Опера – Андре Гретри: Кефал и Прокрида

Представићемо оперу-балет „Кефал и Прокрида” Андреа Гретрија са снимка који је 2010. године за кућу Ричеркар остварио Камерни хор из Намира и ансамбл Лез Агреман под управом Гија ван Васа. Главне улоге тумачили су: Бенедикт Торан - богиња Аурора, Катиа Велетаз - Прокрида, Пјер-Ив Приво – Кефал. Изабел Калс је била богиња Палес и Љубомора, Орели Франк је тумачила Флору, док је Каролин Вејнантс била персонификација Љубави.

Ово дело је премијерно изведено у Краљевској опери дворца у Версају 30. децембра 1773. године поводом венчања унука Луја XV, грофа Артоаа – будућег краља Шарла X и принцезе Марије Терезе од Савоје. Наиме, млади Гретри је својом опером-комик Хјурон написаном четири године раније освојио париску публику, као и богате, аристократске мецене што је кулминирало поруџбином за овако важан догађај, који ће му две године касније осигурати место у Краљевској музичкој академији. Либрето је написао песник Жан-Франсоа Мармонтел, у слободној адаптацији митолошке приче из Седмог певања Овидијевих Метморфоза. Текстуални предложак је имао амбицију да комбинује како то сам Мармонтел каже „фантастичне елементе и спектакл француске опере са аријама, дуетима, речитативима и ансамблима у италијанском маниру". По свему судећи, публика је на премијери уживала у Гретријевој музици, посебној оној за плесне нумере, али је остала збуњена пред овим спојем француских и италијанских елемената, због чега је критикована. За модерног слушаоца пак, управо је ово стилско богатство посебно занимљиво и свеже, јер поред француских елемената – присуства алегорије, интервенције богова и балета, ту је недвосмислено италијанска подела на три чина, одвојене нумере, као и прозрачна вокална виртуозност, која указује на елегенацију галантног стила. Такође, иако је дело насловљено као „херојски балет" оно је по својим карактеристикма, посебно због задржавања јасног драмског заплета, пасторалној и митолошкој тематици, ближе обрисима „лирске трагедије", тако да је данас уобичајено да се ово дело посматра као завршница француске оперске форме. Са друге стране, инсистирање на осећањима протагониста, укидању „херојства", указују на потенцијал да се дело по речима Мармонтела сагледа као „романтична трагедија", чиме се отварају врата будућој епохи. Зато не чуди да је неколико година касније, у обнови у Париској опери, доживело успех код публике, која је тражила нешто ново, а што ће у наћи у Глуковим реформисаним операма. Савременике је посебно инспирисао начин на који је Гретри у Кефалу и Прокриди користио речитативе, њихова природност, блискост свакодневном језику, као и мелодијска инвенција и емотивна непосредност. 

Сама заплет обрађује љубав лепог и храброг ловца Кефала и нимфе Прокриде, која је служила богињи лова Дијани и које се одрекла због својих осећања. Богиња је одлучила да се освети јер је прекршила завете, док је у Кефала заљубљена богиња зоре Аурора, која жели да уклони своју супарницу. На самом крају, Кефал случајно копљем убија своју вољену, која се скрива у жбуњу где је он кренуо у лов. Ипак, у опери, персонификација Љубави спашава Прокриду осигуравајући срећан крај. 

Уредница Ксенија Стевановић