Музеј звука – Мотети Алесандра Грандија

Слушаћете дела Алесандра Грандија у интерпретацији ансамбла Академија Аркадије.

Овај уметник био је један од истакнутих представника ранобарокног "експресивног" венецијанског стила, за кога су савременици сматрали да је по таленту раван Монтевердију. Ипак, недостатак информација о овом уметику утицао је да и његово дело дуго остане у сенци много успешнијих савеменика. Према најновијим истраживањима, претпоставља се да је Гранди рођен у Венецији 1590. године, у кварту који се налазио у непосредној близини базилике Светог Марка, па се може наслутити да је први контакт са музиком и имао у овом значајном венецијанском духовном, али и уметничком центру. Као дванаестогодишњак, започео је своју црквену каријеру, као помоћник у службама, али је убрзо уочен његов дар за музику, те је постао један од хориста како у цркви Сан Моизе, тако и у базилици Светог Марка. Ту је Алесандро Гранди дошао у додир са стваралаштвом Ђованија Габријелија и Ђованија Крочеа, за кога се верује да му је и био учитељ једно време. Крајем прве деценије 17. века, међутим, Гранди напушта Венецију и одлази у Ферару, где постаје капелмајстор братства Академије дело Спирито Санто. У овом граду почиње и да објављује дела, пре свега збирке мотета, најчешће за два до четири гласа уз пратњу оргуља. У Ферари остаје све до 1617. године, служаћи као капелмајстор градске катедрале, када се поново враћа у Венецију и постаје певач у цркви Светог Марка, где му је хоровођа био сам Монтеверди. У наредних неколико година Гранди постаје и Монтевердијев заменик, а под утицајем новог монодијског стила почиње да компонује солистичке мотете, кантате и арије, што су били нови жанрови у његовом опусу. Захваљујући угледу који је стекао, Грандију је 1627. године понуђено место капелмајстора у цркви Санта Марија Мађоре у Бергаму. Желећи да има сопствени хор на располагању, као и могућност да промовише нов стил у окружењу у којем он још увек није био познат, он прихвата ову позицију, те први пут добија прилику да компонује велика вокално-инструментална дела. Међутим, на врхунцу каријере, Алесандро Гранди умире 1630. године, током једне од епидемија куге које су погодиле северну Италију.

Опус овог композитора обухвата шест збирки световне и петнаест збирки духовне музике. Поред псалама и две мисе, од којих је једна објављена постхумно, највећи део сакралне музике овог аутора чине мотети, посебно они у којима постаје све очигледнији утицај "кончертато" стила. Они компоновани за један, два или три гласа са континуо пратњом постаће његова најпопуларнија дела, али и она у којима је најлакше пратити продор нове естетике. Наиме, у области духовне музике, управо ће жанр мотета најлакше прихватити нове стилске елементе, које је са собом донела "секонда пратика", односно доминацију монодијском принципа. Као "паралитургијска форма" мотет је био погодан за различите експерименте, укључујући слободу при избору текстуалног предлошка, као и избор музичког идиома. Овај нови стил, у коjeм се инсистирало на експресивности речи и дочаравању расположења која доноси текст, почео је да продире у сферу духовних дела, а Грандијеви мотети управо сведоче о овој прогресији. У његовим мотетима приметна је пажња коју придаје тексту, као и склоност ка контрастима, које остварује променама метра, дијалозима солиста и вокалних група, или необичним хармонским решењима која поседују сличности са Монтевердијевим стилом. Стога не чуди што су савременици високо ценили овог уметника и што његова дела данас поново откривамо, као изузетне примере ранобарокне музике.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић





© Steffen Schmitz (Carschten) / Wikimedia Commons / CC BY-SA 4.0