Читај ми!

Уметност интерпретације – Серђу Челибидаке

Емисија је посвећена једном од најзначајнијих диригената XX века, Серђуу Челибидакеу и његовим извођењима дела Шуберта, Равела, Берлиоза и Чајковског.

Румунски диригент Серђу Челибидаке рођен је 1912. године, а детињство је провео у Јашију, где је са само четири године почео да импровизује на клавиру. Студије је започео у Букурешту, да би их наставио у Паризу, а потом и у Берлину, где уписује Високу школу за музику, учећи композицију и дириговање са Куртом Томасом и Фрицом Штајном. Након завршетка студија, посвећује се студијама филозофије и музикологије, сарађујући са професорима Николајем Хартманом и Арнолдом Шерингом, што резултира докторатом посвећеним стваралаштву Жоскена де Преа који брани 1944. године. Уметничка каријера овог аутора започиње одмах након завршетка рата, када сплетом по њега срећних околности, преузима Берлинску филхармонију, један од најзначајнијих европских оркестара. Челибидаке се тих година беспоштедно залагао да се на чело овог ансамбла врати Вилхелм Фуртвенглер, те су се између 1947. и 1952. године ови диригенти често смењивали за пултом овог орекстра. Након Берлинских филхармоничара, руководио је радијским оркестрима у Стокхолму, Штутгарту и Паризу, те одлазио на бројна гостовања широм света. Ипак, његово име остаће пре свега везано за Минхенску филхармонију на чијем се челу налазио од 1979. до своје смрти, седамнаест година касније.

Челибидаке је био јединствена уметничка личност и сасвим особена фигура на диригентској сцени. Његова уметничка поетика била је обликована под утицајем зен-будизма са којим се упознао током студија у Берлину. Један од концепата ове филозофије, по којој је свако искуство другачије и непоновљиво, утицао је да овај диригент буде велики противник студијских снимања музике. Сматрао је да слушалац не може доживети "трансцендентално искуство" ван концертне дворане, те је за разлику од Карајана, који је својим снимцима успевао да допре до великог аудиторијума, Челибидаке славу стицао полако, пре свега захваљујући сведочанствима публике која га је слушала уживо. Са друге стране, њему нису сметали директни радијски преноси концерата, те су, на срећу, за њим остали бројни снимци живих извођења. Након његове смрти 1996. године, породица се сложила да се неки од ових записа објаве за издавачку кућу И-Ем-Ај - Дојче грамофон, те данас имамо могућност да их чујемо.

Сам диригентски стил Серђуа Челибидакеа био је препознатљив и надалеко чувен. Овај уметник је инсистирао на интензивним, дуготрајним пробама и фокусираном, али некад и вишечасовном раду на само неколико тактова, када је то било потребно. Звук који је постизао у оркестру био је изузетно "мекан" и светао, те и данас гудачи Минхенске филхармоније поседују специфичну, топлу боју коју је поставио овај диригент. Осим звука оркестра, његове интерпретације су биле познате и по нешто споријим темпима, те се дешавало да извођења буду знатно дужа од просечних трајања дела.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић