Мајстори барока

Композиције везане за службу Вечерњи Карла Доната Косонија, аутора из XVII века који је стварао на северу Италије. Снимак је 2019. године објавила кућа Соло музика у сарадњи са Сони мјузик и Швајцарским радијом 2. Ансамблом Новантиква из Берна руководи Бернхард Пфаматер, док Кеселберг ансамбл наступа под управом Илзе Грудуле. 

Карло Донато Косони је рођен је 1623. године, у малом градићу Граведона на обали језера Комо. У самом граду Комо је око 1650. године постао оргуљаш цркве Сан Феделе, а такође је произведен у свештеника. У наредној деценији био је главни оргуљаш у болоњској базилици Светог Петронија, да би касније, у последњој деценији XVII века, постао хоровођа Миланске катедрале. После сукоба са надбискупом Федериком Висконтијем, вратио се у своје родно место, где је наставио до компонује до смрти, 1700. године. Данас је познато да је иза Косонија остало око 350 дела, од којих су нека штампана у Венецији за време његовог живота - пре свега збирке мотета, док се остала налазе у архивима у Швајцарској, као и у Милану, Кому и Болоњи. Посебно су занимљиви рукописи који се чувају у бенедиктинској опатији Ајнзилден, која се налази у кантону Швиц. Наиме, Косони је своја педесет четири духовна дела завештао овој опатији, вероватно јер је био интимно упознат са радом монаха на образовању становништва у Белинзони, граду који се налази са швајцарске стране Алпа, у односу на његову родну Граведону. Само братство опатије је са великим поштовањем примило Косонијеве партитуре, укључујући их чак и у своју литургијску праксу, све до 1853. године. 

У емисији су заступљене управо композиције које се чувају у опатији Ајнзилден. Компоноване су за двоструки хор и написана су између 1667 и 1675. године у Болоњи. Косони се у овом случају ослања на идеју двоструког хора коју је промовисао чувени ренесансни музички теоретичар Ђозефо Царлино који је записао: „Овакви хорови ће стварати пуни звук у великим црквама, у којима четврогласна фактура – чак и када је велики број певача укључен – није довољна и омогућиће већу разноврсност хорског звука”. Техника позната под називом „cori spezzati” – подвојени хорови – је посебно била присутна у Венецији, где је базилика Светог Марка имала посебно повољне акустичне услове за њено коришћење, што се може видети и у делима Андрее Габријелија, Ђованија Габријелија и Клаудија Монтевердија. 

Базилика Светог Петронија у Болоњи је такође импресивних димензија и сматра се највећом црквом на свету саграђеном од цигала. По пар оргуља се налази са сваке стране олтара и оне су међу најстаријим у Италији. Музичари су морали да савладају раздаљину од двадесет метара између оргуља и две хорске нише, али управо у тој просторној формацији, дела која ћете чути добијају своју пуноћу и звучну лепоту. 

Уредница Ксенија Стевановић