Разум и осећајност

Слушаћете Клавирски концерт у Еф дуру Франсоа-Адријена Боалдијеа у интерпретацији пијанисткиње Наташе Вељковић и Оркестар италијанске Швајцарске под управом Хауарда Грифитса.

Боалдије је рођен 1775. године у Руану, где је почео да стиче музичко образовање у градској катедрали. Током „година терора" Руан је био један од ретких градова у којима је очувана културна активност, те је млади Боалдије пратио извођења сценских дела Гретрија, Меила и Далајрака. Своју прву „оперу комик" представио је 1793. године, а две године касније и друго сценско остварење, чији га је успех уверио да треба да окуша срећу и у престоници. По доласку у Париз, најпре је радио као клавирштимер, да би потом позоришту Фејдо понудио своје комичне опере Швајцарска породица и Срећна новост, а ривалском позоришту Фавар оперу Зораима и Зулмар која му је донела изузетан успех. Само две године по доласку у Париз, Боалдије је именован за професора на новооснованом Конзерваторијуму, где је предавао клавир. Након краха краткотрајног брака, отишао је у Санкт Петербург, где је на двору Александра И добио позицију „директора француске опере" и у наредним годинама представио својих девет нових дела. Ипак, након осам година у служби руског цара, вратио се у Париз где је поново освојио публику својим елегантним мелодијама и одличном оркестрацијом, али и иновативном тематиком, оличеној у његовој најуспешнијој опери Бела дама, која ће касније утицати на читав низ дела попут Лучије од Ламермура или Пуританаца.

Иако је Боалдије репутацију стекао пре свега својим операма, у његовом опусу се налази и велики број камерних вокалних дела, познатих као романсе, али и успешних инструменталних композиција, као што је Концерт за харфу, једно од темељних дела за овај инструмент.

Боалдијеови савременици, попут Обера, Адама, Керубинија и Берлиоза, слагали су се у оцени да је он био талентован музичар са изузетним креативним способностима. Његова дела никада нису била усиљена или афектирана, а захваљујући неукротивом духу, свежини и елеганцији израза, лако је успевао да очара слушаоце.

Клавирски концерт у Еф дуру који ћете вечерас слушати, представља Боалдијеово рано дело, а написан је 1792. године. Двоставачан по својој структури, овај концерт је ближи делима Хајдна и Моцарта, него Бетовена, док клавирска деоница пружа солисти довољно техничких изазова. Интерпретација Наташе Вељковић и Оркестра италијанске Швајцарске под управом Хауарда Грифитса поседује лакоћу и окретност која одговара Боалдијевој музици и потврђује зашто је овај композитор имао надимак „француски Моцарт".

Уредница емисије: Ивана Неимаревић

број коментара 0 Пошаљи коментар