suverenističkim, nacionalno obeleženim tendencijama i konkretnim zahtevima, i briselske nadnacionalne (po mnogima birokratske) konstrukcije, mogao bi, zaista, da bude dramatičniji i razorniji od bregzita, ne samo zato što se sve učestalije spominje mogući „polegzit". Sporenje između evropskog i nacionalnog prava oko nadležnosti i prevlasti udara u same temelje evropske građevine. Od načina na koji će biti okončan taj unutrašnji sukob, zavisiće ne samo priroda evropske zajednice, nego i, u konačnom, njena sudbina.

Za sada u tom prevlačenju konopca niko ne odustaje. Naprotiv. Situacija biva sve eksplozivnija. Evropska komisija preti oštrim, prevashodno finansijskim ali i drugim merama. Poljskoj je, na primer, naređeno da mesečno plaća kaznu od milion evra što vlastima u Varšavi ne pada na pamet. Iz Varšave uzvraćaju da je reč o zlim namerama, ucenama i „pravnoj agresiji Brisela i Berlina". 

Stare alergičnosti i novi strahovi

„Alergičnost" na Brisel u Poljskoj je novijeg datuma (Poljska je u Evropsku uniju ušla 2004), ali ona prema Berlinu je (daleko) starijeg datuma: ovde mrazni vetrovi skidaju „prašinu" s prošlosti koja nikako da prođe: u pitanju su tragična poljska iskustva i nezalečene rane koje počnu da „krvare" ponekad i bez jačeg povoda i razloga.

Paradoksalno zvuči: najbliži susedi, Nemačka i Poljska počeli su da se upadljivije udaljavaju u zajedničkoj evropskoj kući, posebno od kada je u Varšavi na vlasti konzervativna stranka Jaroslava Kačinjskog Pravo i pravda. Nemački mediji, a i političari, primećuju kako Kačinjski „ne propušta priliku" da kritikuje i optužuje Nemačku.

Lider poljske vladajuće stranke bio je, na primer, svojevremeno naglašeno isključiv i energičan u odbijanju ideje o raspodeli migranata. Poljska, rekao je, ne može da plaća danak zbog „nemačke (migrantske) krivice i krivice Angele Merkel". Njemu je, kažu, dovoljan i najmanji povod da „nasrne na Nemce". Našao ga je, tako, i u jednoj reči iz nemačkog koalicionog sporazuma: da će se koalicioni partneri zalagati za „federalnu" Evropu. Prema pisanju nemačkih medija, Kačinjski je, navodno, na zatvorenoj sednici parlamentarne grupe svoje stranke u toj reči „pročitao" najavu nemačkog „Četvrtog rajha".

Bilo je to rezolutno upozorenje koje u ušima njegovih zemljaka lako može da izazove asocijacije na zverstva koja su nacisti počinili u ovoj zemlji. Gotovo da nema porodice u Poljskoj koja nije izgubila nekog svog tokom duge nemačke okupacije. Od 1939, kada je 2. septembra napadom na Poljsku Hitler i započeo razarajući Drugi svetski rat, do 1945. godine Poljska je izgubila šest (najverovatnije i više, tačan broj nikad nije utvrđen) miliona svojih građana, uključujući i tri miliona „svojih" Jevreja. 

Granica na Odri i Nisi

Među strahovima koji su ugrađeni u mentalno (i političko) poljsko biće, dugo je nemir izazivalo (nesigurno) pitanje granice na Odri i Nisi. Milioni proteranih Nemaca, ohrabrivani politikom konzervativnih zapadnonemačkih vlada, počev od Konrada Adenauera i njegovih naslednika Ludviga Erharda i Kurta Kisingera, nikad se nisu pomirili s gubitkom istočnih delova Pruske. Uvek su, preteći, uzvikivali: Šlezija je naša...

Prvi (zapadno)nemački kancelar koji je, svojim potpisom, priznao da je ta granica definitivna i konačna bio je socijaldemokrata Vili Brant (sporazum iz 1970, početak njegove čuvene „istočne politike").

Ta činjenica je mogla da deluje umirujuće sve do pada Berlinskog zida i ponovnog ujedinjenja Nemačke. U Poljskoj su tada buknule strepnje i otvoreni strahovi od novog „džina u srcu Evrope" i njegovih naraslih ambicija i aspiracija (pa i mogućih zahteva za revizijom granice na Odri i Nisi!).

Varšava je tada želela, i zahtevala, da se to pitanje nađe na dnevnom redu međunarodne konferencije o takozvanim spoljnim okolnostima nemačkog ujedinjenja u formaciji „dva plus četiri" - na kojoj su 1990. učestvovale dve tada još formalno odvojene nemačke države, zapadna i istočna, i četiri ratne pobednice iz Drugog svetskog rata, Sovjetski Savez, Sjedinjene Američke Države, Velika Britanija i Francuska. 

Kolova i Genšerova uveravanja

Izveštavao sam za „Politiku", kao njen stalni dopisnik, tada sa „sesija" koje su se održavale u Bonu, „seleći" se potom sve do Moskve. Tadašnji domaćini u Bonu, kancelar Helmut Kol i šef diplomatije Hans Ditrih Genšer, i pred novinarima su tvrdili da tu „neće i ne može biti problema", da Bon ne dovodi u pitanje granicu na Odri i Nisi. I da će se to rešiti, bilateralno, u razgovorima sa Varšavom. Nepoverljivim i uznemirenim Poljacima to nije bilo dovoljno. Želeli su i garancije četiri moćne sile. I imali su je.

Posle svečanog potpisivanja sporazuma kojim se garantuje „zapadna poljska granica" na Odri i Nisi - a tom činu je, s nemačke strane, pored aktuelnog kancelara Kola prisustvovao i bivši kancelar Vili Brant - šef diplomatije Hans Ditrih Genšer je poručio onim sugrađanima koji su gnevno reagovali protiv ovog sporazuma: „Mi Nemci smo svesni da se sporazumom koji je danas potpisan ne ustupa ništa što već odavno nije izgubljeno, kao posledica jednog zločinačkog rata i kriminalnog režima".

A među posledicama tog „zločinačkog rata" i „kriminalnog režima" ostalo je pitanje ratnih reparacija. Na to pitanje zvanična Varšava je podsetila novog nemačkog kancelara Olafa Šolca prilikom njegove prve posete Poljskoj, koja je i povod ovom tekstu. Time je stara i u odnosima dve zemlje politički (naglašeno) varničava tema dodatno aktuelizovana. 

Kontroverze oko ratnih reparacija

To je još jedna od teških zaostavština prošlosti koja, kad je reč o susedima na Odri i Nisi, rekosmo, nikako da prođe. Lansirana je posebno izričito 2015, kad su je na dnevni red demonstrativno stavili gnevni Grci (bilo je to u vreme njihove famozne dužničke krize i rigoroznih stavova kancelarke Angele Merkel i Volfganga Šojblea, tada nemačkog ministra finansija). U Atini se u tom času baratalo sa brojkom od 280 milijardi evra, koliko bi, tvrdilo se, trebalo da im na račun ratne odštete plati Berlin.

Grcima su se promptno pridružili Poljaci. U Berlinu je počeo da raste strah od „grčkog virusa". Ako bi se pustio duh (reparacija) iz boce, bogata Nemačka bi se našla u krajnje nezavidnom položaju: Hitlerova Nemačka ratovala je protiv šezdeset i dve zemlje koje bi, u tom slučaju, tražile ono što „niko ne bi mogao da plati". 

Poljski parlament, Sejm, formirao je posebnu komisiju koja treba da sačini konačan zahtev koji bi se ispostavio Berlinu. Već sada se licitira s brojkom od 740 milijardi evra. Koliko bi tek trebalo da traži, u tom kontekstu, Moskva, uzviknuo je, s uzdahom, jedan nemački profesor ekonomije!

Kancelar Olaf Šolc je ponovio ono što su govorili i njegovi prethodnici: neoročenu nemačku odgovornost za zločine počinjene u nemačko ime. Ne više od toga. Za zvanični Berlin je pitanje reparacija „politički i pravno" rešeno i okončano. Zahtevi se glatko odbijaju i odbijaće se.

Nemci se u obrazlaganju ovog izričitog odbijajućeg stava, pozivaju na više dokumenata. Prvi je onaj iz Londona, potpisan 1953, da će pitanje reparacija biti rešavano (tek) po potpisivanju mirovnog ugovora. Pošto takav ugovor minulih decenija nije potpisan, Nemci su odbijali da o tome uošte i razgovaraju.

Kancelar Helmut Kol se plašio da bi ta tema mogla da se nađe u završnom dokumentu ranije spomenute konferencije „2 plus 4" o nemačkom ujedinjenju. Učinio je sve, i u tome uspeo, da do toga ne dođe. U međunarodnom sporazumu koji su potpisali predstavnici četiri sile pobednice i dve nemačke države reparacije zaista nisu uopšte spomenute.

Dovoljan osnov za zvanični Berlin da sada, i do daljeg, odbija pitanje reparacija kao temu. Poljaci, ipak, ne odustaju...